Iskustva sa Rodosa

Iskustva sa Rodosa, prvi deo

Do odluke da putujem za Rodos je došlo na sledeći način. Irena je sa devojčicama trebala da provede tri sedmice kod svoje majke koja stanuje u gradu Rodosu, na ostrvu Rodos. Tu takođe žive i njena dva brata.

Već na početku svog boravka, ispričala je majci da je upoznala nekog, i da se stvari odvijaju tako da može da računa sa time da ću jednog dana želeti da je upoznam kao moju buduću taštu.

U životu njene majke religija igra najvažniju ulogu. Ova žena vrlo revnuje za Boga i grčku pravoslavnu crkvu. Sva njena deca su bila usmeravana tako od najranijeg detinjstva. Imala je najiskreniju želju da svojoj crkvi podari dobre vernike, svoju decu vaspitanu u dobrom pravoslavnom duhu. Međutim, to nije išlo onako kako je ona to htela. Sila sveta sa jedne strane, i njena nemogućnost da predstavi svoju veru u Boga kao privlačnu, životnu silu koja ljude menja na dobro, su učinile da nijedno od njene dece nije pošlo upravo tim putem. Njeni sinovi, iako vernici, nemaju običaj da veru praktikuju u svojoj nacionalnoj crkvi, a Irena je još kao vrlo mlada, pod stegom prestrogog kućnog reda odselila od kuće, udala se, a nedugo zatim primila krštenje u Zajednicu Jehovinh svedoka. Sve ove okolnosti su njenu majku veoma razočarale. Ona se osetila dužnom da povremeno čak i prekine kontakt sa svojom kćerkom zbog njenog izbora.

Sada je imala razloga za blago zadovoljstvo. Irena već mesecima ne posećuje svoju zajednicu, i upoznaje nekog Srbina. Pošto su Srbi uglavnom pravoslavci, bila je vrlo zadovoljna razvojem situacije sa njenom kćerkom.

Sve je to trajalo dok nije u Ireninoj sobi otkrila Luterovu Bibliju, koju sam joj pozajmio da je čita za vreme odmora. Preko par direktnih pitanja o meni, njena sumnja je bila potvrđena, da ja nisam običan pravoslavac, već neko ko je slično njenoj kćerki, na osnovu osvedočenja izabrao krštenje u Hrista u jednoj drugoj zajednici. Meni je zaista žao ove žene. Malo joj ljudi želi tako dobro kao mi, ali njeno iskustvo i spoznaja je takva, da ona iskreno pati zbog toga što smo mi takvi. Da ne živimo po tradiciji, ili pod bilo kakvim ljudskim autoritetom, čak i u vlastitim crkvama. Mi moramo živeti po onome kako smo osvedočeni, kako smo primili i kako nam je savest kroz Božju Reč formirana.

Ovo nisu bili laki dani za Irenu i decu, jer moja tašta nije uspevala, a ni htela da sakrije svoju ljutinu. Bili su to dani nemira i svađe. Stotine nemih ikona sa zidova njene kuće su bili svedoci vrlo teških reči na račun naše vere i naše ljubavi jedno za drugo. Naše devojčice su ionako već imale dosta iskustava iz prošlosti u kojima su prepoznale da njihova baka ima reči ljubavi, uvažavanje samo za pripadnike svoje crkve, sveštenike, duhovnike, kao i strane osobe, „prolaznike“ kroz njen život. Da li je ljubav prava, testira se u našem odnosu prema bližnjima, onima koje susrećemo svaki dan i delimo život sa njima.

U međuvremenu, u svojoj samoći ovde u Nemačkoj, imao sam vremena za molitvu u vezi Irene i svega što smo doživeli kroz dva do tri meseca zajedničkog druženja. U ovim danima sam dobio konačnu potvrdu i sigurnost da je to osoba za mene. To se desilo onoga trenutka kada sam u jednom njenom pismu pročitao sledeće reči za kojima sam tako dugo čeznuo i tražio osobu koja će ih izgovoriti: „Tvoj Bog moj Bog, i tvoj narod moj narod“.

Imao sa mučan osećaj u vezi sukoba koje je imala sa svojom majkom. Često je plakala i govorila da ne veruje da može još dugo da izdrži dole. Ovaj problem smo izneli pred Boga i molili se. Nakon određenog vremena odgovor nam je došao kroz jedan Irenin san. U tom snu je razgovarala telefonom sa mnom i rekla mi: „Ukoliko ne dođeš za Rodos biće prekasno.“

Imao sam duboko uverenje da je kroz san govorio Bog. To prekasno sam razumeo da se odnosi u prvom redu na Ireninu majku a i njenu braću koja su mogla kroz celi nemir koji je neprijatelj posejao, da steknu pogrešan utisak, koji bi kasnije bilo teško popraviti.

Druga potvrda da je stvar bila od Boga su okolnosti u kojima sam dobio otvorena vrata za put. Prvo je bilo da sam dobio slobodno na svom poslu u jedno nezgodno vreme, a drugo, vrlo povoljnu avionsku kartu usred sezone godišnjih odmora.

Moj put do Rodosa su pratila vrlo lepa osećanja, unutrašnji i spoljašnji znaci Božjeg odobravanja. Grčku volim iz celog srca zbog bogate istorije i prijatne klime. Zadnji put sam tamo bio još 2001. Nikada neću zaboraviti posetu Areopagu, mestu gde je Pavle održao propoved Atinjanima. Jednostavnost tog mesta, taj obični kamen, obeležen jednostavnom pločom, i tako mali broj ljudi koji su se za to interesovali, nasuprot tolike gomile oko Akropolisa, pomisao o apostolu koji je tako velike deonice prelazio pešice noseći Jevanđelje, naterala me da briznem u gorki plač zbog svojih greha i greha mog naroda.

Grčka je za Srbe vrlo prijateljska zemlja. Ovde Srbe smatraju svojima, prijateljskim narodom. Postoje velike sličnosti u mentalitetu, otvorenost i gostoprimljivost. Prednost Grka je i to što su kroz turizam stekli iskustvo sa ljudima različitih nacija, u čemu su dobili na toleranciji i poštovanju običaja i kulture drugih. Rodos čuva spomenike kulture iz islamske i italijanske faze istorije. Naš narod je dugo izolovan, i osuđen na to da se meri sam sa sobom, skeptičan prema nepoznatom i stranom. Našem čoveku je teško da ostavi slobodu drugima, i da ceni različitosti, da uči od drugih i usvaja kao svoje ono što je dobro. Primetno je, međutim, da su Grci mnogo veći tradicionalisti. Imaju visoko mišljenje o svojoj duhovnosti, i vide je na stepenu iznad drugih naroda. Grčka je kolevka evropske kulture i pravoslavne vere, kako oni to vide. Svoju tradiciju ne napuštaju čak i kada nosi protivrečne elemente. Tako da možete na svakom koraku da vidite da se zajedno nude na prodaju simboli tradicionalnog hrišćanstva i pantenona bogova grčke mitologije.

Dok sam sletao na Rodos, i posmatrao kroz prozor aviona, u svojoj mašti i viziji sam video jedan jak misionski centar Jevanđelja. Odavde brzo može da se stigne do Turske, Palestine, Egipta i Balkana. U vreme kada jednostavne istine ponovo zasijaju svojim svetlom Bog će otkriti svoje ljude koje sprema na ovom mestu, i ja sam goreo od želje da neke od njih već sada upoznam.

Dočekali su me Irena sa devojčicama i njena braća. Od prvog trenutka sam video da su to i moja braća po duhu. Jednostavni, srdačni momci, sa kojima se u svako vreme možeš udubiti u razgovore o bilo čemu, koji dele zadnje što imaju i stavljaju lepotu karaktera na prvo mesto vrednosti.

Osim gomile turista na ulicama u toploj mediteranskoj noći, prva osoba koju smo slučajno sreli u blizini apartmana koji je Irena uz molitvu za mene pronašla i iznajmila, bila je njena majka. Prošla je pored nas, ne zaustavljajući se, osoba ponosnog držanja, potpuno bele kose. Do danas me nije napustio utisak dubokog poštovanja prema njoj. Cenim ljude koji se striktno drže svojih ubeđenja, i uvek gajim velike nade za njih.

Sutradan je došlo i do prvog susreta u njenoj kući. Dočekala me veoma ljubazno, sa određenim odstojanjem, uvek naglašavajući da lično ništa nema protiv mene. Vrlo su joj bila važna pitanja mog porekla, i ja sam joj objasnio sve o mojoj porodici, religiji, tradiciji i narodnosti. Objasnio sam joj da sam vaspitan u komunističkoj porodici, koji su uzroci prihvatanja komunizma i odbacivanja pravoslavlja. Govorio sam joj o svom putu traženja, odnosa prema našoj nacionalnoj crkvi i tradiciji, i uzrocima mog izbora. Predstavio sam se kao čovek koji ne veruje za sebe da je u svemu u pravu, ali da moram da živim po svojoj savesti i onome što sam shvatio da je dobro, da se bojim Boga i volim Njegove zapovesti i žrtvu koju je prineo za nas.

Objasnila mi je svoj stav, da ne može da da blagoslov na brak svoje kćerke, ako on nije sklopljen sa pravoslavcem i u Pravoslavnoj crkvi. Ja sam joj objasnio da je Pravoslavna crkva moja crkva i mojih očeva po tradiciji, ali da ne živim po svemu što ta crkva uči, što mi savest ne dozvoljava, i obratno da držim nešto za ispravno što se u mojoj crkvi ne uči. Objasnio sam joj da je to moj stav po pitanju ne samo Pravoslavne, nego i svih ostalih hrišćanskih zajednica, pa i moje u kojoj sam primio krštenje. Rekao sam joj da težim životu u kome idem samo po onome kako me Bog vodi. Na njeno pitanje da li bi pristao da se venčamo u pravoslavnoj crkvi, odgovorio sam da i ja i Irena o tome razmišljamo ko će da nas venča. Mi se molimo Bogu da nam to pokaže. Ukoliko ona zna sveštenika koji zaista živi Bogu po volji, i da je kao što piše Pismo da sveštenik treba da bude, onda mi nemamo ništa protiv. Na te moje reči je reagovala dosta nestrpljivo, jer je smatrala da se podižem iznad autoriteta sveštenika u njenoj crkvi, koji su sluge Božje, čije duhovno stanje mi ne smemo da ispitujemo. Navela mi je iste biblijske argumente za to koje čujemo i u drugim crkvama kada se pomene pitanje sveštenstva. Hristos je rekao, rekla je, da činimo ono što oni govore, ali ne ono što oni čine. Njihova je stvar njihov odnos sa Bogom, i oni sami za sebe moraju dati odgovor. Mi ne možemo njima da sudimo. Kada sam ja pitao zašto ne možemo, jer Biblija kaže da mi treba da sudimo one koji su unutra, ona je odgovorila da su oni sveštenici, iznad nas, predstavnici Boga, Hrista i svete Marije. Vrlo je veliki greh što mi ne priznajemo Mariju kao sveticu.

Ko je taj koji postavlja sveštenike, i uopšte poziva ljude na delo službe? Ako je to crkvena organizacija, onda bi ovoj ženi morali dati pravo. Međutim ako je to Sveti Duh, Hristov zamenik, onda bi dokaz svešteničkog poziva jednog čoveka morao biti ne ckrvena mantija, svedočanstvo završene teološke škole, potpis crkvene organizacije na nekom papiru, nego njegov sveti život. Kada je Melhisedek sreo Avrama, ovaj ga je prepoznao unutrašnjim svedočanstvom Svetog Duha kao sveštenika, većeg od sebe. Tada mu je dao i desetak koji pripada sveštenstvu. Ako bi čovek mogao da živi svetim životom bez Boga, i ako nije moguće prepoznavati ljude po Hristu, a ne po telu, kao što Pismo u 2 Kor.5 kaže, onda bi se mi mogli prevariti u prepoznavanje da li je neko sveštenik Boga ili ne. Međutim mi verujemo Pismu. Bez prava da podcenjujemo postojanje crkava, organizacija, sveštenstva, što je isto Bog dozvolio iz određenih razloga, bez želje da nipodaštavamo službenike organizacija, mi se istovremeno uvek okrećemo Bogu i kod Njega sve proveravamo. To znači, Gospode, ja vidim čoveka koji mi prilazi sa odrađenim autoritetom. Pokaži mi molim te od koga to dolazi Da li je to od Tebe, i kakav ja odnos prema njemu treba da zauzmem? Tako te molim jer ne želim da pogrešim odbacivajući ono što je od Tebe, ili dajući čast nekom sistemu koji je protiv Tebe. Ako je duša iskrena, biće nagrađena odgovorom na ovakvu molitvu.

I tako je žena, koju bi tada najradije zagrlio i nazvao svojom majkom, ostala iza svojih vrata koja je preda mnom zatvorila. Ja više nisam smeo da ulazim pod njen krov. U narednim danima sam dolazio do terase pred vratima i tu sedeo. Tako sam mogao da razgovaram sa komšijama i da mnoge od njih upoznam i dobijem uvid u njihov život i razmišljanje. Sve ima svoje prednosti.

Ona je odbila da blagoslovi naš brak. Irena me taj dan otpratila do moje sobe. Ispričala mi je o tome kako je došla do nje, kako se molila Bogu za svaki korak. Ispostavilo se da je majka vlasnika apartmana, isto tako pobožna pravoslavka, koja čak vrlo dobro poznaje njenu majku, i jako je voli i ceni. Sreli smo je na ulaz u našu zgradu. Pričala je neko vreme sa Irenom, a onda je stavila ruke na njenu glavu, i pozdravila nas. U mojoj sobi se Irena rasplakala. Objasnila mi je šta joj je ova žena rekla. Irena joj se od prvog dana jako svidela, na prvi pogled. Čula je da traži sobu za svog budućeg verenika, i da planiramo veridbu na Rodosu, nakon upoznavanja sa njenom majkom. Ova žena se uplašila za Irenu, da ne čini neku grešku. Ako takva osoba naiđe na pogrešnog čoveka, mogla bi mnogo da propati. U tom trenutku, kada smo bez blagoslova napuštali moju taštu, ona nas je srela i ponovo na prvi pogled, izgubila razlog sveg strahovanja za Irenu. U tom trenutku je ona izgovorila blagoslov nad našim brakom. Ona nije znala šta čini. Nije nikada saznala o našem sukobu sa Ireninom majkom. Sa velikim strahopoštovanjem smo izašli pred Boga da mu zahvalimo, što je našao ruke koje su prenele izgubljeni blagoslov.

Hristove rane

Hristove rane

Teško meni od muke moje, reći će; ljuta je rana moja; a ja rekoh: To je bol, treba da ga podnosim.(Jer 10,19)

Podnosiću gnev Gospodnji, jer Mu zgreših, dok ne raspravi parbu moju i da mi pravicu; izvešće me na videlo, videću pravdu Njegovu Mih 7,9

Zar, dakle, uzalud čistim srce svoje, i umivam bezazlenošću ruke svoje Dopadam rana svaki dan, i muke svako jutro? Ps 73,13.14

Više da mi niko ne dosađuje, jer ja rane Gospoda Isusa na telu svom nosim. Gal 6,17

A drugi mu učenici govorahu: Videsmo Gospoda. A on im reče: Dok ne vidim na rukama Njegovim rana od klina, i ne metnem prsta svog u rane od klina, i ne metnem ruke svoje u rebra Njegova, neću verovati. Jov 20,25

... kupe se na me, zadaju rane, ne znam zašto, čupaju i ne prestaju. Ps35,15

Sakrij me od gomile bezakonika, od čete zločinaca, Koji naoštriše jezik svoj kao mač, streljaju rečima, koje zadaju rane, Ps 64,3

Kad ti bude teško rasuditi između krvi i krvi, između raspre i raspre, ili između rane i rane, oko kojih bude parnica u tvom mestu, tada ustani i idi u mesto koje izabere Gospod Bog tvoj; 5Moj 17,8

Ali On bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kar beše na Njemu našeg mira radi, i ranom Njegovom mi se iscelismo. Isa.53,5

Koji grehe naše sam iznese na telu svom na drvo, da za grehe umremo, i za pravdu živimo; kog se ranom isceliste.1 Pet 2,24

I pogledaće na mene kog probodoše; Zah 12,10

Probodoše ruke moje i noge moje. Ps.22,16

Znamo da je Hristos umro na krstu na način na koji je bilo opisano i prorečeno u Pismu. Trebalo je da bude podignut da bi privukao sve sebi. Međutim zašto je proboden? On je svakako mogao biti podignut a da ne bude i proboden. Isto tako je mogao biti proboden, ali da mu se polome kosti. Međutim kosti mu nisu smele biti polomljene. To pokazuje da je trebalo da se odigra upravo onako kako je bilo. Nebska mudrost je to propisala iz jednog razloga.

Hristovo telo je bilo celo izranjavano kroz trnovu krunu, tragove bičevanja, i nakon smrti probodena unutrašnjost ispod rebra sa desne strane kopljem.

Sada bi obratili pažnju na to što je prikovan, dakle proboden kroz ruke i noge. Zašto je trebalo da bude tako proboden?

Iz Pisma saznajemo da će na kraju istorije greha Božji neprijatelji biti položeni Hristu pred noge. Nakon priznanja koje će izreći i suda koji će primiti, i sam Hristos će se pokoriti Onom koji mu je sve pokorio. To će biti kao i prvo pokoravanje, pokoravanje kod nogu. Tada će biti Bog sve u svemu.

Jer Njemu valja carovati dokle ne položi sve neprijatelje svoje pod noge svoje. A poslednji će se neprijatelj ukinuti, smrt. Jer sve pokori pod noge Njegove. Ali kad veli da je sve Njemu pokoreno, pokazuje se da je osim Onog koji Mu pokori sve. A kad Mu sve pokori, onda će se i sam Sin pokoriti Onom koji Mu sve pokori, da bude Bog sve u svemu. 1Kor.15, 25-28

Mi se sada pitamo gde su oni koji su prijatelji Božji, gde su spaseni? Oni su već u Hristu. Oni su ušli za razliku od onih koji su spolja i koji su se pokorili zato što su morali. Oni koji su se pokorili kao što će se Hristos pokoriti Ocu, su postali jedno sa Hristom. Očito je da kada neko iz ljubavi dođe pred nečije noge, na taj način postaje jedno sa njim. Tako i pranje nogu na koje nas Isus poziva da činimo jedni drugima, ima isti takav smisao, a to je da postanemo jedno.

Verujemo da su upravo stoga Hristove noge morale da budu probijene. U Pismu stoji: Koji grehe naše sam iznese na telu svom na drvo, da za grehe umremo, i za pravdu živimo; kog se ranom isceliste.1 Pet 2,24

Neki veruju da je Isus ranjen umesto nas, što i jeste istina, ali nije cela. Jer ukoliko neko primi ranu umesto tebe, to je dobro, ti si pošteđen rane i kazne, ali si ostao isti. Ukoliko si zdrav ostaješ zdrav, ali bolestan ostaješ bolestan. Ukolko si ranjen ostaje rana da ti krvari i gnoji, kao što kaže Psalam: Jer bezakonja moja izađoše vrh glave moje, kao teško breme otežaše mi Usmrdeše se i zagnojiše se rane moje od bezumlja mog.

Hristove nas rane ne samo zamenjuju nego i isceljuju. Zato je i bio proboden, da bi ušli kroz te rane u Njega. Tako je slikovito pokazano da nam je otvoren put da se vratimo u Njegovo telo, odakle smo zbog greha ispali.

Kao što je ograda od svetinje bila sva bela, što je simbol Hristove pravde i čistoće, osim tri ulaza u tri različite crvene nijanse, tako je i sa Hristovim ranama gde je proboden. Ti ulazi su slika za Njegove rane, kojima ulazimo u Njega koji je naša Svetinja.

Mi na Njegove rane ulazimo u Njega. To je naše iscelenje.

Šta znači nositi Hristove rane na svom telu? To znači isto kao Hristos, u Njegovom životu koji se ponavlja u nama koji smo u Njega ušli, biti otvoren i spreman primiti one koji nam nanose zlo, oprostiti, otvoriti srce za takve. Kao što se Njegovo srce na krstu otvorilo i iskrvarilo za nas, tako i nas u Njemu, da se srce otvori i iskrvari za one koji još nisu u Njemu.

Ako je Marija ljubila i prala noge suzama, kako mi treba da činimo? Ako je nju ljubav privukla da padne pred noge koje su tada još bile cele, i koje je pomazala za pogreb, kako mi treba da činimo sa nogama probodenim? O kad bi naša služba bila služba probodenim nogama! Kako bi ga ljubili i oplakivali probodene noge!

Mi ga probadamo, a On nas tim ranama isceljuje. Mi ga time usmrćavamo, čime nas On oživljuje. Probodosmo ga, a On nas poziva da stavimo svoje ruke u te rane, kao svog nepoverljivog učenika.

Slava mu večna, slava mu i hvala iz dubina, i visina

I još nešto. Kada je Samson ubio onog lava i zadao mu rane, u te rane se kasnije u mrtvog lava uselio roj vrednih pčela. Ovo je velika zagonetka, da Gospod u samom sebi ( simbol mrtvog Lava Hrista na krstu) čini takvu promenu da iz onog koji jede izađe jelo, i od onog koji je ljut (pčele kao simbol za Božji narod koji je, iako u Njemu, još uvek ljut i grešan) izađe slatko (tj. evanđelje).

Predajmo se Gospodu da ne bi jeli više jedni druge. Uđimo u Hrista da bi on našu ljutinu pretvorio u Njegov slatki ukus ljubavi , sveto Evanđelje iz naših usta.

U Hristu, 1.deo

Po konkordansu elektronske biblije Karadžić-Daničić, postoji pedeset pet mesta gde se spominje „u Hristu“ (uglavnom u Pavlovim poslanicama). Verujem da bi taj broj bio drugačiji ukoliko bi se koristio neki savremeni prevod. Na našem jeziku nemam drugi konkordans, tako da su mesta koja sam pronašao sledeća:

1. Rimljanima 6,11: Tako i vi, dakle, držite sebe da ste mrtvi grehu a živi Bogu u Hristu Isusu Gospodu našem.

Utisak je da ako se ovo ne razume, onda se ništa ne može razumeti. Ili ako se pogrešno razume ima jako teške posledice za našu veru. Pretpostavimo da danas odemo jednom prosečnom verniku sa ovim rečima: „Brate ti si mrtav grehu!“ Nema puno mogućnosti. Ili je to istina ili nije. Ovo je biblijska istina, znači veća je istina od toga da ja sada ovde sedim i pišem ove redove. Neki mogu da kažu da ovde u Pismu piše da treba sebe da držimo, dakle da se smatramo da smo mrtvi grehu. To je ideja koja treba da nas vodi, ideal koji će se ispuniti u budućnosti. Međutim da li je to tako u stvarnosti, to je već nešto drugo. To zavisi od nas.

Tada bi trebalo pročitati celu šestu glavu. Drugi stih recimo kaže da kako ćemo još živeti u grehu kada smo umrli grehu. Dakle istina je: mi smo umrli grehu. I dalje u desetom kaže da smo jedamput umrli (grehu). Pavle objašnjava u šestoj glavi da se to desilo na Golgoti. Tamo smo umrli zajedno sa Hristom na krstu. Naša smrt grehu se tada i tamo desila za sva vremena. Iz tog razloga trebamo svoju smrt grehu da priznamo i iskoristimo.

Možda će sada biti lakše da ponovo priđemo tom verniku i da mu kažemo i drugu istinu: „Brate ti si živ Bogu u Hristu Isusu.“ Jer su Bogu svi živi. Ako je živ Avram, i Isak i Jakov, onda si i ti živ. Tvoj život je skriven sa Hristom u Bogu. Tvoj život nije to što ustaješ, ideš na posao, igraš se sa decom i ideš sa ženom spavati. Ne. Tvoj život je Hristos i ne samo tvoj nego i svih ostalih ljudi na zemlji, znali oni to ili ne znali. Pavle objašnjava da onog trenutka kada je Isus vaskrsao, tada smo i mi vaskrsli sa Njim. Svoj život u Hristu trebamo da priznamo i iskoristimo.

2. Rimljanima 6,23: Jer je plata za greh smrt, a dar Božji je život večni u Hristu Isusu Gospodu našem.

Jedan lep prevod kaže: “Greh isplaćuje svoje sledbenike. Plata je smrt. A Bog daruje svoje večnim životom u Isusu Hristu.” Dakle iako je Hristos život svakog čoveka, On ipak nema potpunog dejstva ukoliko se ne primi. Jer dar postaje naš u potpunosti tek kada se primi. Zato se na ljudima koji nisu primili Hrista, i koji ne žive u Hristu, primećuje greh i smrt. Ubeđenja smo, međutim, da će na nebu biti ljudi koji nisu primili Hrista, jer im evanđelje nije bilo poznato; ali ga nisu ni odbacili kao svoj život, što se pokazalo kroz dela ljubavi.

3.Rimljanima 8, 1.2: Nikakva, dakle, sad nema osuđenja onima koji su u Hristu Isusu i ne hode po telu nego po Duhu. 2. Jer zakon Duha koji oživljava u Hristu Isusu, oprostio me je od zakona grehovnog i smrti.

Ovo Pavle piše nakon opisa borbe sa grehom jednog čoveka u Rim.7. Postoje različiti stavovi o tome koga ovaj čovek predstavlja. Veliki broj naših vernika veruje da se ovde radi o Pavlu u svakom trenutku njegovog života, Pavlu koji ne može biti potpuno poslušan zakonu, zbog svoje grešne prirode. Mi ne verujemo da je to Pavle sam. On ovde govori o svima nama uopšteno, koji imamo pravilnu spoznaju o zakonu, i priznajemo da je zakon dobar. Dakle radi se o obraćenom čoveku, jer neobraćeni se protivi, izgovara i nikako ne ponižava. Međutim, iako priznajemo zakon da je dobar, ponižavamo se i tražimo Gospoda, ipak grešimo u odnosu na Njegov zakon. Ovde se svakako radi o namernim gresima (prestupima). To znači da nam nedostaje sila Božja da bi bili poslušni.

Ono što mnogi namerno ne žele da vide jeste da postoji izlaz. I on je pokazan na kraju Rim.7. i nalazi se „u Hristu“; kao što ovde dalje Rim.8 kaže. Ovde govori da postoje oni koji su u Hristu. To znači da je u Hristu postojanje. Postoji dakle egzistencija, život u Hristu. To je pravi život, a ne ono što često nazivamo životom. Stanje čoveka iz Rim.7. iako se naoko čini kao život poniznosti, religiozni život, iako ulazi čak i u područje Božjeg strpljenja, ipak je po Pismu smrt. To vidimo po tome što čovek u Hristu oživljava. Da nije bio mrtav, ne bi mogao da oživljava. I drugo on oživljava uvek, a nešto što je uvek to je zakonitost. To je ono što Pavle naziva, po našem prevodu zakon Duha. Taj zakon Duha ima jednu od zapovesti: čovek koji je u Hristu ne greši namerno; i drugu: Takav čovek koji je u Hristu se ne sme i ne može nazivati mrtvim, neobraćenim, bez obzira na to šta on čini ili ne čini.

4. Rimljanima 12,4: Tako smo mnogi jedno telo u Hristu, a po sebi smo udi jedan drugom.

U Pismu postoji nauka o telu. Ona se prihvata verom, jer se ne vidi telesnim očima Kada je Adam stvoren Bog mu je udahnuo život ne samo za njega nego celog čovečanstva (udahnuo mu je duhove života). Kaže se za Adama i Evu da su bili jedno telo. To kaže i za današnje brakove. Za nas je ovo tajna o kojoj možemo da kažemo samo ono što je otkriveno, ali nikada u potpunosti da shvatimo. Pismo dalje kaže da je u Adamu sagrešio celi svet, jer kada je on sagrešio, mi smo bili u njemu, tj. njegovo telo.

Postoje mnoga tela. Izrael je jedno telo. Zato je Danilo osećao grehe naroda kao svoje. Nacija svaka za sebe su tela. Crkve su tela. Pismo često pominje kolena, plemena, narode. U simboličnoj priči o Lazaru, Isus spasene vidi u Avramovom krilu itd.

Mi nismo postali deo Hristovog tela tako što smo mi Njega izabrali. Ne. To se desilo tako što je On izabrao nas, tj. pristao na Očev predlog da postane čovek, tj. jedno telo sa čovečanstvom. Hristos je čovečanstvo spasio svojim utelovljenjem, jer pošto je postao jedno sa nama, popravio nas je. Od tada postoji jedan pravi čovek. Zato je nebiblijski razdvajati nas i Njega.

Svaki čovek koji hoće da sagreši mora da iskoči iz Njega, iz tog tela. On mora da se potrudi da čini greh, da pogreši protiv tela. Zato i kaže da ko se udruži sa bludnicom postaje jedno telo sa njom, i čini greh protiv svog tela, Hrista.

5. Rimljanima 14,11 Znam i uveren sam u Hristu Isusu da ništa nije pogano po sebi, osim kad ko misli da je pogano, onome je pogano.

Zajednica sa Hristom daje dubinu uverenja. Čovek u Hristu ima Hristov um, tj. Hristos ga upotrebljava i govori, misli i oseća kroz njega. U Hristu je čoveka nemoguće prevariti, morate ga navesti prvo da skine pogled sa Njega, da ga izgubi iz vida, i tek onda je bespomoćan.

Zašto onda dva čoveka u Hristu mogu da imaju različite poglede na određeni predmet? To je zato što imaju različitu spoznaju, i različite savesti. Tako da može da bude da ono što je za jednog greh, za drugog nije, jer nije primio jasnu svetlost po tom pitanju. Pošto ljude vodi Bog i odlučuje kada će i kako poslati novu svetlost, tako niko ne može da bude merilo za drugog, nego kada je čovek u Hristu, merilo mu je sopstvena savest i ako je vernik, Pismo. Kada Bog nekog potvrđuje i odobrava On je u Hristu. Prisustvo Hrista je merilo da li je čovek obraćen ili nije, da li je prestupnik ili nije, i da li on nešto dobro razume ili ne.

6. Rimljanima 15,17: Imam, dakle, hvalu u Hristu Isusu kod Boga.

Ovde Pavle objašnjava zašto se ne može smatrati da ova poslanica koju je uputio Rimljanima, predstavlja izraz njegove oholosti ili hvalisanje, razmetanje istinama koje mu je Bog otkrio. On dalje navodi da nikada ne bi pisao o tako visokim stvarima da iza toga ne stoji Hristos. Pisano je da ko se hvali treba Gospodom da se hvali, tj. time da Ga poznaje. Zato uvek trebamo biti oprezni kada sudimo nekog ko govori u Gospodnje ime pripisujući mu nadmenost, jer „hvala u Hristu“ može tako da naoko izgleda.

7. Rimljanima 16. Pozdravite Priskilu i Akilu, pomoćnike moje u Hristu Isusu… Pozdravite Epeneta, meni ljubaznog, koji je novina iz Ahaje u Hrista…Pozdravite Amplija, meni ljubaznog u Gospodu. Pozdravite Urbana, pomoćnika našeg u Hristu, i Stahija, meni ljubaznog. Pozdravite Apelija, okušanog u Hristu... Pozdravite domaće Narkisove, koji su u Gospodu… Pozdravite Trifenu i Trifosu, koje se trude u Gospodu. Pozdravite Persidu ljubaznu, koja se mnogo trudila u Gospodu. … Pozdravite Rufa izbranog u Gospodu, i mater njegovu i moju…Pozdravljam vas i ja Tertije, koji napisah ovu poslanicu u Gospodu.

Ovo je poglavlje realnosti života u Hristu. Pavle i cela njegova okolina, njegovi saradnici i pripadnici Zajednice, su ljudi u Hristu. Ovde nije moglo biti zabune i prevare. Čovek izvan Hrista ne bi mogao da ih prevari ili da odglumi da je i on u Hristu. Takav bi se jasno razlikovao i poznao. Među njima se sve merilo Hristom, sve se posmatralo u odnosu na Hrista. Trud, iskušenja, izbor, prijateljstvo, bratstvo, materinstvo, pa i stavljanje na papir ove poslanice, sve je bilo u Hristu. Primanje Hrista je bio minimum njihove vere, nakon čega se nastavljao život u Njemu. I danas ne bi smelo biti drugih merila. „U Hristu“ se ne sme smatrati prevelikim zahtevom, nego naprotiv preduslovom za svako hrišćansko zajedništvo.

8. 1 Korinćanima 1,2: Crkvi Božijoj koja je u Korintu, osvećenima u Hristu Isusu, pozvanima svetima, sa svima koji prizivaju ime Gospoda našeg Isusa Hrista na svakom mestu i njihovom i našem…

Posvećen u Bibliji ima dva značenja. Prvi je odvojen. Drugi je kontakt sa svetim, sa Bogom. Mnogi su razmišljali o ovim redovima, naime kako to da Pavle naziva svetima i osvećenima članove crkve koji su se, po onom što kasnije saznajemo, nalazili na vrlo niskom duhovnom nivou. Vrlo je rašireno mišljenje da su oni bili sveti i pored toga što su u velikoj većini bili u grehu. Po ovom tumačenju, pripadništvo Hristovoj crkvi je toliko značajno, da automatski čini ljude odvojenim, posvećenim. Kao da pristupanjem crkvi dobijamo neku vrstu imuniteta kojim smo uvek u kontaktu sa Bogom, neovisno o našem ličnom posvećenju. Iako postoje velike prednosti za članove Božjeg naroda (Rim.3. i 11.), ovakvo stanovište je nebiblijsko i može jako da našeti crkvama u kojima se propoveda. Johan Bengel je dobro zapazio da ovaj stih predstavlja uvod u ono o čemu Pavle kasnije raspravlja sa Korinćanima koje naziva telesnima, nepoučenima. Ono što nam Svetim Duhom ovde kaže je da smo mi posvećeni, odvojeni, sa Bogom, ali samo u Hristu. U Hristu predstavlja ovde uslov koji treba da bude ispunjen. Glagol osvećen ovde predstavlja radnju koja je završena u prošlosti i čiji rezultati traju u sadašnjosti. On ovde predstavlja istinu da je naša svetost Hristov čisti život koji je proveo na Zemlji, Njegovih 33 godine. Pridev sveti se odnosi na moralnu čistoću. Oni koji se odluče na život sa Hristom, oni su pozvani da sarađuju sa Svetim Duhom, da bi održali svoju zajednicu sa Bogom. To što oni u Hristu imaju svetost kao dar, bez njihovog udela, njih ne čini neobaveznim, nego šta više, ono ih motiviše. Oni koji osete slast života sa Bogom, čine sve da to održe u svom iskustvu.

9. 1 Korinćanima 1,4.5 Zahvaljujem svagda Bogu svom za vas što vam je dana blagodat Božija u Hristu Isusu, Te se u svemu obogatiste kroza Nj, u svakoj reči i svakom razumu…

Dok su pravo živeli u Hristu, doživeli su veliki napredak, veliku promenu; kao jedno uzvišeno obrazovanje u Hristovoj školi. Ispadanjem iz Hrista, gubljenjem veze, taj napredak staje, i postepeno se gubi sve što je duša zadobila.

10. 1 Korinćanima 1,30 Iz kog ste vi u Hristu Isusu, koji nam posta premudrost od Boga i pravda i osvećenje i izbavljenje.

Prethodno Pavle podseća da među Korinćanima (u crkvi) nema puno obrazovanih i uglednih ljudi. Božji izbor je pao na slabe da bi se u njima više proslavio, i da bi ponizio ljudsku oholost. Elet Vagoner je jednom rekao da je razlog Božjeg izbora taj, da bi se mogao radovati promeni koju doživljavaju izabrani, i da bi ih takve mogao pokazati svemiru. Sigurno je da postoji više razloga zašto je baš taj i taj izabran, ali u samoj svojoj suštini je to neobjašnjivi akt božanske milosti.

Pavle ne kaže vi ste postali premudri, pravedni i posvećeni itd. Bog čoveka po sebi nikada ne bi mogao tako da promeni. Čovek je grehom postao potpuno neupotrebljiv i nepopravljiv. Takvo čovečanstvo Bog nije mogao prvo da popravi da bi ga tako postepeno spasio, nego ga je prvo spasio da bi ga popravio. Doveo ga je u Hrista, ne bi li čovek poželeo da u Hristu i ostane, kad vidi koliko je to bolje. Mi u Hristu uvek prvo primamo mudrost, a onda dođe problem; prvo pravdu pa onda poziv na predanje. Razlog zašto neko iz Hrista ispadne nije taj što je on nešto učinio, već zato što je nešto propustio da primi. To je donekle slično čoveku kome izgori kuća, ne zato što nije mogao da je spasi, već zato što je bio zatvorenih ušiju za alarm. Zato i Isus kaže u propovedi na gori, da će onaj koji ne ispuni zakon i tako nauči druge biti prozvan manjim, ali onaj čija pravda ne bude veća od spoljašnje, tj. ukoliko ne održi verom Hristovu pravdu, biće izgubljen. Dakle biti na nebu nije pitanje držanja ili ne držanja zapovesti, već pitanje primanja ili ne primanja pravde, tj. Hrista.

Sperdžen je držao jednu od najlepših propovedi na ovaj stih. On je tu pokazao da čovek u Hristu dobija sve što je potrebno. Ne da on prvo dobije mudrost, pa nakon toga pravednost, pa osvećenje i tek onda na kraju i izbavljenje. Ne, on dobija sve u Hristu, celu paletu. On u Hristu dobija sve što je potrebno za pobožan život. I još nešto je istina: čovek u Hristu ne treba ništa više. Hristos je potpuno dovoljan. On je maksimum naše vere. Dakle primanje Hrista je istovremeno i minimum i maksimum. Kao što postoji greh oduzimanja, tj. proglašavanje primanja Hrista previsokim merilom i spuštanja merila pravednosti (liberalizam), tako postoji i greh dodavanja, tj. osim što si primio Hrista verom, navodno je potrebno još nešto (konzervativizam, fanatizam). Primer za to je slučaj opisan u Delima apostola, kada su neki došli u Antiohiju učeći vernike koji su bili u Hristu, da se moraju obrezati da bi se spasili.

Ne, u Hristu dobijamo sve, a onda prebivanjem u Hristu se to sve umnožava i raste.

Moderna verzija zablude protiv koje se ovde govori bi bila teorija o duhovnim darovima koja je bila popularna tema seminara i upitnika po našim crkvama. Mnogi su poučavali da svaki vernik ima neki duhovni dar, neki više a neki manje. Tako da je ono Pavlovo „da nemate nedostatka ni u jednom daru, vi koji čekate otkrivenja Gospoda našeg Isusa Hrista“ primenjivano ne na svakog pojedinog vernika, nego na celu crkvu. Znači tek svi vernici jedne crkve imaju sve darove. Uči se dalje, da se tek procesom posvećenja dobija dalje jedan po jedan dar. Kao potvrda za to je služila Hristova priča o talantima, naime jedan je dobio deset, drugi pet, dok treći samo jedan. Istina, Elen Vajt piše: „Svi ljudi nisu dobili iste darove, ali je Gospodar svakom svom sluzi obećao neki dar Duha“. Međutim ona kaže dalje: „Nama su ovi darovi već osigurani u Hristu, ali od našeg primanja Duha Svetog zavisi da li ćemo ih stvarno posedovati, i u kolikoj meri“. (COL 327)

Problem je u tome što su se darovi Svetog Duha, a to isto važi i za ostale sposobnosti i darove, stečene i urođene, posmatrali odvojeno od Hrista, tj. Hristos ima darove u svojoj ruci, mi se posvećujemo i molimo, i On nam daje darove, i oni postaju naši.

Mi kažemo ne! Darovi Svetog Duha su Hristove osobine kroz nas, kada je On u nama, i mi u Njemu. To znači naša dobrota je Hristova dobrota kroz nas; naša premudrost je Hristova kroz nas; proroštvo je Hristova reč kroz nas itd.

Iz ovog razloga su vernici, nakon početnog kratkog oduševljenja, opadali u veri i ljubavi, i gubili Hrista još više iz vida. „U Hristu“ se nije propovedalo pravo, tako da je lažno proroštvo, koje ne vidi nas u Hristu, pogubilo veliki broj duša. Vernik se trudi i gleda u Hristove ruke, očekujući da dobije dar, i nagradu za svoje napore, umesto da celo svoje staranje uloži u to da bude u Hristu i da u Njemu živi i ostane. On ne razume da je Hristos postao Njegova pravda, i posvećenje i premudrost i izbavljenje; on to traži u sebi, razočarava se i posustaje.

O delu probuđenja i reforme

IV O Delu Probuđenja i reforme

1.Delo propovedanja Evanđelja neće završiti crkva adventista sedmog dana kao institucija, već pokret unutar te crkve kao telo vernika.

„U noćnim viđenjima prikazan mi je veliki reformatorski pokret u narodu Božijem. Mnogi su hvalili Boga. Bolesni su bili izlečeni, a bilo je i drugih čuda. Svi su se zalagali kao što su to učenici činili uoči velikog dana Pedesetnice. Stotine i hiljade su posećivali porodice i upoznavali ih sa Rečju Božjom. Sila Svetog duha je uveravala srca i svuda se osećao duh istinskog obraćenja. Na sve strane su se otvarala vrata za reč istine. Izgledalo je da je celi svet obasjan nebeskom svetlošću. Veliki blagoslovi su se izlevali na veran i ponizan narod Božji. Čula sam reči zahvalnosti i hvale, kao da se ponovila velika reforma koju smo doživeli 1844. godine.

Međutim, neki ipak nisu hteli da se obrate. Oni nisu bili voljni da hode putevima Božjim i kad im je upućen poziv da dobrovoljno daju darove radi napretka dela Božjeg, neki od njih su sebično zadržali svoju zemaljsku imovinu Ti pohlepni ljudi su se izdvojili iz grupe vernika.“ (9 T 126 )

2.Kao što je Izrael izabran jer je Bog znao da će se iz njega pojaviti Isus, tako je adventistička crkva izabrana jer Bog zna da će se tamo početi formirati 144.000. (Isa.2,2-4; Joilo 2,32) Pošto smo mi, po Pismu, poslednja generacija, sledi da 144.000, Božja crkva sa ugla gledanja evanđelja, Hristos u množini, sada žive među nama. Pošto se za njih kaže da se neće opoganiti ženama, što je slika za otpale crkve, znači da neće svi iz tog broja biti iz naše crkve. Pošto su svi iskušani, to znači da će ostatak od adventista biti iskušan da se opogani kroz svoju vlastitu crkvu.

3.Pismo svedoči da je naša crkva teren poslednje velike borbe. Za ovo imamo veliki broj svedoka. Neki od njih su Dan.11; Mat.24; Jez. 9. 

4. Dan.11, 40-45: “A u poslednje vreme južni će se car pobiti s njim; i car će severni udariti na nj kao vihor s kolima i konjicima i s mnogim lađama, i ušavši u zemlje poplaviće i proći. I doći će u krasnu zemlju, i mnogi će propasti, a ovi će se izbaviti od njegovih ruku: edomska, moavska i glavni deo sinova Amonovih. I posegnuće rukom svojom na zemlje, i zemlja misirska neće umaknuti. I osvojiće blago u zlatu i u srebru i sve zaklade misirske; i Livijani i Etiopljani ići će za njim. Ali će ga glasovi sa istoka i sa severa smesti, te će izaći sa velikim gnevom da pogubi i zatre mnoge. I razapeće šatore dvora svog među morima na krasnoj svetoj gori; i kad dođe k svom kraju, niko mu neće pomoći.” Dakle ukoliko želite da uništite jednu zemlju, najbolje je da pošaljete dve vojske da se sukobe na njoj. Severni car je ono što je u Dan.8 opisano kao mali rog. Ukoliko on predstavlja duh lažne religioznosti, tada je južni car ono što je u Otk.11 duhovni Egipat i Sodom, svetovnost. Njegovo delovanje prepoznajemo kao “uvlačenje sveta u crkvu”. On ulazi u svetinju sa južne strane gde je postavljen sedmokraki svećnjak, koji simboliše rad Svetog duha. Ovaj duh deluje da prevari vernike u odnosu na tzv. male grehe, koji nisu tako teški kao licemerje i oholost, ali utiču na prekid veze sa Bogom. Ova dva cara se sukobljavaju između ostalog i na krasnoj zemlji, slika za sukob dve opcije u našoj crkvi: konzervativnu i liberalnu. Kao što su se u vreme Isusa sukobljavali sadukeji (Južni car) i fariseji (severni car) i varali se da njihove rasprave dokazuju prisustvo duhovnog života, tako i danas ni jedna od tih strana nije u pravu. Postoje ratovi u kojima su obe strane u krivu. U pohodu severnog cara, gde čak uspeva da za neko vreme zauzme teritoriju između mora (svet) i krasne zemlje (crkva) ometaju ga glasovi sa severa i istoka. Ovo je slika za reformni pokret u Božjem narodu, koji ide sa istočne strane, ulaz u svetinju. Ovo je narod koji će krvlju Isusovom i rečju svog svedočanstva pobediti zver. Oni ulaze u svetinju sa prave strane, što je slika pravih duhovnih vođa. U opisu šestog zla je ova slika pojačana opisom da će Eufrat (lažna nauka zveri) presušiti, da bi otvorio put carevima sa sunčanog istoka. Glasovi koji ometaju severnog cara sa severa su obraćenici iz njegovih redova koji su prepoznali da su prevareni i promenili stranu.

5. Lažni proroci. Ova tema je veoma bitna za razumevanje razloga zbog kojih se desi da vernik jedne crkve, može da zapadne u stanje koje smo već opisali. Prokletstvo religije bez Hrista je najbolje opisano u Mat.23 poglavlju. U 24. poglavlju su opisani uzroci zbog kojih se u takvo stanje zapalo.

Ako ne ostavljam mogućnost, verujem nebiblijski jer piše u Joilu 2,28-32 i Mat. 23,34. Ili ako je pisano za “ovaj naraštaj” iz Mat.24,34 da će imati iskustva sa lažnim prorocima, kakvog bi to smisla imalo ako ne bude i pravih. Zar se sada u Nemačkoj falsifikuju marke ili u Francuskoj franci?

U Mal.4,5 se govori o proroku Iliji u vreme pred izlivanje sudova Božjih.

Nauka o lažnim prorocima je jedna od najvažnijih tema u Novom Zavetu. Neke poslanice su čak i napisane zbog razotkrivanja opasnog duhovnog zavodništva. Veličinu ove opasnosti je moguće shvatiti samo prosvetljenim umom. Potrebna je molitva Gospodu da nas prosvetli o ovom pitanju.

Razlika između pravih i lažnih proroka je naizgled mala, ali um prosvetljen Božjom rečju vidi da je ogromna. Lažni i pravi proroci se razlikuju ni manje ni više nego za Božjeg Sina. Jovan je zato i morao da napomene “tame u Njemu nikakve nema”.U proučavanju ove poslanice upada u oči da je napisana pobednicima nad sobom, svetom i sotonom. Ipak je bilo potrebno upozoriti ih na lažne učitelje. Van Njega tama izgleda kao svetlost.

Galatima je Pavle pisao o tome kako su “opčinjeni” uticajem lažnih učitelja (jedna veoma važna izjava u 2. Pet.2,1 izjednačava lažne proroke sa lažnim učiteljima poslednjeg vremena). Vernici su veoma lako, u takvom stanju, prelazili preko očiglednih znakova koje su pokazivali nosioci jeresi. U pitanju je najopasnija magija za koju zna ljudska istorija. Laž ima određenu silu opsene i zato je teško prepoznati.

Drugo i treće poglavlje Druge poslanice apostola Petra treba proučavati sa najvećom pažnjom! Ovde saznajemo da je ovih sotoninih slugu bilo i da će ih biti sve do kraja vremena. Kao što Bog zna sačuvati prave poštovatelje od kušanja, tako i čuva ovakve bezbožnike za dan suda, kao drva za potpalu vatre uništenja. Ovde prepoznajemo jednu posebnu grupu prevaranata (od 10 stiha) koji čine strašne grehe. Ti gresi su plata koju dobijaju za nepravednost.U malim prorocima imamo sličnu istinu, a to je da su gresi koje čine pripadnici Božjeg naroda, ustvari jedna vrsta, jedna faza suda nad njima. Oni su čak i zavoleli tu platu, i propast im je neminovna. Lažni proroci ne odustaju od greha, ne mogu imati pobedu nad njima, ne mogu se pokajati. Oni govore bahate i prazne reči. Prazna propoved je više nego greh formalizma, ona je duhovno zavodništvo. Petar je ovo morao napisati, jer vernici iako vide ove stvari, oni ih ne vide zbog opsene.

Postoji još jedan razlog zbog čega lažni proroci imaju tako dobru prođu. A to je mesto iz koga dolaze. Dela 15,1 : “A neki ljudi siđoše iz Jerusalima te počeše uveravati braću: Ako se ne obrežete po Mojsijevom zakonu, ne možete se spasti”. Za ove je pisano kasnije da su “svojim izjavama bacili među vas sumnju i uznemirili vaše duše” (24.st.). Ovo se desilo u crkvi koja je prva nazvana hrišćanskom, jer su im puna usta bila Hrista.

Na drugom mestu Pismo kaže nama:” Dječice, posljednji je čas! I kako ste čuli , Antihrist dolazi. I već su se sada pojavili mnogi antihristi; po tome znamo da je poslednji čas. Od nas su izišli, a nisu pripadali nama, jer da su pripadali sa nama, ostali bi sa nama. Ali to se dogodilo da postane očito da svi ne pripadaju nama” (1 Jov.2,19).

U oba slučaja vidimo da su učitelji laži izašli sa veoma autoratitivnog mesta, i to je moglo da posluži kao razlog što su se njihove reči dosta slušale. Za nas je poučno čitati Gal.2,11-14, gde se pominje čudna atmosfera nakon dolaska nekih ljudi bliskih Isusovom bratu Jakovu, prvom starešini Jerusalimske crkve. Ovde, vezano za imena ljudi među kojima su bili čak i Petar i Varnava, Duh Sveti govori o strahu od obrezanih, povlačenju, sklanjanju, pretvaranju pa čak i o zavedenosti. 

6. U Mat.24. se takođe govori o strahu, koji je posledica duhovne prevare. U četvrtom stihu je dato upozorenje o prevari koja će doći sa strane u crkvu, u petom proriče da će mnogi biti prevareni, u šestom govori o ratovima i glasovima o ratovima. Ovde se sigurno ne radi o telesnim nego o duhovnim ratovima ”jer naš rat nije sa telom i krvlju nego sa duhovima pakosti ispod neba”. Rat i glasovi će izazvati ovu posebnu vrstu parališućeg straha. Ovo se odnosi na crkvu, jer tek sledeći stih se odnosi na svet. Reč ”mnogi” nam na to dodatno ukazuje, dakle ”mnogi između vas”.

Na prvom mestu na spisku onih koji neće biti na nebu su upravo strašljivci. Isus kaže:”Gledajte da se ne uplašite od autoriteta onih koji seju prevaru”. Proroci nikada nisu imali ni malo od ovoga duha, neustrašivo su ukoravali i opominjali plakali nad gresima svog naroda. Na nebu ćemo biti komšije čoveka koji je rekao vladaru svoje zemlje:"Ne možeš ti nje imati". To što je ovde pisano da će biti rat, govori o tome da će se sveopštem otpadu u crkvi neki suprostaviti istinom.

Vidimo borbu u crkvi kako se žalosno nastavlja i kulminira. Ovo se poklapa sa Otk.11. gde se jasno vidi da dvojica svedoka kojima je dato da proriču bivaju progonjeni i čak ubijeni i njihova tela ostavljena u duhovnom Egiptu, Sodomi i Jerusalimu "gde i naš Gospod razapet bi" (Otk11,8). I ovo proročanstvo, kao što vidimo svoje potpuno ispunjenje može da ima samo u našim danima, kada očekujemo ubijanje onih koji su uz istinu, od same braće iz Jerusalima.

Isus kaže: " Za to evo, ja ću vam poslati proroke i premudre i književnike; i vi ćete jedne pobiti i raspeti, a jedne biti po svojim zbornicama i goniti od grada do grada" (Mat.23,34). On optužuje fariseje onog vremena za ubistvo svih pravednika od Avelja, do Zaharije, koji su predstavnici onih koji su ubijeni zbog bogosluženja.

Jak.5,6 kaže: "Ubiste, osudiste pravednika i ne brani vam se", i to vi koji "stekoste bogatstvo u poslednje dane." (st.3) Ovde je osuda pravednika, po novozavetnoj svetlosti jednaka ubistvu. Slično kao i u Isusovom govoru na Gori koji izjednačava rđavu reč prema bližnjem, bratu iz crkve, sa ubistvom. Nema većeg greha od ovoga, i Bog će ga osuditi mestom najveće kazne u paklu.

Mi danas imamo u jednoj te istoj crkvi dve grupe ljudi čije će razdvajanje ići tako daleko dok jedni ne budu najviše počašćena grupa u raju, a drugi najviše kažnjeni u paklu, "gde je tama najkrajnja, plač i škrgut zuba".

Ovde vidimo kako uplašeni postaju sablažnjeni, što je još veći stepen duhovne prevare. Nakon toga izdaju, i mrze one koji nisu pod uticajem prevare. U ovom trenutku se ponovo pojavljuju lažni proroci, ali ovaj put oni izlaze između nas. Jasno propovedanje istine, nepokajane, neverne na Sionu će naterati da još jasnije stanu na strani laži. Ovde kaže da će biti brojni. Ponoviće se istorija sa brda Karmil. Na jednog proroka Gospodnjeg, u svim vremenima otpada je dolazilo mnoštvo lažnih, koji su propovedali lažni mir, mimo Hrista. Duh lažnog proroštva je uvek imao taj pečat "Mir je i nema se čega bojati" (videti Jez.13);

24. stih nam daje dodatnu informaciju, da će lažnim prorocima biti dozvoljeno da čine čudesa i znake, zbog prevare izabranih. Ovde postaje još jasnije da se sve odigrava unutar Adventističke crkve, jer jednog adventistu, može prevariti samo drugi adventista, jer adventisti slušaju skoro samo adventiste zbog velike svetlosti koja ih izdvaja od drugih. Nesumnjivo će harizmatičke i spiritističke tendencije, u nauci, i praksi naše crkve veoma napredovati.

15.stih sve ovo naziva veoma jasno, kao i Danilo "grozota pustoši".

7.Jez.9 je nesumnjivo poglavlje pisano za nas. Osim dokaza koje smo ovde izneli, postoje potvrde za to i kod Elen Vajt (poglavlje Božji pečat iz pete knjige Svedočanstava za Crkvu). Ono što možemo zaključiti iz ove reči može donekle da se ukratko opiše rečima: Mi, adventisti sedmoga dana, smo veoma zgešili Bogu. Počevši od onih koji nose najveće odgovornosti, pa sve do najmlađe dece, nosimo posledice jednog strašnog verskog opadanja i približavamo se granici milosti sa druge strane. U skorijoj budućnosti nas očekuje izlivanje strahovitih Božjih kazni. Mi smo, kao prava crkva Božja, prva institucija i narod koji će okusiti punu meru Božjih sudova. Od malog deteta do starca, neće biti pošteđen niko osim onih koji budu zapečaćeni pečatom živog Boga, što je znak jednog posebnog dela Svetog Duha u naše vreme na onima koji to dozvole. Događaji neuporedive strahote nam se neumoljivo bliže.

8.Čišćenje crkve. Upoređujući sve ono što nam je dato u vezi sa ovom temom, možemo da kažemo sledeće. Crkva Gospodnja je danas podeljena. Ona je kao kuća sa dve sobe, ili jedna soba a dva kreveta. Sa jedne strane oni koji žive opravdanje kroz veru, a sa druge strane opravdanje delima. Ovakvo stanje će trajati sve do samog kraja milosti, do prihvatanja nedeljnog zakona od strane otpalog Božjeg naroda. U tom trenutku će Bog konačno povući zaštitu. Adventisti će tada biti u kratkom vremenskom roku pobijeni i biće zatrt svaki trag da su uopšte postojali ti ljudi. Iako će mnogi među njima zaslepljeni grehom, verovati da se tu radi o progonstvu i stradanju za veru, ovo će biti sud nad njima, za koji je slika uništenje Jerusalima 70. godine, ili holokaust u drugom svetskom ratu. Biće zaštićeni samo oni koji su primili Božji pečat, koji su živeli životom posvećenja do pojave nedeljnog zakona i koji su se očistili od svakog greha. Neki od vernih će biti zatvoreni. Na taj način će preživeti samo verni, i crkva će ostati čista, bez ijednog koji čini zlo. Ova crkva, ovako očišćena, kao kroz vatru, prima posebnu silu poznog dažda i iznosi Evanđelje u kratkom roku i velikoj sili celom svetu. O ovome piše u dva poslednja poglavlja proroka Zaharije, Otkrivenju 13,10 (čitati savremenije prevode) i drugde. 

9.Među nama deluje reforma i probuđenje, pokrenuti od samog Boga, "Ilija će doći najprije i urediti sve" (Mat.17,19). To znači da se stvari neće uređivati na nebu nego još na zemlji, putem ovog dela, koji će imati onu vlast "koga svežete na zemlji biće svezan i na nebu, koga razvežete na zemlji biće razvezan i na nebu". Poslušnost Iliji biće presudna ispitna tačka za sve. Ilija će zaista urediti sve. Delovanje ovog dela predstavlja potpuno ispunjenje onoga što je opisano u Otk.11. S obzirom da je prvi Ilija bio jedna ličnost, drugi Ilija Jovan Krstitelj, verujemo da je i treći prorečeni Ilija jedna ličnost, koji će kao Mojsije nekada, voditi Izraela u nebeski Hanan. 

10.Ovaj pokret se pojavio među običnim vernicima koji će se prvi probuditi, kao što je prorečeno u Zah.12,6.7. Oni čine ono što je simbolički činio prorok Jezekilja raskopavanjem zidova svetišta u Jeruslimu. Oni ukazuju na strahoviti otpad duhovnih vođa našeg naroda opisan u prvom delu knjige proroka Jezekilja koji je bio prenesen u naše vreme, pozivaju na opšte pokajanje, kao što je dato proroku Joilu ( Joilo 2). Među nama se očituje pojava posebnih duhovnih darova, kao što je dar proroštva, viđenja i snivanja (Joilo 2,28-32) koji prati propovedanje pravog evanđelja, koje je jedamput bilo dato svetima. Ovo evanđelje će, u ovom naraštaju obići ceo svet. Očekujemo, bez ikakve sumnje, ispoljavanje i drugih očiglednih znakova koje će pratiti ovo propovedanje kao i u vreme apostola. Među nama se otkriva Duh plakanja zbog greha u nama i među nama i ranjavanja Spasiteljevog srca (Jez.9; Zah.12). U isto vreme istim duhom neustrašivosti i hrabrosti u Hristu otkrivaće se načela pravde, potrebe za potpunim obraćanjem Hristu. Ovo je ništa drugo do poruka Vernog svedoka iz Otk.3, i u njenom širenju će učestvovati svako ko je zaista prihvati. Ovo je rešetanje, ovo je zapečaćavanje izabranog vernog naroda Božjeg. Prihvatanje poruke Vernog svedoka, omogućava da se trostruka anđeoska vest ponovi sa naročitom silom, koja je opisana u Otk.18, 1-4 kao glasna vika trećeg anđela čija je sama suština vest opravdanja verom u zasluge Jemca. Ovo je glasna vika trećeg anđela, koja se nastavlja na vreme 1888. i vreme poznog dažda, od koga su početne kapljice već pale. Ovo je vreme da svi koji nisu primili pozni dažd, traže ga, i ispunjavaju uslove da ga prime.(Os.6,3; 10,12).

11.Pošto ugleda, što se samo može ugledati očima vere "grozotu pustoši na svetom mestu", svaki vernik, adventista sedmog dana je pozvan da učini samo Boga sebi za savetnika, slično onom vremenu kada "ko bude u Judeji neka beži u gore i ko bude na krovu da ne silazi uzeti što mu je u kući", kao što je pisano " a sinovi će tvoji svi biti naučeni od Gospoda" (Isa.54,13), po pitanju svih svojih verskih dužnosti, a Bog naš Otac, Isus Hristos, Duh Sveti će ga u svemu tome divno voditi.

O crkvi poslednjeg vremena

1.Kada Pismo govori o potpunoj pokvarenosti čoveka, tada govori   vernicima, a ne nevernicima.

 Ovo je jasno iz sledećeg stiha: “Kao što stoji napisano: Ni jednog nema pravednog; Ni jednog nema razumnog, i ni jednog koji traži Boga; Svi se ukloniše i zajedno nevaljali postaše: nema ga koji čini dobro, nema ni jednog ciglog.Njihovo je grlo grob otvoren, jezicima svojim varaju, i jed je aspidin pod usnama njihovim. Njihova su usta puna kletve i gorčine. Njihove su noge brze da prolivaju krv. Na putevima je njihovim raskopavanje i nevolja; I put mirni ne poznaše. Nema straha Božijeg pred očima njihovim. A znamo da ono što zakon govori, govori onima koji su u zakonu, da se svaka usta zatisnu, i sav svet da bude kriv Bogu;” ( Rim.3,10-19) Drugačije ne možemo posmatrati, jer zašto bi Pismo govorilo nevernicima, koje Pismo kao Božja objava ne interesuje. Biblija govori onima koji je čitaju, za njih je Reč dvosekli mač. Inače bi bilo kao da Bog iz svog oružja gađa tamo gde nema nikakvog cilja. Kao kada bi neko hteo da ubije nešto što je već mrtvo, a svet je u svojim gresima mrtav.

2.S obzirom da mi adventisti sedmog dana priznajemo božansko nadahnuće celog Pisma i punovažnost Božjih zapovesti, proizilazi da je ovde opisano stanje i dela vernika naše crkve. Postoji još mnogo drugih svedoka za to. Najvažniji je poruka laodikejskoj crkvi, koja se odnosi na propovedništvo i starešinstvo crkve. 

3.Smanjivanje merila prave pobožnosti-prorečeni otpad. U Poslanicama Timotiju saznajemo da naše vreme karakteriše jedno novo veroispovedanje zasnovano samo na nekim spoljašnjim znakovima vere, dok će prava sila nedostajati. Ako je nešto istina iz Biblije, onda je to veća istina nego da ja sada sedim i pišem ove redove. Božji narod ne mora da gleda svojim očima. On treba da zažmuri i pipa po reči života (1 Jov.1,1.2). One veoma jasno govore da je u naše vreme prisutno opšte smanjivanje merila, pomeranja granica hrišćanskih standarda, nezapamćeno u svetoj istoriji.

To sve se dešava u crkvi koja priznaje obaveznost Božjeg zakona, svih deset Božjih zapovesti. Jasno kaže nama da "...između vas samijeh postaće ljudi koji će govoriti izvrnutu nauku da odvraćaju učenike za sobom" ( Dela 20,30). 2. Sol.2 govori da će čovek bezakonja sesti u crkvi Božjoj, i to u vreme Hristovog dolaska, dakle u ovo vreme. To znamo jer piše da će ga Isus ubiti svetlošću svog dolaska. Imamo i događaj i mesto i vreme. Upravo zbog tog proročanstva je oznaka prave crkve otpad, što se danas malo uči i o tome govori.

4. Kada je Isus govorio o grozoti pustoši, ona bi trebala da bude na svetom mestu..Dan.9,26 govori o tome da će se "određena pustoš okomiti na grad i svetinju." Reč određeno, govori o tome da je to prorečeno i da nije nepoznato Božijem oku. Prethodno proročanstvo iz 2 Sol. 2, govori da će onima koji nisu primili ljubavi istine Bog poslatisilu prevare. Ovu prevaru šalje sam Bog, kao i u vreme Miheja i cara Ahava (1 Car.22). Ovde nalazimo vezu sa onim iz Dela 20,30., jer se i tu jasno vidi da će nosioci prevare biti ponovo lažni učitelji i lažni proroci, ili bolje rečeno "lažljivi duh u ustima proroka" (1Car. 22,22). O tome nenadmašnom oružju sotone ćemo govoriti kasnije. Bog je u svojoj Reči sve razotkrio.

Koje je mesto sada sveto? Šta je sveto mesto? Sveto je ono što Bog posvećuje i gde otkriva svoje prisustvo. Mesto gde je Mojsije stajao dok je gledao gorući žbun je primer za to. Ako bi sada otišli na to mesto na gori Sinaj, da li bi to mesto bilo sveto? Naravno da ne.

O kojem gradu se radi? Da li je svet grad Jerusalim. Nemamo potvrde u Reči za to.

Grad Jerusalim je u Isusovo vreme bio sveto područje sa jednim krugom zemljišta okolo grada, otprilike 125 m (Jez.48,18). Kada je Isus govorio o znaku da hrišćani beže iz Jerusalima, imao je u vidu prisustvo Rimske vojske na ovom području. Jerusalimljani su iz grada mogli videti visoke zastave Rima na svetoj zemlji.

Ovo je istorijska slika za ono što mi danas, prosvetljenjem Duhom Svetim i obnovljenjem uma Božjom rečju, gledamo u duhovnom smislu u Jerusalimu: Crkvi adventista (čekaoca) sedmoga dana. 

5. Slika razorenja Jerusalima predstavlja ne samo sliku razorenja sveta, nego u prvom redu događanja u crkvi. Ako je Jerusalim simbol za svet, onda nismo ni morali da napuštamo svet, krštenjem u veru u Hristov skori dolazak u crkvi koja drži sve zapovesti i ima svedočanstvo Isusa Hrista koje je Duh proroštva. Jerusalim nije ovaj svet. Duh koji govori da je ova crkva Vavilon, ne može biti od Boga. Jerusalim u duhovnom smislu, nikada nije bio niti će moći biti poistovećen sa Vavilonom, pa čak ni u trenucima istorije kad je bio pun Vavilonjana, osvajača. Ukoliko se u ovo vreme među nama otkriva prisustvo Rima, to je poziv za nas da se okrenemo proučavanju proročanstava i da prepoznamo razvoj događaja o kojima je govorio Isus.

Onoga trenutka kada se pojavio ostatak, kada je Bog formirao svoju crkvu koja u ovo poslednje vreme treba da predstavlja Njega, on je nasledio posinaštvo, i slavu, i zavet, i zakon i bogomoljstvo, i obećanja (Rim.9,4-8). Nama kao ostatku su "poverene i reči Božje" (Rim.3,2), tako da kada se kaže: ”Jerusalim sveti”, kaže se nama. Crkva Božija je duhovna stvarnost, ”gornji Jerusalim” (Gal.4,26), i ona predstavlja skup svih novorođenih. Pored toga Bog je odredio jedan teren na zemlji koji je posvetio. To je grad iz Danilovog proroštva, zemaljski Jerusalim, tj. naša crkva, koju možemo nazvati Božja crkva.

6.      Nauka o izboru. Šta je to izabrani narod? Kako gledamo pitanje prave crkve? Pre svega, mora se reći da je izbor nešto što ne možemo razumeti i objasniti. U Rim.11 saznajemo da je to neobjašnjivo delo Božje milosti. Kada idemo da beremo lešnike, videćemo drveta prepuna roda, a odmah do njih susedna gde nema nijednog lešnika. Imamo neke koji imaju sitan ali pun plod, a neka krupan a prazan. Zašto je to tako, ne možemo razumeti. Zašto neki ljudi prihvataju Evanđelje, a neki ne, to je za nas tajna.

7.Jedini koji je izabran je Isus. Sa Njim je napravljen zavet. Ps.89,3. Bog je ovaj zavet u određeno vreme otkrivao, napominjao, ali nikada sa čovekom nije zavet pravio. Kada je Bog govorio Avramu da će u njegovom semenu biti blagosloveni svi narodi, to nije bilo pravljenje zaveta sa njim, već obećanje. On nije tražio od Avrama ništa, samo što je sama Reč zahtevala da joj se poveruje. Drugo, nije obećano semenima kao za mnoge, jer bi to značilo da Izrael nosi blagoslove, nego semenu u jednini, Hristu (Gal.3,16). Isus je rekao da pre nego što je Avram, On Jeste. On je izabran pre Avrama. Dakle Avram je izabran kroz Hrista, a ne obratno.

8.Izrael kao narod nije izabrani narod, već je izabrani narod Izrael. U Rim.11,1-6 saznajemo da postoji unapred izabrani narod. Onog momenta (govorimo u ljudskim merilima jer je Bog van vremena) kada su Otac i Sin sklopili Zavet, imali su spisak sa imenima svih onih koji će poverovati Evanđelje svojim izborom. To je Izrael. Pavle razume da je to Izrael po izboru milosti i da taj narod ne može biti odbačen. Jer eto, iako on pripada narodu Izraela, njegova vera ipak dokazuje da u tom narodu Bog još uvek ima svojih. Dalje govori o proroku Iliji. On u jednom trenutku nije razumeo izbor iz čiste milosti, i izašao je pred Boga da se žali na Izrael, nastupio je protiv njega. Božji odgovor je da to sa čime Ilija ima problema uopšte nije Izrael. On ima Svojih 7.000. Taj broj otkriva čudo božanskog proviđenja, da ih ima tačno toliko, a opet njihovom slobodnom voljom.

9.Izrael je Hristos u množini. „Kroz vašu povezanost sa Isusom Hristom vi ste svi postali jedan novi čovek“ (Gal.3,28b). Kada Pismo kaže „On“, to je Hristos u jednini. Kada kaže „vi“ ili „mi“ to je Hristos u množini, tj. mi u Hristu. Kao što u našem jeziku ima imenica koje u jednini i množini isto zvuče (npr. vrata). Ps.105,6 kaže Jakovljevi sinovi i Avramovo potomstvo. U dvanestom stihu kaže da ih je bilo vrlo malo u vreme ulaska u Hanan, jedna šaka. U petnaestom otkriva da su to Njegovi pomazanici i proroci, dakle ne celi narod.

10.Ugao posmatranja nasleđa. Rim.11,28 govori o dva ugla posmatranja. U 7. i 8. tački smo govorili sa ugla posmatranja Evanđelja. Sa tog ugla je Izrael kao narod Božji neprijatelj. Međutim, sa strane nasleđa, tj. zakona nasleđivanja oni su miljenici. I druga zapovest govori o tome. Od svojih predaka čovek nasleđuje određene prednosti, sklonosti, i mane, a isto tako blagoslov, ili prokletsvo. U Rim.3 vidimo da Izrael kao narod nasleđuje velike, pre svega duhovne, prednosti.

11.Dve opasnosti. O temi koju smo načeli bi se moglo puno toga reći. Koliko je slika upozorenja u Pismu! Dva drveta, jedno pored drugog; jedno puno ploda, drugo prazno. Ili presito dete koje baca hleb, da bi ga odbačeno siroče podiglo sa zemlje, zahvalno za proviđenje. Tako je gađenje Izraela (Hristos), postalo bogatstvo neznabožaca (Hristos). Kada je nevera Izraela dostigla stepen koji je ugrozio celi plan spasenja, tada ih je Bog doveo u situaciju da bace hleb iz ruku. Tako je Bog onda nahranio gladne. Koliko sreće i blagoslova prate veru, toliko nereće i prokletsva proizilaze iz nevere. Biti nevernik prave crkve je tragično. Pismo opisuje prokletsvo ovih nevernika u Izraelu kao potamnele oči i stalno pognuta leđa. Samo jedan od ova dva problema bi bio dovoljan da se ne uputi spasonosni pogled na Hrista. Međutim, koliko se otkriva Božja ljubav u tome, da čak kada ne može da blagoslovi putem Evanđelja, onda čini sve da blagoslovi putem naslednog zakona. Tako da sotona nikada nije siguran od pretnje iz naroda Izraela. I pored njihove nevere, uvek je smatrao da je najbolje da ih potpuno fizički istrebi. Oni su toliko blizu, i nose takav pečat, da nijedan Duh koji je od Gospoda ne može biti protiv njih. Ps. 137. pokazuje kako nasuprot duha koji ljubi Jerusalim, stoji duh edomski koji kaže: Razrušite! Ovaj duh je druga opasnost. Ove dve opasnosti povezuje jedna osobina koju Gospod neobično mrzi i osuđuje, a to je oholost. Samouzdizanje je najveće prokletstvo koje može da se zamisli.

12.Gospodnja Crkva. Pismo je po ovom pitanju jasno: Prava crkva Božja, sa ugla Evanđelja je Ona za koju je Isus rekao:“Srušite je i ja ću je podići za tri dana“. Prava crkva je Hristos. To je nauka Pisma, koja nije bez razloga toliko napadnuta. Sotona uvek uzima ono što je Hristu najbliže, i stavlja na Njegovo mesto. Tako je uzeo Mariju, iz čije je utrobe izašao Isus, i stavio je da posreduje između čoveka i Boga. Tako uzima Božju crkvu po nasleđu, i stavlja je da menja zakone, opravdava i prašta. Crkva Hristova nije nastala propovedanjem, ona se time samo punila, onima koji se nanovo rađaju. Crkva je Hristos, nastala Njegovim Zavetom sa Ocem, utelovljenjem, rođenjem u štali, prečistim životom, smrću na krstu, vaskrsenjem iz ljudskom silom zapečaćenog groba, vaznesenjem sa Maslinske gore, posredovanjem u Svetinji, ulaskom u Svetinju nad Svetinjama. Taman da se nijedan čovek ne obrati, ipak bi ova Crkva postojala i ništa je ne bi oborilo. Bila bi i bez ijedne crkvene aktivnosti, puna Života i Ljubavi. Međutim, slavnim delom izbora, Otac, koji uvek rado deli ljubav sa svojim stvorenjima, uvek je imao svoj narodić, crvić Jakovljev (Isa.41,14).

13.Zato je crkva adventista sedmog dana prava crkva po nasleđu, ne po evanđelju, jer nisu svi članovi te crkve izabranici. "Mnogo je pozvanih a malo izabranih. Ako vi kažete: „Mi smo adventisti, dakle mi smo sa Isusom“, onda mi kažemo:“Ako ste sa Isusom onda ste adventisti.“ Bog može od kamenja napraviti adventiste. Opasnost od oholosti zbog prednosti koje smo nasledili među nama je toliko velika, da nas Pismo savetuje jednom drastičnom slikom: “.Zato Isus, da osveti narod krvlju svojom, izvan grada postrada. Zato dakle da izlazimo k Njemu izvan logora, noseći Njegovu sramotu. Jer ovde nemamo grada koji će ostati, nego tražimo onaj koji će doći.” (Jev.13,12-14) Drugim rečima, da li je krst u crkvi adventista sedmog dana, ili u bilo kojoj crkvi? Da li je Isus tamo postradao i razapet? Zašto onda tražite raspeće tamo, a ne u Hristu? Ukoliko tvoj put prema zajednici koje si član ne vodi preko Golgote onda to nije Njegov put, onda pristani da izađeš napolje i poneseš zajedno sa Njim sramotu.

 

14.Zato je danas najbolja propoved, ona najkraća koja glasi: „Kada si brate i sestro, zadnji put plakali na Golgoti“?

15.Odnos crkve i Svetinje. Vidimo da proročanstvo iz Dan.9,26 kaže da će se pustošiti grad i svetinja. Koja svetinja? Pošto se proroštvo odnosi na zadnju generaciju, to može da bude samo nebeska svetinja. Kako može neprijatelj da prodre u nebesko svetište? Preko Hrista svakako ne može. Onog trenutka kada je ostavio Jednog u pustinji, otišao je da prevari ostalih devedeset devet. „Judeja postade svetinja Božija, Izrailj oblast njegova;. Izrailj bješe svetinja Gospodu i prvina od rodova njegovijeh; koji je jeđahu svi bijahu krivi, zlo dolažaše na njih, veli Gospod“. Psa 114,2; Jer.2,3. Dakle, svetinja nisu samo elementi svetinje, nego i narod svetinje i sveštenstvo, kao i određeni prostor oko svetinje. U Jezekilju, u viziji novog hrama vidimo da je osim samog svetišta i službe u njemu, organizovana i cela država, Božja oblast. Kada smo u prošlosti crtali svetinju, propustili smo da vidimo da tu ima i narod koji se tamo moli (Otk.11,1). U Mojsijevo vreme se tačno znalo mesto svakog plemena u odnosu na svetište. U ovo vreme na koje se proročanstvo odnosi, grad-Božja crkva i svetinja su neodvojivi. Danilova proročanstva možemo razumeti tek sa tako proširenom slikom.

16.U osmom poglavlju knjige proroka Danila, posmatramo istoriju u slikama, onako kako je Bog vidi. Deveti stih nas uvodi u period koji označava delovanje „malog roga“. „Mali rog“ je vatikanska crkveno-politička sila. Ona je u početku zaista i bila mala, ali kao što proročanstvo objavljuje „narašće veoma velik“.

I iz jednoga njih izide jedan rog malen i naraste vrlo velik prema jugu i istoku prema krasnoj zemlji.

U objašnjenju ovog proročanstva koje Danilu daje anđeo, prepoznajemo dva načina na koja je ta sila ojačala i napredovala „ne od njegove jačine“.

Upoređujući stihove iz Otkrivenja vidimo da iza Rimokatoličke organizacije, opisane simbolom zveri, stoji sam sotona.

I zbačena bi aždaha velika, stara zmija, koja se zove đavo i sotona, koja vara sav vasioni svijet; I čudi se sva zemlja iza zvijeri, i pokloniše se zmiji, koja dade oblast zvijeri. (Otk.12,9;13,3)

17. Prvi način na koji je on u istoriji kroz ovu instituciju delovao, vidimo u Dan.8,24:

Sila će mu biti jaka, ali ne od njegove jačine, i čudesno će pustošiti, i biće srećan i svršivaće, i gubiće silne i narod sveti.

Papska sila je u srednjem veku pokušavala da ubistvima i progonjenjem zatre pravi Božji narod. Iz Biblije saznajemo da će takvih pokušaja biti i u našem vremenu:

Tada će vas predati na muke, i pobiće vas, i svi će narodi omrznuti na vas imena mojega radi; I kad otvori peti pečat...dane biše svakome od njih haljine bijele, (odnosi se na vreme istražnog suda) i rečeno im bi da počinu još malo vremena, dokle se navrše i drugari njihovi i braća njihova, koji valja da budu pobijeni kao i oni. (Mt.24,9; Otk.6,9.11)

18. Drugi način delovanja koji je za nas danas mnogo opasniji i koji je potrebno  razumeti, je opisan u 8,25:

I lukavstvom njegovijem napredovaće prijevara u njegovoj ruci, i podignuće se u srcu svom, i u miru će pogubiti mnoge.

Svojom naukom, raznim varijantama prevare, otpalo hrišćanstvo je mnoge odvelo sa pravog puta. Neoprezni i nedovoljno posvećeni vernici svih vremena, postaju žrtve otpada, duhovno posustaju i umiru.

U ovom poglavlju proročke knjige, mali rog raste prema „krasnoj zemlji“, obara neke od „vojske nebeske i od zvijezda i pogazi ih“. (stih 9. i 10.) „Krasna zemlja“ je u

Dan.11,40.41 vezana za poslednje vreme i slika je za Zajednicu Božjeg naroda. Dakle ova slika se odnosi na Božju crkvu poslednjeg vremena.

A u pošljednje vrijeme južni će se car pobiti s njim...I doći će u krasnu zemlju...

19. Najveći otpad u istoriji.Delovanje malog roga je tipski slično onome što je opisano u Otk. 12.

I pokaza se drugi znak na nebu, i gle, velika crvena aždaha, koja imaše sedam glava, i deset rogova; i na glavama njezinijem sedam kruna. I rep njezin odvuče trećinu zvijezda nebeskijeh, i baci ih na zemlju.

Obaranje zvezda na Zemlju predstavlja duhovni pad anđela koji su izdali Boga krenuvši za Luciferom, i njegovim lažnim proroštvom što je prikazano simbolikom repa.

Starješina i ugledan čovjek to je glava, a prorok koji uči laž to je rep.(Isa. 9,15)

U knjizi proroka Danila predstavljen je drugi sličan duhovni pad. Gaženje zvezda nogama je suprotnost od pobede nad sotonom opisanom u Rim.16,20.

A Bog mira da satre sotonu pod noge vaše skoro.

Zvezde su simbol za Božji narod. U užem smislu predstavljaju njegove duhovne vođe, i one koji su u službi reči. Proročanstvo pravi razliku između „vojske“ i „zvijezda“

...da budete besprijekorni i čisti, „neporočna dijeca Božija“ usred „nastranog i pokvarenog naraštaja“ u kojem svijetlite kao zvijezde u svemiru...( izdanje „Kršćanske sadašnjosti“); ... sedam zvijezda jesu anđeli sedam crkava ... Jer usne sveštenikove treba da čuvaju znanje i zakon da se traži iz njegovijeh usta, jer je anđeo Gospoda nad vojskama.Fil. 2,15, Otk.1,20,Mal. 2,7.

Ovo obaranje zvezda na zemlju smo dugo pogrešno tumačili kao srednjovekovno progonstvo. Dakle, ono što sotona radi kroz celu istoriju nije ništa drugo nego to što je nekada učinio sa nebeskim anđelima. On prevarom lažnog proroštva duhovno obara vernike i njihove vođe, što je opisano slikom zvezda koje padaju sa neba. Oni koji su bili počastvovani svetlošću otkrivenja Božjeg karaktera, koja je slična svetlosti anđela oko Božjeg prestola, padaju pogaženi na zemlju i postaju slični palim anđelima.

Sredinom 2002. godine desila se jedna strašna nesreća iznad Bodenskog jezera. Naime, avion koji je iz Ciriha prevozio posebno nadarenu decu, pobednike takmičenja u znanju, natrag njihovim kućama u Rusiju, sudario se u vazduhu sa jednim transportnim avionom. Pilot je dobio upozorenje kroz posebnan uređaj postavljen da signalizira mogućnost kolizije, ali ga je umirila kontrola leta tvrdnjom da ne može da dođe do toga i da slobodno nastavi let istim kursom. Nakon par minuta, avion se od udara zapalio i raspao u vazduhu. Jedna svedokinja koja je te noći potresni prizor posmatrala sa svog balkona, kroz suze je izjavila novinarima: „Ta deca su kao goruće zvezde pali sa neba na zemlju“.

Tragični duhovni pad i smrt hrišćana, i njihovih vođa koji su tako dugo izbegavali pozive nebeske ljubavi, i nastavljali po svom kursu izazvalo je prevarno delovanje malog roga. Samo Gospodnja reč može da nam rasvetli dubinu strahote današnjeg otpada u Božjoj crkvi. Veličina ove izdaje se vidi najbolje iz činjenice da je opisana isto kao i prva pobuna protiv Boga od strane sotone. Otpad među nama se ne meri ni sa jednim drugim u istoriji. Radi se o najvećoj pobuni protiv Boga u istoriji ove planete, koja prevazilazi čak i izdaju od strane jevrejskog naroda u vreme Hrista.

20. Šta se dešava dalje?

U Dan. 8,11-14 opis prati delovanje ove sve moćnije religijske sile koja ide protiv poglavara vojske, Isusa Hrista, Kneza nad knezovima (st.25), kao i protiv Njegovog „svetog stana“ i protiv Njegove istine. Ovde se pominje i jedan važan deo službe u Svetinji-svagdašnja (svakidašnja služba), kao napadnuta. Sotona u slepoj mržnji pokušava da izbriše svaki spomen Hristov među nama. U četrnaestom stihu je dato vreme za koje se veže ova Danilova vizija, kao vreme u kojem je otpočelo čišćenje nebeske svetinje, 1844. godine, koje ni do danas nije završeno.

21. Da li je 1844. godine završeno i sa napadom na svetinju, narod svetinje, istinu,  delove službe u Svetinji i samog Isusa Hrista? Da li je srednjovekovni otpad prestao osnivanjem Crkve ostatka, Zajednice adventista sedmog dana, kojoj je 1844. ponovo otkrivena istina o Hristovoj službi u Svetinji, i prelazak u Svetinju nad svetinjama? Možemo li biti uvereni da pokušaji prevare rimske crkve, koja sve više predvodi celokupno otpalo hrišćanstvo, dolaze samo do granica jedine Zajednice Božjeg naroda, koja priznaje Božji autoritet držanjem svih zapovesti i okuplja narod koji danas shvata svoje sadašnje dužnosti okupljen u veri oko nebeskog Svetišta u velikom Danu pomirenja?

Upravo ova proročanstva nam govore suprotno. Otpad se javlja u redovima same Zajednice. Pomenuti redovi iz Danilove knjige, kao i drugi dokazi iz Svetog pisma, imaju vezu sa našim vremenom, vremenom posledka. Prorečeni otpad može da dostigne potpune razmere samo u narodu kojem je poznata služba u Svetinji i Hristova posrednička služba čiji su delovi jasno opisani u proročanstvu. Od Svetinje može da otpadne samo onaj ko je tamo bio, nastavao verom. Nakon što se istina o Svetinji izgubila u toku srednjovekovnog otpada, ponovo je otkrivena istina da deca Božja čija su imena zapisana u „životnoj knjizi Jagnjeta“ verom tamo prebivaju kao što je rekao Isus:..i gdje sam ja ondje i sluga moj nek bude. Jov.12,26

Da pristupimo dakle slobodno k prijestolu blagodati, da primimo milost i nađemo blagodat za vrijeme kad nam zatreba pomoć... Imajući dakle slobodu, braćo, ulaziti u svetinju krvlju Isusa Hrista, putem novijem i živijem; Koji nam je obnovio zavjetom, to jest tijelom svojijem, I sveštenika velikoga nad domom Božijim: Da pristupamo s istinijem srcem u punoj vjeri, očišćeni u srcima od zle savjesti, i umiveni po tijelu vodom čistom; (Jev.4,16; 10,19-22)

Danilova proročanstva o ukidanju svagdašnje i postavljanju gnusobe pustošne imaju vezu sa Hristovim govorom iz Mat.24. U petnaestom stihu Isus govori upravo o tim stihovima, čija ispunjenja treba gledati u ovo vreme:

Kad dakle ugledate mrzost opušćenja, o kojoj govori prorok Danilo, gdje stoji na mjestu svetome (koji čita da razumije)...

Imamo veliki broj drugih proročanstava koja opisuju otpad od vere u krilu Božjeg naroda. U Solunjanima poslanici drugoj proroštvo daje mesto, događaj i vreme.

Mesto- Crkva Božja, Hram Božji;

Događaj-otpad, pojava čoveka bezakonja (antihrista);

Vreme-počevši od vremena ranog hrišćanstva sve do Hristovog dolaska (st.9).

Da se ne date lasno pokrenuti od uma, niti da se plašite, ni duhom ni riječju, ni poslanicom, kao da je od nas poslana, da je već nastao dan Hristov. Da vas niko ne prevari nikakijem načinom; jer neće doći dok ne dođe najprije otpad, i ne pokaže se čovjek bezakonja, sin pogibli, Koji se protivi i podiže više svega što se zove Bog ili se poštuje, tako da će on sjesti u crkvi Božijoj kao Bog pokazujući sebe da je Bog. Jer se već radi tajna bezakonja, samo dok se ukloni onaj koji sad zadržava. Pa će se onda javiti bezakonik, kojega će Gospod Isus ubiti duhom usta svojijeh, i iskorijeniti svjetlošću dolaska svojega; (2 Sol. 2,2-4,7.8)

22. Zapazimo da Hristos ubija bezakonika, koji u vreme Njegovog dolaska sedi u Božjoj crkvi. Dakle pred Hristov dolazak imamo otpad u Božjoj crkvi.

U 2 Pet.2. i 1 Jov.2,18.19, nalazimo isti opis koji potiče od jednog izvora, Hristovog upozorenja o otpadu u poslednjim danima.

Dan. 9, 26 kaže da će biti „do svršetka rat i određena pustošenja“.

Vidimo da rad papske sile dostiže svoj vrhunac u poslednjim danima istorije u poslednjoj Zajednici Božjeg naroda-Crkvi adventista sedmog dana.

Sotoni je stalo da putem svojih zastupnika i onih koji su izdali svoj zavet i prebegli iz vojske Gospodnje u njegovu vojsku, zavlada u adventnoj Zajednici. Nema smisla ovo proročanstvo vezivati za pojavu bezakonika u katoličkoj ili bilo kojoj drugoj zajednici jer bi to značilo da je ta crkva Božja zajednica poslednjeg vremena. Sotona je uvek pokušavao da svoj tron postavi usred Božje crkve, od Edema preko Izraela do naših dana.

…i vrativši se složiće se s onima koji ostavljaju sveti zavet .I vojska će stajati uza nj, i oskvrniće svetinju u gradu, i ukinuti ( žrtvu) svagdašnju i postaviće gnusobu pustošnu. I koji su bezbožni prema zavetu, on će ih laskanjem otpaditi; Dan 11,30-32

...i naraste vrlo velik prema jugu i istoku prema krasnoj zemlji.

23. Kako treba da posmatramo strane sveta u proročanstvu?

Crkva ostatka je, neka je za to samo hvala Bogu, rasprostranjena na svim delovima planete. Ne bismo mogli da kažemo šta je na jugu, šta na severu. Opet treba da se setimo da je Božji narod danas okupljen, u Duhu, oko nebeske Svetinje. Vidimo da i su i otpali vernici kojima su imena zapisana u knjizi, isto tako oko Svetinje, ali da bi je napali i oborili. Razumimo ovo u Duhu da svojim grehom, čovek koji uzima na sebe ime adventiste, prlja Svetište, a upornim ostajanjem u grehu postaje neprijatelj Božjeg stana i samog Poglavara svešteničkog Isusa Hrista, kao vojnik neprijateljske vojske. Činjenica da proročanstvo stavlja celu vojsku na stranu otpadničke sile pokazuje da se ogromna većina adventista nalazi u otpadu, kao što i sama poruka Laodikejskoj crkvi govori.

Svetinja, koja nije samo sama građevina već i sam Izrael, narod Božji oko nje, je poprište velike bitke, u kojoj ima mrtvih, ranjenih, izdajstava i junaštava.

Zemaljska svetinja koja slika nebeske stvarnosti bila je postavljena po pravcu istok-zapad. Sa istočne strane je bio ulaz, a nakon toga ispred samog šatora, nalazili su se prvo žrtvenik, pa umivaonik. U šatoru sa severne strane je bio sto sa postavljenim hlebovima, a sa južne sedmokraki svećnjak. Na zapadnoj strani je bilo najsvetije mesto-Prebivalište Slave, sa kovčegom zaveta, a ispred same Svetinje nad svetinjama. odeljene zavesom je stajao kadioni oltar.

Ako je pravac napada jug, a zatim istok, onda mali rog napada sa severa.

24. Napad u pravcu zapada, na samo prestolje milosti će se odigrati u zadnjoj i odlučujućoj fazi ovog rata.

…i ustaće na kneza nad knezovima, ali će se potrti bez ruke.(8,24) …i kad dođe k svome kraju, niko mu neće pomoći. A u to će se vrijeme podignuti Mihailo veliki knez, koji brani tvoj narod; (11,45-12,1)

Onoga trenutka kada napadne na svete zapovesti postavljene u Svetinji nad svetinjama sa zapadne strane, samog Hrista, tada će reagovati sam Zapovednik i brzo privesti bitku kraju. Ovo označava vreme nedeljnog zakona-kojim će konačno, ljudskim zakonima, zapovesti Božje biti označene kao nevažeće.

25. Šta znači za nas činjenica da je Svetište napadnuto sa severa?U knjizi proroka Jezekilja je to ovako opisano:

I pruži kao ruku, i uhvati me za kosu na glavi, i podiže me duh među nebo i zemlju, i odnese me u Jerusalim u utvari Božjoj na vrata unutrašnja koja gledaju na sjever, gdje stajaše idol od revnosti, koji draži na revnost …I reče mi: sine čovječji, podigni oči svoje k sjeveru. I podigoh oči svoje k sjeveru, i gle, sa sjevera na vratima oltarskim bijaše onaj idol od revnosti na ulasku.. Potom mi reče: sine čovječji, vidiš li što ti rade? velike gadove koje tu čini dom Izrailjev da otidem daleko od svetinje svoje? (8,3.5.6)

Bog je preko svojih proroka uvek opominjao na opasnost kada je neprijatelj Božjeg naroda dolazio sa severa, što nije moglo da se vidi drugačije osim posredstvom posebne intervencije Svetog Duha (pr. Jer. 1,13.14). Jezekilja u pomenutom slučaju predstavlja sliku Božjeg naroda u poslednje vreme, koji treba da sagleda veličinu otpada u vodstvu Božjeg naroda i uzroke koji su doveli do toga, koji preti da liši celi Izrailj spasonosnog Božjeg prisustva. On u nadahnuću piše o našem vremenu:

…primiče se kraj, bliži se konac zemlji na sve četiri strane svijeta. (7,2 K.S.)

Sa severa je u svetinji stajao sto sa postavljenim hlebovima, a sa te strane nije bilo ulaza u vreme šatora od sastanka. Otpala hrišćanska sila ulazi “ne na vrata”.

Zaista, zaista vam kažem: ko ne ulazi na vrata u tor ovčij nego prelazi na drugom mjestu on je lupež i hajduk; Jov.10,1

Jevrejska svetinja je bila slika Isusa Hrista i Njegovog dela spasenja. Ograda oko svetinje je bila sva u beloj boji, osim ulaza koji je bio u tri nijanse crvene boje. Ovo je slika služenja Bogu, gde grešnik prima spasenje i oproštenje verom, ulaskom u Hristovu prečistu pravdu. Crveni ulaz predstavlja rane na Hristovom telu kojima se iscelismo, zbog kojih imamo pristup Bogu. Svako drugo bogosluženje ima oblik izdaje i nipodaštavanja Hristove žrtve, i predstavlja hulu i pobunu. Drugim rečima ne može zauvek nositi Hristovo ime onaj ko mu se verom potpuno ne predaje, ne pije Njegove krvi i ne jede Njegovog tela, ko ne priznaje obaveznost svakog datog životnog uputstva, svetog Božjeg zakona. Ne može zauvek biti sveštenik Bogu onaj koji ne uči i ne živi potpuno tako.

Otpalo hrišćanstvo mimoilazi vrata i upada u svetinju sa zlim namerama. Njegova prva meta je sto sa postavljenim hlebovima koji predstavlja duhovnu hranu Izraela, “hlebove prisutnosti” kao što je sam Gospod prisutan kroz svoju Reč u kojoj daje snagu svom narodu. Proročanstvo precizno govori o tome kako deluje ovaj napad u svojim fazama:

I ušavši videh, i gle, svakojake životinje što gamižu i svakojaki gadni skotovi, i svi gadni bogovi doma Izrailjevog behu napisani po zidu svuda unaokolo. I pred njima stajaše sedamdeset ljudi između starešina doma Izrailjevog s Jazanijom, sinom Safanovim, koji stajaše među njima, svaki s kadionicom svojom u ruci, i podizaše se gust oblak od kada. Tada mi reče: Vidiš li, sine čovečji, šta čine starešine doma Izrailjevog u mraku svak u svojoj pisanoj kleti? Jer govore: Ne vidi nas Gospod, ostavio je Gospod ovu zemlju.(Jez.8,9-12)

Ovo je naša duhovna stvarnost. Elen Vajt je više puta naglasila da je Jezekilja pisao za nas. Nečiste životinje su simbol za osobe koje su vođene nečistim duhom. U upozorenju da se ne jede meso od nečistih stvorova u 3. Moj. se daje i duhovna poruka Božjem narodu. U Otk. 18, 1-4 je dato upozorenje da se nema ništa sa Vavilonom koji je postao stan nečistim duhovima, đavolima i nečistim pticama. Isus je rekao da čoveka pogani ono što izlazi na usta. Ovde je mislio ne samo ono što izlazi na naša usta već i ono što izlazi na usta drugih. Dakle, ukoliko u crkvi slušamo nauku koja ima poreklo u pobuni protiv Boga, ne možemo ostati imuni na to. Nečistim duhovima se tako daje prilika da nas onečiste. Ovde se nalazi odgovor na pitanje zašto smao duhovno tako slabi i ne možemo da se izbavimo od greha. U crkvi se odaje poštovanje lažnim naukama i teorijama.

26. U crkvi imamo pogrešno bogosluženje-kađenje antihristu i kompletan otpad duhovnog starešinstva. Broj sedamdeset predstavlja tu puninu, i govori nam da je kompletan organizacioni sistem u crkvi na strani zla.

Ova slika takođe predstavlja prihvatanje samih nosioca lažne nauke od strane starešinstva u crkvi. Ispunjenje ovog proročanstva možemo videti i u udruživanju sa otpalim hrišćanstvom u obliku različitih ekumenskih saveza. Sveto pismo jasno kaže da “ko se sa bludnicom udruži postaje jedno telo sa njom.”

U ogradi Svetišta Gospodnjeg napravljena je rupa kroz koju su provalili duhovi tame i pakosti ispod neba.

27. Pravac napada na svetinju ide dalje prema istoku. Tu se nalaze umivaonik i žrtveni oltar.

Umivaonik. Uspeh nečistih duhova da u crkvi obezvrede biblijsko krštenje, koje simboliše ovaj deo svetišta, ogleda se u sledećem proročkom iskazu Jezekilje:

I reče mi Gospod: Sine čovečji, pazi srcem svojim i vidi očima svojim i slušaj ušima svojim šta ću ti kazati za sve uredbe doma Gospodnjeg i za sve zakone Njegove; pazi srcem svojim na sve ulaze u dom i na sve izlaze iz svetinje. I reci odmetničkom domu Izrailjevom: Ovako veli Gospod Gospod: Dosta je gadova vaših, dome Izrailjev, što uvodiste tuđince neobrezanog srca i neobrezanog tela da budu u mojoj svetinji da skvrne dom moj, i prinosiste moj hleb, pretilinu i krv, i tamo prestupaše moj zavet osim svih gadova vaših; (Jez. 44,5-7)

Otpala vojska unižava zavet krštenja svojim delovanjem. Mi smo svedoci toga danas koliko je malo potrebno da bi neka osoba postala član Crkve i krstila se. Ne ispituju se duhovni rodovi u životu obraćenika, a kriterijumi koje postavlja Božja reč kroz Pismo i Duha Proroštva se umanjuju i iskrivljeno predstavljaju. Danas se mnogi hvale brojem krštenja u Crkvi i čak se govori o izlivanju poznog dažda. Ovo je velika zabluda, i možemo da žalimo ljude koji se primaju u zajednicu tako polovično poučeni i neobraćeni. Nemojmo zaboraviti da je i otpali Izrael bio u stanju da evangelizira i da je to činjeno sa istom velikom revnošču:

Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što prohodite more i zemlju da bi prisvojili jednog, i kad ga prisvojite, činite ga sinom paklenim, udvoje većim od sebe. (Mat.23,15)

Sotonina je namera da nebraćeni ljudi budu članovi Crkve. Učenje je Novog zaveta da u Hristu ne može da bude zajedništva sa vernicima koji hlade u ljubavi i otpadaju, kakvo god ime oni nosili. Formaliste treba izbegavati kao najopasnije i najgore ljude na svetu (1. Kor.5.), kao one koji su doneli svoju konačnu negativnu odluku po pitanju Isusa i na takvom odstojanju moliti se za njihovo pokajanje i obraćenje. Ljude ovog sveta zbunjuje primer nedoslednih vernika. Da su se načela istine izlagala kako treba mnogi koji su sada ugledni vernici nikada se ne bi ni krstili. Sa druge strane crkva bi bila puna poštenih i pravih ljudi.

28.Svakidašnja služba koja se obavljala na žrtvenom oltaru simboliše stalno prisustvo i potrebu Božje milosti koja je data narodu na osnovu Hristove žrtve „kao bezazlena i prečista Jagnjeta“. Ovo je napadnuto. Ovaj dugovekovni napad na Hrista i Njegovu službu svoj krajnji cilj dostiže uklanjanjem “svakidašnje žrtve” tj. samog Hrista koji je naša svakidašnja žrtva. Svakodnevno i stalno sleđenje Njega i priznavanje Njega kao ličnog Spasitelja i gajenje zajedništva sa Njim kao jedini uslov duhovnog života, se u pogrešnom verskom sistemu lukavo zaobilazi i ne praktikuje. Nema veće štete od ove. Hristos je uklonjen iz svoje Crkve.

29.To su razlozi zašto se data pravednost Hrista ne traži i uračunata gubi. Mogu li se pronaći reči koje mogu da opišu dubinu i širinu bezakonja koje sadrži služba Bogu kojoj nije u centru ovo delo ljubavi na krstu Golgote? Može li se izmeriti šteta od samo jedne jedine formalističke propovedi, gde nije svako oko prikovano da gleda u veri ove prizore, gde nije iznesen odlučujući poziv na život ili smrt celom ozbiljnošću u senci Getsimanije?

30. Ovo se potpuno slaže sa onim što je predvidela Elen Vajt. Mnogi su se u ovo vreme potrudili da sakupe citate Duha proroštva kroz Elen Vajt, u kojima ona nagoveštava događaje o kojima smo pisali u predhodnih par tačaka. Na to se zasada obraćalo malo pažnje, jer je velika većina nosioca ovih citata propuštala da se posveti Bogu kao što je to Elen Vajt. Iz njenih usta je to jednostavno drugačije zvučalo. Neki drugim rukama nošena, ta upozorenja su izgubila silu. Međutim, postoje stvari koje je ona videla u tom pravcu, ali joj Bog nije dozvolio da govori o njima (videti kraj poglavlja „Božji pečat“ u petoj svesci Svedočanstava za zajednicu). Očito je da je sve ovo trebalo da se odigra, da bi smo tek onda to prepoznali.

31. „Grozota pustoši na mestu svetom“.

Već smo pomenuli da će u zadnjoj fazi ove bitke biti napadnut i sam presto milosti, Svetinja nad svetinjama, sam Poglavar vojsci. Kako ovo razumemo u simbolici svakidašnje službe?

Znamo da se tamo nalazi kovčeg zaveta koji je Jovan video u Otk.11,19. Tu su deset svetih zapovesti. One predstavljaju metu napada na toj zapadnoj strani Svetinje. Ukoliko bi Sotona oborio Božji zakon u samoj Hristovoj crkvi, On bi potpuno uspeo u svojim namerama. Nakon sveopšteg otpada, tako bi njegova tvrdnja da je zakon nepravedan i da su merila suviše visoka dobila praktičnu potvrdu. On neće pokušati samo da putem svetovnog zakonodavstva stavi Božji zakon van snage. To je tek okvir za pravi pokušaj da se Božji zakon stavi van snage u Crkvi adventista sedmog dana. Ovo je najuži smisao onoga što je Danilo video a Hristos ponovio: Grozota pustoši na svetom mestu.

Kada nedeljni zakon bude prihvaćen u formalnoj Zajednici adventista sedmog dana, ovo je znak konačnog kraja. U ovom trenutku će se konačno podići Hristos da izvojuje pobedu u poslednjoj bici istorije ovog sveta.

…i ustaće na Kneza nad knezovima, ali će se potrti bez ruke…Ali će ga glasovi sa istoka i sa severa smesti, te će izaći sa velikim gnevom da pogubi i zatre mnoge. I razapeće šatore dvora svog među morima na krasnoj svetoj gori; i kad dođe k svom kraju, niko mu neće pomoći. A u to će se vreme podignuti Mihailo, veliki knez, koji brani tvoj narod; i biće žalosno vreme, kakvog nije bilo otkako je naroda do tada; i u to će se vreme izbaviti tvoj narod, svaki koji se nađe zapisan u knjizi.(Dan.9,25b;11,44-12,1)