Odgovor na primedbu u vezi onoga što učimo o pravednosti
U skorije vreme nam je data primedba u vezi našeg učenja da Bog svojom pravednošću ne uklanja našu grešnost nego je samo pokriva slično kao snežni pokrivač, koji čini sve belim bez da menja suštinu onog što je ispod.
Zamera nam se ovakav pogled, jer je navodno u suprotnosti od onoga što Sveto Pismo uči primera radi u slici koju je Zaharija video u vezi sa sveštenikom Isusom (Ješua)
Posle mi pokaza Isusa, poglavara svešteničkog, koji stajaše pred anđelom Gospodnjim, i Sotonu, koji mu stajaše s desne strane da ga pre.A Gospod reče sotoni: Gospod da te ukori, Sotono, Gospod da te ukori koji izabra Jerusalim. Nije li On glavnja istrgnuta iz ognja? A Isus beše obučen u haljine prljave, i stajaše pred anđelom.A on progovori i reče onima koji stajahu pred njim: Skinite s njega te prljave haljine. I reče mu: Vidi, uzeh s tebe bezakonje tvoje, i obukoh ti nove haljine.I rekoh mu: Neka mu metnu čistu kapu na glavu. I metnuše mu čistu kapu na glavu, i obukoše mu haljine; a anđeo Gospodnji stajaše. Zah.3,1-5
Pošto je u ovoj slici jasno da je delo uklanjanja bezakonja sa sveštenika prethodilo njegovom opravdanju, smatra se da je ovo dovoljan dokaz da učimo pogrešno. Mi učimo, naime da je delo opravdanja. uračunavanja pravednosti pokriva našu grešnost, naše unutrašnje grešno postojanje.
Dakle ukolko je ovde jasno pokazano da je sveštenikov greh, što simbolišu prljave haljine uklonjen, kako možemo da tvrdimo, da pravednost pokriva grešnost?
Mi tvrdimo da se simbolika prljavih haljina u slučaju sveštenika Jošue ne odnosi na njegovo urođeno bezakonje, na njegovu grešnost. Bilo bi čak vrlo opasno tvrditi nešto drugo. Ukoliko čin opravdanja uklanja našu grešnost, slično kao što se skida prljava odeća, tada oni ljudi koji su doživeli opravdanje ili oproštaj, nisu više grešnici. Ukoliko nemaš grešnu prirodu, onda si više nego ljudsko biće.
Čak i oni koji nas u tome kritikuju ne mogu da odu tako daleko da tvrde da postoje oni koji više nisu grešnici.
Dakle šta su prljave haljine?
Ali svi bejasmo kao nečisto šta, i sva naša pravda kao nečista haljina; zato opadosmo svi kao list, i bezakonja naša kao vetar odnesoše nas. Isa.64,6
Dakle simbol nečistih haljina se ne odnosi na greh kao greh, nego na sopstvenu pravednost, našu ljudsku pravednost.
Nije greh niti grešnost prepreka našem opravdanju i ne mora biti uklonjena da bi pojedinac mogao da doživi iskustvo spasenja, opravdanja. Naprotiv, Hristos je došao da spasi i opravda grešnike, a ne pravednike. Oni koji su sami sebi pravedni, koji imaju samo svoju pravednost, oni ne ulaze u carstvo milosti.
Nikada ni jedan samopravedni neće biti opravdan. Ovo je jasno učenje Pisma, jer je sopstvena pravda, biti pravedan u svojim očima, veći greh i od samog greha i od same grešne sklonosti!
Zato su kurve i lopovi bliže carstvu nego teolozi i propovednici sopstvene pravednosti. Ko uči i živi svoju pravdu taj je proklet ili do groba ili dok od toga ne odustane.
Dakle, da je sveštenik Jošua mogao da bude primljen i opravdan, morala se ukloniti ne njegova grešnost, niti bilo kakav greh. Morala se ukloniti ta Božjoj pravdi suprotna pravda.
Oni koji vole da se dopadaju sami sebi, oni koji ističu svoje zasluge i dobra dela, će se uvek po prirodi stvari buniti o učenju o Onome koji pravda bezbožnika. Ne. Oni to ne mogu da trpe. Oni zahtevaju od ljudi da se promene da bi bili primljeni sa Neba.
Mi učimo da su svi već primljeni kroz milost; jedino ima onih koji bivaju ponovo izbačeni, a to su lažni vernici ili moralisti, samopravednici. To su oni koji se smatraju da su nešto i uništavaju druge koje vide ispod sebe.
Mi tvrdimo da ni jedan jedini dan nisi vernik, ako se ne odrekneš svoje pravednosti, ako ne doživiš da ti se uzmu haljine tvojih sopstvenih zasluga kojima se ponosiš i stavljaš ih ispred.
Tvrdimo da je opravdanje početni korak, prvi korak vere. Ko veruje opravdan je. Onaj koji nije opravdan, koji se nije odrekao svoje pravde i dobio Božju, taj ne veruje. Takav laže i sebe i ljude. Samo što Boga ne može prevariti, niti one ljude koji znaju kako u verniku deluje božanska pravda.
Pravi vernik nema ni zrnce hvale sebe i svojih zasluga, svojih dostignuća, svog statusa. Pravi vernik je potpuno okrenut Nebu, a o sebi i svojim dobrim delima nema posebno visoko mišljenje.
Lažni vernik u svemu što radi, misli, planira, stavlja sebe u centar. On voli pohvalu, voli spoljašnji sjaj pobožnosti, voli većinski, mirni put. To su uglavnom ljudi koji od mase uživaju veliki ugled. On tačno zna šta je pravo i šta je krivo u odnosu na Zakon, netrpeljiv je za druge puteve i mišljenja i uverenja. On je do smrti zavidan ako je neko duhovniji od njega, on ne može da se raduje sa radosnim i plače sa plačnim. To je zato jer je ljudska pravda potpuna suprotnost od hrišćanske pravde, pravde Jevanđelja.
Hrišćanin voli unutrašnju lepotu, voli napredak Božje stvari kada ide čak i na njegovu štetu i stradanje. On zna da je put slave poniznost i krotost, on sakriva svoja dobra dela, sramota ga je da se hvali, ne pripisuje zasluge sebi itd. Upravo zato su to uglavnom ljudi koje ne prati slava i hvala, nego vrlo često nevolja i nerazumevanje, bez da je on skrivio.
Mi učimo da je božansko delo pokrivanja greha, a ne delo pokrivanja ljudske pravde.
Da ne moraš da se kaješ i čistiš da bi bio pokriven, nego bivaš pokriven da bi se kajao i posvećivao.
To je zato da bi se milost hvalila na sudu, a milost je nešto potpuno nezasluženo i ona se ljudima dešava bez njihovog udela. Ukoliko bi ti mogao da objasniš zašto se nekom dešava milost, tada to više ne bi bila milost, već plata, zasluga.
