Dule, sad si mi bio jasan. Posto nije rec samo o tebi, nego i o jos nekoj braci koju poznajem, pokusacu da iznesem svoje misljenje o problemu koji muci i tebe licno.
Ovakav pristup duboke psihoanalize je pomalo opasan jer je to najklizaviji teren na kome neprijatelj lako kroci. Ne kazem da ne treba da ispitujemo svoje srce, ali ti hoces da proniknes u to kako nasa gresna priroda funkcionise i zasto ne moze biti savrsena kad joj je sve omoguceno. Obicno za savrsenstvom posezu oni koji veruju da je Isusova priroda bila kao Adamova posle pada, dakle sa sklonoscu prema grehu; i, ako je On mogao da zivi savrseno pomocu sile sa neba, On je onda nama primer i zasto ne bismo mogli i mi.
S druge strane ima i onih koji veruju da je Hristos imao ljudsku prirodu , tj. Adamovu pre pada u greh , pa buduci da nije imao u sebi sklonosti ka grehu ("evo ide knez ovoga sveta i u meni nema nista"), onda nije ni gresio i pokazao je da Adam nije morao da pogresi, a ne mi. On je onda nama ne samo primer nego i Zamena.
Nasa crkva zvanicno nema stav po ovom pitanju. Misljenje teologa je druga stvar: jedni kazu jedno, drugi kazu drugo. Zanimljivo je da Duh prorostva govori i u jednom i u drugom pravcu, ali nije kategoricki ni na jednoj strani. On je imao "infirmities" (umor, glad, telo slabije 20 puta od Adamovog itd.), ali nije imao "propensities" (sklonost), objasnjavaju teolozi.
Ocigledno da je to tajna. Bog je ostavio da Njegovo utelovljenje bude tajna.
Ja se ne pitam zasto ja nisam sasvim u redu ili ti, iako nam je sve stavljeno na raspolaganje, nego se pitam zasto NIKO nije postigao savrsenstvo osim Njega. Nema nijednog ciglog, kaze Pavle. To je pitanje. Zasto nije Avram, zasto nije Danilo, zasto nije ni Jov. Nije niko. A opet, bice mnogih koji ce biti spaseni. Kako? Pa to bi trebalo da znamo, kroz Hrista. On nadomesta ne samo nasu proslost pre obracenja nego i nasu sadasnjost koju zivimo verom sa najcistijim motivima i delima vere iz ljubavi.
Ti to Bogu ne treba da objasnjavas. On zna u cemu je problem. "Duh je srcan, ali je telo slabo." To nije opravdanje za greh. To je stvarnost naseg nesavrsenstva.
I neprijatelj nasih dusa u takvoj situaciji, kada smo svesni da nismo savrseni, kaze: daj malo proanaliziraj sebe, vidi u cemu je problem, mozda se ne molis dovoljno, mozda ne proucavas dovoljno, procackaj malo po svom srcu.
Nase srce nije nas problem. To je Hristov problem. On jedino moze bezbedno to da radi. Nase je da mu ga damo. I kada mu ga damo onda gledamo na Hrista a ne na sebe i preobrazavamo se u to isto oblicje kao od Gospodnjega Duha.
Tako ja vidim stvari.
Pozdrav, Nevenka
Neno, Božji blagoslov. Da nam Gospod da Svetog Duha da bi pravilno mogli shvatitio ono u čemu se ne sme promašiti. Postoje teme u kojima možemo biti uvereni svako za svoju misao, ali postoji ono što je za našu dušu kao voda. Kada je car Jezekilja probijao vodovod, tunel do Jerusalima, jedna grupa radnika je probijala sa jedne, a druga sa druge strane, da bi se na kraju našli na sredini. Da je neko promašio u proračunu samo za jedan centimetar na početku kopanja, ostala bi nam samo dva tunela koji ne vode nikuda.
Postoje stvari u kojima ne smemo promašiti. Tako je sa pitanjima opravdanja verom.
Nije potrebno dokazivati da Pismo uči kako je savršenstvo moguće i potrebno dostići. Istovremeno Pismo uči da svi greše mnogo puta, da nijednog pravednog nema itd. To znači da se savršenstvo nikako ne može shvatiti kao negrešenje. Ne možemo prići savršenstvu sa strane greha. Ako bi jedno isključivalo drugo onda bi tebi dao Neno dao pravo i pomirio se sa takvim Jevanđeljem.
Dakle pitanje je: Ima li savršenstva i pored greha, pored grešenja? Ukoliko nema, onda bi mi morali ili da od savršenstva da odustanemo, ili da ga nekako drugačije definišemo. Ovo prvo ne smemo da uradimo jer udara protiv Pisma, a da ako hoćemo savršenstvo drugačije da objasnimo, moramo svako za sebe da ide pred Boga, i da moli da ga Sveti Duh vodi u istraživanju.Meni je odgovor došao sa sledeće strane. Emilio Knehtle ima propoved ( Hristos i Njegova pravednost) u kojoj dokazuje da je ono što mi ne možemo dostići jeste Hristova uračunata pravda. To su Hristove 33 godine života. To je ono što se nama kroz veru uračunava, i naziva se našim opravdanjem. Ovu visinu ne možemo i ne moramo dostizati jer kad bi to mogli ili trebali, onda ne bi spasenje više bilo dar milosti.Hristova data pravda je naše posvećenje. Ona nije temelj našeg spasenja kao uračunata pravda. Ona pokazuje prisustvo uračunate pravde u našem životu. To je ono što je Isus rekao da ako ga nemamo oduzeće nam se i to što imamo. To je život u Hristu i to se sudi na sudu, tj. ne gleda se koliku duhovnu visinu je vernik dostigao, nego da li je on u Hristu, da li na svom spasenju sarađuje sa Svetim Duhom. Ukoliko ne, uzeće mu se uračunata pravda, ukinuće mu se opravdanje i on će sa toga propasti.
Biti u Hristu, dakle potpuno predan Njemu, je minimum našeg duhovnog života. To je savršenstvo, nakon koga vernik raste, procesom posvećenja u veće i još veće savršenstvo (iz vere u veru). Sve ostalo nije pravi duhovni život pa čak i ako ulazi u područje božanskog strpljenja.Šta ćemo onda sa grehom? Može li čovek biti u Hristu i da greši? Pismo kaže: zavisi kako greši. Čovek koji ide putem posvećenja ne greši namerno, svesno, permanentno. Čovek u Hristu ne opravdava greh, ne poistovećuje se sa svojom starom prirodom. O tome Duh Sveti kaže kroz Lutera:
„Blago onome, kome je oproštena krivica (nepravda), To je kao da je hteo da kaže: niko nije bez pravednosti, no su i oni pred Bogom nepravedni koji čine dela pravde i njima se misle izbaviti iz nepravednosti. Jer niko ne može sam sebi pomoći . Zato: blagosloveni su oni koji ne da nemaju greha ili koji su ih sami odstranili, nego samo oni kojima ih Bog oprašta iz milosti. Ali ko su oni? To će nas naučiti peti, šesti i sedmi stih. kojima je greh (nedelo) pokriven. Isto tako niko nije bez greha, koje samo Bog potpuno i otkriveno vidi na nama. Blaženi su, međutim, oni kojima ih pokriva, kod kojih ih ne vidi, kod kojih ne želi da misli i zna o njima, već ih želi oprostiti iz čiste milosti. To su oni koji ih ne pokrivaju sami, niti ih sami sebi odrešuju, opraštaju i zaboravljaju, nego ih uočavaju, znaju o njima, razmišljaju i osuđuju ih.Blago čoveku, kome Gospod ne prima grehe, To dakle znači: ne blažen, nego proklet onaj koji sebi ne pripisuje greh, već je sobom zadovoljan, gradi se pobožnim, ne poznaje grižu savesti, pokazuje svoju nevinost, time se teši i na to oslanja premda apostol kaže: "Jer ne znam ništa na sebi; no zato nisam opravdan" (1 Kor.4,4) kao da želi reći: Onaj je blažen kome Bog ne uračunava greh, dakle Bog ne želi ništa da zna o njegovom grehu. To su oni koji sebi stalno pripisuju greh i mnoge prekršaje.“
Zato se Neno, mi stalno pitamo kako da živimo i ostanemo u Hristu, i šta stoji na putu; koja zabluda treba da se otkloni.
__________________________________
Da, mnogi tako razumeju savrsenstvo. Jedan cvet je savrsen u svakoj fazi svoga rasta i razvoja i niko ne moze pupoljku da zameri da nije savrsen zato sto vec nije otvoreni cvet. Sve dok hriscanin raste u svom duhovnom zivotu to znaci da je u Hristu i da je sa njim sve u redu. Duhovni rast, nazalost, kod nas ljudi ne ide bez greha, ali znamo da imamo zastupnika kome se mozemo obratiti za oprostaj i silu da ustanemo i nastavimo dalje. To je sve tako jasno.
No, ja licno savrsenstvo shvatam malo drugacije. Savrsenstvom smatram upravo ono sto ta rec u jeziku znaci. Ja mogu da uzmem bilo koju rec da joj dam svoju definiciju i da je tako koristim, ali za to nemam dogovor sa svim onim ljudima koji govore jezikom kojim govorim ja.
Ako greh razumemo kao odvojenost od Boga, jer on to i jeste, to je stanje, a ne cin, onda nikako ne mogu da kazem da sam savrsen iako gresim, koliko god to retko i nenamerno bilo i iako znam da sam dobila oprostenje. Za mene je samo Isus bio savrsen. On kaze: Ide knez ovoga sveta i u meni nema nista. Sta to znaci? To znaci: on me kusa, ali u meni, u mom bicu nema nikakvog odgovora ili reakcije na to kusanje. To ne mora biti cin greha, ne, nema nikakve hemijske reakcije u mojim nervima i u mojim zlezdama. Kod nas ima. I pre nego kroz mozak neko kusanje prodje kroz filter i mi donesemo voljnu odluku da ne zelimo da poslusamo kusaca, postoji hemijska reakcija koja je brza od moje misli i moj adrenalin me odaje sta je za mene kusanje. Ja licno mislim da sotona tako zna sta je nasa slabost iako ne moze da nam cita misli. U tom smislu je Isus bio mrtav grehu. To je ono za cime je zudeo Pavle. Pavle nije govorio da je savrsen, nego je govorio: ja nesrecan covek, ko ce me izbaviti od greha smrti ove. On je bio svestan moci nase gresne prirode i nase velike sklonosti ka grehu koji su sotonini saveznici protiv nas.
Ta priroda ce uvek biti protiv nas. Olaksavajuca okolnost ce biti kad budemo zapecaceni. Sve ovo vreme, dakle, podrazumevam da je covek potpuno predan Bogu, potpuno posvecen i opravdan verom. Ali kada covek bude zapecacen, onda ce, bar ja tako mislim, biti jedna olaksavajuca okolnost, sto se tice kusanja, mada ce upravo u to vreme svi zapecaceni dozivljavati muke Jakovljeve, tj. znajuci da su bez posrednika sa strahom ce prebirati po svom srcu da li je tu ostao neki nepriznati greh. Sta je, dakle, ta olaksavajuca okolnost? Da li znas da i danas na zemlji postoji svetinja? I to original? Da, to je um svakoga od nas. Mi smo hram Duha Svetoga. Sta se zbiva kada nase ime bude procitano na sudu? Ako smo prihvatili Hrista, On iznosi svoje zasluge i nasi gresi zapisani u nebeskoj svetinji se brisu. Ali to je samo kopija. Originalni zapis je u nasem umu. Brisanje kopije bez brisanja originala bi bilo besmisleno i zapecacenje sa prljavom svetinjom ne bi bilo moguce. Zato se brise i original. Sila Duha Svetoga tu ima ogromnu ulogu. Mi onda pokusavamo da se setimo svojih greha, ali nam to ne polazi za rukom. Nema ih u nasem secanju. Dok se to ne desi, gresi koji su u nasem secanju, iako priznati i oprosteni, ostaju kao tempirana bomba spremna da eksplodira kada se oko nje vrtimo i cackamo je. Zato ne bi trebalo da se vracamo u secanja bez Duha Svetoga, tj. ne bi trebalo ni da se vracamo ako nam On to ne odobrava. Tu privilegiju da budu zive ociscene svetinje bez tereta secanja na prosle grehe imace samo oni koji budu zivi docekali Hrista. I oni ce po svemu biti najslavnija generacija. Najslabija, ali zahvaljujuci sili sa neba najslavnija. Posto zivimo u vreme suda ili ciscenja nebeske svetinje od nas se ocekuje da se ponasamo u skladu sa tim svecanim trenucima: Jevreji su postili u to vreme i skidali sa sebe nakit - "mucili su duse svoje". I od nas se ocekuje da se slicno ponasamo, tj. da prihvatimo zdravstvenu reformu i da ne jedemo ono sto inace Bog nikada nije branio, a ocekuje se i da ne nosimo nakit.
Pozdrav, Nevenka_______________________________________
Neno, Božji blagoslov. U ovom što pišeš pokrećeš veliki broj pitanja. Ako dozvoliš odgovorio bi ti kako mi to kod mene u kući razumemo. Ti pišeš:
„Da, mnogi tako razumeju savrsenstvo. Jedan cvet je savrsen u svakoj fazi svoga rasta i razvoja i niko ne moze pupoljku da zameri da nije savrsen zato sto vec nije otvoreni cvet. Sve dok hriscanin raste u svom duhovnom zivotu to znaci da je u Hristu i da je sa njim sve u redu. Duhovni rast, nazalost, kod nas ljudi ne ide bez greha, ali znamo da imamo zastupnika kome se mozemo obratiti za oprostaj i silu da ustanemo i nastavimo dalje. To je sve tako jasno.“
Poznato ti je da je naš prorok mnogo reči napisala na temu. Lažne teorije o posvećenju. Praveći razliku, pisala je uvek o pravom ili biblijskom posvećenju. Šta je to, u čemu smo u prošlosti imali problema u vezi razumevanja savršenstva i posvećenja, onako kao što si ga opisala, i kako smo učili u crkvi?
Mnogi učitelji su objašnjavali posvećenje crtajući na tabli dijagram duhovnog života koji počinje prihvatanjem Hrista, opravdanjem, i zatim linijom koja se penje do jedne neodređene visine. Ta linija se penje isprekidano mnogim fazama pada (cik cak).
Postoji mnogo dokaza da ovo nije pravi prikaz biblijskog posvećenja . Pogledaj kod Margaret Dejvis, http://www.whatshallido.org/p-041.html ). Ona preko Duha proroštva dokazuje da je ovo prevara, tj. učenje da uračunata pravda poravnava naš nedostatak date pravde i čini nas savršenim u Hristu čak i dok prestupamo Božji zakon, je lažno proroštvo po Mat.24.
Iz ovog lažnog učenja su proistekli mnogi problemi, tj. da su se duhovnim ljudima smatrali i oni koji čine svesne, namerne grehe, koji zanemaruju svoje verske dužnosti, čine ono što Hristos nije rekao i ne čine što je rekao. Velika većina nas je živela po motu: ukoliko ne pobedim danas, pobediću sutra; i nije smatrala za potrebno da broji svoje dane tako da bi stekli mudro srce. Naprotiv, naše savršenstvo smo stavljali u neko neodređeno buduće vreme (zapečaćenja, nedeljnog zakona), ne obazirući se na Gospodnje obećanje da pobednici možemo biti danas. Dalje kažeš:
„No, ja licno savrsenstvo shvatam malo drugacije. Savrsenstvom smatram upravo ono sto ta rec u jeziku znaci. Ja mogu da uzmem bilo koju rec da joj dam svoju definiciju i da je tako koristim, ali za to nemam dogovor sa svim onim ljudima koji govore jezikom kojim govorim ja.
Ako greh razumemo kao odvojenost od Boga, jer on to i jeste, to je stanje, a ne cin, onda nikako ne mogu da kazem da sam savrsen iako gresim, koliko god to retko i nenamerno bilo i iako znam da sam dobila oprostenje. Za mene je samo Isus bio savrsen. On kaze: Ide knez ovoga sveta i u meni nema nista. Sta to znaci? To znaci: on me kusa, ali u meni, u mom bicu nema nikakvog odgovora ili reakcije na to kusanje. To ne mora biti cin greha, ne, nema nikakve hemijske reakcije u mojim nervima i u mojim zlezdama. Kod nas ima. I pre nego kroz mozak neko kusanje prodje kroz filter i mi donesemo voljnu odluku da ne zelimo da poslusamo kusaca, postoji hemijska reakcija koja je brza od moje misli i moj adrenalin me odaje sta je za mene kusanje. Ja licno mislim da sotona tako zna sta je nasa slabost iako ne moze da nam cita misli.“
Greh je i jedno i drugo. Dakle i odvojenost od Boga i čin. Greh označava 1. grešno stanje 2. grešne sklonosti 3. pojedinačni greh 4. svestan prestup Božjeg zakona5. povreda savesti. Postoje i drugačije podele; ali pođimo od ove. Već smo govorili o tome da nije isto greh i greh. O ovome je potrebno govoriti po našim crkvama dan i noć. Ova četvrta grupa greha postoji (kako ja to shvatam, nek mi Gospod rasvetli srce) samo za adventiste sedmog dana. Zašto? Zato što priznaju obaveznost Božjeg zakona. Bog neće suditi nikog za ono 1.što nije osvedočen i 2. za ono što ne prihvata. Jedino prestup može da nas konačno odvoji od Boga (postavlja se pitanje šta je sa nepoučenim adventistima jer su prihvatili ono što ne znaju).
Neko može reći da je podela greha na namerne i nenamerne nebiblijska. Zapazimo da je ovo osnova učenja o svetinji i žtrvovanju. Naime žrtva je mogla da se prinese samo za grehe koji su učinjeni iz neznanja, i nehotične grehe.
Znači da nas ne odvaja od Boga to što smo skloni grehu, ili što smo zgrešili ne znajući; ili ono čime smo zgrešili u prošlosti, ali nam je u posvećenju postalo jasno. Ovo su gresi za koje je pomirenje Hristova krv.
Tako Pismo naziva savršenim, ili pravednim ne samo Hrista nego i one što prebivaju u Njemu. Da li oni čine grehe? Evo šta kaže Luter:
“ Dela Božja - govorimo o onima koja su učinjena kroz jednog čoveka - nisu zasluge u tom smislu, da ona nisu uvek istovremeno bila i gresi.
Propovednik Solomun kaže: "Doista nema čoveka pravednog na zemlji koji tvori dobro i ne greši." Ali ovde, kažu pojedini, da pravednik istina greši, ali ne kada čini dobro. Njima se mora odgovoriti: ako je ovo bilo mišljenje Pisma, čemu onda tolike reči? Ili da li se Svetom duhu čini zabavno da upotrebljava toliko reči, da postane pričljiv? Jer bi jedno takvo stanovište bilo dovoljno iskazano rečima: Nema ni jednog čoveka tako pravednog da ne bi grešio. Ali zašto on kaže dalje: "koji tvori dobro"? To zvuči tako, kao da bi jedan drugi trebao biti taj pravednik, koji čini zlo; jer samo jedan pravedan čovek tvori dobro. Ali tamo gde govori o gresima mimo dobrih dela, on se izražava na sledeći način: "Jer ako i sedam puta padne pravednik", Pr.24,16. Ovde ne kaže: Sedam puta pada pravednik kada dobro čini. Jedno poređenje: Kada neko radi sa jednom krnjom sekirom, izjednom od rđe, tada svakako neće biti dobrih, pravilnih i glatkih rezova, koliko god da je vešt majstor. Tako je to, kada Bog deluje kroz nas...”
Drugim rečima čak i dobro koje Bog čini kroz nas nije dovoljno dobro da ga ne bi nazvali greh. Gospod kaže u Isaiji da izađemo pred Njega i on će naše grehe koji su crveni kao crvac, učiniti belima. Šta je to dakle belo učinjeno? Gresi. Kao što je opravdan čovek samo u belo obučen grešnik, beli grešnik; tako su i njegova dela samo u belo obučeni gresi, beli gresi.
U tom smislu je Isus bio mrtav grehu. To je ono za cime je zudeo Pavle. Pavle nije govorio da je savrsen, nego je govorio: ja nesrecan covek, ko ce me izbaviti od greha smrti ove. On je bio svestan moci nase gresne prirode i nase velike sklonosti ka grehu koji su sotonini saveznici protiv nas.
Ta priroda ce uvek biti protiv nas.
Isus nas nije spasio u staroj prirodi. On nije došao ka čoveku u njegovoj staroj prirodi. On je čoveku dao novu prirodu u Njemu, novo postojanje. Novi čovek, nova tvar u Isusu Hristu je isto tako mrtva grehu, Rim.6,11. Što se Pavla u Rim.7. tiče postoje različiti stavovi o tome koga ovaj čovek predstavlja. Veliki broj naših vernika veruje da se ovde radi o Pavlu u svakom trenutku njegovog života, Pavlu koji ne može biti potpuno poslušan zakonu, zbog svoje grešne prirode. Mi ne verujemo da je to Pavle sam.On ovde govori o svima nama uopšteno, koji imamo pravilnu spoznaju o zakonu, i priznajemo da je zakon dobar. Dakle radi se o obraćenom čoveku, jer neobraćeni se protivi, izgovara i nikako ne ponižava. Međutim, iako priznajemo zakon da je dobar, ponižavamo se i tražimo Gospoda, ipak grešimo u odnosu na Njegov zakon. Ovde se svakako radi o namernim gresima (prestupima). To znači da nam nedostaje sila Božja da bi bili poslušni.
Ono što mnogi namerno ne žele da vide jeste da postoji izlaz. I on je pokazan na kraju Rim.7. i nalazi se „u Hristu“; kao što ovde dalje Rim.8 kaže. Ovde govori da postoje oni koji su u Hristu. To znači da je u Hristu postojanje. Postoji dakle egzistencija, život u Hristu. To je pravi život, a ne ono što često nazivamo životom. Stanje čoveka iz Rim.7. iako se naoko čini kao život poniznosti, religiozni život, iako ulazi čak i u područje Božjeg strpljenja, ipak je po Pismu smrt. To vidimo po tome što čovek u Hristu oživljava. Da nije bio mrtav, ne bi mogao da oživljava. I drugo on oživljava uvek, a nešto što je uvek to je zakonitost. To je ono što Pavle naziva, po našem prevodu zakon Duha. Taj zakon Duha ima jednu od zapovesti: čovek koji je u Hristu ne greši namerno; i drugu: Takav čovek koji je u Hristu se ne sme i ne može nazivati mrtvim, neobraćenim, bez obzira na to šta on čini ili ne čini. Tako se uzima ovaj vrhunski izgovor svim našim vernicima koji žele da se zovu vernima a ostati u grehu.
Olaksavajuca okolnost ce biti kad budemo zapecaceni. Sve ovo vreme, dakle, podrazumevam da je covek potpuno predan Bogu, potpuno posvecen i opravdan verom. Ali kada covek bude zapecacen, onda ce, bar ja tako mislim, biti jedna olaksavajuca okolnost, sto se tice kusanja, mada ce upravo u to vreme svi zapecaceni dozivljavati muke Jakovljeve, tj. znajuci da su bez posrednika sa strahom ce prebirati po svom srcu da li je tu ostao neki nepriznati greh. Sta je, dakle, ta olaksavajuca okolnost? Da li znas da i danas na zemlji postoji svetinja? I to original? Da, to je um svakoga od nas. Mi smo hram Duha Svetoga. Sta se zbiva kada nase ime bude procitano na sudu? Ako smo prihvatili Hrista, On iznosi svoje zasluge i nasi gresi zapisani u nebeskoj svetinji se brisu. Ali to je samo kopija. Originalni zapis je u nasem umu. Brisanje kopije bez brisanja originala bi bilo besmisleno i zapecacenje sa prljavom svetinjom ne bi bilo moguce. Zato se brise i original. Sila Duha Svetoga tu ima ogromnu ulogu. Mi onda pokusavamo da se setimo svojih greha, ali nam to ne polazi za rukom. Nema ih u nasem secanju. Dok se to ne desi, gresi koji su u nasem secanju, iako priznati i oprosteni, ostaju kao tempirana bomba spremna da eksplodira kada se oko nje vrtimo i cackamo je. Zato ne bi trebalo da se vracamo u secanja bez Duha Svetoga, tj. ne bi trebalo ni da se vracamo ako nam On to ne odobrava. Tu privilegiju da budu zive ociscene svetinje bez tereta secanja na prosle grehe imace samo oni koji budu zivi docekali Hrista. I oni ce po svemu biti najslavnija generacija. Najslabija, ali zahvaljujuci sili sa neba najslavnija. Posto zivimo u vreme suda ili ciscenja nebeske svetinje od nas se ocekuje da se ponasamo u skladu sa tim svecanim trenucima: Jevreji su postili u to vreme i skidali sa sebe nakit - "mucili su duse svoje". I od nas se ocekuje da se slicno ponasamo, tj. da prihvatimo zdravstvenu reformu i da ne jedemo ono sto inace Bog nikada nije branio, a ocekuje se i da ne nosimo nakit.
Sa ovim se potpuno slažem, s tim da nikako ne smemo zapečaćenje da mešamo sa posvećenjem. Jer zapečaćenje ne daje našem karakteru nikakvu novu notu. Zapečaćen će biti onaj koji je do tog trenutka u svemu već pobedio.
Zbog toga svega, što su naša dobra dela ipak još uvek gresi, i to smrtni gresi, i što smo tako puni zabluda, nečistih usana usred naroda nečistih usana poskidajmo svoj nakit sa sebe, svoja dobra dela i padnimo pred Hrista i u Njemu tražimo svoje spasenje i novog čoveka jer nema nam drugog načina i oslonca.
