San jedne sestre

Prvo pismo:

Želela bih da ovo podelim s tobom i sad od tebe sve zavisi da tamo objaviš ovo, neka se ljudi spremaju i malo razmrdaju svoju dušu.

Bilo je to prošle nedelje, jedno posle podne, jako mi se prispavalo i zaspala i usnila ovaj san.

"Srednjovekovni zamak, u prostoriji, ogromni kameni zidovi, iz polusvetla tek se nazire ljudska figura koja otkriva veliki crveni ogrtač sa belim ivicama, izlazi neki tip, u rukama nosio zlatno kandilo koje je sijalo, kako ga nogom šutira kako odlete munjevitim brzinom. Tek se vidi njegovo strašno lice, razgnevljeno, crno lice da mu se vide beli zubi kako stiskaju. U prostoriji je bilo nekoliko ljudi obučeni u ono vreme, gledali ga od straha. Taj tip šeta besno i gnevno, sav se trese od gneva, prolazi pokraj ogromnog zlatnog kovčega koji je sijao bio je otvoren, a unutra nema ništa, on i dalje šeta sav gnevan. Odjednom na drugu stranu u tami s plafona osvetli jedan crni sto, na kojoj je bila staklena lepa izrezbana čaša sa visokom drškom, u njoj je crveno vino, puna čaša samo što ne prelije. Ljudi su to videli, uplašili se i stavili ruke na usta od straha."

Bog s vama u sve dane do kraja!

Drugo pismo:

Dragi brate, da ti Bog podari svetlost uma i istinu da poznaš Njegovu poruku jasnije.

Svaki hrišćanin koji se hrabro opredeli za Bogom mora da bude dvostruko odgovoran i spreman na sve da bi Ga proslavio, znači biti aktivan u delima kako bi bližnjima bez predrasude probudio dela Proviđenja i Jevanđelja.

Božjom milošću moram da ti ispravim tvoje gledište i da pojasnim ulogu ove poruke, što Mu je cilj da ti pojednostavim značenja.

-Srednjovekovno doba je doba progonstva.
-Polutamna prostorija sa zlatnim kandilom, kovčegom, čašom i ljudima u malom broju je nebeska svetinja u kojoj sotona nema nikakav pristup.
-Razgnevljeni tip sa crnim licem je naš Gospod nad vojskama, sa crvenim ogrtačem koju nosi osvetu nad sotonom i njegovim podanicima.
-Zlatno kandilo je simbol molitva svetih ljudi, završava se Hristova posrednička služba.
-Zlatni zavetni kovčeg je otvoren i prazan, Božja milost povlači i Zakon je pogažen, nastupiće anarhija na Zemlji.
-Nekoliko ljudi u prostoriji je ostatak od naših i drugih veroispovesti koji su Bogu predani u najtežim trenucima.
-Čaša crvenog vina je Božji gnev.

Ubeđena sam da Bog govori ljudima svuda na planeti da se pripreme, ali pažljivije da razumeju i budu spremni i da očekuju teški dani koji dolazi, jer svako neće da čuju i prihvate Božju opomenu.

Nadam se da ti je jasnije Njegova poruka i ne daj se da te neko zavarava, i idi kako ti je Bog namenio, budi hrabar i čvrst da u tebi Bog proslavi! Dragi brate!

Bog s vama u poslednje dane do kraja!

Saraspeće

http://vimeo.com/13526207

Hristovo uzimanje čovečanstva u Sebe

http://vimeo.com/13070776

Video: Uvodno razmišljanje o Jevanđelju 3

Video: Uvodno razmišljanje o Jevanđelju 2

Video: Uvodno razmišljanje o Jevanđelju 1

O čemu se radi u poslanici Galatima svetog apostola Pavla

                                                                          

                                                                                     Martin Luter

1.Pre svega je potrebno reći, o čemu se radi, tj. čime se apostol Pavle  bavi u ovoj poslanici. Radi se naime o sledećem: Pavle želi da tako učvrsti učenje o veri, o milosti, o oproštaju greha, o hrišćanskoj pravednosti, da bi mi dobili potpunije saznanje i određenu razliku između hrišćanske pravednosti i ostalih pravednosti. Jer postoje različite pravednosti: jedna je svetovna, kojom se bave car, vladari ovog sveta, filozofi i pravnici. Jedna druga je ceremonijalna, koja se prenosi kroz ljudske ukaze, kao što su papski i slični ukazi. Domaćin jednog doma i učitelji poučavaju ovu pravednost bez opasnosti, jer joj ne pripisuju silu kao da bi kroz nju moglo da se obavi poravnanje greha, pomirenje sa Bogom i zaradi milost, nego oni uče ceremonije kao potrebne za spoljašnje vaspitanje i uspostavljanje određenog reda.

Pored toga postoji još jedna, naime pravednost Zakona ili deset zapovesti, koje uči Mojsije. Mi je takođe poučavamo, nakon što smo postavili temelj učenja o veri.

2.Daleko iznad svih ovih je pravednost kroz veru ili hrišćanska pravednost, kod koje bi se morala najbrižnije napraviti razlika od ovih koje smo već prethodno naveli. Jer ove prethodne su joj potpuno suprotne, jer sa jedne strane proističu iz carskih zakona, papskih ukaza i Božjih zapovesti, a sa druge jer imaju veze sa našim delima i mogu da se obave kroz nas, bilo kroz čisto fizičke sile (kao što to sofisti kažu) ili kao dar Božji (jer su i te pravednosti kroz dela takođe Božji dar, kao i ostala dobra koja posedujemo).

3. Ova, naime pravednost kroz veru, je najdragocenija, koju nam Bog zbog Hrista uračunava bez naših dela, i ona nije niti svetska, niti ceremonijalna, niti pravda iz Božjeg Zakona, nema ništa sa našim delima, nego je potpuno različita, tj. jedna pravednost trpljenja (isto kao što su ostale pravednosti radnje). Jer pri njoj ne činimo mi, i nemamo ništa što bi dali Bogu, nego samo primamo, i trpimo da jedan drugi, naime Bog, deluje u nama. Iz tog razloga se ta pravednost kroz veru ili hrišćanska pravednost potpuno ispravno nazvati pravednost trpljenja.

4.I to je pravednost, koja je sakrivena od postanja sveta i naraštaja (Kol. 1,26), koju svet ne razume, a takođe hrišćani ne uzimaju dovoljno tako da je u svojim kušanjima vrlo teško dostižu. Zbog toga mora se neprestano usađivati u umove i neumorno isticati napred. Onaj koji je ne može održati i dostići u nevoljna vremena, kada savest drhti, ne može opstati. Jer ne postoji nijedna druga slična uteha za savest kao što je ta pravednost trpljenja.

5.Međutim, takva je nemoć i jad čovečanstva, da mi u našim unutrašnjim konfliktima i smrtnim pretnjama na ništa drugo ne možemo obratiti pažnju nego na naša dela, naše dostojanstvo i na Zakon. Kada nam oni pokažu naš greh, tada nam odmah postaje jasno koliko smo protraćili naš život. Tada grešnik jauče u velikim bolovima srca i misli u sebi: O kako je bezbožan moj život! Ako bi bila Božja volja da još poživim, hteo bi se popraviti u životu. Tako se čovekov razum ne može ispetljati iz te pogrešne predstave o sopstvenoj pravednosti ili pravednosti radnje (tako mnogo se ukorenilo kod nas to zlo, u tolikoj meri smo primili tu nesretnu prirodu) da se ne može izdići i prepoznati pravednost trpljenja ili hrišćansku pravednost, nego jednostavno ostaje da visi na onoj radnoj.

6.Svakome sada dolazi đavo koristeći slabost naše prirode, umnožava i pojačava takve misli. I pri tome ne može biti drugačije nego da savest još više grize, drhti i strahuje. Naime nije moguće da ljusko srce dobije utehu iz sebe samog i da vidi ništa osim milosti svojim očima, kada oseti svoj greh i tone u njemu, i kada se odvija ova rasprava o delima i sličnom, da je stalno odbija od sebe. To leži izvan granica ljudske snage, misli i mogućnosti poimanja, pa čak i izvan mogućnosti Božjeg Zakona. Istina, Božji Zakon je najviše od svega što je u svetu, ali opet nedostaje toliko da uteši jednu nemirnu savest, štaviše on tu istu još više ožalošćava i rastužuje. Jer Zakon čini da  „greh bude odviše grešan“ (Rim 7,13).

7.Zato nečista savest ne bi imala nikave pomoći protiv očajanja i večne smrti, kada je ne bi dostiglo obećanje u Hristu ponuđene milosti, drugim rečima te trpne ili hrišćanske pravednosti vere; i kada je dohvati, tada može da zadovoljno i sa sigurnošću da kaže: Ne tražim pravednost dela, koju doduše treba da imam i da je činim; ali kada bi je čak i imao i činio, opet ne mogu na nju da se oslonim, kao ni da je ponudim sudu Božjemu. Zato se okrećem od svake radne i sopstvene pravednosti kao i od pravednosti Božjeg Zakona i sežem se samo za pravednost trpljenja, koja je pravda milosti, sažaljenja, opraštanja greha, ukratko Hristova i Svetoga Duha, koju mi ne obavljamo, nego trpimo, ne koju imamo, nego primamo, tako što nam je Bog Otac kroz Isusa Hrista daje.

8. Isto kao što sama zemlja ne može proizvesti kišu, niti je može primiti kroz bilo kakav svoj napor, rad ili silu, nego je prima samo kao nebeski dar odozgo (Jev.6,7), tako biva i nama, bez naše zasluge ili činjenja, darovana odozgo nebeska pravda. Isto koliko suva zemlja može sama doprineti tome da je najzad okvasi toliko željena i obilna kiša, toliko možemo i mi ljudi svojim radom i silom doprineti tome da nam se udeli ta Božja nebeska i večna pravednost, osim da je primimo besplatno kroz uračunavanje i Božji neopisivi dar. Zato je velika umetnost

i mudrost hrišćana, da neće da znaju za Zakon, dela i celu tu pravednost dela, posebno kada su savest bori sa sudom Božjim, isto kao što je izvan Božjeg naroda najveća mudrost poznavati Zakon, dela i pravednost dela, to stalno imati pred očima i na tome insistirati.

9. Međutim, postoji jedna čudna i pred svetom nečuvena stvar, da neki uče hrišćane kako ne treba poznavati Zakon i da treba tako živeti pred Bogom, kao da nema nikakvog Zakona. Jer ukoliko ne obraćaš pažnju na Zakon, čvrsto u srcu odlučivši da tu nema nikakvog Zakona i gneva Božjeg, nego sama milost i pomilovanje Hrista radi, onda ne možeš imati blagoslov.“ Jer kroz zakon dolazi poznanje greha.“ (Rim.3,20)

10. Sa druge strane, u tom svetu se Zakon i dela moraju tako isticati, kao da smo sasvim bez obećanja ili bez milosti upravo zbog tvrdovratih, ponosnih i otvrdlih ljudi, kojima čovek ne treba staviti pred oči ništa drugo osim Zakona, da bi se uplašili i ponizili. Jer zato je Zakon dat, da bi takve ljude jako uplašio, ubio i da bi mučio starog čoveka. Oboje, naime reč milosti i reč gneva, mora da se pravilno raspodeli, kao što je apostol učio 2 Tim. 2,15.

11. Evo ponovo tog mudrog i vernog pristava Božjeg, koji Zakon tako upravlja da ovaj ostaje u svojim okvirima. Koji tako poučava, da bi ostao u svojim okvirima. Koji uči da će ljudi kroz Zakon postati pravedni pred Bogom, on prekoračuje granice Zakona, meša ove dve pravednosti, radnu i trpnu, i on je loš dialecticus, jer ne razlučuje dobro.

„U Adamu“ i „u Hristu“

„U Adamu“ i „u Hristu“

Razjašnjenje problema

Jack Sequeira

Niti ja, niti 1888 MSC ne učimo ono sto nam se često pripisuje - a to je Augustinovo shvatanje pojma „u Adamu“, da je ceo ljudski rod “zgrešio sa Adamom“ i zato „Adamov greh u realnoj formi je naš greh“.
To je jeres učenja o originalnom grehu.

Dokle jeste istina da Stari Zavet koristi množinu u 1 Moj. 2, 7 “životi“ ali može imati značenje u jednini, ipak reč „Adam“ u Jevrejskom znači „čovečanstvo“ - množina. Reč „Adam“ se nalazi negde oko 510 puta u Bibliji i retko je upotrebljena kao lično ime. U većini slučajeva ima kolektivno značenje (mnogi u jednome). Dobar primer jeste
1 Moj. 5, 1.2 gde se u drugom stihu koristi reč „čovečanstvo“ NKJV, ili “čovek“ NIV u originalu jeste „Adam“.

Jevrejima 7, 9.10 nije jedini pasus koji dokazuje da su svi ljudi bili uključeni u Adamov greh. Postoje i drugi kao recimo Rim. 5, 12: “Kao što kroz jednog čoveka dođe na svijet greh, a kroz greh smrt..“; ili st. 18: „kao što kroz greh jednoga (Adama) dođe osuđenje na sve ljude“; ili st. 19: „kao što neposlušanjem jednoga čoveka mnogi (ceo ljudski rod) postaše (proslo vreme) grešni...“; ili 1 Kor. 15, 22: „Jer kao sto u Adamu svi umiru“.

Znaci, celo čovecanstvo je bilo uključeno u Adamov greh jer ljudski rod je umnožen Adamov život (vidi Dela 17, 26). Ali to ne znači da smo mi odgovorni (ili krivi) zbog Adamovog greha. Život sa kojim smo se rodili potiče od Adama. Adam nije imao dece pre nego što je pogrešio i zato život koji je on preneo svojim potomcima jeste život koji je već zgrešio (u kolektivnom smislu) i zato legalno stoji osuđen na smrt. To je ono sto je celo čovečanstvo nasledilo rođenjem i je jasno učenje apostola Pavla.

“U Hristu“
Razlika izmedju objektivnog i subjektivnog

Neki ne mogu videti razliku između objektivnog i subjektivnog korišćenja izraza „u Hristu“. Oni ovom izrazu daju samo subjektivno značenje. Čineći to oni moraju ignorisati Pavlove stihove u kojima on ovome izrazu daje objektivnu primenu koja uključuje celo čovečanstvo. Evo dva primera iz Efescima: „Kao što nas On (Bog) izabra u Njemu (Hristu) pre postanja sveta, da budemo sveti i pravedni pred Njim u ljubavi“ Ef. 1, 4; i „Čak kada smo bili mrtvi u gresima (znači pre obraćenja) ožive nas sa Hristom“ Ef. 2, 5. Ako se reči „naš“ i „mi“ u ovim stihovima odnose samo na one koji veruju, onda činimo da Pavle uči kalvinističku doktrinu predodređenja, za koje siguran sam da je ne verujemo. Izrazu „u Hristu“ u Bibliji je dato objektivno i subjektivno značenje.

Objektivno, ceo ljudski rod je bio u Hristu kada je On umro na krstu (vidi 2 Kor. 5, 14). Zato je Hristos nazvan „Spasitelj svih ljudi“ 1 Tim. 4, 10. Ipak, subjektivno se izraz „u Hristu“ odnosi samo na vernike koji kroz veru stanuju u Hristu. Neuspeh razlikovati objektivni deo jevanđelja od subjektivne primene jeste motiv zbog koga
postoji velika konfuzija u nasoj crkvi oko spasenja.

Kao što mi nismo odgovorni zbog Adamovog greha, ali snosimo posledice, tako, mi nemamo zasluge zbog Hristove poslušnosti ali smo blagosloveni kroz Njegovu pravednost. To je opravdanje verom, koje čini objektivne činjenice pojma „u Hristu“ efikasne u nasem životu.“Jer je Hristos svršetak (grč. ispunjenje) Zakona za opravdanje svakoga koji ga veruje“ Rim. 10, 4. To ne znači da: „jer ja sam bio u Hristu, ja sam spasao sam sebe kroz Njega“ kao što neki kažu da mi učimo.

Vera moze biti jedna suptilna forma dela

Ako nas Bog stavlja u Hristu samo otkako smo poverovali u Njega, onda mi činimo od vere jednu suptilnu formu dela. Nigde u Bibliji ne piše da smo mi spaseni „zbog“ naše vere (to bi značilo spasenje kroz dela), nego Biblija kaze da smo spaseni „kroz“ veru. Vera je samo instrument ili kanal kroz koji primamo Hristovu pravednost. Predmet vere - Hristos i Njegova pravednost - jeste ono što nas spasava, sada i na sudu.

Preporučujem čitaocima da proucavaju ove izraze kroz sve tekstove gde su upotrebljeni, u svim formama i u kontekstu. Otkrićete, kao sto sam ja otkrio, da je istina „u Hristu“ centralna tačka Pavlove teologije kroz koje mi jasno razumemo slavnu dobru vest večnoga Jevanđelja.

EGW je napisala nekoliko citata oko njenog shvatanja izraza „u Adamu i u Hristu“. Evo tri od njih:

“Svojim srodstvom sa prvim Adamom, čovek nije primio ništa drugo sem krivice i smrtne presude. Ali je Hristos stupio na poprište na kojem je Adam pao i prešao preko njega izdržavši svako kušanje u interesu čoveka. Izlazeći iz kušanja neopoganjen, On je iskupio ljudski rod od Adamovog sramnog neuspeha i pada“ SDABC vol. 6, 1074; srp. 641.

“Imamo razloga za neprekidno zahvaljivanje Bogu jer Hristos, kroz svoju savršenu poslušnost, je povratio nebo koje ga je Adam neposlušanjem izgubio. Adam je zgrešio i njegova deca dele krivicu i posledice; ali Isus je nosio Adamovu krivicu i sva Adamova deca koja ce se zakloniti kod Hrista, drugog Adama, mogu izbeći kaznu zbog prestupa“
(Faith and Works, 88).

“Blažena je duša koja moze reci: „Izgubljena sam u Adamu, ali otkupljena u Hristu“ (Sons and Daughters of God, 120).

Objektivne činjenice u Bibliji

Evo kako mi razumemo objektivne činjenice motiva „u Hristu“:

1. Neki današnji teolozi priznaju da je motiv „u Hristu“ centralna tačka Pavlove teologije.

2. Apostol Pavle je bio pozvan od Boga da evangelizuje paganski svet (Ef. 3, 8). Na žalost, niti jedna njegova propoved nehrišćanima nije zapisana. Sve što imamo su njegove poslanice napisane za vernike koji
su verom prihvatili istinu kakva je u Hristu.

3. Ali i pored toga imamo dovoljno dokaza da je Pavle dao motivu „u Hristu“ jedno objektivno značenje koje uključuje ceo ljudski rod. Jasnije receno, Pavle ne ograničava ideju „u Hristu“ samo na vernike, nego kaže da je celo čovečanstvo otkupljeno „u Hristu“. Vernici su ljudi koji su verni istini kakva je u Hristu (Ef. 1, 1). Po Pavlu vernici su oni ljudi koji su pozitivno odgovorili jevanđelju i odlučili svim srcem da ostanu u Hristu, nešto što ne možete učiniti ako niste već u Njemu.

4. Sledeći dokazi jasno pokazuju da je Pavle dao izrazu „u Hristu“ objektivno značenje koje uključuje celo čovečanstvo.

a. On podseća vernike da su izabrani i otkupljeni u Hristu pre njihovog obraćenja (Rim. 5, 6-10; Ef. 1, 4; 2, 5, 6; 2 Tim. 1, 8-10). Ako primenimo ove stihove samo na verne onda činimo Kalvinovu doktrinu o predodređenju ispravnu.

b. Pavle kaže vernima iz Korinta da kao što „u Adamu svi umiru“, tako “u Hristu svi (celo čovečanstvo) oživljeti“ - jasno neki za večni život (verni) i neki za večnu smrt (neverni). Razlog za ovaj „u Hristu“ stih jeste to što su neki iz Korinta odbacili istinu o vaskrsenju (st. 12). Pavle kaže da kao što je Adam razlog (izvor) naše smrti, tako je Hristos razlog (izvor) našeg vaskrsenja (1 Kor. 15, 21-23; vidi i Rim. 5, 12-18).

c. Pavle naziva Hrista „poslednji Adam“ (1 Kor. 15, 45). Kao što smo ranije rekli, reč „Adam“ znači čovečanstvo. Kada je Isus uzeo našu kolektivnu ljudsku prirodu kada se otelotvorio, Bog je tada stavio ceo ljudski rod, kome je bilo potrebno otkupljenje, u Hristu, i tako On je postao poslednji Adam. To ga je kvalifikovalo da bude naš zamenik i predstavnik. Hristos je postao Spasitelj sveta (Jov. 3, 16) ili svih ljudi (1 Tim. 4, 10).

d. Pavlovi univerzalni stihovi ukazuju na jedno ispunjeno spasenje za sve ljude „u Hristu“. To spasenje postaje lično, individualno efikasno kroz veru (Rim. 5, 18; 2 Kor. 5, 18-21; 1 Tim. 2, 6; 4, 10; Tit 2, 11; Jev. 2, 9).

e. U vecini slučajeva Pavlova subjektivna primena istine „u Hristu“ za verne kao i za sebe, se temelji na objektivnoj istini koja je već ispunjena u Hristu (Gal. 2, 20; 6, 14; 2 Kor. 5, 14. 15; Ef. 1, 3-6; Col. 2, 20; 2 Tim. 2, 11). Ako nas Bog stavlja u Hrista zbog naše vere (učenje Arminijusa - učenje koje podržava danas naša crkva) onda mi od vere činimo da postane jedna suptilna forma dela. Ali kroz veru mi ostajemo u Hristu (Jov. 15, 4-8).

f. Za Pavla subjektivno iskustvo krštenja jeste uvek „u Hristu“. Kroz krštenje vernik izražava svoju veru - poslušnost objektivnoj istini koja se desila pre 2000 godina u Hristu razapetom, pogrebenom i vaskrslom (Gal. 3, 27; Rim. 6, 3-8).

5. Sve ove činjenice ukazuju da je ideja „u Hristu“ srce jevanđeoske poruke koju je Pavle pričao na svojim evangelizacijama. Kada se dobra vest spasenja prezentira u kontekstu motiva „u Hristu“ onda ce ljudi shvatiti da je Bog u Hristu već pomiren sa njima (Rim. 5, 10). Ostaje samo da se oni pomire sa Bogom (2 Kor. 5, 18-20). Baš ta Božja dobrota, otkrivenje Njegove blagodati, jeste ono što vodi ka istinskom pokajanju i obraćenju (Rim. 2, 4; Tit, 2, 11). To je opravdanje verom.