Pre nego što bi krenuli da tumačimo Pismo, da se podsetimo načina na koji je Biblija napisana.
Autor Svetog Pisma je Božji Duh koji je nadahnuo pisce. Mi u pitanju autorstva ne vidimo ljude kao što to rade skolari. Upravo zato ne vidimo ni pitanje tumačenja kao da mi ljudi sami za sebe treba da tumačimo.
Po našem adventnom shvatanju interpretacije, za način na koji ćemo videti neki predmet u Pismu je presudna priroda duha koji je pomoćnik na našoj strani. Kakav je duh takvo će biti i tumačenje. Upravo zato se i ne usuđujemo krenuti bez predaje i molitve za božansko vođstvo. Dakle postoji duhovno značenje Pisma koje mu daje Duh u tom trenutku. Šta dakle možemo primetiti kako je Pismo napisano?
Uočavamo da Pismo prvo, odmah na početku, kaže najvažnije, dakle dati se cela slika, a nakon toga se ide u objašnjavanje detalja. Kod ljudi je to drugačije. Kada ljudi govore oni često kruže kao kiša oko Kragujevca, da bi tek na kraju došli do glavnoga. Ljudi se bave detaljima i često nisu u stanju da sagledaju šta je prioritetno i suštinski, a šta su nijanse.
Bog, a to vidimo i u Hristovim govorima, prvo udari čekićem istine u prvoj rečenici, prvoj izjavi, a nakon toga razlaže temu. Tako je i Otkrivenje dato. Ukoliko mi, kada čitamo Pismo, pod uticajem ovog ili onog duha, pod uticajem jednog ili drugog ubeđenja, promašimo da vidimo tu glavnu sliku, poruku odmah od početka, tada nećemo biti u stanju da vidimo i detalje.
Primer za to je izveštaj o stvaranju. Prva izjava je "U početku stvori Bog nebo i zemlju". Ukoliko ne vidiš da je u toj već prvoj izjavi data slika već završenog stvaranja Zemlje sa svim životom na njoj, nego je već tu vidiš pustu i bez života, onda si promašio. Bog ti već prvom slikom daje sve a onda ide na detalje kako je stvorio sve i počinje time "a zemlja beše bez obličja i pusta" itd.
Ovo je božanska retrospekcija. Ja se nadam da ćemo uskoro imati nauku o Božjoj retrospekciji, Božjem rukopisu i stilu koji će nam pomoći da vidimo Pismo kao sasvim novu knjigu. Bog vidi stvari u večnoj sadašnjosti tako da su za njega završene koje mi kao ljudi vidimo u budućnosti.
Još jedan primer iz koga vidimo kako je lako upasti u zabludu bez retrospekcije je trostruka anđeoska vest. U prvoj slici u Otk. 14,6 vidimo anđela koji objavljuje večno jevanđelje svim narodima. Nakon toga sledi opis tri vesti a slika se ne završava tu, nego ide sve do kraja kada se kaže u 13. stihu "I čuh glas s neba gde mi govori: Napiši: Blago mrtvima koji umiru u Gospodu od sad. Da, govori Duh, da počinu od trudova svojih; jer dela njihova idu za njima."
Pogledajmo sada kakve zablude mogu da proisteknu iz toga ako od 6. do 13. stiha gledamo pogledom hronologije a ne retrospekcije. Ako vidimo anđela koji objavljuje jevanđelje a nakon toga u tri poruke objavljuje sadržaj jevanđelja jedan za drugim, onda zaključujemo da je to jevanđelje u te tri poruke. Dakle vest o sudu, kazni i prokletsvu jeste celo jevanđelje! To bi trebala biti radosna vest!
Mnogi nesretni pokreti i najteži fanatizam koji može da se zamisli je proisteklo iz takvog shvatanja da su tri poruke ustvari Jevanđelje. Zato se i propovedaju samo tri poruke kao jevanđelje koje u stvari nisu jevanđelje nego poruke za poslednje vreme koje idu uz Jevanđelje. U svojoj suštini je Jevanđelje radosna vest o spasenju i opravdanje verom.
Dakle u 6. stihu je cela slika do kraja, a tri vesti po svom redu, koje su zaista poredane hronološki su opis dodatnih poruka koje iznose oni koji su u svetlu jevanđelja. I zato oni koji imaju samo površan pogled na tri poruke uopšte ne primete da se slika produžava do 13. stiha i da se tu govori o ljudima koji su predstavljeni tim anđelom i koji su umli svom starom ja, koji se odmaraju od svojih pokušaja da se spasu i koji imaju dobra dela vere.
