O poznavanju Boga kao Stvoritelja

 

Institutio christianae religionis                         

                                                                                            

Prvo poglavlje

Poznavanje Boga i samospoznaja su međusobno povezani; ovde pokazujemo suštinu njihovog odnosa. 

I,1,1

Sva naša mudrost, ukoliko zaista zaslužuje ime mudrosti i ukoliko je istinita i pouzdana, u osnovi obuhvata zapravo dve stvari: poznavanje Boga i naše samo-poznavanje. Ove dve stvari su raznovrsno povezane, i zbog toga nije tako jednostavno reći koja od njih stoji na prvom mestu i koja pokreće drugu.

Naime, prvo, nijedan čovek ne može posmatrati sebe, a da odmah ne usmeri svoja čula prema Bogu, gledajući u Njega u Kome "živimo, krećemo se i jesmo" (Dela apostolska 17,28). Jer sve darove koji nam pripadaju, očigledno nismo dobili sami od sebe. Čak i naše postojanje kao ljudi sastoji se u tome da našu suštinu imamo u jedinom Bogu (nihil aliud... quam in uno Deo subsistentia)! I drugo, ovi darovi dolaze kao kišne kapi s neba do nas, i usmeravaju nas kao što to čine potoci prema svom izvoru.

Još jasnije, međutim, u našem siromaštvu postaje očigledno nesagledivo bogatstvo svih dobara koje boravi u Bogu. Pogotovo nas primorava jadni otpad, u koji nas je ubacio pad prvog čoveka, da podignemo svoje oči: gladni i umirući trebamo moliti Boga za ono što nam nedostaje, ali istovremeno trebamo i s strahom i trepetom učiti da budemo ponizni. Naime, čovek nosi u sebi svet bede sa svih strana, i otkako smo izgubili božanski sjaj, sramota se u ogromnoj meri otkriva kroz sramnu golotinju.

Ali ako je tako, onda svaki čovek mora nužno biti pokrenut od svesti o svojem beznadežnom stanju bar do nekog saznanja o Bogu: Osećamo svoju izgubljenost, ispraznost, siromaštvo, slabost, zloću i pokvarenost - i tako dolazimo do spoznaje da se pravo svetlo mudrosti, stvarne snage i vrline, nesagledivo bogatstvo svakog dobra i čiste pravde može pronaći samo u Gospodu. Dakle, naše nas siromaštvo upravo navodi na razmatranje Božjih dobara, i dolazimo do toga da se ozbiljno okrećemo njemu tek kada smo počeli da gubimo sami sebe. Jer (prirodno), svaki čovek ima mnogo više radosti u tome da se osloni na sebe, i to mu dobro polazi za rukom - sve dok se još uvek ne poznaje, dakle, dok je zadovoljan svojim sposobnostima i ne zna ništa o svojoj ograničenosti ili to ne želi da zna. Onaj ko se, dakle, poznaje, ne samo da će biti podstaknut da traži Boga, već će, takoreći, biti vođen rukom da ga pronađe.

I,1,2

S druge strane, čovek nikako ne može zaista doći do toga da se stvarno upozna, ako prethodno nije pogledao Božje lice i zatim, iz tog pogleda, prešao na to da se posmatra. Naime, snažan ponos nam je urođen, i zbog toga se uvek osećamo potpuno bezgrešnima, mudrima i svetima, ako nam konkretni dokazi ne pokazuju našu nepravdu, prljavštinu, glupost i nečistotu. Do toga ipak ne dolazi, ako samo gledamo sebe, a ne i Gospoda istovremeno; jer on je jedini putokaz prema kojem se takva ocena (misli o sebi) može dogoditi. Mi smo, naime, svi prirodno skloni licemerju, i zato nas neki prazan privid pravde zadovoljava baš onoliko koliko bi nas zadovoljila i pravda sama. I pošto među nama i oko nas doslovno nema ništa što nije pogođen strašnom nečistoćom, već nas veseli, sve dok ne gledamo izvan granica ljudske nečistoće, ono što je samo malo manje zaprljano, jer ga već smatramo sasvim čistim. To je kao oko koje se kupa u mutnoj vodi i zato vidi samo nečistoću, dok ne prepozna da je i samo deo te mutne vode.

Međutim, kada gledamo Božje lice, otkrivaju se prava čistoća i svetost. U tom svetlu vidimo svoju vlastitu nepotpunost i postajemo ponizni. Naše darove i postojanje dugujemo Bogu, i u našem siromaštvu prepoznajemo nesagledivo bogatstvo koje boravi u Bogu. Naše jadno stanje nas tera da tražimo Boga, i tek kada dovedemo u pitanje sliku o sebi, ozbiljno težimo ka Njemu.

Međutim, čovek ne može doista prepoznati sebe, ako prethodno nije pogledao Božje lice. Urođeni ponos nas navodi da verujemo da smo besprekorni, mudri i sveti, osim ako ne vidimo jasne dokaze o našoj nepravdi i gluposti. Samo pogled na Gospoda može doneti pravu samospoznaju.

U svetu licemerja često se zadovoljavamo površnim prividom pravde. Ali kada pogledamo izvan granica ljudske nečistoće i prepoznamo Božju čistotu, naš pogled na sebe postaje iskren i ponizan. Stoga nas razmatranje naše bede vodi ozbiljnom traganju za Bogom, jer jedino u Njemu nalazimo pravo svetlo mudrosti, stvarnu snagu i vrlinu, nesagledivo bogatstvo svakog dobrog i čistu pravdu. 

"To je poput oka koje je isključivo naviklo na pogled crne boje - i smatra već za snežnobelo ono što možda izgleda sivo ili sivo-belo. Uopšte, možemo uzeti primer sa fizičkim čulom (okom!) kako lako padamo pod uticaj lažnih slika pri proceni naše unutrašnje sposobnosti. Jer, kada gledamo Zemlju ili ono što nas okružuje tokom svetlog dana, čini se da posedujemo snažno i prodiruće vidno polje. Međutim, čim pokušamo direktno posmatrati Sunce otvorenim okom, ta sposobnost vida, koja je potpuno bila dovoljna za stvari na Zemlji, potpuno je preplavljena i zaslepljena. Moramo priznati da je ta sposobnost vida, koliko god bila oštra na Zemlji, prema Suncu gotovo slabovidnost! Baš tako je i sa posmatranjem našeg duhovnog stanja. Ako ne usmerimo pogled izvan Zemlje, zadovoljni smo sopstvenom pravednošću, mudrošću i vrlinom i veličamo sebe moćno - nedostaje samo da smatramo da smo polubogovi! Ali kada jednom počnemo usmeravati svoje misli ka Bogu, kada razmišljamo o tome kakav je on Bog, kada razmatramo strogost savršenstva njegove pravednosti, mudrosti i vrlina, kojima bismo trebali biti slični - ono što nam se pre toga činilo pod varljivim plaštom pravednosti postaje strašna nepravda; ono što nas je kao činilo čudesno mudro, sada se otkriva kao najgora ludost; ono što je nosilo masku vrline otkriva se kao bedna manjkavost! Toliko malo može opstati pred Božjom čistotom, od onoga što smo smatrali savršenstvom.

I,1,3

Zbog toga se, nakon mnogobrojnih izveštaja u Pismu, sveti preplaše i bivaju oboreni na zemlju od straha i užasa svaki put kada se susretnu s Božjom prisutnošću. Ljudi koji su ranije, bez njegove prisutnosti, stajali čvrsto i hrabro - sada, kada se objavi njegova veličanstvenost, vidimo ih toliko uplašene i užasnute da doslovno padaju u smrtonosni strah, pa čak i umiru od straha! Na to nas podseća da ljudi pravilno shvataju svoju nižu poziciju tek kada su je uporedili s Božjom veličinom. Primeri takvog potresa nalaze se u Knjizi sudija i kod proroka. Otišlo je toliko daleko da se u Božjem narodu koristila fraza: "Moramo umreti, jer smo videli Gospoda" (Sudije 13,22; Isaija 6,5; Jezekilj 1,28; i drugi). I ako knjiga o Jovu (na primer, poglavlja 38 i dalje) želi oboriti čoveka na zemlju svest o njegovoj ludosti, nemoći i nesavršenosti, uvek joj služe opisi Božje mudrosti, snage i čistote kao dokaz. To ima smisla: vidimo kako i Avram, nakon što je jednom blisko video slavu Gospoda, bolje shvata da je "prah i pepeo" (Postanje 18,27). Ilija nije u stanju podneti Njegovo prisustvo s otkrivenim licem (1. Kraljevima 19,13). U tom pogledu je strašan! Šta bi trebalo čoveku, koji je prašina i crv, učiniti kad ni kerubini ne smeju gledati Njegovo lice! (Isaija 6,2). Upravo to kaže Isaija: "Mesec će biti posramljen i sunce će sa sramom opstati kada se Gospod nad vojskama zakraljuje (Isa.24,23)".

"To znači: kada objavi svoju slavu u potpunosti prisutnu, čak i inače najsvetlije će potonuti u tamu.

Sasvim sigurno, poznavanje Boga i svest o sebi čvrsto su povezani. Ali ispravan redosled u učenju zahteva da prvo razmotrimo spoznaju Boga, a zatim dolazi samoosvešćivanje."

Jean Calvin

Predgovor Poslanice Rimljanima apostola Pavla

Ova poslanica je suštinski deo Novog zaveta i najčistije evanđelje. Vredna je da je hrišćanin ne samo nauči napamet, već i da se svakodnevno hrani njome kao duhovnim hlebom. Ne može se previše detaljno proučavati; što više istražujemo, to postaje dragocenija i ukusnija.

Zato ću uložiti svoj napor i, koliko mi je Bog dao, pružiti uvod kako bi je svako bolje razumeo. Do sada je bila zloupotrebljena različitim tumačenjima i besmislenim razgovorima, iako je po sebi svetlo koje može potpuno osvetliti celu Bibliju.

Prvo, moramo razumeti jezik i shvatiti šta apostol Pavao misli pod pojmovima: Zakon, greh, blagodat, vera, pravda, telo, i slični. Inače, čitanje nema svrhe.

Reč "Zakon" ne treba shvatiti na ljudski način, kao da je u pitanju nauk o delima koja treba činiti ili izbegavati. Ljudi mogu ispuniti svoje zakone spoljašnjim delima, čak i bez srca. Međutim, Bog sudi prema osnovi srca. Njegov zakon traži dubinu srca, i ne zadovoljava se samo spoljašnjim delima. On kažnjava dela koja nisu proizašla iz srca, poput licemerja i laži. Zbog toga su svi ljudi nazvani lažovima, kako je rečeno u Psalmu 116, jer niko ne može održavati Božji zakon iz dubine svog srca. Ako ne postoji pusta želja za dobro, onda srce nije u skladu s Božjim zakonom. Onda su tu sigurno i greh i zasluženi Božji gnev, iako spoljašnja dela i ugled često deluju besprekorno.

Zbog toga Pavle u drugom poglavlju donosi zaključak da su svi Jevreji grešnici i da su samo oni koji stvarno žive po Zakonu pravedni pred Bogom. On želi reći da niko nije ispunio Zakon delima, već govori sledeće: Ti učiš da ne činiš preljubu, a sam je činiš; i u oblasti gde drugog osuđuješ, osuđuješ i sebe, jer činiš istu stvar. To je kao da kaže: Spolja živiš po Zakonu i osuđuješ one koji to ne čine, poučavaš svakoga, vidiš trun u oku drugoga, ali greh u svom oku ne primećuješ. Iako spolja održavaš Zakon iz straha od kazne ili iz želje za nagradom, to sve radiš bez prave spontane želje i ljubavi prema Zakonu, već pod prinudom i neslobodom.

Ti bi radije postupao drugačije da Zakona nema. Iz toga proizlazi da si suštinski protiv Zakona. Šta je onda to kada druge učiš da ne kradu, a sam si lopov u srcu, i bio bi to i spolja, da se usudiš? Ipak, spoljašnje delo ostaje bezvredno kod takvih licemera tokom vremena. Ti druge učiš, ali ne i sebe; čak i sam ne znaš šta učiš, ni Zakon nisi pravilno razumeo. Osim toga, Zakon povećava greh, kako kaže u poglavlju 5, jer ljudi postaju neprijateljski nastrojeni prema Zakonu što više on traži ono što ne mogu ispuniti.

Zato piše u poglavlju 7: Zakon je duhovan. Šta to znači? Ako bi Zakon bio materijalan, delima bi bio zadovoljan. Međutim, pošto je duhovan, niko mu ne može ugoditi, osim ako sve što radiš ne proizlazi iz srca. Ali takvo srce niko ne može imati osim Božji Duh, koji usklađuje čoveka sa Zakonom, tako da srce dobija želju za Zakonom i osoba ga ispunjava ne iz straha ili prinude, već punoga srca. Tako je Zakon duhovan: želi da bude ljubljen i ispunjen duhovnim srcem i zahteva takav duh. Gde taj duh nije u srcu, ostaje greh, nelagodnost i neprijateljstvo prema Zakonu, iako je on dobar, pravedan i svet.

Zato se navikavaj na to razmišljanje, da su dve potpuno različite stvari: činiti dela Zakona i sa druge strane: Zakon ispunjavati. Delo Zakona je sve što čovek može učiniti ili pokušati svojom voljom i snagom. Međutim, pošto ostaje nelagodnost i prinuda prema Zakonu u srcu uz ta dela, sva takva dela su uzaludna. To Pavle misli kada u poglavlju 3 kaže: Nijedno delo Zakona ne čini čoveka pravednim pred Bogom. Tako sada vidiš da su skolari i sofisti zavodnici kada uče da se dobrim delima pripremamo za milost. Kako se može neko pripremiti dobrim delima ako ne čini dobra dela iz slobodne želje i ljubavi u srcu? Kako će Bog imati zadovoljstva u delu koje potiče iz neslobodnog i dobru nesklonog srca? Ali ispunjavati Zakon znači činiti dela sa zadovoljstvom i ljubavlju, slobodno, bez prisile Zakona, živeti božanski i pobožno, kao da Zakona ili kazne nema.

Takvo zadovoljstvo slobodne ljubavi unosi Sveti Duh u srce, kako je rečeno u poglavlju 5. Međutim, Duh se daje samo kroz veru u Isusa Hrista, kako je rečeno u uvodu. Zato dolazi do toga da samo vera opravdava i ispunjava Zakon. Jer vera donosi Duh iz zasluga Hrista. Duh, pak, stvara srce puno želje i slobodno srce, onako kako Zakon zahteva.

Tako dobra dela proizlaze iz same vere. To se misli u poglavlju 3, gde su dela Zakona odbačena, pa čak izgleda kao da Pavao hoće da ukine Zakon verom. Ne, kaže, mi opravdavamo Zakon verom, tj. ispunjavamo ga verom.

Reč "greh" u Pismu ne označava samo spoljašnje, telesno delo, već sve što se pokreće i usmerava ka spoljašnjem delu, odnosno srce sa svim svojim silama. Reč "činiti greh" znači da čovek potpuno pada i kreće ka grehu. Jer spoljno delo greha ne dešava se bez potpunog angažovanja tela i duše. A posebno Pismo gleda u srce, na koren i glavni izvor svega greha: to je neverovanje u samom srcu. Kako vera samoj čini čoveka pravednim i donosi želju za dobrim spoljašnjim delima, tako samo neverovanje čini da telo i želja idu ka zlim spoljašnjim delima, kao što se desilo Adamu i Evi u raju, 1. Mojsijeva 3.

Zato Isus jedino neverovanje naziva grehom, rekavši u Jovanu 16: "Duh će osuditi svet zbog greha, što ne veruje u mene." Zato mora postojati vera u srcu pre nego što se dese dobra ili zla dela, dobre ili zle posledice; ili neverovanje kao koren, sok i glavna snaga svih greha. U Pismu se stoga takođe naziva glavom zmije i glavom starog zmaja, koju potomstvo žene, Hristos, mora zgaziti, kako je obećano Adamu u 1. Mojsijeva 3.

Razlika između milosti i dara je sledeća: Milost se pravilno naziva Božjom naklonošću ili ljubaznošću koju nam pokazuje, zahvaljujući kojoj je voljan izliti Hrista i Duha sa njihovim darovima u nas, kao što se jasno vidi u petom poglavlju, gde piše: "Milost i dar u Hristu..."

Iako darovi i Duh u nama svakodnevno rastu, ali još nisu potpuni, tako da u nama ostaju zle želje i greške koje se bore protiv Duha, kako se navodi u Rimljanima 7 i Galatima 5, i kao što je nagovešteno u 1. Mojsijeva 3 u sukobu između potomstva žene i potomstva zmije: milost ipak čini toliko, da se smatramo potpuno pravednima pred Bogom. Jer Njegova milost se ne deli ili komada, kao što to rade darovi, već nas u potpunosti prihvata i uživamo Njegovu naklonost, radi Hrista, našeg Posrednika, i zato što je transfer darova već otpočeo u nama.

Tako možeš shvatiti sedmo poglavlje, gde se Pavle još uvek naziva grešnikom, ali ipak kaže u osmom poglavlju da nema osude za one koji su u Hristu, uprkos nesavršenim duhovnim darovima. Zbog nezavršene smrti tela, još smo uvek grešnici. Međutim, zato što verujemo u Hrista i imamo početak Duha, Bog nam je toliko naklonjen i blag, da neće računati ili suditi našim greškama, već će postupati s nama prema veri u Hrista, dok greh ne bude ubijen.

Vera nije ljudska zabluda i snoviđenje, što neki drže za veru. Kada vide da nema poboljšanja u životu niti dobrih dela, a ipak čuju mnogo o veri, zalaze u zabludu i govore: vera nije dovoljna, moramo činiti dela da bismo postali pobožni i blaženi. To se dešava kada čuju Evanđelje, ali padaju u zabludu i stvaraju sopstvene misli u srcu, koje govore: "Ja verujem". Zatim to smatraju pravom verom.

Međutim, kako je to ljudska izmišljotina i misao koju srce nikada ne ostvaruje, tako ne pomaže ništa i ne dolazi do nikakvog poboljšanja. Ali vera je Božje delo u nama, koje nas menja i ponovo rađa iz Boga, ubija starog Adama i čini nas potpuno drugačijim ljudima u srcu, umu, razumu i svim silama, donoseći sa sobom Svetog Duha. Oh, vera je živo, delotvorno, aktivno, moćno delo; nemoguće je da ne čini neprestano dobro. Ne pita se ni da li treba činiti dobra dela, već pre nego što pitate, ona ih već čini i uvek je u delovanju. Ko, međutim, ne čini takva dela, taj je neverujući čovek, tumara i traži veru i dobra dela, i ne zna šta su vera ili dobra dela, iako mnogo govori o veri i dobrim delima.

Vera je živa, hrabra uverenost u Božju milost, tako čvrsta da bi za nju mogao hiljadu puta umreti. Takvo uverenje i spoznaja Božje milosti čini čoveka radosnim, hrabrim i punim radosti prema Bogu i svim stvorenjima: to čini Sveti Duh u veri. Zato čovek postaje voljan i radostan, bez prisile, da čini dobro svakome, služi svakome, podnosi svakojake nevolje, iz ljubavi i radi slave Božje, koji mu je iskazao takvu milost. Stoga je nemoguće razdvojiti dela i veru, baš kao što je nemoguće odvojiti plamen i svetlost od vatre. Zato pazi na svoje vlastite misli i beskorisne govornike koji žele mudro suditi o veri i dobrim delima, a zapravo su najveće budale. Molite Boga da rađa veru u tebi: inače ćeš zauvek ostati bez vere, bez obzira na to šta činiš ili pokušavaš.

Pravda: to je sada dakle ta vera. Ona se naziva Božjom pravdom, ili pravdom koja važi pred Bogom, jer je Bog daje i uračunava kao pravdu zbog Hrista, našeg Posrednika. Ona čini da čovek svakome daje ono što mu duguje. Jer, verom čovek postaje bez greha i stiče želju za Božjim zapovestima. Verom daje Bogu čast i vraća mu ono što mu pripada. A ljudima služi s voljom, čineći sve što može, i time se odužuje svakome.

Prirodne sposobnosti, slobodna volja i naše sile ne mogu proizvesti takvu pravdu. Jer, kao što niko ne može sam sebi dati veru, tako niko ne može oduzeti neverovanje: kako onda neko može otipisati i najmanji greh? Stoga je sve laž, licemerje i greh ono što se dešava izvan vere ili u neverovanju, ma koliko god to sjajno izgledalo.

"Telom" i "Duhom" ne smete ovde shvatiti samo ono što se odnosi na nečistotu ili ono što je unutrašnje u srcu. Već, Pavle naziva "telom", kao i Hristos u Jovanu 3, sve što je rođeno od tela, čitavim čovekom, spoljašnjim telom i dušom, razumom i svim čulima, jer sve u njemu teži ka telu. Stoga znaj da trebaš nazvati i onog "telesnim" koji, bez Božje milosti, razmišlja, uči i govori puno o visokim duhovnim stvarima, kako možeš naučiti iz dela "tela" u Galatima 5, gde i jeres i mržnju naziva delima "tela"; i u Rimljanima 8, kaže da je kroz telo zakon oslabljen.

Ovde nije reč samo o moralnoj nečistoti, već o svim gresima, a najviše o neverovanju, koje je najduhovniji greh. Isto važi i suprotno, trebaš nazvati "duhovnim" i onoga nazivati ko obavlja najjednostavnije poslov. Kao što je to Isus učinio kad je oprao noge učenicima, a Petar kad je plovio sa lađom i pecao. Takođe morate znati da je "telo" čovek koji živi unutra i spolja, i čini ono što koristi telu i zemaljskom životu; "duhovni" je onaj koji živi unutra i spolja, i čini ono što koristi duhu i budućem životu.

Bez takvog razumevanja ovih reči, nikada nećeš razumeti ni ovu poslanicu od Svetog Pavla ni bilo koje drugo Sveto Pismo. Zato se čuvaj svih učitelja koji koriste ove reči na drugačiji način, bili oni ko bili, čak i ako su to Jeronim, Augustin, Ambrozije, Origen i slični, pa čak i viši.

E sada možemo da krenemo sa Poslanicom...

Tako nalazimo u ovoj Poslanici izuzetno obilje onoga što hrišćanin treba znati, to jest, šta je Zakon, Evanđelje, greh, kazna, milost, vera, pravda, Hristos, Bog, dobra dela, ljubav, nada, krst, i kako treba da se odnosimo prema svakome, bilo on pobožan ili grešnik, jak ili slab, prijatelj ili neprijatelj, i prema samom sebi. Osim toga, sve je to izuzetno dobro potkovano stihovima iz Pisma i dokazano primerima iz samog Pisma i od proroka, tako da ovde nema više šta poželeti.

Zato se čini da je Sveti Pavle u ovoj Poslanici želeo jednom ukratko sažeti celokupno hrišćansko i evanđeosko učenje i time dati uvod u celi Stari Zavet. Jer nesumnjivo, ko god dobro razume ovu Poslanicu, ima svetlo i snagu Starog Zaveta uz sebe. Zato neka se svaki hrišćanin vežba u ovoj Poslanici u svom svakidašnjem životu. Neka Bog za tu stvar podari svoju milost! Amen.

Martin Luter

Proročki značaj 2001 godine

 Ovo tumačenje je za internu upotrebu u Zajedici adventista

Odakle je došao izvještaj da sam izjavila da će New York odnijeti plimni val? Nikad nisam rekla ovo. Rekla sam, dok sam gledala velike zgrade koje su se ondje gradile, kat po kat: 'Kakvi će se strašni prizori dogoditi kad Gospodin dođe i užasno potrese zemlju! Tada će se ispuniti riječi iz Otkrivenja 18:1-3.’ Cijelo osamnaesto poglavlje Otkrivenja je upozorenje na ono što će doći na zemlju. Ali nemam posebnog svjetla o tome što će zadesiti New York; Sve što znam je da će jednog dana tamošnje velike zgrade biti srušene Božjom silom koja preokreće. Iz svjetla koje mi je dano, znam da su sile uništenja na djelu u svijetu. Jedna Gospodinova riječ, jedan dodir Njegove moćne moći – i ove će masivne građevine pasti. Dogodit će se scene čiju užasnost ne možemo ni zamisliti.” LW469

Kada tvrdimo da 2001. godina ima proročki značaj, tada se ne pozivamo samo na događaje koji su se u toj godini odigrali, nego takođe i na nadahnutu reč, koja te događaje objašnjava.

Ukoliko se radi o važnoj godini prekretnice, tada bi ona morala biti posvedočena da niko ne bi morao da ostane u neznanju. 

Pre toga moramo naglasiti da postoji jedna vrlo proširena zabluda koja adventiste sprečava da traže proročka vremena nakon godine 1844. Ova zabluda najčešće ima veze sa tumačenjem sledeće izjave nadahnuća:

“Tada anđeo, koga sam vidio gdje stoji na moru i na zemlji, podiže desnicu prema nebu i zakle se onim koji živi u vijeke vjekova. … ‘Neće više biti odlaganja.’” (Otkrivenje 10,5-7)
Moćni Anđeo koji se javio Ivanu bio je sâm Isus Krist. To što je desnom nogom stajao u moru a lijevom na zemlji, pokazuje ulogu koju će On imati u završnim prizorima velike borbe sa Sotonom. Taj položaj označava Njegovu vrhovnu vlast i autoritet nad cijelom Zemljom. Iz naraštaja u naraštaj vodi se sve žešća i odlučnija borba i ona će se nastaviti u tom smislu sve do završnih prizora, kada će majstorsko djelovanje sila tame dostići vrhunac. … Nakon što je sedam glasova izgovorilo svoje riječi, Ivan je dobio uputu u vezi s knjižicom, sličnu onoj koju je prije dobio Daniel: “Sačuvaj tajnom što je reklo sedam gromova; to ne piši!” (Otkrivenje 10,4). … Ivan sada promatra kako ta knjižica biva otpečaćena. … Tada su Danielova proročanstva dobila pravo mjesto u vijestima prvog, drugog i trećeg anđela koje je trebalo objaviti svijetu. Otpečaćivanje knjižice bilo je poruka vezana za određeno vrijeme. Knjiga proroka Daniela i Otkrivenje čine jednu cjelinu. Jedna je proročanstvo, a druga otkrivenje; jedna je zapečaćena, druga otvorena. … Svjetlo dano Ivanu koje je izreklo sedam gromova, u vezi je s nizom događaja koji će se odigrati u vrijeme objavljivanja prve i druge anđeoske vijesti. … Prva i druga vijest trebaju se objavljivati i nikakvo novo svjetlo neće biti otkriveno prije nego što te vijesti obave svoje djelo. … To vrijeme, koje je Anđeo objavio sa svečanom zakletvom, nije kraj povijesti ovoga svijeta, niti kraj vremena milosti, već kraj proročkog vremena koje će prethoditi povratku našega Gospodina. To znači da ljudi neće dobiti drugu poruku s jasnim vremenskim odrednicama. Nakon tog vremena, između 1842. i 1844. godine, više neće postojati jasno zacrtano proročko vrijeme. Najduže računanje dopire do jeseni 1844. godine. Položaj Anđela s jednom nogom u moru a drugom na zemlji, označava područje širenja te vijesti. Ona će prijeći preko prostranih voda i biti objavljena u drugim zemljama, sve do kraja svijeta. Spoznaja istine, radosno prihvaćanje vijesti prikazano je jedenjem knjižice. Istina u pogledu vremena dolaska našega Gospodina bila je dragocjena poruka za naše duše. (Manuscript 59, 1900.; Manuscript Releases, sv. 19, 19—21)

U ovo vreme je rasprostranjeno mišljenje da je ovom izjavom zatvoren put za bilo kakav razgovor i otkrivenje, prosvetljenje o vremenskim odrednicama i brojem godina. Ovo nije ispravno gledište jer postoje izjave poput ove:

Spasitelj je pre svoga raspeća objasnio svojim učenicima da treba da bude pogubljen, ali i da ustane iz groba, i anđeli su tom prilikom bili prisutni da Njegove reči utisnu u misli i srca učenika. Međutim, oni su očekivali zemaljsko oslobođenje od rimskog jarma, i nisu mogli da podnesu misao da će Onaj u koga su polagali sve svoje nade pretrpeti sramotnu smrt. Reči koje je trebalo da zapamte, prognali su iz svojih misli, i kada je nastupilo vreme probe, nisu bili spremni. Isusova smrt potpuno je uništila njihovu nadu kao da im nikada nije ni govorio o njoj. I pred nama je budućnost osvetljena u proročanstvima isto tako jasno kao i pred učenicima posle Njegovih reči. Događaji povezani s krajem vremena milosti i delom pripreme za vreme nevolje jasno su nam prikazani. Međutim, mnogi ljudi ne razumeju ove važne istine kao da im nikada nisu ni bile otkrivene. Sotona se trudi da im ukrade svaku misao koja bi ih mogla umudriti za spasenje, pa će ih vreme nevolje zateći potpuno nespremne. Velika Borba početak 37 poglavlja 

Dakle mi vidimo jasnu razliku između toga što će se kao poruka objavljivati na nivou celog sveta i onoga što je poruka za uži krug, Njegove sledbenike.

Nikada više neće poruka jevanđelja uz dodatak trostruke vesti biti povezana sa proročkim vremenom kao što je to bilo u vreme 1844. godine. Poruka o vremenu je bila u prvom planu jer je na taj način izazvala pažnju. Ovakva vrsta poruke se više nikada neće ponoviti. Ovoga puta će sama trostruka poruka izazvati pažnju i uopšte interes za pitanja spasenja.

To nikako ne isključuje činjenicu da će Bog svom narodu, koji pazi na Zakon i Svedočanstvo, dati dodatne informacije o vremenu, interna upozorenja, koja će svakako imati veze sa vremenom probe, slično kao što je Isus tačno rekao broj dana nakon kojih će ustati iz groba. Neoprez u vezi Hristove Reči je doveo do njihove potpune nespremnosti. Kako je danas?

U vreme 2001. godine kada su u Srbiji delovala dva probuđenja, Bog je delovao u životima mnogih pojedinaca na celom svetu na poseban način. U jednom vojvođanskom selu, jednoj vernici Reformne zajednice adventista, dok je obavljala poslove na polju se objavio Božji anđeo i rekao: "2001. godine će početi glasna vika."  

Ovi događaji su sticajem okolnosti ostali poznati jednom relativno uskom krugu ljudi. Razlog za to je ono što proročanstvo naziva "rasapom sile svetog naroda", karakternim nedostacima izabranih ljudi. Nedostatak vere je Hristos povezao sa vremenom Njegovog dolaska. Naravno tu se ne govori o nedostatku vere nevernika nego vernika, u najužem smislu propustu onih koji su pozvani na delo poslednjeg probuđenja.

Dakle kada izjava nadahnuća povezuje događaje iz 2001. godine u Njujorku (New York), sa Otk. 18,1-3 to bi trebalo da nam bude dovoljno da obratimo pažnju na razvoj događaja od tada.