Najteži trenuci u našem životu su najbolja prilika da se doživi iskustvo Božjeg vođstva i blizine. Bog nas zato savetuje da se u one dobre dane uvek posvećujemo i tražimo Boga celim srcem, da bi smo bili spremni za one loše dane koji su neminovni u životu vernika. Mi učimo da treba nevoljama da se radujemo, i da za njih više zahvaljujemo. Jedan primer iz mog života podseća me stalno na to.
Dana 4.novembra 2002 sam se proubudio naročito rano. U teškom pritisku okolnosti pokušavao sam da se obratim Bogu u molitvi. "Gospode, pomozi mi da ne posustanem u veri. Ja verujem da mi možeš pomoći. Ti znaš da sam u nevolju upao samo zato što sam hteo da ostanem veran Tebi." Bila je to velika borba da svoje poverenje stavim potpuno samo na Njega.
"Baš me interesuje kako ćeš me izbaviti!"
Kroz moje misli prolazili su događaji prethodnog meseca. U Štutgart sam stigao na zadnji dan kada mi je isticala boravišna viza u Nemačkoj. Nisam imao nikakvih papira koje bi mogao da predam da bi produžio vizu. Molio sam se da mi Bog pomogne ukoliko je Njegova volja da ostanem u Nemačkoj. Nakon skoro šest sati čekanja u birou za strance došao je red na mene. Iako mi je srce ubrzano kucalo, osetio sam prisustvo neobično dubokog mira, lakoću koja prožima sve iznutra. Dao sam svoj pasoš službenici u ruke. "Da li je to sve?" Potvrdio sam. "Nemate ispunjene formulare za produžetak vize, a ona vam sutra ističe!?" Nisam ništa odgovorio.
"Znate šta, pošto smo na kraju radnog vremena, i nemamo vremena da ispitujemo vaš slučaj, učinićemo sledeće: Produžićemo vam vizu na još tri meseca, a vi nam donesite potrebne papire." Kada sam nakon nekoliko minuta podigao svoj pasoš na šalteru video sam pečat produžetka vize za šest meseci.
Nakon kratkog susreta sa mojim sinom, produžio sam dalje za Hajlbron, grad udaljen 50 km. Tamo me čekao brat Nikola Čonda, mladi čovek koji je prihvatio delo probuđenja, izuzetno interesantne prošlosti, vrlo nadaren i predan. Njegov sustanar Erhard Vasiček, je takođe mladić koji je prošao iskustvo ulice, i nakon svega kršten u Maloj Zajednici adventista. Prihvatili su me da stanujem sa njima.
U toku narednog meseca je i Erhard prihvatio delo. Bio je silno osvedočen onim što se oko nas događalo. Imali smo duboko hrišćansko zajedništvo u proučavanju, poseti crkvama, molitvenim sastancima u našem stanu. Naše molitvene sastanke su posećivali mnogi adventisti koji pripadaju različitim adventističkim grupama o čijem postojanju nisam znao ništa. Svima smo bez razlike propovedali potpuno predanje Hristu. Tada sam upoznao i službenika Genralne konferencije Male zajednice, Lari Votsa. Premda je pokazivao karakterističnu netrpeljivost za sve što dolazi iz Velike zajednice, ostavio je na mene dobar utisak, kao otvoren čovek Knjige.
Nakon lepog perioda zajedništva i mnogih iskustava i susreta koje je nemoguće ukratko opisati, pod velikim pritiskom propovednika i vernika iz Male zajednice, Nikola i Erhard su "udarili natrag" i odustali od vere koja nas je spajala. Jedne večeri, bez prethodnih nagoveštaja, nakon što su se vratili iz posete crkvi u Berlinu, su me obavestili da ne mogu više da budem tu u stanu. Tog trenutka sam shvatio značenje sna kojim me Bog upozorio. U snu sam video da Nikola vadi moje stvari iz ormara i stavlja mi u ruke. Zamolio sam ih da tu prespavam još jedno veče.
Tako sam tog jutra morao na ulicu, bez centa u džepu, sa svojom torbom u kojoj je bila Biblija i par knjiga. Nakon molitve, seo sam na kauč i prelistavao svoj adresar. Hajlbron je za mene bio potpuno nepoznat grad. Poznavao sam samo par vernika iz vremena dok sam propovedao u crkvi ovde. Međutim nisam hteo da tražim pomoć od nikoga osim od Boga. Želeo sam da vidim kako On izbavlja.
Imao sam zapisane samo dve adrese iz Hajlbrona, po ovom redu: Biro za zapošljavanje i Biro za strance. Odlučio sam da idem prvo tamo.
Nakon što sam se prijavio na Birou za rad, objašnjeno mi je da nemam prava na pomoć u roku od još mesec dana. Ispunio sam formulare za traženje posla, a nakon toga seo sam da čekam na jednom drugom mestu. Tu sam međutim dobio neki neodređeni nemir. Nešto me teralo da idem dalje. I tako sam raspitujući se usput, došao do biroa za strance. Ovde je za razliku od Štutgarta gužva bila mnogo manja, a sobe su podeljene po principu abecednog početka prezimena. Preko puta mene je sedela jedna grupa mladih ljudi afričkog porekla. Dok sam čekao da dođe red na mene, razmišljajući šta uopšte treba da kažem, preko puta mene je ustao jedan plavokosi mladić sa pitanjem: "Da li ima nekog ovde ko traži jeftin stan, bez plaćanja kaucije unapred?"
Osetio sam da je to od Boga. Ipak sam sačekao da on završi razgovore sa Afrikancima koji su se zainteresovali za njegovu ponudu. Tada sam mu prišao i ja. Oleg mi je objasnio da je on zajedno sa još dva studenta pronašao jedan trosoban stan, i da je neposredno pred potpisivanje ugovora sa vlasnikom jedan od njih odjednom odustao. Sada im je potreban treći.
Kada smo kasnije razgovarali o našem prvom susretu, Oleg mi je objasnio da on nije imao nikakvog posla u Birou. Išao je po gradu razmišljajući šta da radi sa stanom. Bilo mu je previše da stanarinu deli samo sa jednim. Po njegovom pričanju noge su ga same dovele do Biroa bez da je on bio svestan kuda ide. Drugi mladić Ugurdžan, mi je opisao da je on takođe na isti način došao do Olega, ispred oglasne table na fakultetu koji su upisali. Između nas trojice se kasnije razvilo duboko prijateljstvo.
Te večeri sam već imao ključeve od lepog trosobnog stana, od koga je jedna soba pripadala meni. Dok sam te večeri polazio na spavanje u krevet na rasklapanje koji je treći student "slučajno" tu ostavio, pokrivajući se kaputom, sa dubokom zahvalnošću sam razmišljao o tome kako Bog nije dozvolio da provedem ni jednu noć napolju, dok Njegov Sin tako često nije imao gde glave zakloniti. Kako smo nedostojni te velike ljubavi!
Ljudi koji su navikli na materijalnu sigurnost, koji me okružuju ovde, vrlo teško mogu da poveruju da sam uspeo čak i da platim stanarinu sledeći dan. Bog me vodio do određene banke, gde sam otvorio račun, i jednostavno popunio uplatnicu. Banka je platila račun, bez da je imala ikakve garancije o mom poslu i primanjima.
Isti dan sam našao i posao, na sledeći način. Dok sam išao pešice prema Birou za rad, put me naveo upravo na firmu gde sam prethodni mesec radio par sati probno. To je bila prva firma za poliranje auta (inače posao za koji sam se u Štutgartu bio obučio) koju sam našao u imeniku ("Alfa"). Navratio sam tu da pogledam imaju li interesa da me prime. Popunio sam konkursni formular, i nakon par dana dobio obavest da sam primljen. Koliko je to čudo shvatio sam kasnije dok su za radnog vremena odbijane desetine telefonskih molbi za posao.
Sećam se još sledećeg detalja dok sam konkurisao. Obajsnio sam gazdi da ja ne radim subotom. On me značajno pogledao i pozvao svog sina: "Jorg, pogledaj, ovaj ne radi uopšte subotom." Jorg je odgovorio:"Vidiš to mora tako da bude."
Objasnili su mi da je sin uspeo da izdejstvuje da od tog meseca pre nego što sam došao subotom imaju zatvorenu radnju.
Ipak, trebao sam da počnem posao tek od februara iduće godine. Pitao sam se zašto je to tako. Meni je novac bio potreban hitno. To je već bio drugi dan da nisam ništa jeo. Tako da sam produžio prema birou. Tu sam se javio na par oglasa. Jedan od njih me je pozvao nazad. Bila je to firma za pranje prozora. Od njih sam, naredne sedmice dobio nešto novca unapred. Do tog trenutka me primala na hranu adventistička familija Radua Farkaša i njegove žene Amalije, neka im Gospod plati za svu bratsku ljubav i pomoć u njihovom domu. Zbog gladovanja i ogromnih razdaljina pređenih pešice, bio sam jako fizički oslabio.
Na sledeći molitveni sastanak kod Nikole sam došao sa autom od firme, presrećan i prepun iskustava direktnog božanskog vođstva. Nikola je bez uspeha tražio posao celu godinu dana, i nikako nije uspevao da nađe, zbog slobodne subote. Njih dvojica su toliko duhovno oslabili u tih par dana, da nisu imali snage da prisustvuju molitvenom u sopstvenoj kući. Ostali su me gledali omršavelog, ali sretnog i sjajnog lica, kao da vide duha. O, kako su samo bili divni ti dani nevolje!
Kada sam nakon tri meseca počeo da radim u firmi "Alfa", Bog mi je pokazao da svoj posao treba da prepustim Nikoli. On je dobio sve što sam ja imao u firmi za pranje prozora. Do danas nisam čuo hvala za to, niti izvinjenje za takvo ponašanje. Nikola i Erhard su se nakon nekoliko meseci isto razdvojili, nakon netrpeljivosti koja se između njih pojavila. Ipak oni i dalje idu i propovedaju. Nikola samostalno, a Erhard u okviru jedne nezavisne adventističke grupe.
U trenutku kada je Bog rešio pitanje egzistencijalnih potreba, došlo je vreme da se povede dalja borba za moju suprugu i dete.
Nema komentara:
Objavi komentar