Najteži trenuci u našem životu su najbolja prilika da se doživi iskustvo Božjeg vođstva i blizine. Bog nas zato savetuje da se u one dobre dane uvek posvećujemo i tražimo Boga celim srcem, da bi smo bili spremni za one loše dane koji su neminovni u životu vernika. Mi učimo da treba nevoljama da se radujemo, i da za njih više zahvaljujemo. Jedan primer iz mog života podseća me stalno na to.
Dana 4.novembra 2002 sam se proubudio naročito rano. U teškom pritisku okolnosti pokušavao sam da se obratim Bogu u molitvi. "Gospode, pomozi mi da ne posustanem u veri. Ja verujem da mi možeš pomoći. Ti znaš da sam u nevolju upao samo zato što sam hteo da ostanem veran Tebi." Bila je to velika borba da svoje poverenje stavim potpuno samo na Njega.
"Baš me interesuje kako ćeš me izbaviti!"
Kroz moje misli prolazili su događaji prethodnog meseca. U Štutgart sam stigao na zadnji dan kada mi je isticala boravišna viza u Nemačkoj. Nisam imao nikakvih papira koje bi mogao da predam da bi produžio vizu. Molio sam se da mi Bog pomogne ukoliko je Njegova volja da ostanem u Nemačkoj. Nakon skoro šest sati čekanja u birou za strance došao je red na mene. Iako mi je srce ubrzano kucalo, osetio sam prisustvo neobično dubokog mira, lakoću koja prožima sve iznutra. Dao sam svoj pasoš službenici u ruke. "Da li je to sve?" Potvrdio sam. "Nemate ispunjene formulare za produžetak vize, a ona vam sutra ističe!?" Nisam ništa odgovorio.
"Znate šta, pošto smo na kraju radnog vremena, i nemamo vremena da ispitujemo vaš slučaj, učinićemo sledeće: Produžićemo vam vizu na još tri meseca, a vi nam donesite potrebne papire." Kada sam nakon nekoliko minuta podigao svoj pasoš na šalteru video sam pečat produžetka vize za šest meseci.
Nakon kratkog susreta sa mojim sinom, produžio sam dalje za Hajlbron, grad udaljen 50 km. Tamo me čekao brat Nikola Čonda, mladi čovek koji je prihvatio delo probuđenja, izuzetno interesantne prošlosti, vrlo nadaren i predan. Njegov sustanar Erhard Vasiček, je takođe mladić koji je prošao iskustvo ulice, i nakon svega kršten u Maloj Zajednici adventista. Prihvatili su me da stanujem sa njima.
U toku narednog meseca je i Erhard prihvatio delo. Bio je silno osvedočen onim što se oko nas događalo. Imali smo duboko hrišćansko zajedništvo u proučavanju, poseti crkvama, molitvenim sastancima u našem stanu. Naše molitvene sastanke su posećivali mnogi adventisti koji pripadaju različitim adventističkim grupama o čijem postojanju nisam znao ništa. Svima smo bez razlike propovedali potpuno predanje Hristu. Tada sam upoznao i službenika Genralne konferencije Male zajednice, Lari Votsa. Premda je pokazivao karakterističnu netrpeljivost za sve što dolazi iz Velike zajednice, ostavio je na mene dobar utisak, kao otvoren čovek Knjige.
Nakon lepog perioda zajedništva i mnogih iskustava i susreta koje je nemoguće ukratko opisati, pod velikim pritiskom propovednika i vernika iz Male zajednice, Nikola i Erhard su "udarili natrag" i odustali od vere koja nas je spajala. Jedne večeri, bez prethodnih nagoveštaja, nakon što su se vratili iz posete crkvi u Berlinu, su me obavestili da ne mogu više da budem tu u stanu. Tog trenutka sam shvatio značenje sna kojim me Bog upozorio. U snu sam video da Nikola vadi moje stvari iz ormara i stavlja mi u ruke. Zamolio sam ih da tu prespavam još jedno veče.
Tako sam tog jutra morao na ulicu, bez centa u džepu, sa svojom torbom u kojoj je bila Biblija i par knjiga. Nakon molitve, seo sam na kauč i prelistavao svoj adresar. Hajlbron je za mene bio potpuno nepoznat grad. Poznavao sam samo par vernika iz vremena dok sam propovedao u crkvi ovde. Međutim nisam hteo da tražim pomoć od nikoga osim od Boga. Želeo sam da vidim kako On izbavlja.
Imao sam zapisane samo dve adrese iz Hajlbrona, po ovom redu: Biro za zapošljavanje i Biro za strance. Odlučio sam da idem prvo tamo.
Nakon što sam se prijavio na Birou za rad, objašnjeno mi je da nemam prava na pomoć u roku od još mesec dana. Ispunio sam formulare za traženje posla, a nakon toga seo sam da čekam na jednom drugom mestu. Tu sam međutim dobio neki neodređeni nemir. Nešto me teralo da idem dalje. I tako sam raspitujući se usput, došao do biroa za strance. Ovde je za razliku od Štutgarta gužva bila mnogo manja, a sobe su podeljene po principu abecednog početka prezimena. Preko puta mene je sedela jedna grupa mladih ljudi afričkog porekla. Dok sam čekao da dođe red na mene, razmišljajući šta uopšte treba da kažem, preko puta mene je ustao jedan plavokosi mladić sa pitanjem: "Da li ima nekog ovde ko traži jeftin stan, bez plaćanja kaucije unapred?"
Osetio sam da je to od Boga. Ipak sam sačekao da on završi razgovore sa Afrikancima koji su se zainteresovali za njegovu ponudu. Tada sam mu prišao i ja. Oleg mi je objasnio da je on zajedno sa još dva studenta pronašao jedan trosoban stan, i da je neposredno pred potpisivanje ugovora sa vlasnikom jedan od njih odjednom odustao. Sada im je potreban treći.
Kada smo kasnije razgovarali o našem prvom susretu, Oleg mi je objasnio da on nije imao nikakvog posla u Birou. Išao je po gradu razmišljajući šta da radi sa stanom. Bilo mu je previše da stanarinu deli samo sa jednim. Po njegovom pričanju noge su ga same dovele do Biroa bez da je on bio svestan kuda ide. Drugi mladić Ugurdžan, mi je opisao da je on takođe na isti način došao do Olega, ispred oglasne table na fakultetu koji su upisali. Između nas trojice se kasnije razvilo duboko prijateljstvo.
Te večeri sam već imao ključeve od lepog trosobnog stana, od koga je jedna soba pripadala meni. Dok sam te večeri polazio na spavanje u krevet na rasklapanje koji je treći student "slučajno" tu ostavio, pokrivajući se kaputom, sa dubokom zahvalnošću sam razmišljao o tome kako Bog nije dozvolio da provedem ni jednu noć napolju, dok Njegov Sin tako često nije imao gde glave zakloniti. Kako smo nedostojni te velike ljubavi!
Ljudi koji su navikli na materijalnu sigurnost, koji me okružuju ovde, vrlo teško mogu da poveruju da sam uspeo čak i da platim stanarinu sledeći dan. Bog me vodio do određene banke, gde sam otvorio račun, i jednostavno popunio uplatnicu. Banka je platila račun, bez da je imala ikakve garancije o mom poslu i primanjima.
Isti dan sam našao i posao, na sledeći način. Dok sam išao pešice prema Birou za rad, put me naveo upravo na firmu gde sam prethodni mesec radio par sati probno. To je bila prva firma za poliranje auta (inače posao za koji sam se u Štutgartu bio obučio) koju sam našao u imeniku ("Alfa"). Navratio sam tu da pogledam imaju li interesa da me prime. Popunio sam konkursni formular, i nakon par dana dobio obavest da sam primljen. Koliko je to čudo shvatio sam kasnije dok su za radnog vremena odbijane desetine telefonskih molbi za posao.
Sećam se još sledećeg detalja dok sam konkurisao. Obajsnio sam gazdi da ja ne radim subotom. On me značajno pogledao i pozvao svog sina: "Jorg, pogledaj, ovaj ne radi uopšte subotom." Jorg je odgovorio:"Vidiš to mora tako da bude."
Objasnili su mi da je sin uspeo da izdejstvuje da od tog meseca pre nego što sam došao subotom imaju zatvorenu radnju.
Ipak, trebao sam da počnem posao tek od februara iduće godine. Pitao sam se zašto je to tako. Meni je novac bio potreban hitno. To je već bio drugi dan da nisam ništa jeo. Tako da sam produžio prema birou. Tu sam se javio na par oglasa. Jedan od njih me je pozvao nazad. Bila je to firma za pranje prozora. Od njih sam, naredne sedmice dobio nešto novca unapred. Do tog trenutka me primala na hranu adventistička familija Radua Farkaša i njegove žene Amalije, neka im Gospod plati za svu bratsku ljubav i pomoć u njihovom domu. Zbog gladovanja i ogromnih razdaljina pređenih pešice, bio sam jako fizički oslabio.
Na sledeći molitveni sastanak kod Nikole sam došao sa autom od firme, presrećan i prepun iskustava direktnog božanskog vođstva. Nikola je bez uspeha tražio posao celu godinu dana, i nikako nije uspevao da nađe, zbog slobodne subote. Njih dvojica su toliko duhovno oslabili u tih par dana, da nisu imali snage da prisustvuju molitvenom u sopstvenoj kući. Ostali su me gledali omršavelog, ali sretnog i sjajnog lica, kao da vide duha. O, kako su samo bili divni ti dani nevolje!
Kada sam nakon tri meseca počeo da radim u firmi "Alfa", Bog mi je pokazao da svoj posao treba da prepustim Nikoli. On je dobio sve što sam ja imao u firmi za pranje prozora. Do danas nisam čuo hvala za to, niti izvinjenje za takvo ponašanje. Nikola i Erhard su se nakon nekoliko meseci isto razdvojili, nakon netrpeljivosti koja se između njih pojavila. Ipak oni i dalje idu i propovedaju. Nikola samostalno, a Erhard u okviru jedne nezavisne adventističke grupe.
U trenutku kada je Bog rešio pitanje egzistencijalnih potreba, došlo je vreme da se povede dalja borba za moju suprugu i dete.
13. 12. 2008.
Treći Ilija
Malahija 4 poglavlje,
1. JER GLE IDE DAN KOJI GORI KAO PEC, I SVI CE PONOSTNI I SVI KOJI RADE BEZBOZNO, BITI STRNJIKA I UPALICE IH DAN KOJI IDE, GOVORI GOSPOD NAD VOJSKAMA I NECE IM SE OSTAVITI NI KORENA NI GRANE.
Ovo je prvi stih toga poglavlja i bez sumnje govori o danu suda i vremenu kada ce se Gospod Isus vratiti da sudi svetu.
Dakle ovde nije rec o prvom dolasku Isusa Hrista vec o njegovom drugom dolasku. Da je to tako potvrdjuje nam vec sledeci stih,
2. A VAMA KOJI SE BOJITE MOGA IMENA GRANUCE SUNCE PRAVDE, I ZDRAVLJE CE BITI NA ZRAKAMA NJEGOVIM I IZLAZICETE I SKAKATI KAO TEOCI OD JASALA.
Ovo nam pokazuje jedno razdvajanje sa jedne strane su vernici a sa druge nevernici, jedni ce biti blagosloveni a drugi kaznjeni.
I zapazimo ovde da oni koji su blagosloveni ce se bojati imena Gospodnjeg.
Jos jedna potvrda o ispravnosti otkrivenja o imenu Gospodnjem i ispravnosti vodene formule krstenja u ime Gospoda Isusa Hrista.
Oni koji su Boziji postovace Bozije ime, a ono je Gospod Isus Hrist.
O tome sta ce se desiti kada sud na zemlji bude zavrsen, govori nam naredni stih,
3.I IZGAZICETE BEZBOZNIKE JER CE ONI BITI PEPEO POD VASIM NOGAMA U DAN KADA JA TO UCINIM KAZE GOSPOD NAD VOJSKAMA.
Dakle sud je gotov, bezboznici su pepeo, a pravednici hodaju sa Gospodom u hiljadugodisnjem carstvu. Kakvo blagosloveno vreme i kakvo predivno obecanje.
Ali vratimo se nasoj temi dolazak proroka Ilije pre drugog dolaska Isusa Hrista.
Malahija nastavlja da se obraca svojim sunarodnicima Izraelcima,
4.PAMTITE ZAKON MOJSIJA, SLUGE MOGA KOME SAM PREDAO ZAPOVESTI NA GORI HORIV ZA SAV IZRAEL, UREDBE I ZAKONE.
Naravno do toga dana do dana Isusovog dolaska njima je ostajao zakon da po njemu zive, ali sada sledi obecanje,
(primedba autora bloga: Ovakav pogled na pitanje Zakona ne podržavamo)
5. EVO JA CU VAM POSLATI ILIJU PROROKA PRE NEGO STO DODJE VELIKI I STRASNI DAN GOSPODNJI!
Ovo mnogo hriscana zna i veruje da se odnosi na Jovana Krstitelja sto je delimicna istina, jer se ovde navodi da ce Ilija doci pre VELIKOG I PRE STRASNOG DANA GOSPODNJEG!
Dakle prvi dolazak Isusa Hrista je bio VELIKI DAN GOSPODNJI ALI NI PO CEMU STRASAN JER ON NIJE DOSAO DA NAJAVI SUD VEC MILOST.
Da bi smo ovo ispavno razumeli pogledajmo za trenutak u Evandjelje po Luci 4 poglavlje od stiha 16,
16. I DODJE U NAZARET GDE JE ODRASTAO UDJE PO SVOM OBICAJU U SUBOTNJI DAN I USTADE DA CITA,
Dakle Isus pocinje svoju sluzbu i predstavlja ovde sebe kao Mesiju naseg blagoslovenog Spasitelja, dolazi u svoju sinagogu cita Pisma otvara Proroka Isaiju i kaze,
17. I DASE MU KNJIGU PROROKA ISAIJE I OTVORIVSI KNJIGU NADJE MESTO GDE BESE NAPISANO,
18. DUH JE GOSPODNJI NA MENI, POMAZAO ME JE DA PROPOVEDAM EVANDJELJE SIROMASIMA, POSLA ME DA ISCELIM SKRUSENE U SRCU, DA PROPOVEDAM ZAROBLJENIMA SLOBODU I SLEPIMA DA CE PROGLEDATI, DA OSLOBODIM ZATVORENIKE,
Dakle Isus cita Pismo kao sto bi mi citali na nasim sluzbama otvorimo Bibliji i citamo iz Reci,
19. I DA PROPOVEDAM GODINU MILOSTI GOSPODNJE, i to je ono sto je On uradio, najavio je dane, godine, decenije, vekove, milenijume Milosti koja traje i danas i koja ce trajati sve dok poslednji izabrani ne bude u toru medju Spasiteljevim ovcama,
20. I ZATVORIVSI KNJIGU DADE SLUZI PA SEDE I SVI U ZBORNICI SU GLEDALI U NJEGA.
Procitao je stihove kao svaki propvednik i cela crkva je gledala u njega, cekali su da pocne propoved, ali od cele propovedi culi su samo jedno recenicu,
21. I ON IM POCE GOVORITI, DANAS SE ISPUNILO OVO PISMO U VASIM USIMA.
Jedostavnim recima receno ja sam taj Mesija o kome je prorok govorio.
Razlog sto sam ovo naveo je taj da pokazem da je Isus citirajuci Isaiju proroka, citirao samo deo stiha, jer kada se vratimo, i procitamo prva dva stiha proroka Isaije a to je poglavlje 61, mi citamo stledece, ove stihove je Isus citao u sinagogi,
1. DUH JE GOSPODA BOGA NA MENI, JER ME GOSPOD POMAZA DA JAVLJAM DOBRE GLASOVE KROTKIMA, POSLA ME DA ZAVIJEM RANJENE U SRCU, DA OGLASIM ZAROBLJENIMA SLOBODU I SUZNJIMA DA CE SE OTVORITI TAMNICA,
2. DA OGLASIM GODINU MILOSTI GOSPDONJE, dovde je Gospod citao u sinagogi i na pola stiha je stao, i nije dalje citao, jer drugi deo stiha kaze, I DAN OSVETE BOGA NASEGA, dakle Isus je najavio vreme Milosi ali ne i vreme suda, ZATO STO SE TO DESAVA U NJEGOVOM DRUGOM DOLASKU.
Isaija nista nije pogresno rekao buduci prorok pomazan da govori Bozije Reci nije mogao gresiti on je najavio dva dolaska Gospodnja, VELIKI DAN, dan kada nastupa Milost, ali prorokuje o jos jednom dolasku o STRASNOM DANU KADA NASTUPA VREME SUDA, I TU SE VRACAMO NASOJ TEMI, ponovo smo u Malahiji proroku 4 poglavlje, stih 5,
5 EVO JA CU VAM POSLATI PROROKA ILIJU PRE NEGO STO DODJE VELIKI I STRASNI DAN GOSPODNJI!
Dakle Bog obecava da ce poslati Iliju PRE VELIKOG DANA GOSPODNJEG I PRE STRASNOG DANA GOSPDONJEG!
i evo sta Ilija treba da uradi, stih, 6,
6. I ON CE OBRATITI SRCA OTACA K SINOVIMA, I SRCA SINOVA K OCEVIMA, DA NE DODJEM I NE ZATREM ZEMLJU.
Da je Jovan ili Ivan Krstitelj preteca prvog dolaska Isusa Hrista nesporno je, svima svim denominacijama svi to veruju bas svi.
No hajde da malo o tome citamo u Lukinom Evandjelju prvo poglavlje jer u tome imamo sjajno otkrivenje.
Luka evanjdjelista pise Teofilu o dogadjajima koji su se desile i tako pocinje ovo slavno Evandjelje pocinje sa pricom i Jelisaveti i Zahariji, citirajmo prvo poglavlje, stih 6,
Ovako je Luka opisao versko iskustvo to dvoje dragih ljudi od kojih je Zaharije bio i svestenik, u vreme sveopste izopacenosti oni su ziveli casno,
6.I BILI SU PRAVEDNI PRED BOGOM I ZIVELI SU U SVEMU PO PRAVILIMA I UREDBAMA GOSPODNJIM BEZ MANE,
O kako je ovo lepo receno, oni su radili tacno ono sto im je rekao Malahija zadnji prorok koga su imali,
Drzite zakon MOJSIJA MOGA SLUGE I SVE UREDBE I ZAKONE KOJE SAM NJEMU DAO ZA IZRAEL NA GORI HORIV.
I tada pojavio se anjedo Gospodnji i buduci da nisu imali dece najavio je rodjenje jednog velikog coveka proroka Bozijeg Jovana Krstitelja za koga je Isus rekao da je najveci od svih proroka i najveci koji je ikada rodjen od zene, Zaharija ulazi u hram i pojavljuje se andjeo i kaze, da mu je uslisena molitva, i da ce dobiti sina i da mu da ime Jovan i onda kaze kakav ce to biti covek,
14 I BICE TEBI RADOSTI VESELJE, I MNOGI CE SE OBRADOVATI NJEGOVOM RODJENJU, da bio je radosti i blagoslov Zahariji svesteniku, sanjani sin i mnogi su se obradovali a evo i zasto,
15. JER CE BITI VELIKI PRED BOGOM I NECE PITI VINA I NAPUNICE SE SVETOG DUHA JOS U UTROBI MAJKE, jako zanimljivo ne znam kako je to moguce, mi smo danas tako hromi vernici ali Jovan je ispunjen duhom Svetim pre rodjenja Slava BOGU,
16. I MNOGE CE SINOVE IZRAELSKE OBRATITI KA GOSPODU BOGU NJIHOVOM.I slava Bogu Jovan je to uradio, i ono sto je kljuc teme,
17. I ON CE NAPRED DOCI PRED NJIM U DUHU I SILI ILIJINOJ, dakle on je bio prorok sa Ilijinim duhom koji je mnoge pripremio za dolazak Gospodnji, ali anjdeo nastavlja da govori sta ce taj prorok uraditi, i citira Malahiju koga smo i mi citirali, DA OBRATI SRCA OTACA KA DECI, ON ovo kaze i onda staje ne kaze i nastavak a mi smo citali u Malahiji proroku da ce obratiti
SRCE OTACA KA DECI I SRCE DECE KA OCEVIMA, ANDJEO TO OVDE NE KAZE JER JOVAN KRSTITELJ JE URADIO SAMO TO OBRATIO JE OTACA KA DECI, PRIPREMIO IH ZA PRVI DOLAZAK ISUSA HRISTA, ALI NIKADA NIJE ISPUNIO DRUGI DEO STIHA, JER SRCA DECE KA OCEVIMA CE OBRATITI ILIJA PROROK KOJI DOLAZI PRE STRASNOG DANA I DRUGOG DOLASKA!
Kao sto smo videli Biblija je egzaktna i precizna i ne igra se sa svojim recima, svaka Rec je za pomazane oci koje to mogu da vide i treba da vide.
Kao sto je Isus prestao da cita prorostvo Isaije na polovini recenice i stiha, tako je i andjeo prestao da citira Malahijo prorostvo na polovini, i to nam govori da je Bozija Rec savrsena ali je potreban Sveti Duh da nam to otkrije.
Da je ovo tacno dokazacemo i sledecim stihovima samim Isusovim Recima, Matej 17 poglavlje Isus je na gori preborazenja, silazi sa gore, i ucenici ga pitaju, razmisljaju ovako, pa ako je on taj Mesija zasto fariseji kazu da prvo treba doci Ilija, i onda se odlucuju da postave pitanje,
10. I UPITASE GA UCENICI NJEGOVI ZASTO DAKLE KNJIZEVNICI KAZU DA ILIJA PRVO MORA DOCI?
11. ISUS ODGOVARAJUCI RECE, ILIJA CE NAJPRE DOCI I UREDITI SVE.
Ni Isus nije izbegavao ovu istinu, naprotiv znao je i bio veoma precizan, ILIJA CE DOCI PRE DRUGOG DOLASKA, PRE STRASNOG DANA SUDA, ON DOLAZI DA POSTAVI STVARI NA SVOJE MESTO, ON DOLAZI U OVE NASE DANE,
12.ALI JA VAM KAZEM DA JE ILIJA VEC DOSAO I NISU GA PREPOZNALI, NEGO SU SA NJIM UCINILI ONO STO SU HTELI, TAKO I SIN COVECIJI TREB DA POSTRADA OD NJIH.
Ilija dakle i DOLAZI PRE ZADNJEG VREMENA ALI JE I VEC DOSAO, U LIKU JOVANA KRSTITELJA KAO NJEGOV PRETECA!
Ko zeli jos jednu potvrdu ispravnosti onoga sto sam ovde izlozio neka to isto protica u Marku 9 glava, u stihovima 11 i 12.
Eto, nekada je potrebno da malo zagrebemo ispod povrsnine, i da udjemo u dubinu Bozije Reci da mi nam Bog mogao otkriti ove divne istine.
Nadam se da ce mnogi, koji misle da znaju Bibliju duboko i iskreno izucavati ovu temu, jer je blagoslovena.
Autor: Dragomir; (preuzeto sa http://www.svetlostistine.org/forum/index.php?topic=168.60)
1. JER GLE IDE DAN KOJI GORI KAO PEC, I SVI CE PONOSTNI I SVI KOJI RADE BEZBOZNO, BITI STRNJIKA I UPALICE IH DAN KOJI IDE, GOVORI GOSPOD NAD VOJSKAMA I NECE IM SE OSTAVITI NI KORENA NI GRANE.
Ovo je prvi stih toga poglavlja i bez sumnje govori o danu suda i vremenu kada ce se Gospod Isus vratiti da sudi svetu.
Dakle ovde nije rec o prvom dolasku Isusa Hrista vec o njegovom drugom dolasku. Da je to tako potvrdjuje nam vec sledeci stih,
2. A VAMA KOJI SE BOJITE MOGA IMENA GRANUCE SUNCE PRAVDE, I ZDRAVLJE CE BITI NA ZRAKAMA NJEGOVIM I IZLAZICETE I SKAKATI KAO TEOCI OD JASALA.
Ovo nam pokazuje jedno razdvajanje sa jedne strane su vernici a sa druge nevernici, jedni ce biti blagosloveni a drugi kaznjeni.
I zapazimo ovde da oni koji su blagosloveni ce se bojati imena Gospodnjeg.
Jos jedna potvrda o ispravnosti otkrivenja o imenu Gospodnjem i ispravnosti vodene formule krstenja u ime Gospoda Isusa Hrista.
Oni koji su Boziji postovace Bozije ime, a ono je Gospod Isus Hrist.
O tome sta ce se desiti kada sud na zemlji bude zavrsen, govori nam naredni stih,
3.I IZGAZICETE BEZBOZNIKE JER CE ONI BITI PEPEO POD VASIM NOGAMA U DAN KADA JA TO UCINIM KAZE GOSPOD NAD VOJSKAMA.
Dakle sud je gotov, bezboznici su pepeo, a pravednici hodaju sa Gospodom u hiljadugodisnjem carstvu. Kakvo blagosloveno vreme i kakvo predivno obecanje.
Ali vratimo se nasoj temi dolazak proroka Ilije pre drugog dolaska Isusa Hrista.
Malahija nastavlja da se obraca svojim sunarodnicima Izraelcima,
4.PAMTITE ZAKON MOJSIJA, SLUGE MOGA KOME SAM PREDAO ZAPOVESTI NA GORI HORIV ZA SAV IZRAEL, UREDBE I ZAKONE.
Naravno do toga dana do dana Isusovog dolaska njima je ostajao zakon da po njemu zive, ali sada sledi obecanje,
(primedba autora bloga: Ovakav pogled na pitanje Zakona ne podržavamo)
5. EVO JA CU VAM POSLATI ILIJU PROROKA PRE NEGO STO DODJE VELIKI I STRASNI DAN GOSPODNJI!
Ovo mnogo hriscana zna i veruje da se odnosi na Jovana Krstitelja sto je delimicna istina, jer se ovde navodi da ce Ilija doci pre VELIKOG I PRE STRASNOG DANA GOSPODNJEG!
Dakle prvi dolazak Isusa Hrista je bio VELIKI DAN GOSPODNJI ALI NI PO CEMU STRASAN JER ON NIJE DOSAO DA NAJAVI SUD VEC MILOST.
Da bi smo ovo ispavno razumeli pogledajmo za trenutak u Evandjelje po Luci 4 poglavlje od stiha 16,
16. I DODJE U NAZARET GDE JE ODRASTAO UDJE PO SVOM OBICAJU U SUBOTNJI DAN I USTADE DA CITA,
Dakle Isus pocinje svoju sluzbu i predstavlja ovde sebe kao Mesiju naseg blagoslovenog Spasitelja, dolazi u svoju sinagogu cita Pisma otvara Proroka Isaiju i kaze,
17. I DASE MU KNJIGU PROROKA ISAIJE I OTVORIVSI KNJIGU NADJE MESTO GDE BESE NAPISANO,
18. DUH JE GOSPODNJI NA MENI, POMAZAO ME JE DA PROPOVEDAM EVANDJELJE SIROMASIMA, POSLA ME DA ISCELIM SKRUSENE U SRCU, DA PROPOVEDAM ZAROBLJENIMA SLOBODU I SLEPIMA DA CE PROGLEDATI, DA OSLOBODIM ZATVORENIKE,
Dakle Isus cita Pismo kao sto bi mi citali na nasim sluzbama otvorimo Bibliji i citamo iz Reci,
19. I DA PROPOVEDAM GODINU MILOSTI GOSPODNJE, i to je ono sto je On uradio, najavio je dane, godine, decenije, vekove, milenijume Milosti koja traje i danas i koja ce trajati sve dok poslednji izabrani ne bude u toru medju Spasiteljevim ovcama,
20. I ZATVORIVSI KNJIGU DADE SLUZI PA SEDE I SVI U ZBORNICI SU GLEDALI U NJEGA.
Procitao je stihove kao svaki propvednik i cela crkva je gledala u njega, cekali su da pocne propoved, ali od cele propovedi culi su samo jedno recenicu,
21. I ON IM POCE GOVORITI, DANAS SE ISPUNILO OVO PISMO U VASIM USIMA.
Jedostavnim recima receno ja sam taj Mesija o kome je prorok govorio.
Razlog sto sam ovo naveo je taj da pokazem da je Isus citirajuci Isaiju proroka, citirao samo deo stiha, jer kada se vratimo, i procitamo prva dva stiha proroka Isaije a to je poglavlje 61, mi citamo stledece, ove stihove je Isus citao u sinagogi,
1. DUH JE GOSPODA BOGA NA MENI, JER ME GOSPOD POMAZA DA JAVLJAM DOBRE GLASOVE KROTKIMA, POSLA ME DA ZAVIJEM RANJENE U SRCU, DA OGLASIM ZAROBLJENIMA SLOBODU I SUZNJIMA DA CE SE OTVORITI TAMNICA,
2. DA OGLASIM GODINU MILOSTI GOSPDONJE, dovde je Gospod citao u sinagogi i na pola stiha je stao, i nije dalje citao, jer drugi deo stiha kaze, I DAN OSVETE BOGA NASEGA, dakle Isus je najavio vreme Milosi ali ne i vreme suda, ZATO STO SE TO DESAVA U NJEGOVOM DRUGOM DOLASKU.
Isaija nista nije pogresno rekao buduci prorok pomazan da govori Bozije Reci nije mogao gresiti on je najavio dva dolaska Gospodnja, VELIKI DAN, dan kada nastupa Milost, ali prorokuje o jos jednom dolasku o STRASNOM DANU KADA NASTUPA VREME SUDA, I TU SE VRACAMO NASOJ TEMI, ponovo smo u Malahiji proroku 4 poglavlje, stih 5,
5 EVO JA CU VAM POSLATI PROROKA ILIJU PRE NEGO STO DODJE VELIKI I STRASNI DAN GOSPODNJI!
Dakle Bog obecava da ce poslati Iliju PRE VELIKOG DANA GOSPODNJEG I PRE STRASNOG DANA GOSPDONJEG!
i evo sta Ilija treba da uradi, stih, 6,
6. I ON CE OBRATITI SRCA OTACA K SINOVIMA, I SRCA SINOVA K OCEVIMA, DA NE DODJEM I NE ZATREM ZEMLJU.
Da je Jovan ili Ivan Krstitelj preteca prvog dolaska Isusa Hrista nesporno je, svima svim denominacijama svi to veruju bas svi.
No hajde da malo o tome citamo u Lukinom Evandjelju prvo poglavlje jer u tome imamo sjajno otkrivenje.
Luka evanjdjelista pise Teofilu o dogadjajima koji su se desile i tako pocinje ovo slavno Evandjelje pocinje sa pricom i Jelisaveti i Zahariji, citirajmo prvo poglavlje, stih 6,
Ovako je Luka opisao versko iskustvo to dvoje dragih ljudi od kojih je Zaharije bio i svestenik, u vreme sveopste izopacenosti oni su ziveli casno,
6.I BILI SU PRAVEDNI PRED BOGOM I ZIVELI SU U SVEMU PO PRAVILIMA I UREDBAMA GOSPODNJIM BEZ MANE,
O kako je ovo lepo receno, oni su radili tacno ono sto im je rekao Malahija zadnji prorok koga su imali,
Drzite zakon MOJSIJA MOGA SLUGE I SVE UREDBE I ZAKONE KOJE SAM NJEMU DAO ZA IZRAEL NA GORI HORIV.
I tada pojavio se anjedo Gospodnji i buduci da nisu imali dece najavio je rodjenje jednog velikog coveka proroka Bozijeg Jovana Krstitelja za koga je Isus rekao da je najveci od svih proroka i najveci koji je ikada rodjen od zene, Zaharija ulazi u hram i pojavljuje se andjeo i kaze, da mu je uslisena molitva, i da ce dobiti sina i da mu da ime Jovan i onda kaze kakav ce to biti covek,
14 I BICE TEBI RADOSTI VESELJE, I MNOGI CE SE OBRADOVATI NJEGOVOM RODJENJU, da bio je radosti i blagoslov Zahariji svesteniku, sanjani sin i mnogi su se obradovali a evo i zasto,
15. JER CE BITI VELIKI PRED BOGOM I NECE PITI VINA I NAPUNICE SE SVETOG DUHA JOS U UTROBI MAJKE, jako zanimljivo ne znam kako je to moguce, mi smo danas tako hromi vernici ali Jovan je ispunjen duhom Svetim pre rodjenja Slava BOGU,
16. I MNOGE CE SINOVE IZRAELSKE OBRATITI KA GOSPODU BOGU NJIHOVOM.I slava Bogu Jovan je to uradio, i ono sto je kljuc teme,
17. I ON CE NAPRED DOCI PRED NJIM U DUHU I SILI ILIJINOJ, dakle on je bio prorok sa Ilijinim duhom koji je mnoge pripremio za dolazak Gospodnji, ali anjdeo nastavlja da govori sta ce taj prorok uraditi, i citira Malahiju koga smo i mi citirali, DA OBRATI SRCA OTACA KA DECI, ON ovo kaze i onda staje ne kaze i nastavak a mi smo citali u Malahiji proroku da ce obratiti
SRCE OTACA KA DECI I SRCE DECE KA OCEVIMA, ANDJEO TO OVDE NE KAZE JER JOVAN KRSTITELJ JE URADIO SAMO TO OBRATIO JE OTACA KA DECI, PRIPREMIO IH ZA PRVI DOLAZAK ISUSA HRISTA, ALI NIKADA NIJE ISPUNIO DRUGI DEO STIHA, JER SRCA DECE KA OCEVIMA CE OBRATITI ILIJA PROROK KOJI DOLAZI PRE STRASNOG DANA I DRUGOG DOLASKA!
Kao sto smo videli Biblija je egzaktna i precizna i ne igra se sa svojim recima, svaka Rec je za pomazane oci koje to mogu da vide i treba da vide.
Kao sto je Isus prestao da cita prorostvo Isaije na polovini recenice i stiha, tako je i andjeo prestao da citira Malahijo prorostvo na polovini, i to nam govori da je Bozija Rec savrsena ali je potreban Sveti Duh da nam to otkrije.
Da je ovo tacno dokazacemo i sledecim stihovima samim Isusovim Recima, Matej 17 poglavlje Isus je na gori preborazenja, silazi sa gore, i ucenici ga pitaju, razmisljaju ovako, pa ako je on taj Mesija zasto fariseji kazu da prvo treba doci Ilija, i onda se odlucuju da postave pitanje,
10. I UPITASE GA UCENICI NJEGOVI ZASTO DAKLE KNJIZEVNICI KAZU DA ILIJA PRVO MORA DOCI?
11. ISUS ODGOVARAJUCI RECE, ILIJA CE NAJPRE DOCI I UREDITI SVE.
Ni Isus nije izbegavao ovu istinu, naprotiv znao je i bio veoma precizan, ILIJA CE DOCI PRE DRUGOG DOLASKA, PRE STRASNOG DANA SUDA, ON DOLAZI DA POSTAVI STVARI NA SVOJE MESTO, ON DOLAZI U OVE NASE DANE,
12.ALI JA VAM KAZEM DA JE ILIJA VEC DOSAO I NISU GA PREPOZNALI, NEGO SU SA NJIM UCINILI ONO STO SU HTELI, TAKO I SIN COVECIJI TREB DA POSTRADA OD NJIH.
Ilija dakle i DOLAZI PRE ZADNJEG VREMENA ALI JE I VEC DOSAO, U LIKU JOVANA KRSTITELJA KAO NJEGOV PRETECA!
Ko zeli jos jednu potvrdu ispravnosti onoga sto sam ovde izlozio neka to isto protica u Marku 9 glava, u stihovima 11 i 12.
Eto, nekada je potrebno da malo zagrebemo ispod povrsnine, i da udjemo u dubinu Bozije Reci da mi nam Bog mogao otkriti ove divne istine.
Nadam se da ce mnogi, koji misle da znaju Bibliju duboko i iskreno izucavati ovu temu, jer je blagoslovena.
Autor: Dragomir; (preuzeto sa http://www.svetlostistine.org/forum/index.php?topic=168.60)
11. 12. 2008.
Svedočanstvo moje supruge
Bad Friedrichshall 4.9.08
Draga sestro,
prvo bi htela da ti se zahvalim na tvom odgovoru. Veoma smo se obradovali. Iako se dosada nismo lično upoznali, osećam izvesnu bliskost sa tobom.
Pitala si nas, u tvom mail-u, kako smo se upoznali? Ispričaću ti, sa moje strane. Sa svojim bivšim mužem bila sam 12 godina u braku. Za sve to vreme često me je na verbalni i fizički način zlostavljao. Pošto sam u to vreme bila u Zajednici Jehovinih svedoka (od 1994), nije mi bilo po savesti da se razvodem. Po njihovoj „biblijskoj“ ineterpretaciji, nisam smela da se razdvajam od muža (moj bivši muž nije bio Jehovin svedok. Bio je zainteresovan ali ipak svetovan). Preživela sam neopisive muke.
U leto 2005. nalazila sam se na kraju svojih snaga. Bila sam psihički skrhana. Na jednoj strani su Jehovini svedoci vršili pritisak na mene da treba da ostanem sa svojim mužem po svaku cenu. Sa druge strane je dolazio psihički pritisak mog bivšeg muža. Moja vera je vrlo trpela pod tim teretom, jer je za mene brak bio svetinja. Verujem da me đavo sa svim svojim demonima hteo uništiti kroz mog bivšeg muža.
Ne znam kako sam na kraju uspela da ga ostavim, pored dvoje zajedničke dece. Gospod mi je dao potrebnu snagu da u leto 2005. prekinem tu vezu. Zajedno sa moje dve kćerke napustili smo zajednički stan. U aprilu 2007. završen je razvod.
Od 2005 do maja 2007. živela sam sama sa svojom decom. U tom vremenu sam se udaljila od Boga. Prestala sam da se molim i tražim kontakt sa Njim. Ne znam zašto, ali sam uvek Boga dovodila u vezu samo sa Jehovinim svedocima. I pošto nisam odlazila na njihove sastanke, mislila sam da je Bog ljut na mene. Postajala sam sve više svetovna, svetovnih pogleda. Ipak, sam iznutra bila tužna. Moja duša i srce su čeznuli za Bogom.
Čeznula sam za verujućim partnerom, kao što sam to bila i ja, koji bi razumeo moje brige, strahove i nedoumice. Jednim koji ima iste prestave o idealnom braku, u kome je Bog centar. Ali gde sam takvog čoveka mogla naći? Nisam željela više nikakvog svetovnog čoveka. Bila sam povređena tako duboko. I gde bi sada mogla naći vernog muža, kada više ne idem kod Jehovinih svedoka? Po mom mišljenju, osim te crkve nije bilo više nijedne prave. Bila sam podeljena iznutra. Tada sam konačno odlučila da radije ostanem sama.
U martu 2007. sam našla posao u jednoj praonici automobila. Pošto je Duško u toj praonici dovozio auta iz svoje firme na pranje, počeli smo razgovore. Vremenom smo se bolje upoznali. Razgovarali smo satima. O našem prošlom životu, o propalim brakovima. I nakon svega i o Bogu.
On mi je uzeo grižu savesti, i postepeno pomogao da ponovo počnem tražiti Boga. To što mi je Duško ispričao o Bogu mi je spasio život. Zahvaljujem se Bogu svakog dana iznova, za Njegovu milost koju mi je pokazao kroz Duška. U Dušku sam pronašla čoveka svog života. On je upravo čovek kakvog sam želela. On mi je u svemu otvorio oči. Od maja 2007. moj stari život više ne postoji.
Mi smo potpuno isti, u svemu tako slični. Savršeno se dopunjavamo. Od marta 2008. postala sam vaša sestra u veri, zbog čega sam vrlo sretna. Sve ove godine je Bog sačuvao i odbranio moje otvoreno srce , tako da sam konačno upoznala istinu.
Tako draga sestro, sve ostalo ti je već poznato. To je dakle istorija naše ljubavi, iz mog ugla. Želela bi da ostanemo u kontaktu. Privijam te čvrsto na grudi u mislima i šaljem ti u ovim redovima moju sestrinsku ljubav.
Irena
04. 12. 2008.
Beograd 2002
Tmurno vreme koje me pratilo tokom celog puta, prestalo je na granici Srbije. U Beogradu me dočekao prelep dan i moja braća u Gospodu, koju sam imao prvi put priliku lično da upoznam.Naredna dva meseca se moja duša odmorila od borbi sa neprijateljski raspoloženom sredinom. Ovoga puta sam oko sebe imao ljude koji su u osnovnim pitanjima vere imali ista ubeđenja kao ja. Njihov jednostavan porodični hrišćanski život, zajednička izučavanja i posete crkvi, spremnost da se podeli zadnji komad hleba (došao sam iz Nemačke bez ikakvih sredstava) delovali su kao melem na ranu. Bili su to veoma lepi trenuci i pored stalnih razmišljanja o mojoj ženi i detetu.
Njih sam nakon par sedmica mogao ponovo da ih vidim u Nišu. Tu sam imao prilike da ponovo razgovaram sa Slavicom. Iako je sada ponovo počela da ide u crkvu, pokazivala je znake još jačeg duhovnog slabljenja i svetovnosti. Pozivao sam je da pođe za mnom u život u kome ćemo ići tako kako nas Bog vodi. Oklevala je. U Beograd sam se vratio sam, dok je ona sa majkom i detetom otišla u Bugarsku na more.
Dok sam boravio u Nišu, u kući mojih roditelja dobio sam po prvi put u svom životu san od Boga. Ovo je taj san:
Nešto kao vetar silazi sa neba. Ovo je bilo , pozni dažd bez koga narod ne može da se pripremi i duhovno opstane za vreme nevolje i skori susret sa Gospodom. U tom trenutku sam video kako duhovne vođe našeg naroda staju između ove sile i onih kojima su postavljeni kao sluge. Video sam kako zloupotrebljavaju svoju poziciju i sprečavaju da se sila izlije na Njegovu crkvu. Oni stoje Bogu na putu U sledećem trenutku sam ih ugledao kako leže mrtvi na zemlji. Zavladao je tada veliki strah od Gospoda. Vernici su se uskomešali i dezorijentisano lutali tamo i ovamo, kao ovce bez pastira. Video sam da se približavam zgradi koja liči na dvorane koje iznajmljujemo za naše sabore. Ulazim unutra, dok me Duh Gospodnji potpuno obuzima. Glasom koji nije dolazio iz grla, koji nije bio moj, nego sila Gospodnja koja je zaustavila svaki nered, obratio sam se narodu rečima: „Pokajte se!“
Preostalo vreme u Beogradu, proveli smo u hrišćanskoj zajednici sa svima koji su podržavali delo reforme i probuđenja u našim crkvama. Posećivali smo naše crkve u Beogradu. Otpor koji smo ovde nailazili bio je čak daleko jači od onoga što sam doživeo u Štutgartu. Prisustvavao sam prizorima pravog nasilja, u kojima su neki od mladića koji su poznati po svom zalaganju za reformu, bili fizički izbacivani iz molitvenih domova. Koliko su mi mogućnosti to dozvoljavale, gledao sam da iskoristim sva poznanstva sa ljudima, i da delujem rečima na njihovu savest. Između ostalih, razgovarao sam sa tadašnjim sekretarom crkve Jovanom Mihaljčićem, a kasnije i sa predsednikom Radišom Antićem. Obojica su mi rekli da oni nemaju ništa lično protiv delovanja tih mladih ljudi u crkvu koji pozivaju na probuđenje. Oni to ispituju, i ne mogu sa sigurnošću da kažu da li je to od Boga ili nije. Ja sam sa svoje strane dao svedočanstvo o tome šta sam lično doživeo, kako sam došao u kontakt sa braćom iz Beograda, kako sam ja ispitivao, i način na koji sam ja lično osvedočen da je ta stvar od Boga. Istakao sam da je najbitnije ljude proceniti kroz ono što govore, što propovedaju. Zajedno sa njima sam se složio da u nauci nema nikakvih otklona od onoga što adventisti veruju. Tačka na kojoj smo se razišli je bila ta, da su oni smatrali da to nije dovoljno. Oni su verovali da je moguće da neko propoveda ispravno a da ipak delo ne bude od Boga.
Ovo je vrlo teška tačka razdvajanja. Gledao sam ljude koje sam duboko cenio, i preko kojih sam sam učio Jevanđelje. Ni danas ne prestaje bol u srcu za njih. Kako su dospeli u stanje da ne mogu da prepoznaju pečat Gospodnjeg duha kroz nečije reči, pojavu, ponašanje? Kako neko na položaju tolike odgovornosti može da okleva, i da ne ispituje rodove, ostavljajući to za neku neodređenu budućnost? Razgovor sa bratom Antićem je tekao mirno. Naveo sam mu imena pastora iz čijih sam usta čuo da ne veruju da smo kao narod pozvani da izgradimo hrišćansko savršenstvo. On je stao na stranu tih ljudi. On isto tako veruje. Pokušao sam da mu iznesem dokaze da je to pogrešno. Naveo sam mu citat iz knjige: Prava i pogrešna merila od Kliforda Goldštajna, u kome navodi reči Duha proroštva da onaj koji ne veruje da može steći savršenstvo, nema veru kojom može da dostigne nebo (parafraziram). On je odgovorio da poznaje Kliforda lično i zna šta on po tom pitanju veruje, zatvarajući tako prostor za razgovor na bazi dokaza. Citirao je Pismo rečima jevrejskog učitelja Gamaleila kada je rekao: "Ako delo nije od Boga, ono će propasti..." Na moje pitanje da li veruje da će Gamaleilo biti u broju spašenih sa takvim stavom, premda je imao toliko prilike da se osvedoči u zemlji u kojoj je Galilejac gazio prašnjave puteve, on je potpuno izgubio svoj mir. Povišenim tonom mi je rekao: "Kada si me sinoć pozvao da razgovaramo imao sam određeni nemir, ali sada znam da si ti poslan od sotone. Tvoje ponašanje, izraz očiju, sve to mi jasno govori da je to od đavola..."
Imali smo i lepih iskustava u tom vremenu. Izdvajam jedno koje mi je posebno ostalo u sećanju. Dok sam se tog jutra spremao u crkvu, dobio sam jak utisak da treba da ponesem i knjigu "Velika Borba". Proveli smo ceo dan u dvorištu crkve, razgovarajući sa ljudima. S večera smo se vraćali kući pešice bulevarom prema Karaburmi. Bio sam u društvu sa Milanom Mijajlovićem i Željkom Kneževićem. Dok smo prolazili kraj francuskog groblja, Željko nam je ispričao šta je skoro doživeo na tom mestu. Tih dana je propovedao u zgradi Studentskog doma na Karaburmi. Neko je to javio stanarima internata Bogoslovskog pravoslavnog fakulteta. Okupila se grupa agresivno raspoloženih mladića koji su počeli pravu hajku na Željka. Samim čudom je uspeo da umakne, preskačući visoki zid groblja, i primirivši se tu neko vreme. Milan je ispričao da je i on skoro imao susret sa jednim sveštenikom u autobusu gradskog prevoza. Dok je pričao o razgovoru koga su vodili, zaobišli smo jednu grupu mladih ljudi sa kojima je jedan sveštenik nešto govorio. Zaobišli smo tu grupu i nastavili put dalje. Milan je prepoznao upravo tog sveštenika o kome je bila reč. Kada smo već prilično poodmakli od te grupe, sveštenik nas je pozvao: "Halo momci, stanite, jeste li vi Amerikanci?" Aludirajući na našu svečanu, crkvenu odeću, obratio nam se na engleskom. Mi smo im prišli i tada je prepoznao Milana. Izraz lica mu se naglo promenio. Ućutao je. Ono što smo u narednih pola sata doživeli bilo je jedno od najupečatljivijih iznošenja evanđelja javno na ulici praćeno očiglenom silom sa Neba. Govorili smo dve grupe ljudi, dok su prilazili stalno novi studenti bogoslovije. U grupi kojoj sam ja govorio primetio sam nekoliko jako otvorenih i prijatnih mladih ljudi. Pored toga što su postavljali provokativna pitanja, bazirana na intelektualnom poznanju hrišćanske nauke i istorije, osetilo se da žedne za pravim Jevanđeljem.. Objašnjavali smo im šta znači život sa Isusom; to je Isusov život u nama. To je potpuna predaja Njemu, i Njegovo vođstvo u svakom trenutku. Vera je gledanje u Hrista, pouzdanje u sve što je rekao i uporno traženje Njegovog prisustva. Kada je došlo vreme da završimo razgovor, jedan od mladića koji je sve vreme ćuteći slušao, zamolio me da mu dam napismeno nešto od toga što sam govorio. U tom trenutku sam shvatio zašto sam trebao poneti "Veliku Borbu" tog jutra. Ovaj jednostavni mladić se srdačno zahvalio. Sa radošću u srcu, otpratio sam pogledom ceo njegov put do internata sa tom blagoslovenom knjigom pod miškom.
Njih sam nakon par sedmica mogao ponovo da ih vidim u Nišu. Tu sam imao prilike da ponovo razgovaram sa Slavicom. Iako je sada ponovo počela da ide u crkvu, pokazivala je znake još jačeg duhovnog slabljenja i svetovnosti. Pozivao sam je da pođe za mnom u život u kome ćemo ići tako kako nas Bog vodi. Oklevala je. U Beograd sam se vratio sam, dok je ona sa majkom i detetom otišla u Bugarsku na more.
Dok sam boravio u Nišu, u kući mojih roditelja dobio sam po prvi put u svom životu san od Boga. Ovo je taj san:
Nešto kao vetar silazi sa neba. Ovo je bilo , pozni dažd bez koga narod ne može da se pripremi i duhovno opstane za vreme nevolje i skori susret sa Gospodom. U tom trenutku sam video kako duhovne vođe našeg naroda staju između ove sile i onih kojima su postavljeni kao sluge. Video sam kako zloupotrebljavaju svoju poziciju i sprečavaju da se sila izlije na Njegovu crkvu. Oni stoje Bogu na putu U sledećem trenutku sam ih ugledao kako leže mrtvi na zemlji. Zavladao je tada veliki strah od Gospoda. Vernici su se uskomešali i dezorijentisano lutali tamo i ovamo, kao ovce bez pastira. Video sam da se približavam zgradi koja liči na dvorane koje iznajmljujemo za naše sabore. Ulazim unutra, dok me Duh Gospodnji potpuno obuzima. Glasom koji nije dolazio iz grla, koji nije bio moj, nego sila Gospodnja koja je zaustavila svaki nered, obratio sam se narodu rečima: „Pokajte se!“
Preostalo vreme u Beogradu, proveli smo u hrišćanskoj zajednici sa svima koji su podržavali delo reforme i probuđenja u našim crkvama. Posećivali smo naše crkve u Beogradu. Otpor koji smo ovde nailazili bio je čak daleko jači od onoga što sam doživeo u Štutgartu. Prisustvavao sam prizorima pravog nasilja, u kojima su neki od mladića koji su poznati po svom zalaganju za reformu, bili fizički izbacivani iz molitvenih domova. Koliko su mi mogućnosti to dozvoljavale, gledao sam da iskoristim sva poznanstva sa ljudima, i da delujem rečima na njihovu savest. Između ostalih, razgovarao sam sa tadašnjim sekretarom crkve Jovanom Mihaljčićem, a kasnije i sa predsednikom Radišom Antićem. Obojica su mi rekli da oni nemaju ništa lično protiv delovanja tih mladih ljudi u crkvu koji pozivaju na probuđenje. Oni to ispituju, i ne mogu sa sigurnošću da kažu da li je to od Boga ili nije. Ja sam sa svoje strane dao svedočanstvo o tome šta sam lično doživeo, kako sam došao u kontakt sa braćom iz Beograda, kako sam ja ispitivao, i način na koji sam ja lično osvedočen da je ta stvar od Boga. Istakao sam da je najbitnije ljude proceniti kroz ono što govore, što propovedaju. Zajedno sa njima sam se složio da u nauci nema nikakvih otklona od onoga što adventisti veruju. Tačka na kojoj smo se razišli je bila ta, da su oni smatrali da to nije dovoljno. Oni su verovali da je moguće da neko propoveda ispravno a da ipak delo ne bude od Boga.
Ovo je vrlo teška tačka razdvajanja. Gledao sam ljude koje sam duboko cenio, i preko kojih sam sam učio Jevanđelje. Ni danas ne prestaje bol u srcu za njih. Kako su dospeli u stanje da ne mogu da prepoznaju pečat Gospodnjeg duha kroz nečije reči, pojavu, ponašanje? Kako neko na položaju tolike odgovornosti može da okleva, i da ne ispituje rodove, ostavljajući to za neku neodređenu budućnost? Razgovor sa bratom Antićem je tekao mirno. Naveo sam mu imena pastora iz čijih sam usta čuo da ne veruju da smo kao narod pozvani da izgradimo hrišćansko savršenstvo. On je stao na stranu tih ljudi. On isto tako veruje. Pokušao sam da mu iznesem dokaze da je to pogrešno. Naveo sam mu citat iz knjige: Prava i pogrešna merila od Kliforda Goldštajna, u kome navodi reči Duha proroštva da onaj koji ne veruje da može steći savršenstvo, nema veru kojom može da dostigne nebo (parafraziram). On je odgovorio da poznaje Kliforda lično i zna šta on po tom pitanju veruje, zatvarajući tako prostor za razgovor na bazi dokaza. Citirao je Pismo rečima jevrejskog učitelja Gamaleila kada je rekao: "Ako delo nije od Boga, ono će propasti..." Na moje pitanje da li veruje da će Gamaleilo biti u broju spašenih sa takvim stavom, premda je imao toliko prilike da se osvedoči u zemlji u kojoj je Galilejac gazio prašnjave puteve, on je potpuno izgubio svoj mir. Povišenim tonom mi je rekao: "Kada si me sinoć pozvao da razgovaramo imao sam određeni nemir, ali sada znam da si ti poslan od sotone. Tvoje ponašanje, izraz očiju, sve to mi jasno govori da je to od đavola..."
Imali smo i lepih iskustava u tom vremenu. Izdvajam jedno koje mi je posebno ostalo u sećanju. Dok sam se tog jutra spremao u crkvu, dobio sam jak utisak da treba da ponesem i knjigu "Velika Borba". Proveli smo ceo dan u dvorištu crkve, razgovarajući sa ljudima. S večera smo se vraćali kući pešice bulevarom prema Karaburmi. Bio sam u društvu sa Milanom Mijajlovićem i Željkom Kneževićem. Dok smo prolazili kraj francuskog groblja, Željko nam je ispričao šta je skoro doživeo na tom mestu. Tih dana je propovedao u zgradi Studentskog doma na Karaburmi. Neko je to javio stanarima internata Bogoslovskog pravoslavnog fakulteta. Okupila se grupa agresivno raspoloženih mladića koji su počeli pravu hajku na Željka. Samim čudom je uspeo da umakne, preskačući visoki zid groblja, i primirivši se tu neko vreme. Milan je ispričao da je i on skoro imao susret sa jednim sveštenikom u autobusu gradskog prevoza. Dok je pričao o razgovoru koga su vodili, zaobišli smo jednu grupu mladih ljudi sa kojima je jedan sveštenik nešto govorio. Zaobišli smo tu grupu i nastavili put dalje. Milan je prepoznao upravo tog sveštenika o kome je bila reč. Kada smo već prilično poodmakli od te grupe, sveštenik nas je pozvao: "Halo momci, stanite, jeste li vi Amerikanci?" Aludirajući na našu svečanu, crkvenu odeću, obratio nam se na engleskom. Mi smo im prišli i tada je prepoznao Milana. Izraz lica mu se naglo promenio. Ućutao je. Ono što smo u narednih pola sata doživeli bilo je jedno od najupečatljivijih iznošenja evanđelja javno na ulici praćeno očiglenom silom sa Neba. Govorili smo dve grupe ljudi, dok su prilazili stalno novi studenti bogoslovije. U grupi kojoj sam ja govorio primetio sam nekoliko jako otvorenih i prijatnih mladih ljudi. Pored toga što su postavljali provokativna pitanja, bazirana na intelektualnom poznanju hrišćanske nauke i istorije, osetilo se da žedne za pravim Jevanđeljem.. Objašnjavali smo im šta znači život sa Isusom; to je Isusov život u nama. To je potpuna predaja Njemu, i Njegovo vođstvo u svakom trenutku. Vera je gledanje u Hrista, pouzdanje u sve što je rekao i uporno traženje Njegovog prisustva. Kada je došlo vreme da završimo razgovor, jedan od mladića koji je sve vreme ćuteći slušao, zamolio me da mu dam napismeno nešto od toga što sam govorio. U tom trenutku sam shvatio zašto sam trebao poneti "Veliku Borbu" tog jutra. Ovaj jednostavni mladić se srdačno zahvalio. Sa radošću u srcu, otpratio sam pogledom ceo njegov put do internata sa tom blagoslovenom knjigom pod miškom.
Željko sve to vreme nije mogao da se načudi kako je bilo moguće tako otvoreno propovedati ljudima od kojih su neki još samo pre par sedmica bili spremni da se fizički obračunaju sa njim, vođeni slepim fanatizmom. Zaključili smo da je ovoga puta razlika bila da nismo išli u svojoj sili.
Septembra 2002. imao sam sledeći san: Sedeo sam u crkvenoj dvorani, gde smo pratili izlaganje propovednika. Prepoznao sam o kome se radi. U jednom trenutku me obuzima sila Gospodnja u kojoj ustajem i izgovaram sledeće reči:“Braćo i sestre, ovaj čovek lažePogledom koji je odavao neprijateljstvo ali i nemoć, ovaj „najamnik“ me pogledao i sišao sa propovedaonice napuštajući dvoranu. Zatim se ponovo vratio, stao iza katedre i nastavio govor. Međutim, njegovo lice je naglo propalo, kao u prerano ostarelog čoveka, glas se gubio i postajao sve tiši. On je izgubio dobar deo svoje sile.Ponovo sam ustao i ponovio iste reči. Propovednik je ponovo napustio prostoriju, i nakon toga se vratio, ovoga puta još ostarelijeg lica i manje snage. Ovo se ponovilo još jedanput, da bi na kraju video da je propovednik postao potpuno proziranUjutro sam se probudio sa veoma teškim osećanjem da sam postupajući grubo, gotovo uništio ovog čoveka. Nakon usrdne molitve Bogu dobio sam osvedočenje da je ova poruka došla od Njega. Našao sam sledeći citat koji to potvrđuje:
„Onima koji se, kao i mladi poglavar, nalaze na visokim, poverljivim položajima i imaju veliko imanje, može izgledati kao suviše velika žrtva odricanje od svega da bi sledili Hrista. Ali to je pravilo koje važi za sve koji žele da postanu Njegovi učenici. Poslušnost se mora pokazati u svemu što se prihvati. Samoodricanje je suština Hristove nauke. Često se iznosi i poučava jezikom koji izgleda vrlo zapovednički, zato što ne postoji drugi način za čovekovo spasenje osim da se odlučno odbaci sve ono što će, ako se gaji, slomiti celo biće.“ (DA 523)
Nakon skoro pola godine, razumeo sam i tumačenje ovog sna. On predstavlja ono na šta nas Bog danas poziva, i što je sastavni deo naše službe. To je otvoreno svedočanstvo koje treba da oživi po našim crkvama. Mi stvari moramo nazvati pravim imenom propovedanjem istine kakva je u Hristu, sa jedne strane, i razobličavanjem zabluda i svake duhovne prevare koja odvodi od Hrista, sa druge strane. Ublažavanjem poruke koju Gospod stavlja u usta svojih glasnika, čini se neprocenjiva šteta. U ovom delu nema nikakvog mesta za lažni respekt. Istina mora da odjekne usred Božjeg naroda, i ako nema nikoga da je zastupa, kamenje će progovoriti. Neposvećene duhovne vođe zaklanjaju spasonosni pogled na Hrista, i samo upornim i posvećenim naporima u sili Božjoj, a opet sa krotošću i poniznošću, jasnom rečju istine, će biti učinjeni „providnima“ da bi narod koji želi mogao ugledati Raspetoga;
"Svakoj generaciji je Bog slao svoje sluge da ukore grijeh, kako u svijetu tako i u crkvi. Ali ljudi žele da im se govore ugodne pojedinosti, a čista, neuljepšana istina nije im prihvatljiva. Kad su otpočinjali svoje djelo, mnogi reformatori odlučili su biti vrlo oprezni u napadanju grijeha crkve i naroda. Nadali su se da će povesti ljude natrag k učenjima Biblije primjerom čistog kršćanskog života. Ali na njih je sišao Duh Božji, kao što je sišao na Iliju, i oni se nisu mogli uzdržati od propovijedanja jasnih biblijskih riječi – učenja koja nisu bili skloni iznijeti. Oni su bili potaknuti da gorljivo iznesu istinu i opasnost koja prijeti dušama. Riječi koje im je Gospod dao govorili su bez straha od poslijedica i ljudi su bili prisiljeni čuti upozorenje. Ovako će poruka trećeg anđela biti objavljena. Kada dođe vrijeme za glasnu viku, Gospod će raditi kroz ponizna oruđa vodeći umove onih koji su se posvetili njegovoj službi.“
U Beogradu smo imali još veliki broj iskustva u kojima smo videli da svetovni ljudi, pa čak i pripadnici drugih crkava, više slušaju ono što smo iznosili od samih naših vernika u crkvi. Dok nam je jedan stari beogradski profesor na Trgu republike uputio reči : "Blago crkvi koja može da sluša ovakve reči", duboko u srcu smo skrivali bol zbog toga što smo upravo tog jutra iz jedne od tih crkava bili silom isterani.
Kada sad razmišljam o tome, mogu da preuzmem odgovornost za to da je lično moj nastup, kao i nastup moje braće sa mnom, često bio prejak i verovatno težak za primiti. To je ono za šta se molim Bogu i svim braći i sestrama da mi oproste. Nisam ih dovoljno voleo. To je jedna strana.
Druga strana je to što je činjenica, a to je da smo govorili i delovali po onome što smo verovali iz celog srca i držali se toga. Do sada nije bilo nikoga ko je pronašao doktrinalnu grešku u tome. Koliko je meni poznato čak i na propovedničkim sastancima, povodom toga što se u Beogradu odvijalo 2001. i 2002. je rečeno da je u tome što učimo čista nauka advenista sedmog dana. Mi smo, sa druge strane, sve vreme mogli da ukažemo na ono što u nauci i praksi vođa naše crkve nije ispravno. Mi smo uvek verovali da je proročanstvo Elen Vajt odavno ispunjeno među nama. Ono glasi ovako:
Kada sad razmišljam o tome, mogu da preuzmem odgovornost za to da je lično moj nastup, kao i nastup moje braće sa mnom, često bio prejak i verovatno težak za primiti. To je ono za šta se molim Bogu i svim braći i sestrama da mi oproste. Nisam ih dovoljno voleo. To je jedna strana.
Druga strana je to što je činjenica, a to je da smo govorili i delovali po onome što smo verovali iz celog srca i držali se toga. Do sada nije bilo nikoga ko je pronašao doktrinalnu grešku u tome. Koliko je meni poznato čak i na propovedničkim sastancima, povodom toga što se u Beogradu odvijalo 2001. i 2002. je rečeno da je u tome što učimo čista nauka advenista sedmog dana. Mi smo, sa druge strane, sve vreme mogli da ukažemo na ono što u nauci i praksi vođa naše crkve nije ispravno. Mi smo uvek verovali da je proročanstvo Elen Vajt odavno ispunjeno među nama. Ono glasi ovako:
"Vama ne znači ništa svetlo koje je Isus, došavši sa neba, dao Jovanu i svom narodu. Učite da dolazeći događaji nisu od tolikog značaja da bi im se trebala pokloniti posebna pažnja. Istinu, koja je nebeskog porekla, smatrate suvišnom. Vi kradete Božjem narodu iskustva koja je imao u prošlosti i na to mesto stavljate lažnu nauku U jednoj noćnoj utvari mi je jasno pokazano, kako neko ovakve poglede posmatra kao velike istine koje se trebaju širiti u ovo vreme. Pokazana mi je jedna platfoma koja je nošena dobrom drvenom građom – to su bile istine Božje rečiTada začuh jedan glas: „Gde su stažari koji treba da stoje na zidovima Siona? Da li spavaju? Ovaj temelj je napravio Građevinar. Ona će podneti oluje i nevreme. Da li će se ovom čoveku dozvoliti da širi učenja koja ne priznaju protekla iskustva Božjeg naroda? Vreme je da se preduzmu odlučni koraci
Neprijatelj duša je odlučio da stvori utisak o potrebi podizanja jedne velike reforme u redovima adventista sedmog dana. Ova reforma bi se trebala sastojati od toga da se odustane od učenja koja su priznata kao stubovi naše vere. U vezi sa tim trebalo bi da se odvija i jedan proces reorganizacije. Šta će biti rezultat jedne takve reforme ukoliko se ona provede? Napustiće se principi istine koje je Bog u svojoj mudrosti dao svojoj crkvi. Naša religija će biti pomenjena. Fundamentalni pincipi, koji su u toku zadnjih pedeset godina nosili naše delo, biće proglašeni pogrešnim. Oformiće se jedna nova organizacija. Pisaće se knjige sasvim drugačije vrste. Proširiće se jedan sistem intelektualne filozofije. Subota će se, naravno, olako uzimati, kao i Bog koji je dao. Ukloniće se sve što bi moglo smetati na putu ovog novog pokreta... Vaš temelj je izgrađen na pesku. Oluja i nevreme će ovu zgradu odneti sa sobomKo poseduje autoritet, da pozove u život jedan ovakav pokret? Mi imamo svoje Biblije. Imamo naša iskustva, koja su potvrđena čudesnom silom Svetog duha. Imamo istinu koja ne dopušta nikakve ustupke. Ne trebamo li odbaciti sve ono što se nije u saglasnosti sa tom istinom? Oklevala sam da ovo, na šta me Sveti duh poticao, objavim i iznese,. Nisam htela biti dovedena u poziciju da zavodljivi uticaj ovog lažnog učenja osramotim. Međutim, po Božjem je planu da se protivimo ovakvim pojavama zabluda.“(Odabrana svedočanstva, nemačko izdanje, 1 Sveska, st. 215-216).
U oktobru sam se ponovo vratio za Nemačku.
30. 11. 2008.
Iskustva sa Rodosa
Iskustva sa Rodosa, prvi deo
Do odluke da putujem za Rodos je došlo na sledeći način. Irena je sa devojčicama trebala da provede tri sedmice kod svoje majke koja stanuje u gradu Rodosu, na ostrvu Rodos. Tu takođe žive i njena dva brata.
Već na početku svog boravka, ispričala je majci da je upoznala nekog, i da se stvari odvijaju tako da može da računa sa time da ću jednog dana želeti da je upoznam kao moju buduću taštu.
U životu njene majke religija igra najvažniju ulogu. Ova žena vrlo revnuje za Boga i grčku pravoslavnu crkvu. Sva njena deca su bila usmeravana tako od najranijeg detinjstva. Imala je najiskreniju želju da svojoj crkvi podari dobre vernike, svoju decu vaspitanu u dobrom pravoslavnom duhu. Međutim, to nije išlo onako kako je ona to htela. Sila sveta sa jedne strane, i njena nemogućnost da predstavi svoju veru u Boga kao privlačnu, životnu silu koja ljude menja na dobro, su učinile da nijedno od njene dece nije pošlo upravo tim putem. Njeni sinovi, iako vernici, nemaju običaj da veru praktikuju u svojoj nacionalnoj crkvi, a Irena je još kao vrlo mlada, pod stegom prestrogog kućnog reda odselila od kuće, udala se, a nedugo zatim primila krštenje u Zajednicu Jehovinh svedoka. Sve ove okolnosti su njenu majku veoma razočarale. Ona se osetila dužnom da povremeno čak i prekine kontakt sa svojom kćerkom zbog njenog izbora.
Sada je imala razloga za blago zadovoljstvo. Irena već mesecima ne posećuje svoju zajednicu, i upoznaje nekog Srbina. Pošto su Srbi uglavnom pravoslavci, bila je vrlo zadovoljna razvojem situacije sa njenom kćerkom.
Sve je to trajalo dok nije u Ireninoj sobi otkrila Luterovu Bibliju, koju sam joj pozajmio da je čita za vreme odmora. Preko par direktnih pitanja o meni, njena sumnja je bila potvrđena, da ja nisam običan pravoslavac, već neko ko je slično njenoj kćerki, na osnovu osvedočenja izabrao krštenje u Hrista u jednoj drugoj zajednici. Meni je zaista žao ove žene. Malo joj ljudi želi tako dobro kao mi, ali njeno iskustvo i spoznaja je takva, da ona iskreno pati zbog toga što smo mi takvi. Da ne živimo po tradiciji, ili pod bilo kakvim ljudskim autoritetom, čak i u vlastitim crkvama. Mi moramo živeti po onome kako smo osvedočeni, kako smo primili i kako nam je savest kroz Božju Reč formirana.
Ovo nisu bili laki dani za Irenu i decu, jer moja tašta nije uspevala, a ni htela da sakrije svoju ljutinu. Bili su to dani nemira i svađe. Stotine nemih ikona sa zidova njene kuće su bili svedoci vrlo teških reči na račun naše vere i naše ljubavi jedno za drugo. Naše devojčice su ionako već imale dosta iskustava iz prošlosti u kojima su prepoznale da njihova baka ima reči ljubavi, uvažavanje samo za pripadnike svoje crkve, sveštenike, duhovnike, kao i strane osobe, „prolaznike“ kroz njen život. Da li je ljubav prava, testira se u našem odnosu prema bližnjima, onima koje susrećemo svaki dan i delimo život sa njima.
U međuvremenu, u svojoj samoći ovde u Nemačkoj, imao sam vremena za molitvu u vezi Irene i svega što smo doživeli kroz dva do tri meseca zajedničkog druženja. U ovim danima sam dobio konačnu potvrdu i sigurnost da je to osoba za mene. To se desilo onoga trenutka kada sam u jednom njenom pismu pročitao sledeće reči za kojima sam tako dugo čeznuo i tražio osobu koja će ih izgovoriti: „Tvoj Bog moj Bog, i tvoj narod moj narod“.
Imao sa mučan osećaj u vezi sukoba koje je imala sa svojom majkom. Često je plakala i govorila da ne veruje da može još dugo da izdrži dole. Ovaj problem smo izneli pred Boga i molili se. Nakon određenog vremena odgovor nam je došao kroz jedan Irenin san. U tom snu je razgovarala telefonom sa mnom i rekla mi: „Ukoliko ne dođeš za Rodos biće prekasno.“
Imao sam duboko uverenje da je kroz san govorio Bog. To prekasno sam razumeo da se odnosi u prvom redu na Ireninu majku a i njenu braću koja su mogla kroz celi nemir koji je neprijatelj posejao, da steknu pogrešan utisak, koji bi kasnije bilo teško popraviti.
Druga potvrda da je stvar bila od Boga su okolnosti u kojima sam dobio otvorena vrata za put. Prvo je bilo da sam dobio slobodno na svom poslu u jedno nezgodno vreme, a drugo, vrlo povoljnu avionsku kartu usred sezone godišnjih odmora.
Moj put do Rodosa su pratila vrlo lepa osećanja, unutrašnji i spoljašnji znaci Božjeg odobravanja. 
Grčku volim iz celog srca zbog bogate istorije i prijatne klime. Zadnji put sam tamo bio još 2001. Nikada neću zaboraviti posetu Areopagu, mestu gde je Pavle održao propoved Atinjanima. Jednostavnost tog mesta, taj obični kamen, obeležen jednostavnom pločom, i tako mali broj ljudi koji su se za to interesovali, nasuprot tolike gomile oko Akropolisa, pomisao o apostolu koji je tako velike deonice prelazio pešice noseći Jevanđelje, naterala me da briznem u gorki plač zbog svojih greha i greha mog naroda.
Grčka je za Srbe vrlo prijateljska zemlja. Ovde Srbe smatraju svojima, prijateljskim narodom. Postoje velike sličnosti u mentalitetu, otvorenost i gostoprimljivost. Prednost Grka je i to što su kroz turizam stekli iskustvo sa ljudima različitih nacija, u čemu su dobili na toleranciji i poštovanju običaja i kulture drugih. Rodos čuva spomenike kulture iz islamske i italijanske faze istorije. Naš narod je dugo izolovan, i osuđen na to da se meri sam sa sobom, skeptičan prema nepoznatom i stranom. Našem čoveku je teško da ostavi slobodu drugima, i da ceni različitosti, da uči od drugih i usvaja kao svoje ono što je dobro. Primetno je, međutim, da su Grci mnogo veći tradicionalisti. Imaju visoko mišljenje o svojoj duhovnosti, i vide je na stepenu iznad drugih naroda. Grčka je kolevka evropske kulture i pravoslavne vere, kako oni to vide. Svoju tradiciju ne napuštaju čak i kada nosi protivrečne elemente. Tako da možete na svakom koraku da vidite da se zajedno nude na prodaju simboli tradicionalnog hrišćanstva i pantenona bogova grčke mitologije.
Dok sam sletao na Rodos, i posmatrao kroz prozor aviona, u svojoj mašti i viziji sam video jedan jak misionski centar Jevanđelja. Odavde brzo može da se stigne do Turske, Palestine, Egipta i Balkana. U vreme kada jednostavne istine ponovo zasijaju svojim svetlom Bog će otkriti svoje ljude koje sprema na ovom mestu, i ja sam goreo od želje da neke od njih već sada upoznam.
Dočekali su me Irena sa devojčicama i njena braća. Od prvog trenutka sam video da su to i moja braća po duhu. Jednostavni, srdačni momci, sa kojima se u svako vreme možeš udubiti u razgovore o bilo čemu, koji dele zadnje što imaju i stavljaju lepotu karaktera na prvo mesto vrednosti.
Osim gomile turista na ulicama u toploj mediteranskoj noći, prva osoba koju smo slučajno sreli u blizini apartmana koji je Irena uz molitvu za mene pronašla i iznajmila, bila je njena majka. Prošla je pored nas, ne zaustavljajući se, osoba ponosnog držanja, potpuno bele kose. Do danas me nije napustio utisak dubokog poštovanja prema njoj. Cenim ljude koji se striktno drže svojih ubeđenja, i uvek gajim velike nade za njih.
Sutradan je došlo i do prvog susreta u njenoj kući. Dočekala me veoma ljubazno, sa određenim odstojanjem, uvek naglašavajući da lično ništa nema protiv mene. Vrlo su joj bila važna pitanja mog porekla, i ja sam joj objasnio sve o mojoj porodici, religiji, tradiciji i narodnosti. Objasnio sam joj da sam vaspitan u komunističkoj porodici, koji su uzroci prihvatanja komunizma i odbacivanja pravoslavlja. Govorio sam joj o svom putu traženja, odnosa prema našoj nacionalnoj crkvi i tradiciji, i uzrocima mog izbora. Predstavio sam se kao čovek koji ne veruje za sebe da je u svemu u pravu, ali da moram da živim po svojoj savesti i onome što sam shvatio da je dobro, da se bojim Boga i volim Njegove zapovesti i žrtvu koju je prineo za nas.
Objasnila mi je svoj stav, da ne može da da blagoslov na brak svoje kćerke, ako on nije sklopljen sa pravoslavcem i u Pravoslavnoj crkvi. Ja sam joj objasnio da je Pravoslavna crkva moja crkva i mojih očeva po tradiciji, ali da ne živim po svemu što ta crkva uči, što mi savest ne dozvoljava, i obratno da držim nešto za ispravno što se u mojoj crkvi ne uči. Objasnio sam joj da je to moj stav po pitanju ne samo Pravoslavne, nego i svih ostalih hrišćanskih zajednica, pa i moje u kojoj sam primio krštenje. Rekao sam joj da težim životu u kome idem samo po onome kako me Bog vodi. Na njeno pitanje da li bi pristao da se venčamo u pravoslavnoj crkvi, odgovorio sam da i ja i Irena o tome razmišljamo ko će da nas venča. Mi se molimo Bogu da nam to pokaže. Ukoliko ona zna sveštenika koji zaista živi Bogu po volji, i da je kao što piše Pismo da sveštenik treba da bude, onda mi nemamo ništa protiv. Na te moje reči je reagovala dosta nestrpljivo, jer je smatrala da se podižem iznad autoriteta sveštenika u njenoj crkvi, koji su sluge Božje, čije duhovno stanje mi ne smemo da ispitujemo. Navela mi je iste biblijske argumente za to koje čujemo i u drugim crkvama kada se pomene pitanje sveštenstva. Hristos je rekao, rekla je, da činimo ono što oni govore, ali ne ono što oni čine. Njihova je stvar njihov odnos sa Bogom, i oni sami za sebe moraju dati odgovor. Mi ne možemo njima da sudimo. Kada sam ja pitao zašto ne možemo, jer Biblija kaže da mi treba da sudimo one koji su unutra, ona je odgovorila da su oni sveštenici, iznad nas, predstavnici Boga, Hrista i svete Marije. Vrlo je veliki greh što mi ne priznajemo Mariju kao sveticu.
Ko je taj koji postavlja sveštenike, i uopšte poziva ljude na delo službe? Ako je to crkvena organizacija, onda bi ovoj ženi morali dati pravo. Međutim ako je to Sveti Duh, Hristov zamenik, onda bi dokaz svešteničkog poziva jednog čoveka morao biti ne ckrvena mantija, svedočanstvo završene teološke škole, potpis crkvene organizacije na nekom papiru, nego njegov sveti život. Kada je Melhisedek sreo Avrama, ovaj ga je prepoznao unutrašnjim svedočanstvom Svetog Duha kao sveštenika, većeg od sebe. Tada mu je dao i desetak koji pripada sveštenstvu. Ako bi čovek mogao da živi svetim životom bez Boga, i ako nije moguće prepoznavati ljude po Hristu, a ne po telu, kao što Pismo u 2 Kor.5 kaže, onda bi se mi mogli prevariti u prepoznavanje da li je neko sveštenik Boga ili ne. Međutim mi verujemo Pismu. Bez prava da podcenjujemo postojanje crkava, organizacija, sveštenstva, što je isto Bog dozvolio iz određenih razloga, bez želje da nipodaštavamo službenike organizacija, mi se istovremeno uvek okrećemo Bogu i kod Njega sve proveravamo. To znači, Gospode, ja vidim čoveka koji mi prilazi sa odrađenim autoritetom. Pokaži mi molim te od koga to dolazi Da li je to od Tebe, i kakav ja odnos prema njemu treba da zauzmem? Tako te molim jer ne želim da pogrešim odbacivajući ono što je od Tebe, ili dajući čast nekom sistemu koji je protiv Tebe. Ako je duša iskrena, biće nagrađena odgovorom na ovakvu molitvu.
I tako je žena, koju bi tada najradije zagrlio i nazvao svojom majkom, ostala iza svojih vrata koja je preda mnom zatvorila. Ja više nisam smeo da ulazim pod njen krov. U narednim danima sam dolazio do terase pred vratima i tu sedeo. Tako sam mogao da razgovaram sa komšijama i da mnoge od njih upoznam i dobijem uvid u njihov život i razmišljanje. Sve ima svoje prednosti.
Ona je odbila da blagoslovi naš brak. Irena me taj dan otpratila do moje sobe. Ispričala mi je o tome kako je došla do nje, kako se molila Bogu za svaki korak. Ispostavilo se da je majka vlasnika apartmana, isto tako pobožna pravoslavka, koja čak vrlo dobro poznaje njenu majku, i jako je voli i ceni. Sreli smo je na ulaz u našu zgradu. Pričala je neko vreme sa Irenom, a onda je stavila ruke na njenu glavu, i pozdravila nas. U mojoj sobi se Irena rasplakala. Objasnila mi je šta joj je ova žena rekla. Irena joj se od prvog dana jako svidela, na prvi pogled. Čula je da traži sobu za svog budućeg verenika, i da planiramo veridbu na Rodosu, nakon upoznavanja sa njenom majkom. Ova žena se uplašila za Irenu, da ne čini neku grešku. Ako takva osoba naiđe na pogrešnog čoveka, mogla bi mnogo da propati. U tom trenutku, kada smo bez blagoslova napuštali moju taštu, ona nas je srela i ponovo na prvi pogled, izgubila razlog sveg strahovanja za Irenu. U tom trenutku je ona izgovorila blagoslov nad našim brakom. Ona nije znala šta čini. Nije nikada saznala o našem sukobu sa Ireninom majkom. Sa velikim strahopoštovanjem smo izašli pred Boga da mu zahvalimo, što je našao ruke koje su prenele izgubljeni blagoslov.
19. 11. 2008.
Hristove rane
Hristove rane
Teško meni od muke moje, reći će; ljuta je rana moja; a ja rekoh: To je bol, treba da ga podnosim.(Jer 10,19)
Podnosiću gnev Gospodnji, jer Mu zgreših, dok ne raspravi parbu moju i da mi pravicu; izvešće me na videlo, videću pravdu Njegovu Mih 7,9
Zar, dakle, uzalud čistim srce svoje, i umivam bezazlenošću ruke svoje Dopadam rana svaki dan, i muke svako jutro?
Više da mi niko ne dosađuje, jer ja rane Gospoda Isusa na telu svom nosim. Gal 6,17
A drugi mu učenici govorahu: Videsmo Gospoda. A on im reče: Dok ne vidim na rukama Njegovim rana od klina, i ne metnem prsta svog u rane od klina, i ne metnem ruke svoje u rebra Njegova, neću verovati. Jov 20,25
... kupe se na me, zadaju rane, ne znam zašto, čupaju i ne prestaju. Ps35,15
Sakrij me od gomile bezakonika, od čete zločinaca, Koji naoštriše jezik svoj kao mač, streljaju rečima, koje zadaju rane, Ps 64,3
Kad ti bude teško rasuditi između krvi i krvi, između raspre i raspre, ili između rane i rane, oko kojih bude parnica u tvom mestu, tada ustani i idi u mesto koje izabere Gospod Bog tvoj; 5Moj 17,8
Ali On bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kar beše na Njemu našeg mira radi, i ranom Njegovom mi se iscelismo. Isa.53,5
Koji grehe naše sam iznese na telu svom na drvo, da za grehe umremo, i za pravdu živimo; kog se ranom isceliste.1 Pet 2,24
I pogledaće na mene kog probodoše; Zah 12,10
Probodoše ruke moje i noge moje. Ps.22,16
Znamo da je Hristos umro na krstu na način na koji je bilo opisano i prorečeno u Pismu. Trebalo je da bude podignut da bi privukao sve sebi. Međutim zašto je proboden? On je svakako mogao biti podignut a da ne bude i proboden. Isto tako je mogao biti proboden, ali da mu se polome kosti. Međutim kosti mu nisu smele biti polomljene. To pokazuje da je trebalo da se odigra upravo onako kako je bilo. Nebska mudrost je to propisala iz jednog razloga.
Hristovo telo je bilo celo izranjavano kroz trnovu krunu, tragove bičevanja, i nakon smrti probodena unutrašnjost ispod rebra sa desne strane kopljem.
Sada bi obratili pažnju na to što je prikovan, dakle proboden kroz ruke i noge. Zašto je trebalo da bude tako proboden?
Iz Pisma saznajemo da će na kraju istorije greha Božji neprijatelji biti položeni Hristu pred noge. Nakon priznanja koje će izreći i suda koji će primiti, i sam Hristos će se pokoriti Onom koji mu je sve pokorio. To će biti kao i prvo pokoravanje, pokoravanje kod nogu. Tada će biti Bog sve u svemu.
Jer Njemu valja carovati dokle ne položi sve neprijatelje svoje pod noge svoje. A poslednji će se neprijatelj ukinuti, smrt. Jer sve pokori pod noge Njegove. Ali kad veli da je sve Njemu pokoreno, pokazuje se da je osim Onog koji Mu pokori sve. A kad Mu sve pokori, onda će se i sam Sin pokoriti Onom koji Mu sve pokori, da bude Bog sve u svemu. 1Kor.15, 25-28
Mi se sada pitamo gde su oni koji su prijatelji Božji, gde su spaseni? Oni su već u Hristu. Oni su ušli za razliku od onih koji su spolja i koji su se pokorili zato što su morali. Oni koji su se pokorili kao što će se Hristos pokoriti Ocu, su postali jedno sa Hristom. Očito je da kada neko iz ljubavi dođe pred nečije noge, na taj način postaje jedno sa njim. Tako i pranje nogu na koje nas Isus poziva da činimo jedni drugima, ima isti takav smisao, a to je da postanemo jedno.
Verujemo da su upravo stoga Hristove noge morale da budu probijene. U Pismu stoji: Koji grehe naše sam iznese na telu svom na drvo, da za grehe umremo, i za pravdu živimo; kog se ranom isceliste.1 Pet 2,24
Neki veruju da je Isus ranjen umesto nas, što i jeste istina, ali nije cela. Jer ukoliko neko primi ranu umesto tebe, to je dobro, ti si pošteđen rane i kazne, ali si ostao isti. Ukoliko si zdrav ostaješ zdrav, ali bolestan ostaješ bolestan. Ukolko si ranjen ostaje rana da ti krvari i gnoji, kao što kaže Psalam: Jer bezakonja moja izađoše vrh glave moje, kao teško breme otežaše mi Usmrdeše se i zagnojiše se rane moje od bezumlja mog.
Hristove nas rane ne samo zamenjuju nego i isceljuju. Zato je i bio proboden, da bi ušli kroz te rane u Njega. Tako je slikovito pokazano da nam je otvoren put da se vratimo u Njegovo telo, odakle smo zbog greha ispali.
Kao što je ograda od svetinje bila sva bela, što je simbol Hristove pravde i čistoće, osim tri ulaza u tri različite crvene nijanse, tako je i sa Hristovim ranama gde je proboden. Ti ulazi su slika za Njegove rane, kojima ulazimo u Njega koji je naša Svetinja.
Mi na Njegove rane ulazimo u Njega. To je naše iscelenje.
Šta znači nositi Hristove rane na svom telu? To znači isto kao Hristos, u Njegovom životu koji se ponavlja u nama koji smo u Njega ušli, biti otvoren i spreman primiti one koji nam nanose zlo, oprostiti, otvoriti srce za takve. Kao što se Njegovo srce na krstu otvorilo i iskrvarilo za nas, tako i nas u Njemu, da se srce otvori i iskrvari za one koji još nisu u Njemu.
Ako je Marija ljubila i prala noge suzama, kako mi treba da činimo? Ako je nju ljubav privukla da padne pred noge koje su tada još bile cele, i koje je pomazala za pogreb, kako mi treba da činimo sa nogama probodenim? O kad bi naša služba bila služba probodenim nogama! Kako bi ga ljubili i oplakivali probodene noge!
Mi ga probadamo, a On nas tim ranama isceljuje. Mi ga time usmrćavamo, čime nas On oživljuje. Probodosmo ga, a On nas poziva da stavimo svoje ruke u te rane, kao svog nepoverljivog učenika.
Slava mu večna, slava mu i hvala iz dubina, i visina
I još nešto. Kada je Samson ubio onog lava i zadao mu rane, u te rane se kasnije u mrtvog lava uselio roj vrednih pčela. Ovo je velika zagonetka, da Gospod u samom sebi ( simbol mrtvog Lava Hrista na krstu) čini takvu promenu da iz onog koji jede izađe jelo, i od onog koji je ljut (pčele kao simbol za Božji narod koji je, iako u Njemu, još uvek ljut i grešan) izađe slatko (tj. evanđelje).
Predajmo se Gospodu da ne bi jeli više jedni druge. Uđimo u Hrista da bi on našu ljutinu pretvorio u Njegov slatki ukus ljubavi , sveto Evanđelje iz naših usta.
13. 11. 2008.
U Hristu, 1.deo
Po konkordansu elektronske biblije Karadžić-Daničić, postoji pedeset pet mesta gde se spominje „u Hristu“ (uglavnom u Pavlovim poslanicama). Verujem da bi taj broj bio drugačiji ukoliko bi se koristio neki savremeni prevod. Na našem jeziku nemam drugi konkordans, tako da su mesta koja sam pronašao sledeća:
1. Rimljanima 6,11: Tako i vi, dakle, držite sebe da ste mrtvi grehu a živi Bogu u Hristu Isusu Gospodu našem.
Utisak je da ako se ovo ne razume, onda se ništa ne može razumeti. Ili ako se pogrešno razume ima jako teške posledice za našu veru. Pretpostavimo da danas odemo jednom prosečnom verniku sa ovim rečima: „Brate ti si mrtav grehu!“ Nema puno mogućnosti. Ili je to istina ili nije. Ovo je biblijska istina, znači veća je istina od toga da ja sada ovde sedim i pišem ove redove. Neki mogu da kažu da ovde u Pismu piše da treba sebe da držimo, dakle da se smatramo da smo mrtvi grehu. To je ideja koja treba da nas vodi, ideal koji će se ispuniti u budućnosti. Međutim da li je to tako u stvarnosti, to je već nešto drugo. To zavisi od nas.
Tada bi trebalo pročitati celu šestu glavu. Drugi stih recimo kaže da kako ćemo još živeti u grehu kada smo umrli grehu. Dakle istina je: mi smo umrli grehu. I dalje u desetom kaže da smo jedamput umrli (grehu). Pavle objašnjava u šestoj glavi da se to desilo na Golgoti. Tamo smo umrli zajedno sa Hristom na krstu. Naša smrt grehu se tada i tamo desila za sva vremena. Iz tog razloga trebamo svoju smrt grehu da priznamo i iskoristimo.
Možda će sada biti lakše da ponovo priđemo tom verniku i da mu kažemo i drugu istinu: „Brate ti si živ Bogu u Hristu Isusu.“ Jer su Bogu svi živi. Ako je živ Avram, i Isak i Jakov, onda si i ti živ. Tvoj život je skriven sa Hristom u Bogu. Tvoj život nije to što ustaješ, ideš na posao, igraš se sa decom i ideš sa ženom spavati. Ne. Tvoj život je Hristos i ne samo tvoj nego i svih ostalih ljudi na zemlji, znali oni to ili ne znali. Pavle objašnjava da onog trenutka kada je Isus vaskrsao, tada smo i mi vaskrsli sa Njim. Svoj život u Hristu trebamo da priznamo i iskoristimo.
2. Rimljanima 6,23: Jer je plata za greh smrt, a dar Božji je život večni u Hristu Isusu Gospodu našem.
Jedan lep prevod kaže: “Greh isplaćuje svoje sledbenike. Plata je smrt. A Bog daruje svoje večnim životom u Isusu Hristu.” Dakle iako je Hristos život svakog čoveka, On ipak nema potpunog dejstva ukoliko se ne primi. Jer dar postaje naš u potpunosti tek kada se primi. Zato se na ljudima koji nisu primili Hrista, i koji ne žive u Hristu, primećuje greh i smrt. Ubeđenja smo, međutim, da će na nebu biti ljudi koji nisu primili Hrista, jer im evanđelje nije bilo poznato; ali ga nisu ni odbacili kao svoj život, što se pokazalo kroz dela ljubavi.
3.Rimljanima 8, 1.2: Nikakva, dakle, sad nema osuđenja onima koji su u Hristu Isusu i ne hode po telu nego po Duhu. 2. Jer zakon Duha koji oživljava u Hristu Isusu, oprostio me je od zakona grehovnog i smrti.
Ovo Pavle piše nakon opisa borbe sa grehom jednog čoveka u Rim.7. Postoje različiti stavovi o tome koga ovaj čovek predstavlja. Veliki broj naših vernika veruje da se ovde radi o Pavlu u svakom trenutku njegovog života, Pavlu koji ne može biti potpuno poslušan zakonu, zbog svoje grešne prirode. Mi ne verujemo da je to Pavle sam. On ovde govori o svima nama uopšteno, koji imamo pravilnu spoznaju o zakonu, i priznajemo da je zakon dobar. Dakle radi se o obraćenom čoveku, jer neobraćeni se protivi, izgovara i nikako ne ponižava. Međutim, iako priznajemo zakon da je dobar, ponižavamo se i tražimo Gospoda, ipak grešimo u odnosu na Njegov zakon. Ovde se svakako radi o namernim gresima (prestupima). To znači da nam nedostaje sila Božja da bi bili poslušni.
Ono što mnogi namerno ne žele da vide jeste da postoji izlaz. I on je pokazan na kraju Rim.7. i nalazi se „u Hristu“; kao što ovde dalje Rim.8 kaže. Ovde govori da postoje oni koji su u Hristu. To znači da je u Hristu postojanje. Postoji dakle egzistencija, život u Hristu. To je pravi život, a ne ono što često nazivamo životom. Stanje čoveka iz Rim.7. iako se naoko čini kao život poniznosti, religiozni život, iako ulazi čak i u područje Božjeg strpljenja, ipak je po Pismu smrt. To vidimo po tome što čovek u Hristu oživljava. Da nije bio mrtav, ne bi mogao da oživljava. I drugo on oživljava uvek, a nešto što je uvek to je zakonitost. To je ono što Pavle naziva, po našem prevodu zakon Duha. Taj zakon Duha ima jednu od zapovesti: čovek koji je u Hristu ne greši namerno; i drugu: Takav čovek koji je u Hristu se ne sme i ne može nazivati mrtvim, neobraćenim, bez obzira na to šta on čini ili ne čini.
4. Rimljanima 12,4: Tako smo mnogi jedno telo u Hristu, a po sebi smo udi jedan drugom.
U Pismu postoji nauka o telu. Ona se prihvata verom, jer se ne vidi telesnim očima Kada je Adam stvoren Bog mu je udahnuo život ne samo za njega nego celog čovečanstva (udahnuo mu je duhove života). Kaže se za Adama i Evu da su bili jedno telo. To kaže i za današnje brakove. Za nas je ovo tajna o kojoj možemo da kažemo samo ono što je otkriveno, ali nikada u potpunosti da shvatimo. Pismo dalje kaže da je u Adamu sagrešio celi svet, jer kada je on sagrešio, mi smo bili u njemu, tj. njegovo telo.
Postoje mnoga tela. Izrael je jedno telo. Zato je Danilo osećao grehe naroda kao svoje. Nacija svaka za sebe su tela. Crkve su tela. Pismo često pominje kolena, plemena, narode. U simboličnoj priči o Lazaru, Isus spasene vidi u Avramovom krilu itd.
Mi nismo postali deo Hristovog tela tako što smo mi Njega izabrali. Ne. To se desilo tako što je On izabrao nas, tj. pristao na Očev predlog da postane čovek, tj. jedno telo sa čovečanstvom. Hristos je čovečanstvo spasio svojim utelovljenjem, jer pošto je postao jedno sa nama, popravio nas je. Od tada postoji jedan pravi čovek. Zato je nebiblijski razdvajati nas i Njega.
Svaki čovek koji hoće da sagreši mora da iskoči iz Njega, iz tog tela. On mora da se potrudi da čini greh, da pogreši protiv tela. Zato i kaže da ko se udruži sa bludnicom postaje jedno telo sa njom, i čini greh protiv svog tela, Hrista.
5. Rimljanima 14,11 Znam i uveren sam u Hristu Isusu da ništa nije pogano po sebi, osim kad ko misli da je pogano, onome je pogano.
Zajednica sa Hristom daje dubinu uverenja. Čovek u Hristu ima Hristov um, tj. Hristos ga upotrebljava i govori, misli i oseća kroz njega. U Hristu je čoveka nemoguće prevariti, morate ga navesti prvo da skine pogled sa Njega, da ga izgubi iz vida, i tek onda je bespomoćan.
Zašto onda dva čoveka u Hristu mogu da imaju različite poglede na određeni predmet? To je zato što imaju različitu spoznaju, i različite savesti. Tako da može da bude da ono što je za jednog greh, za drugog nije, jer nije primio jasnu svetlost po tom pitanju. Pošto ljude vodi Bog i odlučuje kada će i kako poslati novu svetlost, tako niko ne može da bude merilo za drugog, nego kada je čovek u Hristu, merilo mu je sopstvena savest i ako je vernik, Pismo. Kada Bog nekog potvrđuje i odobrava On je u Hristu. Prisustvo Hrista je merilo da li je čovek obraćen ili nije, da li je prestupnik ili nije, i da li on nešto dobro razume ili ne.
6. Rimljanima 15,17: Imam, dakle, hvalu u Hristu Isusu kod Boga.
Ovde Pavle objašnjava zašto se ne može smatrati da ova poslanica koju je uputio Rimljanima, predstavlja izraz njegove oholosti ili hvalisanje, razmetanje istinama koje mu je Bog otkrio. On dalje navodi da nikada ne bi pisao o tako visokim stvarima da iza toga ne stoji Hristos. Pisano je da ko se hvali treba Gospodom da se hvali, tj. time da Ga poznaje. Zato uvek trebamo biti oprezni kada sudimo nekog ko govori u Gospodnje ime pripisujući mu nadmenost, jer „hvala u Hristu“ može tako da naoko izgleda.
7. Rimljanima 16. Pozdravite Priskilu i Akilu, pomoćnike moje u Hristu Isusu… Pozdravite Epeneta, meni ljubaznog, koji je novina iz Ahaje u Hrista…Pozdravite Amplija, meni ljubaznog u Gospodu. Pozdravite Urbana, pomoćnika našeg u Hristu, i Stahija, meni ljubaznog. Pozdravite Apelija, okušanog u Hristu... Pozdravite domaće Narkisove, koji su u Gospodu… Pozdravite Trifenu i Trifosu, koje se trude u Gospodu. Pozdravite Persidu ljubaznu, koja se mnogo trudila u Gospodu. … Pozdravite Rufa izbranog u Gospodu, i mater njegovu i moju…Pozdravljam vas i ja Tertije, koji napisah ovu poslanicu u Gospodu.
Ovo je poglavlje realnosti života u Hristu. Pavle i cela njegova okolina, njegovi saradnici i pripadnici Zajednice, su ljudi u Hristu. Ovde nije moglo biti zabune i prevare. Čovek izvan Hrista ne bi mogao da ih prevari ili da odglumi da je i on u Hristu. Takav bi se jasno razlikovao i poznao. Među njima se sve merilo Hristom, sve se posmatralo u odnosu na Hrista. Trud, iskušenja, izbor, prijateljstvo, bratstvo, materinstvo, pa i stavljanje na papir ove poslanice, sve je bilo u Hristu. Primanje Hrista je bio minimum njihove vere, nakon čega se nastavljao život u Njemu. I danas ne bi smelo biti drugih merila. „U Hristu“ se ne sme smatrati prevelikim zahtevom, nego naprotiv preduslovom za svako hrišćansko zajedništvo.
8. 1 Korinćanima 1,2: Crkvi Božijoj koja je u Korintu, osvećenima u Hristu Isusu, pozvanima svetima, sa svima koji prizivaju ime Gospoda našeg Isusa Hrista na svakom mestu i njihovom i našem…
Posvećen u Bibliji ima dva značenja. Prvi je odvojen. Drugi je kontakt sa svetim, sa Bogom. Mnogi su razmišljali o ovim redovima, naime kako to da Pavle naziva svetima i osvećenima članove crkve koji su se, po onom što kasnije saznajemo, nalazili na vrlo niskom duhovnom nivou. Vrlo je rašireno mišljenje da su oni bili sveti i pored toga što su u velikoj većini bili u grehu. Po ovom tumačenju, pripadništvo Hristovoj crkvi je toliko značajno, da automatski čini ljude odvojenim, posvećenim. Kao da pristupanjem crkvi dobijamo neku vrstu imuniteta kojim smo uvek u kontaktu sa Bogom, neovisno o našem ličnom posvećenju. Iako postoje velike prednosti za članove Božjeg naroda (Rim.3. i 11.), ovakvo stanovište je nebiblijsko i može jako da našeti crkvama u kojima se propoveda. Johan Bengel je dobro zapazio da ovaj stih predstavlja uvod u ono o čemu Pavle kasnije raspravlja sa Korinćanima koje naziva telesnima, nepoučenima. Ono što nam Svetim Duhom ovde kaže je da smo mi posvećeni, odvojeni, sa Bogom, ali samo u Hristu. U Hristu predstavlja ovde uslov koji treba da bude ispunjen. Glagol osvećen ovde predstavlja radnju koja je završena u prošlosti i čiji rezultati traju u sadašnjosti. On ovde predstavlja istinu da je naša svetost Hristov čisti život koji je proveo na Zemlji, Njegovih 33 godine. Pridev sveti se odnosi na moralnu čistoću. Oni koji se odluče na život sa Hristom, oni su pozvani da sarađuju sa Svetim Duhom, da bi održali svoju zajednicu sa Bogom. To što oni u Hristu imaju svetost kao dar, bez njihovog udela, njih ne čini neobaveznim, nego šta više, ono ih motiviše. Oni koji osete slast života sa Bogom, čine sve da to održe u svom iskustvu.
9. 1 Korinćanima 1,4.5 Zahvaljujem svagda Bogu svom za vas što vam je dana blagodat Božija u Hristu Isusu, Te se u svemu obogatiste kroza Nj, u svakoj reči i svakom razumu…
Dok su pravo živeli u Hristu, doživeli su veliki napredak, veliku promenu; kao jedno uzvišeno obrazovanje u Hristovoj školi. Ispadanjem iz Hrista, gubljenjem veze, taj napredak staje, i postepeno se gubi sve što je duša zadobila.
10. 1 Korinćanima 1,30 Iz kog ste vi u Hristu Isusu, koji nam posta premudrost od Boga i pravda i osvećenje i izbavljenje.
Prethodno Pavle podseća da među Korinćanima (u crkvi) nema puno obrazovanih i uglednih ljudi. Božji izbor je pao na slabe da bi se u njima više proslavio, i da bi ponizio ljudsku oholost. Elet Vagoner je jednom rekao da je razlog Božjeg izbora taj, da bi se mogao radovati promeni koju doživljavaju izabrani, i da bi ih takve mogao pokazati svemiru. Sigurno je da postoji više razloga zašto je baš taj i taj izabran, ali u samoj svojoj suštini je to neobjašnjivi akt božanske milosti.
Pavle ne kaže vi ste postali premudri, pravedni i posvećeni itd. Bog čoveka po sebi nikada ne bi mogao tako da promeni. Čovek je grehom postao potpuno neupotrebljiv i nepopravljiv. Takvo čovečanstvo Bog nije mogao prvo da popravi da bi ga tako postepeno spasio, nego ga je prvo spasio da bi ga popravio. Doveo ga je u Hrista, ne bi li čovek poželeo da u Hristu i ostane, kad vidi koliko je to bolje. Mi u Hristu uvek prvo primamo mudrost, a onda dođe problem; prvo pravdu pa onda poziv na predanje. Razlog zašto neko iz Hrista ispadne nije taj što je on nešto učinio, već zato što je nešto propustio da primi. To je donekle slično čoveku kome izgori kuća, ne zato što nije mogao da je spasi, već zato što je bio zatvorenih ušiju za alarm. Zato i Isus kaže u propovedi na gori, da će onaj koji ne ispuni zakon i tako nauči druge biti prozvan manjim, ali onaj čija pravda ne bude veća od spoljašnje, tj. ukoliko ne održi verom Hristovu pravdu, biće izgubljen. Dakle biti na nebu nije pitanje držanja ili ne držanja zapovesti, već pitanje primanja ili ne primanja pravde, tj. Hrista.
Sperdžen je držao jednu od najlepših propovedi na ovaj stih. On je tu pokazao da čovek u Hristu dobija sve što je potrebno. Ne da on prvo dobije mudrost, pa nakon toga pravednost, pa osvećenje i tek onda na kraju i izbavljenje. Ne, on dobija sve u Hristu, celu paletu. On u Hristu dobija sve što je potrebno za pobožan život. I još nešto je istina: čovek u Hristu ne treba ništa više. Hristos je potpuno dovoljan. On je maksimum naše vere. Dakle primanje Hrista je istovremeno i minimum i maksimum. Kao što postoji greh oduzimanja, tj. proglašavanje primanja Hrista previsokim merilom i spuštanja merila pravednosti (liberalizam), tako postoji i greh dodavanja, tj. osim što si primio Hrista verom, navodno je potrebno još nešto (konzervativizam, fanatizam). Primer za to je slučaj opisan u Delima apostola, kada su neki došli u Antiohiju učeći vernike koji su bili u Hristu, da se moraju obrezati da bi se spasili.
Ne, u Hristu dobijamo sve, a onda prebivanjem u Hristu se to sve umnožava i raste.
Moderna verzija zablude protiv koje se ovde govori bi bila teorija o duhovnim darovima koja je bila popularna tema seminara i upitnika po našim crkvama. Mnogi su poučavali da svaki vernik ima neki duhovni dar, neki više a neki manje. Tako da je ono Pavlovo „da nemate nedostatka ni u jednom daru, vi koji čekate otkrivenja Gospoda našeg Isusa Hrista“ primenjivano ne na svakog pojedinog vernika, nego na celu crkvu. Znači tek svi vernici jedne crkve imaju sve darove. Uči se dalje, da se tek procesom posvećenja dobija dalje jedan po jedan dar. Kao potvrda za to je služila Hristova priča o talantima, naime jedan je dobio deset, drugi pet, dok treći samo jedan. Istina, Elen Vajt piše: „Svi ljudi nisu dobili iste darove, ali je Gospodar svakom svom sluzi obećao neki dar Duha“. Međutim ona kaže dalje: „Nama su ovi darovi već osigurani u Hristu, ali od našeg primanja Duha Svetog zavisi da li ćemo ih stvarno posedovati, i u kolikoj meri“. (COL 327)
Problem je u tome što su se darovi Svetog Duha, a to isto važi i za ostale sposobnosti i darove, stečene i urođene, posmatrali odvojeno od Hrista, tj. Hristos ima darove u svojoj ruci, mi se posvećujemo i molimo, i On nam daje darove, i oni postaju naši.
Mi kažemo ne! Darovi Svetog Duha su Hristove osobine kroz nas, kada je On u nama, i mi u Njemu. To znači naša dobrota je Hristova dobrota kroz nas; naša premudrost je Hristova kroz nas; proroštvo je Hristova reč kroz nas itd.
Iz ovog razloga su vernici, nakon početnog kratkog oduševljenja, opadali u veri i ljubavi, i gubili Hrista još više iz vida. „U Hristu“ se nije propovedalo pravo, tako da je lažno proroštvo, koje ne vidi nas u Hristu, pogubilo veliki broj duša. Vernik se trudi i gleda u Hristove ruke, očekujući da dobije dar, i nagradu za svoje napore, umesto da celo svoje staranje uloži u to da bude u Hristu i da u Njemu živi i ostane. On ne razume da je Hristos postao Njegova pravda, i posvećenje i premudrost i izbavljenje; on to traži u sebi, razočarava se i posustaje.
12. 11. 2008.
O delu probuđenja i reforme
IV O Delu Probuđenja i reforme
1.Delo propovedanja Evanđelja neće završiti crkva adventista sedmog dana kao institucija, već pokret unutar te crkve kao telo vernika.
„U noćnim viđenjima prikazan mi je veliki reformatorski pokret u narodu Božijem. Mnogi su hvalili Boga. Bolesni su bili izlečeni, a bilo je i drugih čuda. Svi su se zalagali kao što su to učenici činili uoči velikog dana Pedesetnice. Stotine i hiljade su posećivali porodice i upoznavali ih sa Rečju Božjom. Sila Svetog duha je uveravala srca i svuda se osećao duh istinskog obraćenja. Na sve strane su se otvarala vrata za reč istine. Izgledalo je da je celi svet obasjan nebeskom svetlošću. Veliki blagoslovi su se izlevali na veran i ponizan narod Božji. Čula sam reči zahvalnosti i hvale, kao da se ponovila velika reforma koju smo doživeli 1844. godine.
Međutim, neki ipak nisu hteli da se obrate. Oni nisu bili voljni da hode putevima Božjim i kad im je upućen poziv da dobrovoljno daju darove radi napretka dela Božjeg, neki od njih su sebično zadržali svoju zemaljsku imovinu Ti pohlepni ljudi su se izdvojili iz grupe vernika.“ (9 T 126 )
2.Kao što je Izrael izabran jer je Bog znao da će se iz njega pojaviti Isus, tako je adventistička crkva izabrana jer Bog zna da će se tamo početi formirati 144.000. (Isa.2,2-4; Joilo 2,32) Pošto smo mi, po Pismu, poslednja generacija, sledi da 144.000, Božja crkva sa ugla gledanja evanđelja, Hristos u množini, sada žive među nama. Pošto se za njih kaže da se neće opoganiti ženama, što je slika za otpale crkve, znači da neće svi iz tog broja biti iz naše crkve. Pošto su svi iskušani, to znači da će ostatak od adventista biti iskušan da se opogani kroz svoju vlastitu crkvu.
3.Pismo svedoči da je naša crkva teren poslednje velike borbe. Za ovo imamo veliki broj svedoka. Neki od njih su Dan.11; Mat.24; Jez. 9.
4. Dan.11, 40-45: “A u poslednje vreme južni će se car pobiti s njim; i car će severni udariti na nj kao vihor s kolima i konjicima i s mnogim lađama, i ušavši u zemlje poplaviće i proći. I doći će u krasnu zemlju, i mnogi će propasti, a ovi će se izbaviti od njegovih ruku: edomska, moavska i glavni deo sinova Amonovih. I posegnuće rukom svojom na zemlje, i zemlja misirska neće umaknuti. I osvojiće blago u zlatu i u srebru i sve zaklade misirske; i Livijani i Etiopljani ići će za njim. Ali će ga glasovi sa istoka i sa severa smesti, te će izaći sa velikim gnevom da pogubi i zatre mnoge. I razapeće šatore dvora svog među morima na krasnoj svetoj gori; i kad dođe k svom kraju, niko mu neće pomoći.” Dakle ukoliko želite da uništite jednu zemlju, najbolje je da pošaljete dve vojske da se sukobe na njoj. Severni car je ono što je u Dan.8 opisano kao mali rog. Ukoliko on predstavlja duh lažne religioznosti, tada je južni car ono što je u Otk.11 duhovni Egipat i Sodom, svetovnost. Njegovo delovanje prepoznajemo kao “uvlačenje sveta u crkvu”. On ulazi u svetinju sa južne strane gde je postavljen sedmokraki svećnjak, koji simboliše rad Svetog duha. Ovaj duh deluje da prevari vernike u odnosu na tzv. male grehe, koji nisu tako teški kao licemerje i oholost, ali utiču na prekid veze sa Bogom. Ova dva cara se sukobljavaju između ostalog i na krasnoj zemlji, slika za sukob dve opcije u našoj crkvi: konzervativnu i liberalnu. Kao što su se u vreme Isusa sukobljavali sadukeji (Južni car) i fariseji (severni car) i varali se da njihove rasprave dokazuju prisustvo duhovnog života, tako i danas ni jedna od tih strana nije u pravu. Postoje ratovi u kojima su obe strane u krivu. U pohodu severnog cara, gde čak uspeva da za neko vreme zauzme teritoriju između mora (svet) i krasne zemlje (crkva) ometaju ga glasovi sa severa i istoka. Ovo je slika za reformni pokret u Božjem narodu, koji ide sa istočne strane, ulaz u svetinju. Ovo je narod koji će krvlju Isusovom i rečju svog svedočanstva pobediti zver. Oni ulaze u svetinju sa prave strane, što je slika pravih duhovnih vođa. U opisu šestog zla je ova slika pojačana opisom da će Eufrat (lažna nauka zveri) presušiti, da bi otvorio put carevima sa sunčanog istoka. Glasovi koji ometaju severnog cara sa severa su obraćenici iz njegovih redova koji su prepoznali da su prevareni i promenili stranu.
5. Lažni proroci. Ova tema je veoma bitna za razumevanje razloga zbog kojih se desi da vernik jedne crkve, može da zapadne u stanje koje smo već opisali. Prokletstvo religije bez Hrista je najbolje opisano u Mat.23 poglavlju. U 24. poglavlju su opisani uzroci zbog kojih se u takvo stanje zapalo.
Ako ne ostavljam mogućnost, verujem nebiblijski jer piše u Joilu 2,28-32 i Mat. 23,34. Ili ako je pisano za “ovaj naraštaj” iz Mat.24,34 da će imati iskustva sa lažnim prorocima, kakvog bi to smisla imalo ako ne bude i pravih. Zar se sada u Nemačkoj falsifikuju marke ili u Francuskoj franci?
U Mal.4,5 se govori o proroku Iliji u vreme pred izlivanje sudova Božjih.
Nauka o lažnim prorocima je jedna od najvažnijih tema u Novom Zavetu. Neke poslanice su čak i napisane zbog razotkrivanja opasnog duhovnog zavodništva. Veličinu ove opasnosti je moguće shvatiti samo prosvetljenim umom. Potrebna je molitva Gospodu da nas prosvetli o ovom pitanju.
Razlika između pravih i lažnih proroka je naizgled mala, ali um prosvetljen Božjom rečju vidi da je ogromna. Lažni i pravi proroci se razlikuju ni manje ni više nego za Božjeg Sina. Jovan je zato i morao da napomene “tame u Njemu nikakve nema”.U proučavanju ove poslanice upada u oči da je napisana pobednicima nad sobom, svetom i sotonom. Ipak je bilo potrebno upozoriti ih na lažne učitelje. Van Njega tama izgleda kao svetlost.
Galatima je Pavle pisao o tome kako su “opčinjeni” uticajem lažnih učitelja (jedna veoma važna izjava u 2. Pet.2,1 izjednačava lažne proroke sa lažnim učiteljima poslednjeg vremena). Vernici su veoma lako, u takvom stanju, prelazili preko očiglednih znakova koje su pokazivali nosioci jeresi. U pitanju je najopasnija magija za koju zna ljudska istorija. Laž ima određenu silu opsene i zato je teško prepoznati.
Drugo i treće poglavlje Druge poslanice apostola Petra treba proučavati sa najvećom pažnjom! Ovde saznajemo da je ovih sotoninih slugu bilo i da će ih biti sve do kraja vremena. Kao što Bog zna sačuvati prave poštovatelje od kušanja, tako i čuva ovakve bezbožnike za dan suda, kao drva za potpalu vatre uništenja. Ovde prepoznajemo jednu posebnu grupu prevaranata (od 10 stiha) koji čine strašne grehe. Ti gresi su plata koju dobijaju za nepravednost.U malim prorocima imamo sličnu istinu, a to je da su gresi koje čine pripadnici Božjeg naroda, ustvari jedna vrsta, jedna faza suda nad njima. Oni su čak i zavoleli tu platu, i propast im je neminovna. Lažni proroci ne odustaju od greha, ne mogu imati pobedu nad njima, ne mogu se pokajati. Oni govore bahate i prazne reči. Prazna propoved je više nego greh formalizma, ona je duhovno zavodništvo. Petar je ovo morao napisati, jer vernici iako vide ove stvari, oni ih ne vide zbog opsene.
Postoji još jedan razlog zbog čega lažni proroci imaju tako dobru prođu. A to je mesto iz koga dolaze. Dela 15,1 : “A neki ljudi siđoše iz Jerusalima te počeše uveravati braću: Ako se ne obrežete po Mojsijevom zakonu, ne možete se spasti”. Za ove je pisano kasnije da su “svojim izjavama bacili među vas sumnju i uznemirili vaše duše” (24.st.). Ovo se desilo u crkvi koja je prva nazvana hrišćanskom, jer su im puna usta bila Hrista.
Na drugom mestu Pismo kaže nama:” Dječice, posljednji je čas! I kako ste čuli , Antihrist dolazi. I već su se sada pojavili mnogi antihristi; po tome znamo da je poslednji čas. Od nas su izišli, a nisu pripadali nama, jer da su pripadali sa nama, ostali bi sa nama. Ali to se dogodilo da postane očito da svi ne pripadaju nama” (1 Jov.2,19).
U oba slučaja vidimo da su učitelji laži izašli sa veoma autoratitivnog mesta, i to je moglo da posluži kao razlog što su se njihove reči dosta slušale. Za nas je poučno čitati Gal.2,11-14, gde se pominje čudna atmosfera nakon dolaska nekih ljudi bliskih Isusovom bratu Jakovu, prvom starešini Jerusalimske crkve. Ovde, vezano za imena ljudi među kojima su bili čak i Petar i Varnava, Duh Sveti govori o strahu od obrezanih, povlačenju, sklanjanju, pretvaranju pa čak i o zavedenosti.
6. U Mat.24. se takođe govori o strahu, koji je posledica duhovne prevare. U četvrtom stihu je dato upozorenje o prevari koja će doći sa strane u crkvu, u petom proriče da će mnogi biti prevareni, u šestom govori o ratovima i glasovima o ratovima. Ovde se sigurno ne radi o telesnim nego o duhovnim ratovima ”jer naš rat nije sa telom i krvlju nego sa duhovima pakosti ispod neba”. Rat i glasovi će izazvati ovu posebnu vrstu parališućeg straha. Ovo se odnosi na crkvu, jer tek sledeći stih se odnosi na svet. Reč ”mnogi” nam na to dodatno ukazuje, dakle ”mnogi između vas”.
Na prvom mestu na spisku onih koji neće biti na nebu su upravo strašljivci. Isus kaže:”Gledajte da se ne uplašite od autoriteta onih koji seju prevaru”. Proroci nikada nisu imali ni malo od ovoga duha, neustrašivo su ukoravali i opominjali plakali nad gresima svog naroda. Na nebu ćemo biti komšije čoveka koji je rekao vladaru svoje zemlje:"Ne možeš ti nje imati". To što je ovde pisano da će biti rat, govori o tome da će se sveopštem otpadu u crkvi neki suprostaviti istinom.
Vidimo borbu u crkvi kako se žalosno nastavlja i kulminira. Ovo se poklapa sa Otk.11. gde se jasno vidi da dvojica svedoka kojima je dato da proriču bivaju progonjeni i čak ubijeni i njihova tela ostavljena u duhovnom Egiptu, Sodomi i Jerusalimu "gde i naš Gospod razapet bi" (Otk11,8). I ovo proročanstvo, kao što vidimo svoje potpuno ispunjenje može da ima samo u našim danima, kada očekujemo ubijanje onih koji su uz istinu, od same braće iz Jerusalima.
Isus kaže: " Za to evo, ja ću vam poslati proroke i premudre i književnike; i vi ćete jedne pobiti i raspeti, a jedne biti po svojim zbornicama i goniti od grada do grada" (Mat.23,34). On optužuje fariseje onog vremena za ubistvo svih pravednika od Avelja, do Zaharije, koji su predstavnici onih koji su ubijeni zbog bogosluženja.
Jak.5,6 kaže: "Ubiste, osudiste pravednika i ne brani vam se", i to vi koji "stekoste bogatstvo u poslednje dane." (st.3) Ovde je osuda pravednika, po novozavetnoj svetlosti jednaka ubistvu. Slično kao i u Isusovom govoru na Gori koji izjednačava rđavu reč prema bližnjem, bratu iz crkve, sa ubistvom. Nema većeg greha od ovoga, i Bog će ga osuditi mestom najveće kazne u paklu.
Mi danas imamo u jednoj te istoj crkvi dve grupe ljudi čije će razdvajanje ići tako daleko dok jedni ne budu najviše počašćena grupa u raju, a drugi najviše kažnjeni u paklu, "gde je tama najkrajnja, plač i škrgut zuba".
Ovde vidimo kako uplašeni postaju sablažnjeni, što je još veći stepen duhovne prevare. Nakon toga izdaju, i mrze one koji nisu pod uticajem prevare. U ovom trenutku se ponovo pojavljuju lažni proroci, ali ovaj put oni izlaze između nas. Jasno propovedanje istine, nepokajane, neverne na Sionu će naterati da još jasnije stanu na strani laži. Ovde kaže da će biti brojni. Ponoviće se istorija sa brda Karmil. Na jednog proroka Gospodnjeg, u svim vremenima otpada je dolazilo mnoštvo lažnih, koji su propovedali lažni mir, mimo Hrista. Duh lažnog proroštva je uvek imao taj pečat "Mir je i nema se čega bojati" (videti Jez.13);
24. stih nam daje dodatnu informaciju, da će lažnim prorocima biti dozvoljeno da čine čudesa i znake, zbog prevare izabranih. Ovde postaje još jasnije da se sve odigrava unutar Adventističke crkve, jer jednog adventistu, može prevariti samo drugi adventista, jer adventisti slušaju skoro samo adventiste zbog velike svetlosti koja ih izdvaja od drugih. Nesumnjivo će harizmatičke i spiritističke tendencije, u nauci, i praksi naše crkve veoma napredovati.
15.stih sve ovo naziva veoma jasno, kao i Danilo "grozota pustoši".
7.Jez.9 je nesumnjivo poglavlje pisano za nas. Osim dokaza koje smo ovde izneli, postoje potvrde za to i kod Elen Vajt (poglavlje Božji pečat iz pete knjige Svedočanstava za Crkvu). Ono što možemo zaključiti iz ove reči može donekle da se ukratko opiše rečima: Mi, adventisti sedmoga dana, smo veoma zgešili Bogu. Počevši od onih koji nose najveće odgovornosti, pa sve do najmlađe dece, nosimo posledice jednog strašnog verskog opadanja i približavamo se granici milosti sa druge strane. U skorijoj budućnosti nas očekuje izlivanje strahovitih Božjih kazni. Mi smo, kao prava crkva Božja, prva institucija i narod koji će okusiti punu meru Božjih sudova. Od malog deteta do starca, neće biti pošteđen niko osim onih koji budu zapečaćeni pečatom živog Boga, što je znak jednog posebnog dela Svetog Duha u naše vreme na onima koji to dozvole. Događaji neuporedive strahote nam se neumoljivo bliže.
8.Čišćenje crkve. Upoređujući sve ono što nam je dato u vezi sa ovom temom, možemo da kažemo sledeće. Crkva Gospodnja je danas podeljena. Ona je kao kuća sa dve sobe, ili jedna soba a dva kreveta. Sa jedne strane oni koji žive opravdanje kroz veru, a sa druge strane opravdanje delima. Ovakvo stanje će trajati sve do samog kraja milosti, do prihvatanja nedeljnog zakona od strane otpalog Božjeg naroda. U tom trenutku će Bog konačno povući zaštitu. Adventisti će tada biti u kratkom vremenskom roku pobijeni i biće zatrt svaki trag da su uopšte postojali ti ljudi. Iako će mnogi među njima zaslepljeni grehom, verovati da se tu radi o progonstvu i stradanju za veru, ovo će biti sud nad njima, za koji je slika uništenje Jerusalima 70. godine, ili holokaust u drugom svetskom ratu. Biće zaštićeni samo oni koji su primili Božji pečat, koji su živeli životom posvećenja do pojave nedeljnog zakona i koji su se očistili od svakog greha. Neki od vernih će biti zatvoreni. Na taj način će preživeti samo verni, i crkva će ostati čista, bez ijednog koji čini zlo. Ova crkva, ovako očišćena, kao kroz vatru, prima posebnu silu poznog dažda i iznosi Evanđelje u kratkom roku i velikoj sili celom svetu. O ovome piše u dva poslednja poglavlja proroka Zaharije, Otkrivenju 13,10 (čitati savremenije prevode) i drugde.
9.Među nama deluje reforma i probuđenje, pokrenuti od samog Boga, "Ilija će doći najprije i urediti sve" (Mat.17,19). To znači da se stvari neće uređivati na nebu nego još na zemlji, putem ovog dela, koji će imati onu vlast "koga svežete na zemlji biće svezan i na nebu, koga razvežete na zemlji biće razvezan i na nebu". Poslušnost Iliji biće presudna ispitna tačka za sve. Ilija će zaista urediti sve. Delovanje ovog dela predstavlja potpuno ispunjenje onoga što je opisano u Otk.11. S obzirom da je prvi Ilija bio jedna ličnost, drugi Ilija Jovan Krstitelj, verujemo da je i treći prorečeni Ilija jedna ličnost, koji će kao Mojsije nekada, voditi Izraela u nebeski Hanan.
10.Ovaj pokret se pojavio među običnim vernicima koji će se prvi probuditi, kao što je prorečeno u Zah.12,6.7. Oni čine ono što je simbolički činio prorok Jezekilja raskopavanjem zidova svetišta u Jeruslimu. Oni ukazuju na strahoviti otpad duhovnih vođa našeg naroda opisan u prvom delu knjige proroka Jezekilja koji je bio prenesen u naše vreme, pozivaju na opšte pokajanje, kao što je dato proroku Joilu ( Joilo 2). Među nama se očituje pojava posebnih duhovnih darova, kao što je dar proroštva, viđenja i snivanja (Joilo 2,28-32) koji prati propovedanje pravog evanđelja, koje je jedamput bilo dato svetima. Ovo evanđelje će, u ovom naraštaju obići ceo svet. Očekujemo, bez ikakve sumnje, ispoljavanje i drugih očiglednih znakova koje će pratiti ovo propovedanje kao i u vreme apostola. Među nama se otkriva Duh plakanja zbog greha u nama i među nama i ranjavanja Spasiteljevog srca (Jez.9; Zah.12). U isto vreme istim duhom neustrašivosti i hrabrosti u Hristu otkrivaće se načela pravde, potrebe za potpunim obraćanjem Hristu. Ovo je ništa drugo do poruka Vernog svedoka iz Otk.3, i u njenom širenju će učestvovati svako ko je zaista prihvati. Ovo je rešetanje, ovo je zapečaćavanje izabranog vernog naroda Božjeg. Prihvatanje poruke Vernog svedoka, omogućava da se trostruka anđeoska vest ponovi sa naročitom silom, koja je opisana u Otk.18, 1-4 kao glasna vika trećeg anđela čija je sama suština vest opravdanja verom u zasluge Jemca. Ovo je glasna vika trećeg anđela, koja se nastavlja na vreme 1888. i vreme poznog dažda, od koga su početne kapljice već pale. Ovo je vreme da svi koji nisu primili pozni dažd, traže ga, i ispunjavaju uslove da ga prime.(Os.6,3; 10,12).
11.Pošto ugleda, što se samo može ugledati očima vere "grozotu pustoši na svetom mestu", svaki vernik, adventista sedmog dana je pozvan da učini samo Boga sebi za savetnika, slično onom vremenu kada "ko bude u Judeji neka beži u gore i ko bude na krovu da ne silazi uzeti što mu je u kući", kao što je pisano " a sinovi će tvoji svi biti naučeni od Gospoda" (Isa.54,13), po pitanju svih svojih verskih dužnosti, a Bog naš Otac, Isus Hristos, Duh Sveti će ga u svemu tome divno voditi.
Pretplati se na:
Postovi (Atom)