Hristovo delo preseljenja

Hristovo delo preseljenja: "I načiniću od njih jedan narod u zemlji, na gorama Izrailjevim, i jedan će car biti car svima njima, niti će više biti dva naroda, niti će više biti razdeljeni u dva carstva. I neće se više skvrniti gadnim bogovima svojim ni gnusobama svojim niti kakvim prestupima svojim, i izbaviću ih iz svih stanova njihovih u kojima grešiše..."- Ovde je opisano preseljenje iz našeg starog stana, nešeg grešnog postojanja, izbavljenje i spasenje Hristovim telom. Kod nas postoji jedna firma koja se bavi preseljenjima i zove se Christ - Hristos! Šta radi ta firma? Ona dolazi u vaš stan, uzima sve vaše u sebe i seli vas u drugi stan. Tako nas je Hristos preselio.
Hristos je došao ka nama, uzeo nas u Sebe. Tako je zajedno sa nama umro, bio u grobu i vaskrsao, zajedno sa nama u Sebi. Iz našeg starog postojanja pre krsta nas je preselio u novo nakon vaskrsenja.

Šta znamo o našem starom postojanju? U Amosu stoji: "I ako deset ljudi ostane u jednoj kući, umreće. I kad uzme koga stric mu ili koji će ga spaliti da iznese kosti njegove iz kuće, reći će onome koji bude u kutu u kući: Ima li jošte ko kod tebe? A on će reći: Nema nikoga. A on će reći: Ćuti; jer ne pominjaše ime Gospodnje." Am.6,9.10 Koji god ostanu u starom stanu, u Adamu, poginuće, a ako i neko preživi u nekom ćošku neće smeti ni da spomene Božje ime. Jedan od gradova koje je Bog uništio plamenom zove se Adama, i tako pokazao kraj svih koji žele ostati u starom stanju. U blizini firme Christ postoji još jedna firma za preseljenje. Ona se zove Wüst. wüst adj. (pril) pust, neobrađen, zapušten; adv. (prid) silno, užasno, do zla boga wüst einnander liegen ležati bez reda, biti ispremešano; der Kopf ist mir wüst glava mi šumi, boli me glava; ein wüstes Gewitter strašna oluja; ein wüstes leben führen živeti raskalašenim životom. (iz srpsko-hrvatsko/nemačkog rečnika).

Uistinu svaki čovek koji želi da ostane u starom postojanju, mora prvo da napusti novo koje je dobio. Svaki pojedinac mora da se potrudi da grehom i zanemarivanjem Hrista se toliko dugo odupire Svetom Duhu, dok se potpuno poistoveti sa svojim starim postojanjem i vrati se u njega. Zato mi kažemo da je teško propasti.

Hristos sve u svemu

Hristos je život u telu, osim greha, svakog čoveka, vernika i nevernika. Kada je Adam sagrešio, tada je u njemu sagrešio celi ljudski rod. On je tog dana umro, jer Bog uvek govori istinu:“U koji dan okusiš, umrećeš“. Zašto je ipak i dalje živio i zašto pored grešenja i dalje živimo mi?

Zato što je svaku narednu sekundu, svakog ljudskog života, od Adama pa do danas, platio Hristos. Ako je platio, to je Njegovo. Pošto je On to platio ničim drugim, nego svojim životom, onda je taj život, život u telu, sam On. Dakle Hristos je život u telu svakog čoveka, Njegov je svaki otkucaj srca i udisaj pluća.

Dakle je Hristos sve u svemu, osim greha.

Hristos je telo svakog čoveka, vernika i nevernika, osim greha. Videli smo da je naša smrt nastupila onog dana u Edemu. Pošto smrt uključuje i smrt svake ćelije tela, kako je bilo moguće da živimo dalje u telu koje je mrtvo? Tako što je Isus platio svojim telom, svaki atom svakog tela. To je opisano slikom svaranja žene: Adam (slika Hrista), uspavan od Boga (žrtvovan na krstu i spava u grobu), predaje rebro od koga se oblikuje Evino telo (telo čovečanstva). Zato je Adam ugledavši Evu uzviknuo da je telo od njegovog tela.

Ipak, iako je naš život i telo Njegova svojina, čovek ima slobodu da ga upotrebi, i oni su u tom smislu njegovi. Čovek je sagrešio u Adamu, ali za to neće snositi krivicu, niti je krivica slabost našeg tela i sklonost ka grehu. Krivi smo tek tada kada ne dozvoljavamo Hristu da osvoji naše srce.

U tom smislu Hristos će tek postati sve u svemu kada se potpuno uništi sve ono što ima veze sa grehom, tj. konačno presudi uništenjem onima koji su odlučili da se isključe iz Njega, u kome je trenutno sve u svemu, osim greha.

Pošto je sve što je osim greha područje vere i vera je tamo gde nema prestupa, puna i prava vera, to da je Hristos sve u svemu može da se vidi samo u veri. U veri se vidi da je svaki dobar dar odozgo, tj. Hristos. Kada je delio svetu večeru svojim učenicima On ih je pozvao da prepoznaju da je hleb Njegovo telo. Pozvao ih je da vide u veri da je vino Njegova krv, koje je On platio, tj. da je to deo samog Njega.

Isto je tako sa svakim drugim dobrim darom, svakim našim zalogajem hleba i gutljajem vode. Zato je napisano  služite Gospodu Bogu svom, i On će blagosloviti hleb tvoj i vodu tvoju; i ukloniću bolest između vas. Zašto je voda i hleb onoga koji je u veri drugačija nego onoga koji nije? Nije li to ista voda? Jeste, ista je voda ali se sa područja vere ta voda vidi kao blagoslovena kroz Hrista. U neveri su oči slepe za to i nemaju koristi, niti jezik nema ukusa. Telo ne prima ozdravljenje kroz ono što je određeno kao blagoslov, jer ga sila bolesti i prokletstva nadmašuje.

Staro i novo čovečanstvo

Bez razumevanja novorođenja, saraspeća i savaskrsenja, ne mogu se razumeti obećanja i proročanstva starozavetnih knjiga. O ovome bi se moglo pisati u beskrajnom nizu primera. Jezekilja je u 37. poglavlju video groblje-kosturnicu (Golgota) starog čovečanstva, koja je nakon proricanja (iznošenja nauke opravdanja verom), i molitve za Svetog duha (predstavljeno kao drugo proricanje), postala kolevka novog čovečanstva.

Nakon toga uzima u ruke dva drvena štapa (krst), upisuje na njima imena dva plemena Izraela, koja ujedinjuje u ruci (ujedinjenje čovečanstva na krstu).

Drugi primer:

Jeremija proriče u 33. poglavlju o upisivanju zakona u srce svog naroda, opraštanju i zaboravljanju njihovih greha. Da li je to proročanstvo čije ispunjenje treba čekati u budućnosti?

U Rim.2,14.15 je zapisano da neznabošci koji po prirodi čine ono što zahteva Zakon, bez da poznaju Zakon, dokazuju da je delo zakona napisano u njihovim srcima. To je ostvareno tako što je Hristos postao jedan od nas, Svetlost koja obasjava svakog čoveka koji dolazi na svet. U Njemu je čovečanstvo dobilo oproštaj greha, a On je postao novo srce svakoga od nas. To dokazuje činjenica da u našem propovedanju jevanđelja, ljudi kojima govorimo u dubini duše osećaju da im je to poznato. Svako ljudsko biće zna kada se govori istina. Mi propovedamo vest o Hristu kao nešto što je poznato, blisko srcu, što je naša velika prednost u odnosu na neprijatelja.

Tako vidimo da je i ovo obećanje u Jeremiji ispunjeno u Hristu, od večnih vremena, kada je odlučeno da se sjedini sa ljudskim rodom. Zakon je upisan u samo srce čovečanstva i svaki čovek ima moralni zakon u srcu. To je zasluga Hristovog ispunjenja ovog Božjeg obećanja. To je čista Božja milost i poklon.

Ukoliko ne razumemo kako je Božje obećanje ispunjeno u Hristu, onda ne možemo razumeti kako ćemo uzeti udela u tom obećanju. Verovaćemo da se ujedinjenje Izraela i njegovo duhovno oživljavanje treba sačekati u budućnosti. Verovaćemo da se upisivanje zakona u srce treba čekati. Imaćemo neodređenu nadu da će to Bog učiniti u budućnosti. Međutim nada koja nema izvor u Božjoj volji i Božjoj reči je nepostojana, ne prati nas do pobede.

Sa druge strane, ujedinjenje Izrailja i upisivanje zakona u srce jeste zaista nešto što će se odigrati i u budućnosti. Naša vera je takva da se već ispunilo, a istovremeno će se ispuniti. To ne isključuje jedno drugo. Vera koja kaže: tek treba da se ispuni, nije prava biblijska vera koju treba da doživimo. Ona ne može da potpuno pobedi, jer je slaba i delimična.

Skriveni gresi

Skriveni gresi nisu oni koji su nam nepoznati, koje činimo nesvesno, nego su to tajni, potisnuti u svesti, ali svesno počinjeni gresi kojih postajemo svesni tek nakon što se ponovo obratimo. “Oni koji nose krivicu znaju tačno koji su to gresi koje treba da priznaju, da bi njihove duše bile čiste pred Bogom. Isus im daje priliku da priznaju, pokaju u dubokoj poniznosti i da očiste svoj život, tako što će slediti istinu i živeti po njoj.“ (1T 156)

Novorođenje

Mnogi iskreni vernici danas ne razumeju novorođenje ništa bolje nego jevrejski učitelj Nikodim, koji je pitao: "Kako to može biti?" Problem je u tome da se u većini crkava novorođenje posmatra analitički, tj. posmatra se kao pojava, kao pojam, koji postoji i razmatra se spolja. O novorođenju se, tako, mnogo govori, dok je mali broj onih koji o njemu mogu da razgovaraju iznutra, iz iskustva, jer ih je malo koji su ga doživeli.

Još je teže kod osoba koji su imali iskustvo novorođenja ali su ga izgubili, tako da je preostalo da iznose sećanje na nešto što im sve manje i manje deluje kao stvarnost. Jer ukoliko ste samo jedan dan ostali bez tog iskustva, postaje vam teško da o tome govorite i uverljivo objasnite. To je iz tog razloga što "duhovne stvari duhovno radimo" i "telesan čovek ne razume što je od Duha Božijega".

Zato se mnogi pitaju :"Jesam li novorođen?" Šta da im kažemo? Kako i gde da ih uputimo?


Mnogi se pitaju jesu li novorođeni i traže novorođenje u sebi. Šta je novorođenje?


Izvor novorođenja je u Hristu, i zato ga ne trebaš tražiti u sebi. Kao što je čovečanstvo sa Hristom umrlo na krstu i bilo sahranjeno sa njim u grobu, Hristovim vaskrsenjem je stvoreno novo čovečanstvo. To je novorođenje. “Blagosloven Bog i Otac Gospoda našeg Isusa Hrista, koji nas po velikoj milosti svojoj prerodi za živu nadu vaskrsenjem Isusa Hrista iz mrtvih” (1Pet 1,3).

Zato je On nazvan prvorođenim, tj. Prvi koji je novorođen. Prihvatanjem Hrista novorođenje ne nastaje, nego se izliva u tebe. Zato je i rečeno u pismu da je novorođenje kao banja, kupka (Titu 3,5). Tako nakon Prvog, dolaze drugi, treći itd, koji je nanovo rođen. Svi oni čine Crkvu Gospodnju ili Sion, duhovni Jerusalim (Jev.12,23).

“Ona se porodi pre nego oseti bolove, pre nego joj dođoše muke, rodi detića. Ko je ikada čuo to? Ko je video takvo šta? Može li zemlja roditi u jedan dan (dan Isusa Hrista)? Može li se narod roditi ujedanput? A Sion rodi sinove svoje čim oseti bolove. Eda li ja, koji otvaram matericu, ne mogu roditi? veli Gospod. Eda li ću ja, koji dajem da se rađa, biti bez poroda, veli Bog tvoj. Radujte se s Jerusalimom i veselite se u njemu svi koji ga ljubite; radujte se s njim svi koji ga žaliste.” (Isa.66,7-10)

To znači da si ti odavno novorođen, Hristovim vaskrsenjem, kada još nisi ni postojao. I to što si novorođen, dakle to tvoje novorođenje, ne može niko da ti oduzme. Traži novorođenje u Hristu, gde se ono nalazi. Za jednu stvar ideš tamo a za drugu ovamo, ali za ovo o čemu ovde govorimo ideš Hristu Isusu.

Teologija krsta

Teologija krsta predstavlja najuzvišeniju nauku i najdragocenije znanje koje može da se zadobije. Tu temu je nemoguće iscrpeti i sagledati sa svih uglova, a čak i ono što nam se čini poznato i jasno o krstu, već u sledećem trenutku je nemoguće opisati rečima.

Krst u Svetom Pismu obuhvata mnogo više nego događaj krsta. To je pogled na svet, perspektiva života i izvor izuzetne snage. I još mnogo više od toga.

Krst je kao jedna predivna pesma koja u potpunosti ispunjava svaki ukus ljudskog srca.


Krst predstavlja centralnu temu Svetog Pisma kroz koju razumemo sve ostale, i bez čega nedovoljno razumevamo stvarnost.

Greh. Krst nam otkriva da je svaki greh smtni greh. On otkriva težinu koju sa sobom nosi prestup i odvratnost našeg grešnog stanja. Hristos bi morao da umre i za jedan jedini najmanji prestup najmanje zapovesti. Jedina biblijska podela greha je na namerne i nenamerne.

Pošto je pomirenje namernih, svesnih greha ne kroz Hristovu krv, već je takav koji živi u prestupu, potpuno, dvostruko izgubljen, ne oseća kajanje i za njega niko od ljudi ne može učiniti ništa (Jev.6,3-8), Gospod je odlučio da nam podari nešto što može da slomi silu laži i neznanja, i daje nam krst za gledanje, ne bi li se kroz tako drastično prikazivanje stvarnosti, ponovo probudili na život, tj. doživeli novorođenje.

Reč krstova je jedina sila koja je jača od sile greha u nama. Krst je uslišenje molitve: „I od voljnih sačuvaj slugu svog, da ne ovladaju mnome. Tada ću biti savršen i čist od velikog prestupa.“
( Ps.19,13).

Bog je dobro znao čoveka koji je nastao padom u greh, a to je da je tom čoveku greh postao mio kao i sam život. Zato je znao da nas ne može odvojiti od greha u nama samima. On nije došao da nam uzme greh na krst a nas ostavljajući bez greha. On nas je uzeo cele na krst. Tamo se desilo razdvajanje greha u Hristu, Njegovom smrću. Tamo smo mi umrli.

Na ovaj način nam se otkriva nešto od tajne krsta. Poštovanje krsta bez Hrista nema nikakvog smisla, a poštovanje Hrista bez nas na krstu nema silu da nas potpuno oslobodi. Naš grešni život je prekinut na krstu. Iskustvo raspeća sa Hristom nas odvaja od sile sveta, koji nas vuče da smrt svog starog čoveka ne zadržavamo u iskustvu. „A ja Bože sačuvaj da se čim drugim hvalim osim krstom Gospoda našeg Isusa Hrista, kog radi razape se meni svet, i ja svetu.". (Gal.6,14).

Pobeda. Krst je pobeda i odgovor na izgovore koji daju preteranu veličinu sili zla i smrti. On je odgovor na pitanja u vezi sa hrišćanskim karakterom i moralnim savršenstvom. Jednog dana sam se molio Bogu i On mi je pred oči stavio jedan zadatak koji se morao obaviti. Meni je to bilo toliko teško da sam morao da kažem u molitvi da ja to ne mogu. Nakon toga sam se setio kako sam ja sam učio ljude šta da čine u takvim situacijama pa sam rekao: " Ja to ne mogu da učinim ali verujem da Ti imaš neko rešenje, da ti možeš da promeniš".

Rešenje je stiglo u sledećem momentu, kada mi je Bog ponovo ukazao da je taj zadatak neodložan i odraz Njegove nepromenjive volje i dodao je: "Ali to Raspeti traži od tebe!"

U momentu je moj duh bio promenjen. Video sam da to Raspeti traži od mene i da je to ništa u poređenju sa onim što je On učinio za mene."Mogu Gospode, učiniću to!"- u tom trenutku sam mogao sve što se zahteva.

Krst je U Hristovom krstu mi vidimo neiscrpni izvor snage koja može da nas učini delotvornima i uspešnima u duhovnom životu... Na sigurnost pobede i zagarantovani uspeh u borbi vere, svaki pojedinac može računati samo ako svoj pogled upravlja na Hristov krst. I ukoliko je srce dublje skriveno u Hristu, utoliko je sigurnije da će naslediti neprolazna blaga večnosti." ..." Duši paralisanoj grehom život može biti darovan samo zahvaljujući delu koje je Začetnik našeg spasenja ostvario na krstu" "Hristos na Golgoti privlači pažnju i izaziva divljenje, i na kraju će pobediti sve sile zemlje i pakla. U krstu su usredsređeni i iz njega proističu svi mogući uticaji. On je veliki centar koji sve privlači, jer je na njemu Hristos položio život za pali ljudski rod.

Ta žrtva je prinesena da omogući povratak u njegovo prvobitno savršenstvo. Čak i više od toga, ona omogućava čoveku potpuni preobražaj karaktera čineći ga više nego pobednikom. Oni koji Hristovom snagom pobede velikog neprijatelja Boga i ljudi, zauzimaće u nebeskim dvorovima položaj viši od anđela koji nikada nisu pali.`Kad ja budem podignut sa zemlje´kaže Hristos, `sve ću privući k sebi`. Ako ne postoji uticaj povoljan u korist krsta, on ga stvara. Tokom generacija koje su dolazile, istina za dotično vreme otkrivala se kao `sadašnja istina`. U Hristu raspetom na krstu ispunilo se proročanstvo: `Milost i pravda srešće se, pravda i mir poljubiće se` Na taj način krst je pokrenuo svet." (6BC 112-113.1084)

Isto vredi i suprotno, a to je da se bez razumevanja i življenja opravdanja verom ne može ni krst dobro videti i razumeti verom. To pokazuje služba u Svetinji. Početak duhovnog života je ulazak u nebesku Svetinju. A na ulasku u Svetinju je žrtveni oltar koji u slikovitoj službi znači ono što je krst u stvarnosti.

Nakon žtvenika u dolazi umivaonik koji simboliše krštenje, tj. sjedinjenje božanskog i ljudskog, novorođenje. Tek kada se čovek obrati on počinje da razumeva šta je Hristos prošao za njega i šta je time zadobio.

Jedan od najjačih dokaza da si neobraćen je da te krst ostavlja ravnodušnim ili ako bežiš od njega. U takvim situacijama vernik ne bi smeo da okleva da se ponovo vrati u duhovni život upravo preko krsta.

Mi smo danas bolno pogođeni nedostatkom pravih propovedi krsta, iz usta ljudi koji u svojoj veri vide i izdižu divno delo sa Golgote. Pre četiri godine sam čuo zadnju takvu propoved. Jedan jednostavan čovek je govorio o Nikodimu i trenutku kada je došao do novog života. To je bio upravo trenutak Hristovog raspeća. I za nas nema drugog puta. Za celo vreme propovedi sam morao brisati suze. Godinama pre toga nisam čuo takvu reč, u nijednoj od crkava koje sam posetio. Tako da pored radosti što možemo to da slušamo imamo istovremeno žalost što to i drugi ne mogu da čuju.

Ko je taj danas koji neće ništa da zna osim Hrista i to raspetoga!?

U Hristu

Prava nauka o spasenju uči o „Mi u Hristu“. Hristos nije došao čoveku da bi ga spasao, nego da ga je uzeo u Sebe . "Kroz svoju poslušnost svim božanskim zapovestima Hristos je ostvario spasenje čoveka. To se nije desilo tako što je on nekome došao, nego je čovečanstvo uzeo u sebe. Tako je Hristos dao čovečanstvu postojanje u sebi. Dovesti čovečanstvo u Hrista, pali ljudski rod ujediniti sa božanstvom: to je delo spasenja. Hristos je uzeo ljudsku prirodu da bi ljudi postali jedno sa Njim kao što je On jedno sa Ocem, tako da bi Bog ljubio ljude kao što ljubi svog jedinorodnoga Sina, i da bi ljudi uzeli deo u božanskoj prirodi i postali savršeni u Njemu." (RH 5. April 1906). Pošto je ovo najvažnija i najuzvišenija istina, Bog je opisao u mnogim slikama i primerima. Hristos je uzeo čovečanstvo u Sebe kao što je Nojeva barka primila u sebe celu raznolikost živog sveta, i čiste i nečiste.

Mi ćemo o spasenju imati vrlo uske pojmove ukoliko ne prihvatimo istinu o Hristovom preuzimanju čovečanstva. Problem se nalazi u tome da ćemo stvari posmatrati uvek sa pogrešne tačke gledišta. Primera radi, Hristovo uzimanje čoveka u Sebe nas izbavlja od preteranog pouzdanja u Crkvu. Nojeva barka se često posmatra kao slika Crkve. Ne, ona je slika za Hrista! Slika crkve su oni koji su bili u barci. Hristos je veći od Crkve, ona ne obuhvata Njega, nego On nju.

Neprijatelj je nemoćan da nas zarobi svojim zabludama ukoliko posmatramo čoveka onako kako jeste - uzet u Hrista.

Ljudi koji ovo ne vide, varaju se i u pogledu Hristove ljudske prirode. Oni postavljaju pitanje: Kakvu je ljudsku prirodu Hristos uzeo? Ugao posmatranja ovog pitanja navodi na to da se Isus uzima kao nešto drugo od čoveka, tj. da je čoveku došao spolja, i uzeo njegovu prirodu.

Mi verujemo da je Hristos učinio mnogo više od toga. On je "progutao" čovečanstvo kao što je velika riba učinila sa prorokom Jonom. On je na taj način stvorio jednu sasvim novu prirodu koja ne može da se poredi sa onom starom i da se meri sa njom. Pismo kaže da nas je Bog voleo još pre postanja sveta i da nas On još od pre vremena, posmatra kao jedno sa Hristom (slobodan prevod Ef.1,4).

Zato se spasenje ne može razumeti dok se ne razume utelovljenje. Pretpostavimo da imamo jedan hleb u rukama. Postavlja se pitanje: kako taj hleb može da postane svet? Kako posvetiti običan hleb? Odgovor je: odsekli bi parče tog hleba i posvetili Bogu, predali Bogu na žrtvu. Tako bi ostatak hleba Bog blagoslovio, postao bi osvećen. Zato je Hristos prvo postao sa čovečanstvom jedan hleb, jedno telo, da bi se nakon toga prineo Bogu na žrtvu i posvetio, da bi mi ostali bili blagosloveni i spašeni. (1.Kor. 10,17)

Tako se može objasniti visoki položaj čovečanstva i pored greha. Posmatrajmo ljude oko sebe. To je Hristova rodbina, koja i pored greha uživa veliko strpljenje i prednosti. (Dela 17)

Pretpostavimo da je neko od nas u srodstvu sa Rokfelerom. Takav sigurno ne bi morao da prođe svaku fazu borbe za golu egzistenciju, kao većina drugih. Takav bi nezavisno od svojih sposobnosti, imao vrlo dobre šanse da lagodno prođe kroz život. To je slaba slika za ono šta čovečanstvo dobija u Hristu.

Slika presađivanja ili slika kalemljenja lepo objašnjava kako je Hristos promenio čovečanstvo. Bez obzira na to kakvo je drvo bilo, ono poprima osobine grane koja je nakalemljena. Hristos se nakalemio na čovečanstvo i na taj način ga promenio bez našeg udela.

Kroz ovo primanje čovečanstva u Sebe, kroz presađivanje, mi smo sa Isusom uzeti u Njegovu smrt i vaskrsenje. Na krstu dakle, nije umro samo Isus nego i kompletno grešno čovečanstvo.: "Jer kad smo jednaki s Njim jednakom smrću, bićemo i vaskrsenjem; Znajući ovo da se stari naš čovek razape s Njime, da bi se telo grešno pokvarilo, da više ne bismo služili grehu. Jer koji umre oprosti se od greha. A ako umresmo s Hristom, verujemo da ćemo i živeti s Njim.." (Rim.6,5-8).

Iz tog razloga, svakim povezivanjem sa Hristom čovek ima istovremeno smrt starog i rađanje novog. Slika za to je reka Jordan. Zamislimo verom da je reka Jordan jedna voda zajedno sa Galilejskim jezerom iz koga ističe, koje je puno riba i života, i Mrtvim morem u koje utiče. Dakle u jednoj vodi i život i smrt istovremeno. (Jez.47,8.9)


"...ako jedan za sve umre, to dakle svi umreše.” Tamo na krstu su umrli svi ljudi. Konkretno, to znači da je grešno postojanje ljudi koji prolaze pored nas ulicama, umrlo sa Hristom na krstu, znali oni to ili ne znali, prihvatali ili ne. Zato je napisano „odrediše mu grob sa zločincima“ i „bi metnut među zločince“. Ako pogledamo događaj u Lk.22,35-38, vidimo da Isus kao zločince vidi svoje učenike, razotkrivajući ih kao one koji su u tom trenutku još uvek materijalisti, kao i to da su spremni da upotrebe oružje.

Ako su najbolji među nama zločinci koliko smo to više mi ostali! Međutim, isto je tako pisano „ali na smrti bi sa bogatim“. Dakle zločinac koji je izgubljen i obespravljen, obogaćuje se Hristovom smrću, postavši kroz Njegovu uračunatu pravdu naslednikom celog neba.

Dakle, smrt tvog starog čoveka je u Hristu, i nikako ne treba da je tražiš u sebi! Traži je samo u Hristu! Gledajući na svoje grehe i tužeći se na njih nećemo ispuniti uslov da ih budemo oslobođeni. U Rim.7,1-6 je ova istina predstavljena slikovito. Mi smo vezani za Božji moralni zakon, kao što je žena vezana za muža, dok god je živ, i ne sme uzeti drugoga da ne bi postala preljubočinica. I šta je rešenje Božje? Žena umire, i tako se oslobađa od osude, ako pođe za drugoga.

“ Zato, braćo moja, i vi umreste zakonu telom Hristovim, da budete drugog, Onog što usta iz mrtvih, da plod donesemo Bogu… A sad, umrevši izbavismo se od zakona koji nas držaše, da služimo Bogu u obnovljenju Duha a ne u starini slova.”

Dakle smrtna presuda (druga smrt) izrečena našim praroditeljima u Edemu, izvršena je saraspećem.

Pravo biblijsko posvećenje

Pravo biblijsko posvećenje je život oslobođen od greha. Ovo potvrđuju mnogobrojne izjave Svetog pisma i proročkog Duha kroz Elen Vajt. Hristova pravda deluje u nama tako da nema prostora za opravdavanje bilo kakvog greha ili zanemarivanje poznate dužnosti. Vernik povezan sa Hristom ima pobedu nad svojom grešnom prirodom i puno božansko vođstvo.

Pismo pravi jasnu razliku između onoga koji je na putu posvećenja i onoga koji živi u grehu, kroz opise rodova, ponašanja, govora. Vidimo, na primer one koji žive u tami i one u svetlu, one koji ponizno primaju ukor i one koji ga mrze i shvataju lično itd. Ove razlike su tako velike da ne može biti nikakve zablude. Iz tog razloga je zabranjeno, po Božjem zakonu i redu Jevanđelja, ljude van pravog posvećenja uzimati kao autoritete za duhovna pitanja bez obzira na to kakav položaj oni zauzimali u nekoj verskoj zajednici.

Jedna grupa lažnih teorija o posvećenju ovo ne priznaje. One ukazuju na to da ni jedan čovek nije bez greha, i na izjave Pisma koje se odnose na to da ne govorimo istinu ako kažemo za sebe da nemamo greha. Pošto niko nije bez greha, tvrdi se da se kao duhovan čovek može uzeti svako ko je to na osnovu svog poziva ili položaja, ili nekog drugog spoljašnjeg kriterijuma (znaka). Ovo dovodi do toga da se poverenje duhovnog vodstva poklanja čak i osobama koje čine namerni (permanentni) greh.

Druga grupa lažnih teorija o posvećenju ne priznaje razliku između namernog i nenamernog greha. Jedno od najopasnijih takvih učenja je perfekcionizam, koji čovekov duh može u toj meri ošteti da on postaje trajno nesposoban za službu u reči (EW 101).


Postoji razlika između pomirenja namernog i nenamernog greha. Kada smo govorili o posvećenju bez greha, mi smo govorili o namernom grehu, koji se čini permanentno i svesno. To je stanje u kome se čovek nalazi van zajednice sa Bogom. Za takve grehe nije postojala žrtva već samo kazna ( Jev. 10, 26-29). Tako zaključujemo da se ovaj greh ne može pomiriti Hristovom krvlju. Pomirenje Hristovom krvlju je pomirenje vernika ili nevernika koji greše nesvesno, nenamerno 4. Mojsijeva 15

I za rođenog u zemlji sinova Izrailjevih i za došljaka, koji se bavi među vama, jedan zakon neka bude kad ko zgreši ne znajući.

Ali ko od sile zgreši između rođenih u zemlji ili između došljaka, on ruži Gospoda; neka se istrebi duša ona iz naroda svog (4 Moj. 15, 29.30).

Da li to znači da Hristos nije umro za sve grehe? Ne. Mnogo više od toga. Hristos je umro za sve ljude. On je ljude u Sebi razdvojio od greha. Pošto se čovek tako poistovetio sa grehom, nije moguće da napusti greh i da ostane živ. Prestanak greha bi značio prestanak života. Zato je pisano da je Hristos uzeo deo u telu i krvi da izbavi one koji god od straha smrti u svemu životu biše robovi (Jev.2,15).

Iz ovoga sledi da je krv Hristova samo tamo delotvorna gde nema namernog greha. Kako da postupa čovek koji je u namernom, permanentnom grehu, dakle prestupu? Mi moramo naglasiti da tu može da upadne samo onaj koji je već primio poznanje istine. U takvom stanju može da se nađe samo vernik prave istine. Ti gresi su različite težine, ali sve karakteriše apsolutna nemogućnost duhovnog delovanja i saznavanja. Čovek u namernom grehu ne vidi svoje stanje i prema tome i ne traži Boga celim srcem. Za takvoga nema nijednog dobrog saveta jer on taj savet ne može ni da primeni na sebe.

Za ovog ne može niko od ljudi da učini ništa, ali Bog može kroz ljude, kroz kazne i okolnosti. Nameran greh mora da se kazni. Kazna je neumoljiva i ne može da se izbegne. Na taj način se izmiruje Božja pravda, s tim da naravno milost ublažava kaznu i toliko dugo i uporno deluje na grešnika dok ovaj ne bude potpuno izmiren novorođenjem ili dok ne završi svoj duhovni život, duhovnom smrću.

U Svetom Pismu postoje dokazi da Bog čak i tada, deluje na ljude koji su u potpunoj smrti, na taj način da im olakšava i izliva blagoslove na njih, bezuslovno.

Tako da greh mi ne posmatramo u odnosu na greh sam kao što to čini perfekcionizam, nego u odnosu na Hrista. To znači da zaista niko nije bez greha, ali izvan spasonosnog zajedništva sa Hristom oproštenje i posvećenje ne može da deluje, za grehe za koje je plaćena cena, a plaćena je za sve. Jer nije pisano da su blaženi oni koji greha nemaju, nego kojima je greh pokriven, tj. onima koji ga priznaju i ostavljaju (jer su u Hristu), njima se ne uračunava (Ps.32). Pomirenje Hristove krvi deluje samo u slučaju takvih greha.

S obzirom da nama nije dato u vlast da znamo koliko je čoveku vremena dato od priznanja do ostavljanja, mi ne možemo suditi o tome koji je greh nameran ili nenameran. Može biti da jedan čovek čini nešto što mu se računa kao greh, a drugi istovremeno isto čini i njemu se ne računa. Mi dakle ne gledamo ko je u grehu, nego ko je u Hristu. U Hristu smo posvećeni. Van Hrista nema duhovnog života, mira, radosti i pravednosti.

Spasenje, data i uračunata pravda

Osnova našeg spasenja je uračunata i data pravednost. Uračunata pravda je Hristov savršeni život na zemlji i Njegova smrt na krstu, Njegovih 33 godine života. To je naše opravdanje. Data pravda je naše posvećenje, Hristov život na Nebu i posredovanje za nas, dobra dela koja čini kroz nas, našom saradnjom. Pismo prepoznaje ove dve strane Hristove pravednosti:

“Jer kad smo se pomirili s Bogom smrću Sina njegovog dok smo još bili neprijatelji (uračunata pravda), mnogo ćemo se većma spasti u životu Njegovom kad smo se pomirili (data pravda).” (Rim.5,10)

"Kao što nas izabra kroz Njega pre postanja sveta, da budemo sveti (data pravda) i pravedni (uračunata pravda) pred Njim u ljubavi" (Ef.1,4)

Mi smo dobili jasna upozorenja da se između date i uračunate pravde ne treba tražiti razlika i ulaziti u razgraničenja koja predstavljaju Božju tajnu. Data i uračunata pravda zaista idu zajedno, prepliću se i mešaju na način na koji je nama nemoguće da razumemo. Ovo je vidljivo i u slikama koje Pismo upotrebljava. Za uračunatu pravdu je slika krv, a za datu voda. Kada je David zatražio vode sa vitlejemskog izvora, i kada su mu je tri junaka donela (slika dela spasenja kroz Trojstvo), on je prosuo na zemlju pred Boga sa rečima: "I reče: Ne dao mi Bog moj da to učinim! Eda li ću piti krv tih ljudi koji ne mariše za život svoj?" Tako je u ovoj slici voda krv.

Hristos je jedan i Njegova pravednost jedna i jedinstvena, tako da su i uračunata i data osnova našeg prihvatanja od Boga. Potreba je da se u iznošenju jevanđelja ove dve strane pravde iznose uravnoteženo, jer su posledice naglašavanja jednog na štetu drugog pogubne.

Primeri za one koji prenaglašavaju datu pravednost kao osnov našeg prihvatanja od Boga

Jedan propovednik je postavio pitanje: "Koliko si dugo već spašen?" Odgovorio sam mu: "Oko dve hiljade godina." On dugo nije mogao da razume taj odgovor jer je kroz učenje koje prenaglašava naš udeo u spasenju, i posvećenje kao drugo delo Svetog Duha (prema učenju ove verske zajednice) u velikoj meri izgubio iz vida Hristovo delo na krstu.

Drugi opet veruju da je zalog njihovog dobrog zajedništva sa Bogom njihov molitveni život, proučavanje Biblije ili hrišćansko svedočenje (evangelizacija). Ovo je verovatno najfinija prevara koja danas postoji. U samoj osnovi ovde se posvećenje posmatra kao sopstvena zasluga Ističe se uloga predanja Bogu, bez da se naglasi da nije do predanja, nego da je potrebno da nas Bog primi:

Metnuće usta svoja u prah, eda bi bilo nadanja. (Plač 3,29)

I razderite srca svoja, a ne haljine svoje, i obratite se ka Gospodu Bogu svom, jer je milostiv i žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i kaje se oda zla. Ko zna, neće li se povratiti i raskajati se, i ostaviti iza toga blagoslov, dar i naliv za Gospoda Boga vašeg.


Mi ne možemo da Božje primanje uzimamo olako. Ne postoji spontano činjenje dobrih dela, koje zavisi isključivo samo od ozbiljnsti našeg traženja i predanja. Bog nije primoran da odgovori na naše traženje. On uzima sebi za pravo da odbaci ili primi, i da proveri da li je traženje usrdno i ozbiljno:Jevrejima 6

Zato da ostavimo početak Hristove nauke i da se damo na savršenstvo: da ne postavljamo opet temelja pokajanja od mrtvih dela, i vere u Boga, Nauke krštenja, i stavljanja ruku, i vaskrsenja mrtvih, i suda večnog I ovo ćemo učiniti ako Bog dopusti Jer nije moguće one koji su jednom prosvetljeni, okusili dar nebeski, postali zajedničari Duha Svetog, I okusili dobru reč Božju, i silu onog sveta, i otpali, Opet obnoviti na pokajanje, jer sami sebi nanovo raspinju i ruže sina Božijeg. (Jev.6,1-6)

Ova vrsta vernika se obično uzdiže iznad ostalih ljudi i smatra se nečim posebnim. Zanemaruje se upozorenje:

Jer ko tebe povišuje? Šta li imaš što nisi primio? A ako si primio, što se hvališ kao da nisi primio?


Njedan vernik se ne može uzdizati nad bilo kim, smatrati se elitom koja ima posebne privilegije. Hristovim delom pomirenja izbrisana je svaka verska i druga podela jer su njime obuhvaćeni svi ljudi. Ukoliko se vernici postavljaju u odnosu na ostale sa visine, to pokazuje da ono što oni nazivaju Hristovom pravdom je u stvari ljudska pravda, koja je kao nečista haljina. Ovi ljudi propovedaju posvećenje često tamo gde nema još uvek ni opravdanja. Ovde se Božjom decom nazivaju i oni koji nisu nikad doživeli novorođenje, ili su ga izgubili. Kao da se uče trčanju oni koji nisu napravili ni prvi korak!

Hristova pravda ne može u verniku da deluje drugačije nego u Njegovom životu. On je za svako dobro davao slavu svom Ocu, dok su u Njegovim očima svi bili jednaki i podjednako vredni.

Primer za vernike koji prenaglašavaju uračunatu pravdu kao osnov našeg prihvatanja od Boga


Ako je prvu grupu vernika predstavljaju oni koji se "hvale zakonom", onda su sa suprotne strane istinitog jevanđelja kakvo je ono u Hristu, oni koji umanjuju naš udeo u spasenju i protive se manje ili više otvoreno principima pravednosti. Oni izbegavaju da ponesu teret sopstvenih dužnosti naglašavajući Božji udeo. Ovde se često opravdanje posmatra kao posvećenje. (tzv. teorije jeftine milosti). Često se greh posmatra kao nešto što ne narušava naš odnos sa Bogom. Istina je međutim drugačija. Sagrešenje ne narušava samo naš odnos sa Bogom tj. datu pravdu, već čini da gubimo i pravo na uračunatu pravdu.

„Kad kažem pravedniku (opravdanim uračunatom pravdom) da će doista živeti, a on se pouzda u pravdu svoju (datu pravdu) pa učini nepravdu, od sve pravde njegove (i date i uračunate) ništa se neće spomenuti, nego će poginuti s nepravde svoje koju učini.” (Jez.33,13)

Učinjeni namerni greh ukida naše opravdanje, tako dugo dok se veza sa Bogom ponovo ne uspostavi kroz ponizno traženje oproštenja i Gospodnje primanje. Kao što je to opisano u poruci crkvi u Efesu, nakon što je vernik pao, on mora da počne sve iznova.

Moramo da istaknemo da pojedinačni greh ne ukida opravdanje, jer se vernik koji ljubi Hristovu pravdu i navikao da je traži i da je ima, kaje tako brzo, maltene dok još čini prestup, tako da se prekid veze sa Bogom uopšte i ne primeti.

Pravi vernik traži datu pravdu i ne oslanja se samo na uračunatu. Slika za to je Ahsa, Halevova kćerka. Pored zemlje koju dobija u miraz, ona još preko toga od svog oca traži izvore. Nju je na to nagovorio muž, što je slika za to da nas Hristos poziva da se ne zadovoljavamo uračunatom pravdom, koja je bez date kao suva zemlja bez ploda.

To je ono što Hristos kaže da ko ima, daće mu se još više, a ko nema uzeće mu se i ono što ima.

Oni koji su vernici samo po imenu, odaju utisak kao da se na nebeskom sudu sudi uračunata pravda. Pošto je pisano da se svima treba javiti na Božjem sudu (dakle i vernicima), i na drugom mestu da će nam se suditi po delima, sledi da se na nebeskom sudu sudi data pravda, a nikako uračunata. To bi bilo kao da se ponovo sudi Hristu. Daleko bilo!

Na nebeskom sudu se ne sudi na osnovu greha koje je vernik učinio, nego na osnovu pravde koju nije primio (Mat.5,19.20). Tako da će onaj koji nije sarađivao sa Svetim duhom na svom spasenju, izgubiti i uračunatu pravdu. Ovu istinu opisuje Hristova priča o čoveku koji je došao na svadbu kraljevog sina (slika uračunate pravde, spajanje božanskog i ljudskog) bez svadbenog ruha (date pravde).

Spasenje

Hristos je zaista spasio svakog čoveka. “Jer se uzdamo u Boga Živog, koji je Spasitelj svim ljudima, a osobito vernima.” (1 Tim.4, 10). Ne kaže se da je Isus spasenje omogućio kako se to često propoveda. To bi značilo da se Njegovom delu spasenja još nešto mora dodati, ili da mi imamo udela u spasenju. Pismo posmatra sve ljude kao spašene, bez obzira na njihovu veru ili neveru. Oni koji Hrista prihvataju kao ličnog Spasitelja, dakle vernici, Njegovo spasenje koje je već savršeno obavljeno prihvataju, a ne ostvaruju. Tada tek mogu da se okoriste onim što i drugi imaju, ali za to ili neznaju ili odbacuju, kada priznaju i prime ono što je za njih obavljeno.


Kada je Hristos stao iznad čoveka koji je bio oduzet, i koji je tog dana spušten pred Njega sa krova, postavio je pitanje prisutnima: "Šta lakše reći: Opraštaju ti se gresi; ili ustani i hodi?" Svakako je lakše reći da su mu gresi oprošteni. Njegovo isceljenje je došlo samo kao znak da je to zaista tako. Kao potvrda da je Hristov otkup stvaran. U trenutku kada mu je Hristos naredio da ustane, vera ovog čoveka je dobila neshvatljivo jak poticaj i on je primio ozdravljenje.

Hristos je poneo naše bolesti i naše grehe. Bolesnik je već ozdravljen u Hristu. Ako je Božja volja to ozdravljenje će se pokazati na nama, kada to potražimo. Pošto je to neosporna istina, da je Hristos izlečio sve ljude koji su verovali, isto je tako i sa gresima.

Nama je isto tako lako danas reći svakom čoveku sa kojim dođemo u susret da su mu gresi oprošteni. Hristos je to učino lakim. Hristos je zaista sve grehe, i prošle, i sadašnje i buduće koje ćemo učiniti, poneo i platio cenu za njih. Oni su u tom smislu oprošeni, ne predstavljaju više nepremostivi problem između nas i Boga. Kada činimo greh mi činimo oproštene, bivše grehe.

Mi ne možemo smatrati da su nam gresi oprošteni tek tada kada primimo oproštenje. Oni su oprošteni pre nego što smo i pomislili i znali za oproštenje. Propoved vere i širenje ovog znanja je bitna radi toga da se ovo spasenje od bolesti i greha pokaže na nama. Kada je Isus dobio pitanje u vezi slepca na vratima Jerihona, ko je kriv za njegovu slepoću, i ko je sagrešio, odgovorio je da je njegova slepoća tu da bi se pokazala Božja dela na njemu, tj Božje spasenje, opraštanje i iscelenje. Ono što se treba pokazati je ono što je sve vreme tu.

Tako je Isus sprečio da se grehu da takva prevelika važnost, kao i našem udelu u spasenju. Spasenje je delo Njegove milosti, koju treba večno slaviti i uzdizati, pazeći da u svom razumevanju i životu, ne oduzmemo Bogu ni jedan deo časti koja mu pripada za Njegovo spasenje.

Hristova vera

Gal.2,15.16: Mi koji smo rođeni Jevreji, a ne grešnici iz neznabožaca, Pa doznavši da se čovek neće opravdati delima zakona, nego samo verom Isusa Hrista, i mi verovasmo Hrista Isusa da se opravdamo verom Hristovom, a ne delima zakona: jer se delima zakona nikakvo telo neće opravdati.

Da li je Pavle ovde mislio da su oni Jevreji, i zbog toga nisu grešnici? Nipošto, jer on odmah dodaje da oni veruju u Isusa radi opravdanja. Oni su samo Jevreji grešnici, a ne neznabošci grešnici. I čime god se mogu pohvaliti kao Jevreji, radi Hrista se moraju ubrojati u izgubljene. Ništa im ne vredi osim primanja vere u Hrista, i pošto je to tako, jasno je da se grešnici iz neznaboštva takođe mogu spasiti direktno verom u Hrista, bez da ispunjavaju mrtve forme koje Jevrejima ništa nisu vredele, i koje su bile date u velikoj meri kao posledica njihove nevere.

„Istinita je reč i svakog primanja dostojna da Hristos Isus dođe na svet da spase grešnike“ 1. Tim.1,15. Svi su sagrešili i stoje pred Bogom jednako krivi, ali svi, bez obzira na rasu ili poreklo, mogu da prime ovu reč: „Ovaj čovek prima grešnike i jede sa njima.“ Luka 15,2.

Obrezani grešnik nije ništa bolji od onog koji greši kao neobrezan, grešnik koji je pripadnik crkve nije ništa bolji od onog koji je izvan. Grešnik koji je prošao kroz obred krštenja nije bolji od onog grešnika koji nikada nije uzeo učešća u nekom religijskom obredu. Greh je greh, i grešnici su grešnici, bilo da su u crkvi ili izvan. Ali hvala Bogu, Hristos je žrtva za naše grehe, kao i za grehe celog sveta. Ovde je nada za neobraćenog člana crkve, kao i za grešnike koji nikada nisu uzeli Hristovo ime. Isto ono jevanđelje koje se propoveda svetu, mora biti propovedano crkvi, jer postoji samo jedno jevanđelje. Ono služi za obraćanje grešnika u svetu, kao i onih grešnika koji se izjašnjavaju kao članovi crkve. I u isto vreme ono obnavlja one koji su zaista u Hristu....

I sada, Božji zakon je pravednost. Vidi Rim. 7,12; 9,30.31: Ps. 119,172. Pavle je tako visoko cenio zakon, da je verovao u Hrista za pravednost koju je zakon zahtevao ali je nije mogao dati: “Jer što zakonu beše nemoguće, jer beše oslabljen telom, posla Bog sina svog u obličju tela grehovnog, i za greh osudi greh u telu. Da se pravda zakona ispuni u nama koji ne živimo po telu nego po duhu”. Rim.8,3.4 Zakon, koji proglašava sve ljude grešnicima, ne može da ih opravda osim da proglasi da greh nije greh. I to ne bi bilo opravdanje, već kontradikcija.

Hoćemo li reći, “dajte onda da uklonimo zakon”? Uporni grešnici bi rado da uklone zakon, koji ih proglašava krivim. Ali Božji zakon ne može biti ukinut jer on prestavlja život i karakter Boga. “Tako je, dakle, zakon svet i zapovest sveta i pravedna i dobra.” Rim.7,12 Kada čitamo pisani Božji zakon, mi vidimo šta su naše dužnosti. A mi ih nismo ispunili. Zbog toga smo krivi.

(iz Vagonerove knjige «Glad Tidings»):

Iskustva, drugi deo

U 2005. godini sam prvi put imao susrete sa adventistima koji pripadaju različitim nezavisnim pokretima. Zahvalan sam Bogu da me je učio da se oslobađam od predrasuda prema bilo kome, ko na osnovu svojih uverenja odlučuje da pođe korak izvan crkve adventista sedmog dana.

Nekada sam bio ubeđenja da među njima nemam šta da tražim, da su ti ljudi otpali prelazeći preko saveta koje smo dobili preko Duha proroštva. Iako i dalje imam ista uverenja u vezi organizovanja, uvideo sam da nad mnogima od ovih ljudi još uvek počiva Gospodnja ljubav i strpljenje. Verujem da među nezavisnim pokretima Bog ima svojih.

Mi smo uvek bili tog ubeđenja i osvedočenja da osim Crkve adventista sedmog dana, ne postoji potreba za bilo kakvim novim organizovanjem. Kada mi se par puta učinilo da bi bilo mnogo praktičnije i razumnije delovati pod imenom nekog udruženja, pa čak i najneutralnijeg oblika organizacije, uvek sam na molitvi dobijao osvedočenje da to nije Bogu po volji. To je nebiblijski, i na tome ne leži blagoslov. U ovo sam se i praktično uverio u svakom mom kontaktu sa nezavisnim pokretima, gde se po pitanju učenja zaista nije daleko otišlo od naše crkve, čak vredi suprotno. Mnogi su u pitanjima učenja prihvatili ideje i poglede koji zastranjuju u vrlo velikom stepenu. Primer za to su učenja o Hristovoj ljudskoj prirodi, za koju se tvrdi da je imala sklonosti ka grehu, ili pitanje Trojstva gde se tvrdi da Sveti Duh nije ličnost, ili gde se drugačije objašnjava božanstvo Isusa Hrista, od onoga što smo primili u poslednjih stotinu godina.

Postoji i druga strana. Mnogi od ovih ljudi su dosta čitali i izučavali; i jedan broj njih se bavi pitanjima opravdanja verom. Bilo je određene svetlosti koju su milostivo primali od Boga i to je bilo prijatno iznenađenje za mene. Do dan danas srećemo braću koji u pitanjima opravdanja verom imaju šta da kažu, i imaju neuporedivo više svetla od vernika koji su ostali u istim crkvenim klupama.

Voleo bih da upozorim na sledeću opasnost, da se neprijatelj ne bi previše radovao razjedninjenom i slabom stanju adventizma u ove dane. Nemojmo odbacivati svetlo od Boga koje zastupaju nezavisni adventistički pokreti u meri u kojoj im je to podareno. Čak i ako su ti ljudi istovremeno nosioci lažnih učenja, moguće je da su istovremeno došli do svetlosti i saznanja koje upravo svima nama danas trebaju.
Kobna je zamka sotone da smanji interes za poruku o opravdanju verom koja ima silu da nas izbavi, time što je često zastupaju ljudi koji očigledno uče suprotno Božjoj reči u drugim predmetima.

Sa druge strane, to što je neko doživeo promenu i osveženje u svom ličnom hrišćanskom životu kroz nove istine i poglede na Hrista, je zamka za one koji ne žele sve da proveravaju, da od njih prihvate učenja koja nisu u skladu sa našim temeljnim učenjima koja imaju nepobitnu potvrdu u Svetom Pismu.

Bog je dozvolio da određeni delovi istine pripadnu drugima da bi nas naučio poniznosti, i da bi nas doveo u vezu sa njima. To se u još većoj meri odnosi na neke od onih koji su iz različitih razloga odlučili da se reorganizuju izvan Crkve. Onaj koji je naučio da pita Boga pre nego što donese odluku i oprezno ispituje duhove, uvideće razliku između onih koji su Božji od onih koji to nisu među njima.

Kao što među nama ima pravih sotoninih apostola, poput Dezmonda Forda i ostalih koji izvrću prave puteve Božije, tako i među njima. Kao što među nama ima ljudi koji pripadaju Ostatku, tako i među njima. Iako je duhovna klima u Crkvi adventista sedmog dana i dalje daleko najbolja od svih duhovnih grupacija, ipak se ne treba izdizati iznad nikoga, koliko god jasno taj sledio neke pogrešne principe.

Avgusta 2005. sam pozvan na jedan adventistički skup koji nije organizovala crkva. To mi je bilo prvo i za sada poslednje takvo iskustvo. Skupu su prisustvovali adventisti različitih grupacija, kao i oni koji su pripadnici Crkve, ali se drže za probuđene, koji žele da učine nešto za svoj duhovni rast. Na skupu je govorila sestra Margaret Dejvis, Moris Beri, Džef Pipindžer i drugi.

Molio sam se za svaki korak. Bog me tamo poveo predzadnjeg dana sastanka koji je trajao celu sedmicu. Atmosfera je bila nešto drugačija nego na sastancima i saborima oficijelnog dela adventista. Primetio sam veći broj iskreno posvećenih ljudi, i što me posebno obradovalo, mladih ljudi sa velikim interesom za duhovne stvari. Hvatao sam razgovore mladih ljudi između sebe koji su govorili o Bogu. Sreo sam mnoge umorne i zbunjene intenzivnim programom poučavanja. Podsvesno su osećali da nešto nedostaje.

Bog me vodio da sednem na klupu ispred dvorane u kojoj su se održavala predavanja. Osetio sam da jednostavno treba tu da sedim, molim se i čekam. Zvuk predavanja je bio prenošen i napolje. Osim Margaret Dejvis, žene za koju se osetilo da je primila višu svetlost od Boga, ostala predavanja su bila istog nivoa kao ona u Crkvi. Osetilo se da predavači nedostatak posvećenja nadomeštavaju naglašenim načinom iznošenja, ili pokušavanjem da određenje predmete prikažu na originalan način. Međutim tu nije bilo hrane koju je Bog odredio da hrani njegov narod danas. Ti ljudi ne prate put jednostavne pobožnosti i potpune predaje. Do kraja ovih sesija bio sam vođen da nekima od njih uputim poziv i opomenu u tom smislu. I sama Margaret pokazivala je znake duhovnog slabljenja. Velika svetlost iziskuje i život na nivou te svetlosti.

Na ovom sastanku sam doživeo za dva dana toliko toga što bi moglo da stane u jednu knjigu da se opiše. Od toga svega izdvajam jedan događaj. Dok sam sedeo i molio se na toj klupi, pred sam kraj sastanka te večeri, primetio sam jednog mladića na ulazu u hodnik. Bio je svetovno obučen, i odudarao je od ostalih. Vrlo neobičan mladić. Sveti Duh mi je rekao da treba da se molim za njega. On je postajao nemiran, šetao je po dvorištu, da bi na kraju seo pored mene. Sa zvučnika se čuo Margaretin glas. Molio sam se velikim unutrašnjim vapajima da Bog dotakne ovog mladića. On je nekoliko minuta sedeo pored mene. Tada je uzeo moju Bibliju koja je stajala na stolu ispred mene, otvorio je nasumice i počeo da čita. Čitanje su počele da prate suze, a nije prošlo dugo, počelo je da jeca celo njegovo biće. Zagrlio sam ga kao brata koji se upravo nanovo rađa, ne uspevši da mu kažem ni jednu reč. Ljudi su nas posmatrali.

Tada je pritrčala jedna sestra, vrlo odlučnog i hrišćanski otvorenog duha. Počela je glasno da hvali Boga. Insistirala je da joj kažem šta sam mu ispričao. Objasnio sam joj da mu nisam reako ni jednu reč. Ona je u tome videla veliko čudo Božije. Radi se o mladiću koji je osam godina dolazio u crkvu bez da donese odluku za Hrista. Nije pokazivao nikakve znake duhovnog života, osim što je prisustvovao bogosluženjima. Sestra je htela da obavezno uđemo u salu i da se pomolimo zajedno. Nakon toga je svima ispričala šta se desilo. Mene su postavili da sedim u prvi red, a onda sam i pored prepunog programa dobio par minuta da se obratim skupu.

Prepoznao sam da je ovo delo proviđenja i obratio sam se skupu iznoseći osnovne principe dela probuđenja i reforme. Želeo sam da ukažem na to šta je potrebno da neko delo ispunjava da bi ga mogli prepoznati kao pravo delo Gospodnje za ove dane. Ispričao sam neka iskustva koja smo imali u delu. Ono što sam te večeri video sa katedre u slušaocima me jako pogodilo. Umorna od slušanja i očekivanja tu je sedela grupa ljudi koji se smatraju onim najboljim što Crkva na nemačkom govornom području trenutno ima. Imao sam utisak da se reči vrlo malo slušaju i prepoznavaju. Kasnije se pokazalo da je jedan vrlo mali broj prisutnih bio u tom trenutku u stanju da izmeri iznete dokaze. Jedna mlada žena iz te grupe je primila krštenje u Hrista.

Filistejci 2.deo

Samson je bio veliki čovek Božji, kroz koga je delovao Hristos, Sveti Duh. On je slika Isusa Hrista. Nasuprot ovom mnogi veruju da je on bio veliki grešnik. I istina je da je on grešio, i do pred kraj nije pobedio u svemu. Međutim šta za nas znači veliki grešnik? Da li čovek mora da napravi jedan ili više velikih i svima vidljivih greha da bi bio veliki grešnik?

Šta kaže Pismo za Samsona?...I bi sudija Izrailju za vremena filistejskog dvadeset godina.

Da bi neko bio sudija u Izraelu tako dugo vremena, trebalo je da ima visok stepen duhovne spoznaje, i da živi opravdanje verom. Njega, i događaje u vezi sa njim, upravlja Bog, i pored njegovih padova. To je sasvim različito od neplodonog života nekoga ko na izgled ima savršenu moralnu biografiju, i ne čini takve velike propuste poput Samsonovih, ali ne daje ni plodove slično kao ona smokva koju je Isus prokleo.

Samson nije bio čovek, kako se to često čini, koji je živeo životom greha, uz povremene uspone, nego naprotiv, on je bio čovek vere i posvećenja koji je imao povremene padove. U odnosu na njegovih dvadeset godina službe u Duhu, padovi koje je Božja reč zabeležila nisu bili tako učestali kako to deluje.

Ipak je u odnosu na svetlost poznanja Gospoda koju je imao, ne pobeđujući i popuštajući sebi doveo sebe u situaciju u kojoj ga je Bog morao spašavati za večni život kroz Dalilu. On je toliko duhovno oslabio da je doveo u pitanje i svoj večni život. Strašan udarac koji je dobio bio je za njegovo večno dobro. Očito da više nije bilo druge mogućnosti da se potpuno izleči.

Mi verujemo da je za ovog oslepljenog zatvorenika, vreme koje je proveo u mraku bilo vreme pokajanja i ponovog obnavljanja zajednice sa Bogom. I Bog ga je primio. On je osetio da ga Bog prima i ponovo upotrebljava.

Kako je umro Samson?

Raširenih ruku, kao i Isus Hristos. Kao što je Samson srušio potporne stubove filistejskog hrama, i poveo sa sobom u smrt veliki broj Filistejaca, tako je i sa Hristom. Hristos je srušio temelje greha, i umro je zajedno sa celim grešnim ljudskih rodom koga je nosio na Sebi.

Aliluja!

Filistejci

Filistejci

Tada David upita Gospoda govoreći: Hoću li izaći na Filisteje? Hoćeš li ih dati u moje ruke? A Gospod reče Davidu: Izađi; doista ću dati Filisteje u tvoje ruke.

Tada David dođe u Val-Ferasim, i pobi ih onde, i reče: Prodre Gospod neprijatelje moje preda mnom kao kad voda prodire. Otuda se prozva ono mesto Val-Ferasim.

I ostaviše onde lažne bogove svoje; a David i ljudi njegovi odnesoše ih.

David je bio veliki ratnik jer nije ništa činio dok nije pitao Boga. Tu se nalazila sigurnost pobede. Tako čini do danšnjeg dana svaki čovek koji je pravi Gospodnji. Pravi vernik je samo onaj ko ne čini ništa bez Boga, koji ne pravi planove, nego ih preuzima od Boga.

Onaj ko se izdaje za Božjeg, ali ima samo i jednu jedinu stvar koju ne predaje Bogu, i donosi samo jednu jedinu odluku samostalno, nije pravi vernik. On nema krštenje Duhom, koje je potpuna predaja Hristu i život sa Njim iz trenutka u trenutak. On nije deo duhovnog Izraela u tom trenutku.

Šta je onda onaj koji se izdaje za vernika, a ne živi po svakoj reči koja izlazi iz usta Gospodnjih?

Iako takav može da se divi Davidovoj veri i sili koju je imao, on je Filistejac. On se bori na suprotnoj strani.

Da li si se nekada vidio kao Filistejac?

Ukoliko ne, to je čudno, jer svi mi mnogo puta pogrešujemo. Nema ni jednoga među vernicima koji nikada nije bio Filistejac.

Pođimo dakle od toga da si Filistejac, ali iskreni koji želi promenu i koji se ne zadovoljava sa svojim stanjem. I sada vidiš Davida (slika Hrista) koji je sa druge strane borbene linije. Vidiš Hrista koji se bori protiv tebe i protiv tvog naroda. Kako ćeš se moliti onda?

Ukoliko si iskren molićeš se protiv sebe. Postoje momenti u životu kada se ne treba više moliti za nego protiv sebe.

“Gospode pobedi me, nadvladaj i oduzmi mi idole, i odnesi ih! Ne mogu više da dozvolim da sam u pogrešnom narodu i na pogrešnoj strani da se borim protiv dobra, da stojim Isusu na putu.” Jednostavno priznaj sebi i pred Bogom da nemaš snage da živiš kako je pravo i kako se zahteva od vernika. Donesi odluku pred Njim da ne budeš lažni vernik i predaj svoj slučaj u Njegove ruke. Ti si Filistejac i u ovom slučaju osim svojih idola nemaš šta više da izgubiš. Moli se da ova bitka okonča tvoj stari život i da započneš potpuno novi. Ova bitka je bolna i dobijaš udarce i strah je u tvom srcu, ali je to tvoja šansa, tvoja velika šansa.

Ako se oslobođenje i ne desi u ovoj bitci nemoj odustajati, nastavi i dalje da se moliš sa punim poverenjem da će sigurno doći jedna nova šansa i oslobođenje.

I opet nanovo dođoše Filisteji, i raširiše se u dolini rafajskoj.

I David upita Gospoda, koji reče: Ne idi pred njih, nego im zađi za leđa, pa udari na njih prema dudovima. Pa kad čuješ da zašušti po vrhovima od dudova, onda se kreni, jer će onda poći Gospod pred tobom da pobije vojsku filistejsku.

Trojstvo i jedinstvo

Gospodnji blagoslov mira i ljubavi sa svima. Da možemo spoznati koliko je duboka i široka Njegova ljubav i tako primiti nagradu za borbu sa samim sobom protiv starog čoveka, koji kroz nas hoće stalno da čini ono što nije Bogu po volji.

Stvarno je tako da oni koji se odluče potpuno pripadati Hristu, doživljavaju velike nevolje i progonstva spolja. Oni su primorani voditi neprestanu i tešku borbu u sebi samima. Međutim, time su i veći blagoslovi nagrade i iskustava koji doživljavaju. To su trenuci u kojima se vidi da je vredelo slediti Boga, i stideti se greha, mrziti svaki lažni put.

Većina hrišćana prepoznaje da je jedan Bog, Otac, Sin i Sveti Duh. I gotovo niko ne poriče da se zaista pojavljuju ove tri ličnosti kao posebne.

Međutim ima mnogih koji imaju problema sa prvim delom ove izjave, da je troje jedno. Mnogi ne mogu da shvate kako je

3 = 1.

To da su troje jedno, u pravom smislu reči to ne veruju svi. Čak i oni koji veruju često nisu sigurni koliko daleko ide to jedinstvo.

Isus je dao izjavu o jedinstvu:

Ja i Otac jedno smo. Isus + Otac = 1

Koliko jedno? U čemu jedno?

I uopšte zašto toliko rasprave o tome i šta stoji iza toga? Zašto neko pokušava da zamagli? Očito je da se radi o nečem važnom jer da je nevažno ne bi se toliko prašine dizalo oko toga.

Isus je rekao i ovo:

I više nisam na svetu, a oni su na svetu, a ja idem k Tebi. Oče Sveti! Sačuvaj ih u ime svoje, one koje si mi dao, da budu jedno kao i mi.

Isus + Otac + čovek = 1

Ukoliko neko veruje da Isus nije potpuno sa Ocem jedno, kako će onda da veruje koliko on treba sa Bogom da bude jedno, i koliko sa drugim vernicima treba da bude jedno?Tu je problem. Ukoliko razdvajamo Isusa i Onoga kojeg je za vreme zemaljske službe nazivao Ocem, onda razdvajamo i sebe sa Ocem, i uopšte sve druge od sebe.

Ukoliko veruješ da su tri na nebu, a čovek je nešto četvrto i istovremeno da to troje ne može biti jedno, i to četvrto ostaje četvrto, ko je Bog za tebe?

Ja se molim sledećim rečima: Gospode, za mene je, kada smo Ti i ja u pitanju broj dva preveliki.

Pitanje je samo da li smo doživeli pravo jedinstvo sa Bogom, i ukoliko nismo da li ga želimo? Ili ukoliko smo ga izgubili da li ga ponovo želimo?

To su jedini razlozi zbog čega se mnogi pravdaju putem rasprava o Božanstvu. Jer ukoliko razdvojimo Njih, onda ni sami više ne moramo postaviti cilj potpunog jedinstva u nama i među nama.

Čak i više od toga: Ukoliko je čovek Isus postao jedno sa nama za sve vekove vekova, šta mi sada činimo ukoliko ga ponovo pokušavamo razdvojiti od nas? Ne činimo li time veliko zlo? Skidamo Hrista sa krsta gde je poneo celo čovečastvo u Sebi! Upravo to činimo ako ga posmatramo kao nešto drugo od nas.

Toga radi ostaviće čovek (Hristos) oca svog i mater, i prilepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo.

Reci im: Ovako veli Gospod Gospod: Evo, ja ću uzeti drvo Josifovo, što je u Jefremovoj ruci, i plemena Izrailjevih, drugova njegovih, i sastaviću ga s drvetom Judinim, i načiniću od njih jedno drvo (drvo krsta na Golgoti), i biće jedno u mojoj ruci.

A sad u Hristu Isusu, vi koji ste nekada bili daleko, blizu postadoste krvlju Hristovom. Jer je On mir naš, koji oboje sastavi u jedno, i razvali plot koji je rastavljao, neprijateljstvo, telom svojim.

Ne možemo li sada videti to jedinstvo kojem se toliko odupiremo i kome toliko grešimo, neka nam je Bog milostiv?

Tako smo mnogi jedno telo u Hristu, a po sebi smo udi jedan drugom.

Mi smo jedno telo u Hristu, sve dok drugačije ne odlučimo, i dok drugačije ne poželimo, i dok se svojom voljom ne izdvojimo. Zašto bi činili takvu ludost?

Ili ne znate da ko se s kurvom sveže jedno telo s njom postane? Jer, reče, biće dvoje jedno

telo. A ko se Gospoda drži jedan je duh s Gospodom.

Molimo se Bogu da ga ne izdajemo, ne protivimo mu se i ne budemo buntovni prema Njemu.

Jedan san

Moja supruga je prošle sedmice imala san koji se odnosi na događaje kojima idemo u susret. San sadrži događaje koji dugogodišnji vernici poznaju iz proročanstava, ali njoj samoj u svim detaljima nisu bili poznati. Tim više sam ubeđenja da je taj san od Boga i da predstavlja upozorenje i poziv za odlučnu pripremu svakog od onih koji veruju u sadašnju istinu.

U snu je prikazan svet u haotičnom stanju. Na sve strane su se videle ruševine i ljudi koji su oplakivali svoje bližnje i gubitak imovine. Velike mase ljudi su proterivane i odvođene u logore slično kao nekada Jevreji. Iza njih su ostajale gomile stvorene od nabacanih ličnih stvari.

Jedna velika reka ljudi, gotovo ceo svet se hipnotički kreće u jednom pravcu. Mi verni znamo da je taj pravac pogrešan, i pokušavamo da idemo u suprotnom. Međutim to je vrlo teško, i zahteva snagu nekoga koji se za to dugo vremena pripremao i jačao. Ona je tako poželela ohrabrenje i snagu, utehu iz Pisma. Međutim, nigde ne nalazi Sveto Pismo. Sveta Pisma su oduzeta. Nailazi na uništene knjige od Elen Vajt. Čuđenje zbog toga. Ko uništava te knjige? Među ostacima vidi i knjigu od Margaret Dejvis. Oseća duboko kajanje zbog svake propuštene prilike kada se na vreme nije jačala iz Pisma i duhovnih knjiga. Sada je za to kasno, i preostaje samo ono što je urezano u sećanje.

Vlada sveopšti strah jer svi osećaju da ono što dolazi je strašno za neizdržati. Verni se isto boje, ali imaju neko duboko ubeđenje i veru da će sve biti dobro.

Oni ulaze u kuće i bez ikakvog obzira oduzimaju telefone i svako sredstvo komunikacije. Sprovode potpunu kontrolu nad svima, i imaju neograničenu vlast, slično vremenu Istočne Nemačke.

Stražite dakle jednako i molite se Bogu da biste se udostojili uteći od svega ovog što će se zbiti, i stati pred Sinom čovečijim.

Hristov dolazak u određeno vreme

Sveto Pismo na više mesta iznosi da je vreme za Hristov dolazak određeno. To znači da iako Pismo prepoznaje odlaganje dolaska, ipak postoji jedna granica preko koje Gospod neće ići.
Neka od tih mesta su sledeća:

Mat.24,22 I da se oni dani ne skrate, niko ne bi ostao; ali izbranih radi skratiće se dani oni. - dakle da nije vreme određeno da li bi se moglo skratiti?

Mat.24,34 Zaista vam kažem: ovaj naraštaj neće proći dok se ovo sve ne zbude. Ovde je otkriveno da će se svi prorečeni znaci ispuniti u roku od jedne generacije. Ovo je inače vrlo važno za tumačenje proročanstava o poslednjim danima, jer ukoliko dokažemo da smo mi ta generacija, onda među nama mora da se ispuni sve;Sveti Duh ovo ponavlja još jednom jasno u

1 Kor. 10,11 Ovo se pak sve događaše ugledi njima, a napisa se za nauku nama, na koje posledak sveta dođe.
Dakle na poslednju generaciju se odnosi celo Pismo;


Dan. 11,27 I srce će obojice careva raditi o zlu, i za jednim će stolom lagati; ali se neće izvršiti; jer će kraj još biti u određeno vreme.

Dan 11,35 I od razumnih će pasti neki da bi se okušali i očistili i ubelili do roka, jer će još biti rok.


Otk.6,11 I dane biše svakome od njih haljine bele, i rečeno im bi da počinu još malo vremena, dokle se navrše i drugari njihovi i braća njihova, koji valja da budu pobijeni kao i oni.
Vreme petog pečata je vreme istražnog suda. Ovde se otkriva razlog odlaganja dolaska, usavršavanje karaktera onih koji su predviđeni da u ovo vreme daju život za Hrista, za šta je ipak potrebna određena duhovna visina.


Otk.7,3 Ne kvarite ni zemlje, ni mora, ni drveta, dokle zapečatim sluge Boga našeg na čelima njihovim.
Jedna druga grupa se priprema za zapečaćenje, tj. posebno delo Svetog Duha kojim je omogućeno da prođu kroz vreme nevolje bez posrednika u Svetinji nad svetinjama.


Dakle zaista doživljavamo odlaganje, i ono je u vezi sa posvećenjem Božjeg naroda. Međutim, postoji krajnja tačka proročanstava preko koje nema odlaganja. Od te tačke moramo još uzeti jedno vreme skraćivanja dana, po proročanstvu.

Izneti su neki od dokaza za to da istorija neće trajati više od 6.000 godina. Oni imaju vezu sa izveštajem o stvaranju koje osim doslovnog ima i duhovno značenje što je isto tako pokazano. Stvaranje ukazuje na 6.000 godina istorije greha, proročkim jezikom simbola koji se kasnije proteže kroz celo Sveto Pismo. Na isti način se došlo do toga da je događaj krsta i pojava Hristove novozavetne Crkve vezana za četvrtu hiljadu godina plana spasenja. Povezivanjem ove dve istine dolazimo do toga da smo mi, koji smo sada na pragu zrelih godina, poslednja generacija koju proriče Pismo.

Duh proroštva kroz Elen Vajt potvrđuje ovo u sledećim izjavama u dve najvažnije knjige (što isto nije slučajno):


Šest hiljada godina traje velika borba. Božji Sin i njegovi nebeski vesnici bili su u sukobu sa silom zla da bi opomenuli, prosvetlili i spasili sinove čovečje. Sada je pala konačna odluka za sve; grešnici su se sasvim sjedinili sa sotonom u njegovoj borbi protiv Boga. str.258. elektronsko izdanje Velika Borba

Šest hiljada godina tresla se zemlja od sotoninih pobuna. On je onaj »koji je vasiljenu obraćao u pustinju i gradove njene raskopavao.« I on »roblje svoje nije otpuštao kući.« Šest hiljada godina je njegova tamnica primala Božji narod, i on bi ga zauvek držao u zarobljeništvu da Hristos nije razbio njihove okove i oslobodio sužnje. str.259.


Hristos je stajao na prelazu između dve epohe i njihova dva velika praznika. On, Božje Jagnje bez mane, uskoro je trebao sebe prineti kao žrtvu za greh, da bi tako učinio kraj sistemu simbola i obreda koji su četiri hiljade godina najavljivali Njegovu smrt. Čežnja vekova, elektronsko izdanje str.487

Božja namera bila je da sve postavi na večni temelj sigurnosti, pa je na nebeskim savetima odlučeno da se Sotoni mora dati vreme da
razve načela koja predstavljaju osnovu njegovog sustava vladavine. Tvrdio je da su ona uzvišenija od Božjih načela. Da bi ih svemir mogao sagledati Sotoninim načelima dato je vreme za delovanje.
Sotona je naveo ljude na greh, pa je plan spasenja postao delotvoran. Četiri hiljade godina Hristos je radio na čovekovom uzdizanju, a Sotona na njegovom upropaštavanju i unižavanju. Sve to pratio je ceo svemir.
str.567 (poglavlje "Svrši se")

Čovek kao Bog

Potom reče Bog: Da načinimo čoveka po svom obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji.

Čovek je nesumnjivo stvoren kao jedinstveno biće, sa prirodom i svojstvima koje nije imala ni jedna stvorena rasa u svemiru. Bog je svoja svojstva preslikao u čovečanstvo, koje je od početka imalo sjajnu perspektivu i budućnost da se neograničeno razvija i napreduje, sa božanskom osobinom da stvara, zamišlja, gradi odnose itd.

Sveto Pismo opisuje reakciju svemira prilikom stvaranja čoveka, kao veliki praznik i oduševljenje. Ovo novo stvorenje je izazvalo interesovanje i divljenje, ono je otkrivalo novu dubinu Božje ljubavi i mudrosti. Sa druge strane, tadašnji prvi anđeo i njegovi sledbenici su očito već u to vreme otišli dosta daleko u svojoj sumnji u božansku pravednost i ljubav. Iako su i oni spoznali mogućnosti čoveka, oni im se nisu mogli radovati. Osetili su da je to još jedna opasnost koja može da ugrozi i razotkrije njihove prave pozicije. Sa jedne strane tu su bića koja čudesno povećavaju Božju slavu, kao što slika govori jasno za umetnika koji ju je naslikao. I kao drugo, tu su bića koja mogu svojim napredovanjem da zauzmu njihova mesta i da ih zasene. Lucifer se užasavao od pomisli da bi čovek mogao da zauzme njegovo mesto.

Mi smo upoznati sa time na koji je način prišao čoveku: ... Nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati šta je dobro šta li zlo.

Kao što je to često kasnije u istoriji činio neprijatelj je i ovde upotrebio jednu veoma opasnu taktiku. Bilo bi dobro da je prepoznamo. Naime on ovde čoveku kaže: "Ukoliko biste učinili nešto vi bi ste postali kao bogovi." Ovo je druga teološka prevara, nakon one o kojoj smo već mnogo slušali Nećete vi umreti.

Sotona nas ovde navodi na akciju da bi smo postali kao bogovi, premda mi to po stvaranju već jesmo! Drugim rečima navodi nas na duhovni napredak na nivo Boga, kroz dela, kroz nešto što bi smo učinili, i još kao vrhunac, on nas navodi da to učinimo kroz neposlušnost Božjim odredbama!

Sećam se evangeliziranja na ulicama Prištine. Pre nego što smo pošli da delimo traktate i lepimo obaveštenja o predavanjima iz Biblije, dato nam je upozorenje od meštana da nikako na srpskom ne pitamo nekog da nam pokaže neku ulicu ili mesto koje tražimo. U pravilu bi uvek dobili pogrešno obaveštenje.

To je samo bleda slika onoga kako neprijatelj pokušava da nas prevari. On ne samo da nas šalje na pogrešan pravac, već nas vara u pitanju toga ko smo mi. A mi smo zaista kao Bog. Mi smo kao Bog premda smo to kroz greh i neposlušnost izgubili. O tome svedoči Božji komentar ljubavi u sledećem: I reče Gospod Bog: Eto, čovek posta kao jedan od nas znajući šta je dobro šta li zlo...

U svojoj slepoći i grehu ja sam ovu izjavu dugo posmatrao kao ironičnu. Međutim šta je Bog ovde rekao. Pre svega vidimo da je čovek ponovo postao kao Bog. To znači da je padom u greh on tu sličnost sa Bogom izgubio. I zaista mi nismo slični sa Bogom više po stvaranju, tj. na osnovu stvaranja.

Čovek je sličan sa Bogom na osnovu otkupljenja, neka Mu je večna slava! Jer Isus je postao jedan od nas! Pogledaj u ovim rečima kada Bog kaže čovek posta jedan od nas istinu da Isus posta jedan od nas! Čovek je postao kao Bog nikakvim svojim delom i zaslugom, nego nedelom i zločinom! Čovek je grehom prinudio Isusa da napravi korake dubokog poniženja ka njemu!

Eto neprijatelju šta si napravio sada: umesto da Božja ljubav koja je čoveka stvorila grehom bude poništena, ona je kroz iskupljenje još mnogostruko postala jasnija.

Umesto da čovek bude sprečen u tome da napreduje do tvog nekadašenjeg mesta, on je iskupljenjem to mesto dobio kao poklon u Isusu Hristu. Tako da ako čovek taj poklon odbaci, Bog će se proslaviti koliko je učinio za onog koji ga nije bio vredan; a ako ga primi gledaće ga licem u lice u liku Onoga koga si prezreo, i slaviće ga svakim dahom i otkucajem srca.

Isus im odgovori: Ne stoji li napisano u zakonu vašem: Ja rekoh: bogovi ste? ...one nazva bogovima kojima reč Božija bi, i pismo se ne može pokvariti...

Šta je Isus ustvari rekao - 3.

Ne sabirajte sebi blago na zemlji, gde moljac i rđa kvari, i gde lupeži potkopavaju i kradu; Nego sabirajte sebi blago na nebu, gde ni moljac ni rđa ne kvari, i gde lupeži ne potkopavaju i ne kradu.Mt.6,19.20

Blago na zemlji je propadljivo i nesigurno. To što mnogi to ne znaju i uzdaju se u propadljivo, ništa ne dokazuje kao da se tu nešto promenilo. Vreme ne menja istinitost ove Isusove izjave i vrlo je jasno da jedan vernik nikada neće imati štednu knjižicu niti novac "sa strane" za teška vremena. Samo u izuzetnim situacijama može da bude da Bog nekog vodi da neko za jedno određeno vreme ostavi višak novca za određene planove koje Bog ima. Inače Bog ne želi da vernici imaju sigurnost u materijalnim stvarima, nego da što češće budu u prilici da daju zadnje što imaju, da bi izgradili poverenje u Njega.


Međutim zašto je Isus naglasio da na nebu nije propadljivo blago i da ne može da se ukrade. O čemu se tu radi, kada znamo da dobra dela neće pomoći onome koji propadne za večnost? Dakle može neko celi život da radi dobro, i da ima divan izveštaj u knjigama na nebu, ali da mu kraj bude otpad i greh. Takvom se na osnovu Pisma neće pominjati pređašnja dobrota, već će poginuti sa svog bezakonja.

Očito je da se ovde radi o tome da je rđa i moljac, lopov koji krade i potkopava sam čovek sebi. Ti si ta rđa i lopov; ali na sreću, postoje stvari u kojima ni sam sebi ne možeš naškoditi. Blago na nebu je Hristova uračunata pravednost, koju ništa ne može da potkopa ili ošteti. Moraš da veruješ da tvoje faze otpada i pobune ne škode svetlosti ovog blaga.

Hristos nas uči šta mi to imamo u Njemu i savetuje da radimo na očuvanju toga. Tvoja dobra dela svakako neće dodati Njegovoj pravdi niti će greh oduzeti. Ne, to stoji netaknuto tamo. Međutim vršeći Njegovu volju, i ulažući svoja sredstva u Njegovo delo, ti ćeš Ga bolje upoznati, jer se On najbolje upoznje vršenjem Njegovih zapovesti. Taj ima ljubav koji drži zapovesti, jer je došao u prisnu vezu sa Njim.

Šta je Isus ustvari rekao - 2.

Matej 5

Ako ko pokvari jednu od ovih najmanjih zapovesti i nauči tako ljude, najmanji nazvaće se u carstvu nebeskom; a ko izvrši i nauči, taj će se veliki nazvati u carstvu nebeskom. Jer vam kažem da ako ne bude veća pravda vaša nego književnika i fariseja, nećete ući u carstvo nebesko. Mt.5,19.20

Merila Gospodnje pravde se nikada nisu promenila. Nije prihvatljivo izmeniti i učiti promenjene standarde čak i u najmanjem zahtevu božanskog zakona.

Ono što na prvi pogled vrlo iznenađuje je da Isus kaže da će onaj koji tako učini biti nazvan najmanjim u carstvu nebeskom. Mi bismo očekivali teže prokletstvo. Kao da se ostavlja mogućnost onima koji su protivnici Božjeg zakona da se provuku u cartvo Božje: jer najmanji u carstvu biti nazvani još uvek nije tako strašno, ipak si još uvek unutra.

I ovo je istina. Čovek ne može da učini nešto tako zlo da izgubi svoj status u carstvu. Kroz Isusa je celo čovečanstvo unutra. Pitanje biti u carstvu nebeskom nije pitanje držanja ili nedržanja zakona. Bog je spasenje u Hristu učinio tako nedohvatljivim za greh, da ga čak ni naši najteži prestupi ne mogu ukinuti.

Nego šta je istina o onima koji će ipak biti izgubljeni. To kaže dvadeseti stih: Jer vam kažem da ako ne bude veća pravda vaša nego književnika i fariseja, nećete ući u carstvo nebesko.
Pitanje carstva nebeskog nije pitanje držanja ili nedržanja Zakona, nego pitanje primanja ili neprimanja pravde. Onaj koji ne primi, tek će takav biti izgubljen.

Šta to znači? To znači da nisi kriv ako si upao u zabludu, pa čak i druge poveo tim putem. Postaješ kriv tek kada odbiješ bolju pravednost, bolju svetlost koju ti Bog šalje. Ovde se govori o Hristovoj datoj pravdi, Njegovoj milosti koja nas obasjava svakog dana, i nudi nam se da postane naša.

Jedan stari čovek u Hristu je rekao da će kola u koja ste upregli greh i poniznost pre stići na nebo nego kola u koja ste upregli pravednost i gordost.

Ne trudi se dostići spoljašnju svetost svih onih mnogih vernika koje poznaješ i diviš se besprekoronoj biografiji i obličju pobožnosti. Ovo je put smrti i gubitka. Nego se ponižavaj pred Bogom i traži Njegovu pravednost, mir i radost u Svetom Duhu.

Šta je Isus ustvari rekao - 1.

Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima, jer su tako progonili proroke pre vas. Mt.5,12

Isus nam pokazuje kako će se na klevetu i progonstvo reagovati čovek koji je zaista utemeljen u veri. Takav se raduje za zlo vreme i teške okolnosti još više nego za dobre dane. On zna da ga nevolje izgrađuju i kada im prođe vreme doneće plod duhovnog rasta. Ovo su savršeni ljudi u Hristu, za druge ovo predstavlja nemoguću duhovnu stepenicu.

Ono što ovde Isus još kaže, a što teško vidimo je da su verni koji ovo doživljavaju isto proroci, kao i oni što su nekad bili. Isus kaže tako su progonili proroke koji su bili proroci pre nego što ste vi to postali. Jer da nije tako dovoljno bi bilo da je rekao: Tako su progonili proroke.

Bog je na više mesta u Pismu pokazao da je Njegova volja da svi u Njegovom narodu budu proroci, i da pokazuju takvo trpljenje u nevoljama. Utešava i ohrabruje ova reč po kojoj je tu visinu zaista moguće postići u Isusu Hristu.

Osnovni principi Božjeg dela

Osnovni principi Božjeg dela koji želi da obavi kroz nas, koje pišemo ne kao sopstvenu mudrost, i da bi se time isticali, nego kako smo videli ono što nam je u Pismu i na druge načine pokazano, da bi podelili i proverili kroz druge duhovne osobe; tako da bi se svi zajedno kroz istinu još više otvarali za primanje onoga što nam je milošću, bez naše zasluge, poklonjeno.

Sledeće tačke iznosimo bez dokazivanja, spremni da gde je potrebno kasnije da objasnimo način kako se do toga došlo.

1. Hristos je centar svemira. Hristocentričnost je princip svega što dolazi iz pravog duhovnog izvora, kroz šta proveravamo da li je nešto istina ili nije; Njegova ljubav je najopštiji i najveći pojam u svemiru;
2. To znači da nas ne interesuje teoretska tačnost toga što neko iznosi, nego prisustvo Svetog Duha koji je Hristos u tome;
3. Tako procenjujemo sve one koji iznose, ne kroz to šta oni rade i šta veruju; ne gledamo kroz to na kom su nivou spoznaje i u kakvim okolnostima, nego koliko primaju Svetog Duha koji je Otac i Hristos;
4. Bog je spasio svakog čoveka ne tako što je poslao Osobu koja je za vreme zemaljskog života nazvana Sinom ka nama; nego tako što je Sin svojim utelovljenjem uzeo u Sebe čovečanstvo i dao mu tako drugo postojanje u Sebi;
5. Tako je velika istina plana spasenja koja je bila sakrivena u celoj večnosti u ovo naše doba otkrivena kao „u Hristu“; To je tajna koja se progresivno sve više otkriva posebno u ovo vreme i nosi neshvatljivo veliku duhovnu silu,
6. U svom prvom postojanju po telu, po Adamu, je čovečanstvo potpuno pokvareno i otpalo, bez sile da se učini išta dobro, tako da je jedan od najboljih među nama, apostol Petar nazvan sotonom;
7. Takav čovek treba spasenje, ali ne da ga on sad mora zaslužiti i učiniti nešto da bi se spasao, nego je već svaki čovek spašen još od vremena kad nijedan nije ni postojao;
8. Iako je celo čovečanstvo spašeno, Nebo očekuje da se spasenje koje je u Hristu, sačuva, ceni i veruje; to jest da se Hristovo prisustvo sačuva i da se u Njega veruje;
9. To je jedini uslov da bi čovek prilikom Njegovog drugog dolaska na Zemlju bio preobražen i uzet sa Njim; sve što ide preko ovoga ili je manje od ovoga je lažno proroštvo;
10. S obzirom da je čovečanstvo duboko otpalo, čuvanje zajedništva sa Bogom je posao koji uključuje najusrdnije napore našeg bića;
11. S obzirom da je Hristovim utelovljenjem celi ljudski rod postao rodbina sa Hristom i da uživa velike prednosti i oseća ga, čak i kad neprestano čini zlo, svaki pojedinac koji odbacuje spasenje mora vrlo da se potrudi da bi pobegao od svog postojanja sa Hristom, dakle teško je propasti;
12. To je opštevažeće za sve ljude na planeti, bez obzira na religijsku i rasnu pripadnost, tako da smo uverenja da Bog ne priznaje podele među ljudima, i sam ih posmatra kao celinu;
13. Postoji samo razlika između vernika tj. onih koji priznaju otkrivenje kroz svete spise kao merilo karaktera, i onih koji to ne priznaju; prvima će se suditi na osnovu onoga što prihvataju, a drugima na osnovu savesti;
14. Ukoliko se na sudu ispostavi da osoba nije do kraja sarađivala sa Svetim Duhom na svom spasenju, ona će ga izgubiti;
15. Od svih svetih spisa je samo Biblija nepogrešivo otkrivenje Boga, ostali su to u manjoj meri; Deset zapovesti su apsolutno merilo božanske pravde, a tekst Svetog Pisma ima jedinstvenu višeznačnost koja potvrđuje da nije čovečija izmišljotina; svaki tekst Svetog Pisma može da ima ono značenje koje mu Sveti Duh prida u tom trenutku što neduhovni ljudi nikako ne mogu prepoznati;
16. To dokazuje i to što su usađene, upisane u svako ljudsko srce, tako da oni koji i ne poznaju Pismo, tačno znaju šta je dobro a šta zlo;
17. Oni znaju kada neko govori istinu, na osnovu tog ograđenog u srce, čak i kada nemaju pozitivan odnos prema tome, tako da u jednom pravom iznošenju istine, gotovo nikada niko ne čuje nešto novo što već ne zna u srcu;
18. Ipak je propovedanje vesti o Hristu veoma presudno za svakog čoveka, jer ih zaista samo mali broj može živeti po savesti i sačuvati spasenje, po cenu ogromnih grešaka i stradanja, što je zaista šteta; dok će drugi biti potpuno izgubljeni bez istine;
19. Zato se vodi velika bitka između svetlosti i tame, za svaku dušu; ta borba kulminira u ovoj generaciji koja je poslednja pred Hristov dolazak;
20. U tom poslednjem delu, presudnu ulogu u celom svetu igraju ljudi sa naših etničkih područja, iz razloga koje možemo samo da nagađamo ali su u suštini neobjašnjivi; ukoliko se ti ljudi celom silom uhvate Hrista, i prekinu već značajno kašnjenje i odlaganje potpunog predanja, ti prostori će na neobičan način doživeti procvat u svakom pogledu; ukoliko to ne učine, taj blagoslov će se izliti na druge, i njihova područja.