Evangelistička nauka o opravdanju (drugi deo)

 Šta je dalje učio Martin Luther?

Božja pravednost je u Hristu. Ta pravednost je ustvari sama Njegova autentičnost koja se po Luterovom novom razumevanju ispoljava u svojoj oživljujućoj  i moćnoj delotvornosti.

Ta pravednost dolazi izgubljenom čovečanstvu u formi Jevanđelja, radosne vesti i izbavlja ga od krivice i ropstva nižih sila njegove prirode. Na taj način čovek biva oslobođen i stavljen u novu poziciju sinovstva pred Bogom i doveden do toga da ispuni pravu svrhu svog postojanja.

Kroz to da Bog čoveka nasuprot njegovoj nepravednosti delom novog stvaranja proglašava pravim dakle pravednim, pokazuje svoju ispravnost (pravednost) kao Boga i upotrebljava je pobedonosno u korist čovekovog spasenja.

Što se čoveka tiče, za njega važi da Boga ostavi da bude Bog. To je vera, pouzdanje i poslušno priznanje Božje spasonosne i novostvaralačke pravednosti koja se izlila na njega.

U takvoj veri koja je neodvojiva od priznanja Božijeg uništavajućeg suda protiv naše nepravednosti, je čovek jedino pravedan, ispravan pred Bogom, dakle uopšte.

Ovo novo razumevanje spasenja, koje po našem reformatorskom razumevanju predstavlja ponovno dovođenje novozavetne nauke, je formiralo stvarnu pokretačku snagu cele Reformacije. Ovde se nalazi suština protesta protiv rimskog katolicizma i leži stvarno jezgro evangelističke vere.

Iz tog razloga je ovo učenje o spasenju "tačka na kojoj Crkva ili stoji ili pada". Ono ulazi pod imenom opravdanje verom (učenje o pravednosti) u ispoved evangelističke vere i teologije.

Taj termin nije ništa novo, preuzet je od srednjovekovne skolastičke teologije. U toj nije nikada zauzimao posebno i izdignuto mesto. Dakle Luter je koristio terminologiju starog sistema razmišljanja, ali mu je dao novo značenje i u posebnom smislu učenju o pravednosti dao centralno mesto.

U tom smislu ne smemo izgubiti iz vida da su termini pravednost i opravdanje naziv za kompleksne i žive duhovne stvarnosti.

Evangelistička nauka o opravdanju (prvi deo)

Pregled najnaprednijeg učenja o pravednosti kroz veru od vremena Reformacije do danas

Čvrsto zastupamo stav da do današnjeg dana ne postoji jasnije iznesena nauka o pravdi kroz veru od one koju zastupaju sledbenici protestantske Reformacije. Ova nauka će biti u osnovi poslednje poruke za probuđenje i reformaciju poslednjeg vremena. Dokaze za to smo izneli između ostalog u tumačenju proročkih izjava iz 5 i 14 poglavlja Otkrivenja.

Uz to donosimo još dodatni dokaz iz proročke knjige: U Otk. 6, 10.11 je opisano vreme petog pečata 

I dane biše svakome od njih haljine bele, i rečeno im bi da počinu još malo vremena, dokle se navrše i drugari njihovi i braća njihova, koji valja da budu pobijeni kao i oni.

Nakon petog dolazi šesti pečat koji započinje znacima u prirodi, dakle crveni mesec, padanje zvezda, mračni dan kao i veoma jak zemljotres. Ovi znaci su bili nagoveštaj velikog dana očišćenja i adventnog pokreta sredinom devetnaestog veka.

Šta je značajno za vreme petog pečata, perioda vremena pre nego što je došlo do pokretanja pokreta poslednjeg vremena? Tu se radi o mučeništvu velikog broja pravednih ljudi kojima su date bele haljine. Bele haljine su simbol Hristove pravednosti, pravde svetih koja je upravo u vreme ovog pečata propovedana sa tolikom jasnoćom. Peti pečat je vreme Reformacije i progoniteljska reakcija sila tame koja se u istoriji naziva Protivreformacija.

Dolazimo do jasnog zaključka da je istina o pravednosti verom formirana u vreme Reformacije i da je ona temelj hrišćanskog iskustva ne samo u vreme Reformacije nego očito i u vreme adventnog pokreta. 

Adventni pokret donosi nešto novo u smislu učenja o hrišćanskom savršenstvu, što je prikazano onim nalogom da sveti sačekaju da se navrše (usavrše) njihovi naslednici u veri. Takođe je nagovešteno novo progonstvo tih pripadnika poslednjeg pokreta. Sve je to ovde jasno, ali takođe je sasvim jasno da je učenje iz petog pečata osnova usavršavanja u vreme šestog.

U zabludi su oni koji veruju da ćemo imati neko bolje ili drugo učenje o pravednosti osim onoga iz vremena petog pečata. Naprotiv, postoje dokazi da će učenje iz petog pečata biti jako napadnuto u poslednje vreme, kao što će naravno biti sa učenjem iz šestog pečata. Istina će biti bačena na zemlju i zato je od nas od neprocenjive važnosti da ponovimo lekcije koje nam je Nebo poslalo od vremena 16 veka. 

U tu svrhu koristimo knjigu od Ernsta Kindera (Die evangelische Lehre von der Rechtfertigung, 1957). Ovde ćemo sažeto izneti pregled učenja o kome govorimo.

Učenje o opravdanju evangelističke crkve proističe iz novog razumevanja nasuprot onome koje je zastupala srednjovekovna teologija. Ono ne predstavlja samo jedno od mnogih učenja, već centralnu tačku iz koje proističu sva druga učenja reformisane crkve. U njemu se umesto zajedničkog delovanja Boga i čoveka u dostizanju spasenja, radi o samoizvršnom delu božanske stvaralačke milosti koja se sa strane čoveka može dostići samo verom.

Ovo novo razumevanje spasenja se prvo pojavljuje kod Martina Lutera, u njegovim teškim iskušenjima i borbama za stajanje pred Bogom u Njegovoj pravednoj stvarnosti, ruku pod ruku sa ispravnim razumevanjem Svetog pisma. Još pre nego što se u javnosti pojavio kao reformator došlo je do proboja dotašnjih pojmova greha i svetosti.

Greh se kod njega pojavljuje ne kao jedna greška na čoveku ili slabost njegovih sposobnosti, čime nije ugrožena sama suština njegovog postojanja. Greh je grešna izopačenost celokupne osnove našeg postojanja, gde umesto da je okrenuta prema Bogu, savija se skroz samo ka sebi. Na taj način on gubi svoj pravi život i biva porobljen pod vlast bezbožnih uništavajućih sila.

Na taj način je čovek bez ikakve mogućnosti da sam od sebe dođe do pravog odnosa prema Bogu i na taj način do ispunjenja svoje svrhe i spasenja.

Vrednost dobija prava spoznaja onoga što je Bog učinio za čoveka, svojim stvaralačkim i oslobađajućim delom u Hristu. Božja pravednost tj. sama Njegova sopstvenost je postavljena u Hrista, tako što se on približio izgubljenom čovečanstvu i izbavio ga ...