Skriveni gresi

Skriveni gresi nisu oni koji su nam nepoznati, koje činimo nesvesno, nego su to tajni, potisnuti u svesti, ali svesno počinjeni gresi kojih postajemo svesni tek nakon što se ponovo obratimo. “Oni koji nose krivicu znaju tačno koji su to gresi koje treba da priznaju, da bi njihove duše bile čiste pred Bogom. Isus im daje priliku da priznaju, pokaju u dubokoj poniznosti i da očiste svoj život, tako što će slediti istinu i živeti po njoj.“ (1T 156)

Novorođenje

Mnogi iskreni vernici danas ne razumeju novorođenje ništa bolje nego jevrejski učitelj Nikodim, koji je pitao: "Kako to može biti?" Problem je u tome da se u većini crkava novorođenje posmatra analitički, tj. posmatra se kao pojava, kao pojam, koji postoji i razmatra se spolja. O novorođenju se, tako, mnogo govori, dok je mali broj onih koji o njemu mogu da razgovaraju iznutra, iz iskustva, jer ih je malo koji su ga doživeli.

Još je teže kod osoba koji su imali iskustvo novorođenja ali su ga izgubili, tako da je preostalo da iznose sećanje na nešto što im sve manje i manje deluje kao stvarnost. Jer ukoliko ste samo jedan dan ostali bez tog iskustva, postaje vam teško da o tome govorite i uverljivo objasnite. To je iz tog razloga što "duhovne stvari duhovno radimo" i "telesan čovek ne razume što je od Duha Božijega".

Zato se mnogi pitaju :"Jesam li novorođen?" Šta da im kažemo? Kako i gde da ih uputimo?


Mnogi se pitaju jesu li novorođeni i traže novorođenje u sebi. Šta je novorođenje?


Izvor novorođenja je u Hristu, i zato ga ne trebaš tražiti u sebi. Kao što je čovečanstvo sa Hristom umrlo na krstu i bilo sahranjeno sa njim u grobu, Hristovim vaskrsenjem je stvoreno novo čovečanstvo. To je novorođenje. “Blagosloven Bog i Otac Gospoda našeg Isusa Hrista, koji nas po velikoj milosti svojoj prerodi za živu nadu vaskrsenjem Isusa Hrista iz mrtvih” (1Pet 1,3).

Zato je On nazvan prvorođenim, tj. Prvi koji je novorođen. Prihvatanjem Hrista novorođenje ne nastaje, nego se izliva u tebe. Zato je i rečeno u pismu da je novorođenje kao banja, kupka (Titu 3,5). Tako nakon Prvog, dolaze drugi, treći itd, koji je nanovo rođen. Svi oni čine Crkvu Gospodnju ili Sion, duhovni Jerusalim (Jev.12,23).

“Ona se porodi pre nego oseti bolove, pre nego joj dođoše muke, rodi detića. Ko je ikada čuo to? Ko je video takvo šta? Može li zemlja roditi u jedan dan (dan Isusa Hrista)? Može li se narod roditi ujedanput? A Sion rodi sinove svoje čim oseti bolove. Eda li ja, koji otvaram matericu, ne mogu roditi? veli Gospod. Eda li ću ja, koji dajem da se rađa, biti bez poroda, veli Bog tvoj. Radujte se s Jerusalimom i veselite se u njemu svi koji ga ljubite; radujte se s njim svi koji ga žaliste.” (Isa.66,7-10)

To znači da si ti odavno novorođen, Hristovim vaskrsenjem, kada još nisi ni postojao. I to što si novorođen, dakle to tvoje novorođenje, ne može niko da ti oduzme. Traži novorođenje u Hristu, gde se ono nalazi. Za jednu stvar ideš tamo a za drugu ovamo, ali za ovo o čemu ovde govorimo ideš Hristu Isusu.

Teologija krsta

Teologija krsta predstavlja najuzvišeniju nauku i najdragocenije znanje koje može da se zadobije. Tu temu je nemoguće iscrpeti i sagledati sa svih uglova, a čak i ono što nam se čini poznato i jasno o krstu, već u sledećem trenutku je nemoguće opisati rečima.

Krst u Svetom Pismu obuhvata mnogo više nego događaj krsta. To je pogled na svet, perspektiva života i izvor izuzetne snage. I još mnogo više od toga.

Krst je kao jedna predivna pesma koja u potpunosti ispunjava svaki ukus ljudskog srca.


Krst predstavlja centralnu temu Svetog Pisma kroz koju razumemo sve ostale, i bez čega nedovoljno razumevamo stvarnost.

Greh. Krst nam otkriva da je svaki greh smtni greh. On otkriva težinu koju sa sobom nosi prestup i odvratnost našeg grešnog stanja. Hristos bi morao da umre i za jedan jedini najmanji prestup najmanje zapovesti. Jedina biblijska podela greha je na namerne i nenamerne.

Pošto je pomirenje namernih, svesnih greha ne kroz Hristovu krv, već je takav koji živi u prestupu, potpuno, dvostruko izgubljen, ne oseća kajanje i za njega niko od ljudi ne može učiniti ništa (Jev.6,3-8), Gospod je odlučio da nam podari nešto što može da slomi silu laži i neznanja, i daje nam krst za gledanje, ne bi li se kroz tako drastično prikazivanje stvarnosti, ponovo probudili na život, tj. doživeli novorođenje.

Reč krstova je jedina sila koja je jača od sile greha u nama. Krst je uslišenje molitve: „I od voljnih sačuvaj slugu svog, da ne ovladaju mnome. Tada ću biti savršen i čist od velikog prestupa.“
( Ps.19,13).

Bog je dobro znao čoveka koji je nastao padom u greh, a to je da je tom čoveku greh postao mio kao i sam život. Zato je znao da nas ne može odvojiti od greha u nama samima. On nije došao da nam uzme greh na krst a nas ostavljajući bez greha. On nas je uzeo cele na krst. Tamo se desilo razdvajanje greha u Hristu, Njegovom smrću. Tamo smo mi umrli.

Na ovaj način nam se otkriva nešto od tajne krsta. Poštovanje krsta bez Hrista nema nikakvog smisla, a poštovanje Hrista bez nas na krstu nema silu da nas potpuno oslobodi. Naš grešni život je prekinut na krstu. Iskustvo raspeća sa Hristom nas odvaja od sile sveta, koji nas vuče da smrt svog starog čoveka ne zadržavamo u iskustvu. „A ja Bože sačuvaj da se čim drugim hvalim osim krstom Gospoda našeg Isusa Hrista, kog radi razape se meni svet, i ja svetu.". (Gal.6,14).

Pobeda. Krst je pobeda i odgovor na izgovore koji daju preteranu veličinu sili zla i smrti. On je odgovor na pitanja u vezi sa hrišćanskim karakterom i moralnim savršenstvom. Jednog dana sam se molio Bogu i On mi je pred oči stavio jedan zadatak koji se morao obaviti. Meni je to bilo toliko teško da sam morao da kažem u molitvi da ja to ne mogu. Nakon toga sam se setio kako sam ja sam učio ljude šta da čine u takvim situacijama pa sam rekao: " Ja to ne mogu da učinim ali verujem da Ti imaš neko rešenje, da ti možeš da promeniš".

Rešenje je stiglo u sledećem momentu, kada mi je Bog ponovo ukazao da je taj zadatak neodložan i odraz Njegove nepromenjive volje i dodao je: "Ali to Raspeti traži od tebe!"

U momentu je moj duh bio promenjen. Video sam da to Raspeti traži od mene i da je to ništa u poređenju sa onim što je On učinio za mene."Mogu Gospode, učiniću to!"- u tom trenutku sam mogao sve što se zahteva.

Krst je U Hristovom krstu mi vidimo neiscrpni izvor snage koja može da nas učini delotvornima i uspešnima u duhovnom životu... Na sigurnost pobede i zagarantovani uspeh u borbi vere, svaki pojedinac može računati samo ako svoj pogled upravlja na Hristov krst. I ukoliko je srce dublje skriveno u Hristu, utoliko je sigurnije da će naslediti neprolazna blaga večnosti." ..." Duši paralisanoj grehom život može biti darovan samo zahvaljujući delu koje je Začetnik našeg spasenja ostvario na krstu" "Hristos na Golgoti privlači pažnju i izaziva divljenje, i na kraju će pobediti sve sile zemlje i pakla. U krstu su usredsređeni i iz njega proističu svi mogući uticaji. On je veliki centar koji sve privlači, jer je na njemu Hristos položio život za pali ljudski rod.

Ta žrtva je prinesena da omogući povratak u njegovo prvobitno savršenstvo. Čak i više od toga, ona omogućava čoveku potpuni preobražaj karaktera čineći ga više nego pobednikom. Oni koji Hristovom snagom pobede velikog neprijatelja Boga i ljudi, zauzimaće u nebeskim dvorovima položaj viši od anđela koji nikada nisu pali.`Kad ja budem podignut sa zemlje´kaže Hristos, `sve ću privući k sebi`. Ako ne postoji uticaj povoljan u korist krsta, on ga stvara. Tokom generacija koje su dolazile, istina za dotično vreme otkrivala se kao `sadašnja istina`. U Hristu raspetom na krstu ispunilo se proročanstvo: `Milost i pravda srešće se, pravda i mir poljubiće se` Na taj način krst je pokrenuo svet." (6BC 112-113.1084)

Isto vredi i suprotno, a to je da se bez razumevanja i življenja opravdanja verom ne može ni krst dobro videti i razumeti verom. To pokazuje služba u Svetinji. Početak duhovnog života je ulazak u nebesku Svetinju. A na ulasku u Svetinju je žrtveni oltar koji u slikovitoj službi znači ono što je krst u stvarnosti.

Nakon žtvenika u dolazi umivaonik koji simboliše krštenje, tj. sjedinjenje božanskog i ljudskog, novorođenje. Tek kada se čovek obrati on počinje da razumeva šta je Hristos prošao za njega i šta je time zadobio.

Jedan od najjačih dokaza da si neobraćen je da te krst ostavlja ravnodušnim ili ako bežiš od njega. U takvim situacijama vernik ne bi smeo da okleva da se ponovo vrati u duhovni život upravo preko krsta.

Mi smo danas bolno pogođeni nedostatkom pravih propovedi krsta, iz usta ljudi koji u svojoj veri vide i izdižu divno delo sa Golgote. Pre četiri godine sam čuo zadnju takvu propoved. Jedan jednostavan čovek je govorio o Nikodimu i trenutku kada je došao do novog života. To je bio upravo trenutak Hristovog raspeća. I za nas nema drugog puta. Za celo vreme propovedi sam morao brisati suze. Godinama pre toga nisam čuo takvu reč, u nijednoj od crkava koje sam posetio. Tako da pored radosti što možemo to da slušamo imamo istovremeno žalost što to i drugi ne mogu da čuju.

Ko je taj danas koji neće ništa da zna osim Hrista i to raspetoga!?

U Hristu

Prava nauka o spasenju uči o „Mi u Hristu“. Hristos nije došao čoveku da bi ga spasao, nego da ga je uzeo u Sebe . "Kroz svoju poslušnost svim božanskim zapovestima Hristos je ostvario spasenje čoveka. To se nije desilo tako što je on nekome došao, nego je čovečanstvo uzeo u sebe. Tako je Hristos dao čovečanstvu postojanje u sebi. Dovesti čovečanstvo u Hrista, pali ljudski rod ujediniti sa božanstvom: to je delo spasenja. Hristos je uzeo ljudsku prirodu da bi ljudi postali jedno sa Njim kao što je On jedno sa Ocem, tako da bi Bog ljubio ljude kao što ljubi svog jedinorodnoga Sina, i da bi ljudi uzeli deo u božanskoj prirodi i postali savršeni u Njemu." (RH 5. April 1906). Pošto je ovo najvažnija i najuzvišenija istina, Bog je opisao u mnogim slikama i primerima. Hristos je uzeo čovečanstvo u Sebe kao što je Nojeva barka primila u sebe celu raznolikost živog sveta, i čiste i nečiste.

Mi ćemo o spasenju imati vrlo uske pojmove ukoliko ne prihvatimo istinu o Hristovom preuzimanju čovečanstva. Problem se nalazi u tome da ćemo stvari posmatrati uvek sa pogrešne tačke gledišta. Primera radi, Hristovo uzimanje čoveka u Sebe nas izbavlja od preteranog pouzdanja u Crkvu. Nojeva barka se često posmatra kao slika Crkve. Ne, ona je slika za Hrista! Slika crkve su oni koji su bili u barci. Hristos je veći od Crkve, ona ne obuhvata Njega, nego On nju.

Neprijatelj je nemoćan da nas zarobi svojim zabludama ukoliko posmatramo čoveka onako kako jeste - uzet u Hrista.

Ljudi koji ovo ne vide, varaju se i u pogledu Hristove ljudske prirode. Oni postavljaju pitanje: Kakvu je ljudsku prirodu Hristos uzeo? Ugao posmatranja ovog pitanja navodi na to da se Isus uzima kao nešto drugo od čoveka, tj. da je čoveku došao spolja, i uzeo njegovu prirodu.

Mi verujemo da je Hristos učinio mnogo više od toga. On je "progutao" čovečanstvo kao što je velika riba učinila sa prorokom Jonom. On je na taj način stvorio jednu sasvim novu prirodu koja ne može da se poredi sa onom starom i da se meri sa njom. Pismo kaže da nas je Bog voleo još pre postanja sveta i da nas On još od pre vremena, posmatra kao jedno sa Hristom (slobodan prevod Ef.1,4).

Zato se spasenje ne može razumeti dok se ne razume utelovljenje. Pretpostavimo da imamo jedan hleb u rukama. Postavlja se pitanje: kako taj hleb može da postane svet? Kako posvetiti običan hleb? Odgovor je: odsekli bi parče tog hleba i posvetili Bogu, predali Bogu na žrtvu. Tako bi ostatak hleba Bog blagoslovio, postao bi osvećen. Zato je Hristos prvo postao sa čovečanstvom jedan hleb, jedno telo, da bi se nakon toga prineo Bogu na žrtvu i posvetio, da bi mi ostali bili blagosloveni i spašeni. (1.Kor. 10,17)

Tako se može objasniti visoki položaj čovečanstva i pored greha. Posmatrajmo ljude oko sebe. To je Hristova rodbina, koja i pored greha uživa veliko strpljenje i prednosti. (Dela 17)

Pretpostavimo da je neko od nas u srodstvu sa Rokfelerom. Takav sigurno ne bi morao da prođe svaku fazu borbe za golu egzistenciju, kao većina drugih. Takav bi nezavisno od svojih sposobnosti, imao vrlo dobre šanse da lagodno prođe kroz život. To je slaba slika za ono šta čovečanstvo dobija u Hristu.

Slika presađivanja ili slika kalemljenja lepo objašnjava kako je Hristos promenio čovečanstvo. Bez obzira na to kakvo je drvo bilo, ono poprima osobine grane koja je nakalemljena. Hristos se nakalemio na čovečanstvo i na taj način ga promenio bez našeg udela.

Kroz ovo primanje čovečanstva u Sebe, kroz presađivanje, mi smo sa Isusom uzeti u Njegovu smrt i vaskrsenje. Na krstu dakle, nije umro samo Isus nego i kompletno grešno čovečanstvo.: "Jer kad smo jednaki s Njim jednakom smrću, bićemo i vaskrsenjem; Znajući ovo da se stari naš čovek razape s Njime, da bi se telo grešno pokvarilo, da više ne bismo služili grehu. Jer koji umre oprosti se od greha. A ako umresmo s Hristom, verujemo da ćemo i živeti s Njim.." (Rim.6,5-8).

Iz tog razloga, svakim povezivanjem sa Hristom čovek ima istovremeno smrt starog i rađanje novog. Slika za to je reka Jordan. Zamislimo verom da je reka Jordan jedna voda zajedno sa Galilejskim jezerom iz koga ističe, koje je puno riba i života, i Mrtvim morem u koje utiče. Dakle u jednoj vodi i život i smrt istovremeno. (Jez.47,8.9)


"...ako jedan za sve umre, to dakle svi umreše.” Tamo na krstu su umrli svi ljudi. Konkretno, to znači da je grešno postojanje ljudi koji prolaze pored nas ulicama, umrlo sa Hristom na krstu, znali oni to ili ne znali, prihvatali ili ne. Zato je napisano „odrediše mu grob sa zločincima“ i „bi metnut među zločince“. Ako pogledamo događaj u Lk.22,35-38, vidimo da Isus kao zločince vidi svoje učenike, razotkrivajući ih kao one koji su u tom trenutku još uvek materijalisti, kao i to da su spremni da upotrebe oružje.

Ako su najbolji među nama zločinci koliko smo to više mi ostali! Međutim, isto je tako pisano „ali na smrti bi sa bogatim“. Dakle zločinac koji je izgubljen i obespravljen, obogaćuje se Hristovom smrću, postavši kroz Njegovu uračunatu pravdu naslednikom celog neba.

Dakle, smrt tvog starog čoveka je u Hristu, i nikako ne treba da je tražiš u sebi! Traži je samo u Hristu! Gledajući na svoje grehe i tužeći se na njih nećemo ispuniti uslov da ih budemo oslobođeni. U Rim.7,1-6 je ova istina predstavljena slikovito. Mi smo vezani za Božji moralni zakon, kao što je žena vezana za muža, dok god je živ, i ne sme uzeti drugoga da ne bi postala preljubočinica. I šta je rešenje Božje? Žena umire, i tako se oslobađa od osude, ako pođe za drugoga.

“ Zato, braćo moja, i vi umreste zakonu telom Hristovim, da budete drugog, Onog što usta iz mrtvih, da plod donesemo Bogu… A sad, umrevši izbavismo se od zakona koji nas držaše, da služimo Bogu u obnovljenju Duha a ne u starini slova.”

Dakle smrtna presuda (druga smrt) izrečena našim praroditeljima u Edemu, izvršena je saraspećem.