Lk.18,9-14. A i drugima koji mišljahu za sebe da su pravednici i druge uništavahu kaza priču ovu:
Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože! Hvalim te što ja nisam kao ostali ljudi: hajduci, nepravednici, preljubočinci ili kao ovaj carinik.
A carinik izdaleka stajaše, i ne htede ni očiju podignuti na nebo, nego bijaše prsi svoje govoreći: Bože! Milostiv budi meni grešnome.
Kažem vam da ovaj otide opravdan kući svojoj, a ne onaj. Jer svaki koji se sam podiže poniziće se; a koji se sam ponižuje podignuće se.
U Psalmu stoji napisano: Tko je jednak Gospodu, Bogu našemu, koji stoluje u visini? Koji milostivo gleda na nisko u nebu i na zemlji. Ps.113,5.6. Na drugom mestu čitamo: Jer je visok Gospod, i vidi niskog, i visokog izdaleka poznaje. Ps.138,6
Predivan je ovaj Bog u između svi ostalih bogova. On vidi ono što je povučeno i stoji izdaleka: ovi naprotiv vide samo ono što se nalazi u njihovoj neposrednoj blizini. On ne poznaje ono što mu je sasvim blizu; oni ne poznaju ono što im je daleko, upravo u stilu moćnih ovog sveta. Zato je prava odlika poniznosti povući se daleko od Boga i svega što je Božje; i naprotiv je prava odlika oholosti što je moguće više približiti se Bogu i svemu što je Božje, kao što Isaija 58,2 kaže za ohole Jevreje: „ištu od mene sudove pravedne, žele približiti se k Bogu.“
Ovo se može takođe dovoljno dobro sagledati u Jevanđelju na primeru dva čoveka, fariseja i carinika. To što je Bog i Njegovo, naime život, mudrost, snaga, pravednost, bogatstvo, lepota i svako dobro, treba se upravljati prema pravilu apostola u Rim.12: „Ne mislite o visokim stvarima, nego se držite niskih.“; što se čini skromno ali istovremeno i vrlo teško, da se jedan bogataš prvom najvećem prosjaku, devica jednoj kurvi, čedna jednoj preljubočinici, mudar jednom blesavom, jak slabom, živ mrtvom, lep jednom ružnom, poslovođa svom zaposlenom izjednačava.
Ako ćeš reći: ja to ne mogu, tada dobro, precrtaj reč: Tko je jednak Gospodu, Bogu našemu, koji stoluje u visini? Koji milostivo gleda na nisko u nebu i na zemlji.
Kako bi se moglo desiti da oholica tako nešto čini? Ja odgovaram: kroz onu jednu reč: „Uzmi svoje pa idi“ (Mt.20,14) ili kroz onu drugu: „Jer ko tebe povišuje? Šta li imaš što nisi primio? A ako si primio, što se hvališ kao da nisi primio?“ (1Kor.4,7).
Tako se uzmicanje i približavanje sebe Bogu dešava na dva načina: unutrašnje i spoljašnje ili kroz poznanje i kroz nepoznanje Boga. Kada se Bog poznaje, tada se na osnovu poznanja dešava povlačenje od Boga u strahu i poštovanju, što je poniznost, kroz koje čovek spoznaje svoje sopstveno ništavilo i prepušta Bogu sve dobro i ne usuđuje se uzeti nešto za sebe. Kao posledica nepoznanja dešava se povlačenje od Boga u prezir i sigurnost. To povlačenje je tada oholost.
Tako npr. jedan mali siroti patuljak, u prisustvu jednog velikog čoveka beži u ćošak. Taj što beži priznaje i poštuje veličinu tog velikog; a jedan drugi naprotiv okreće mu leđa i povlači se nazad, jer prezire velikog. Nauči se sada ovde kakve osobine ima jedan oholi čovek:
Kao prvo: On ne umoljava ništa od Boga. On umišlja da mu ničije ništa nije potrebno, čak i Bog za njega nije neophodnost. On je sebi dovoljan; jer kada bi otkrio kod sebe neki nedostatak, tada bi se molio Bogu i trebao bi ga. Na taj način on Bogu oduzima neophodnost Njegovog bića i priznaje mu samo slučajnost Njegovog bića ili u najmanju ruku on sebi oduzima svoje sopstvene mane i pripisuje svom postojanju samodovoljnost.
Drugačije je sa poniznim; on nema nikakvu nadu više da je sebi sam dovoljan; on najdublje čezne da ima jedan Bog i moli se za to što sam nema, da, on daje Bogu slavu i tako je pravedan. Međutim jako je dobro da Gospod nije prećutao licemerne reči oholice, one odaju Bogu takođe hvalu i kažu: sve što imamo je od Boga, mi smo ništa, sve potrebujemo od Njega; uopšte one liče čak i po tonu koliko je god moguće rečima poniznih,. Tako one imaju obličje poniznosti ali bez njene sile, što se pokazuje u tome kako se oni upoređuju sa drugima; jer oni se ni u kom slučaju ne žele poistovetiti sa njima.
Kao drugo: Ova slepoća i nepoznavanje samog sebe ide još dalje, kao što je Avgustin rekao da je njima premalo ne moliti Boga, ali sebe same hvaliti; čak i onda kada se u svojim rečima do krajnosti samooptužuju, ipak se u srcu sami sebi dopadaju. Oni ne jadikuju zbog sebe, ne optužuju sebe, nego neprestano govore: ne bi znao reći u čemu sam to pogrešio? Zar nisam pravedno postupao, bolje činio nego taj i taj?
Kada nasuprot, ponizni moli Boga da mu se smiluje tada kaže: „meni grešnome.“ Pogledaj samo, on se sam označava i priznaje da je grešnik, on se povlači od pravednosti i svetosti, u koju se onaj drugi oholo oblači.
Kao treće: oholica puni meru svoje ništavnosti do vrha; jer on ne samo da sebe hvali, nego se još ruga onom koji se moli i tuži na sebe, podižući još optužbi na njega. Kakvog li užasnog monstruma! Pa on bi trebao te sve ohole da ponizi; jer svaki oholi vuče svog bližnjeg nadole i optužuje, kada sedi na sudu. Pogledaj u koliko se samo kvarnog posla taj uvukao! U prvoj liniji on potpuno zapostavlja delo milosrđa, jer bi trebao da ima sažaljenja prema svom bližnjem, da se moli za njega i pomogne na sve moguće načine. Zbog toga zaslužuje večnu smrt (Mt.25). Povrh toga on ga još ranjava – razumimo pravilno! – jezikom koji je mač, koji upropaštava više nego onaj metalni, i to još radi pred Bogom, pred svojom okolinom i pred sobom samim. On ustvari čini laž i nepravdu, jer on sve to čini nekome koji se moli i tuži na svoje nedostatke, priznajuči ih pred Bogom, čime je već pravedan. On postupa lažljivo i nepravedno prema svom bližnjem, čak i ako bi ovaj bio takav kakvim ga on u optužbi predstavlja. I još ide protiv Hrista koji je primio grešnike. Tako Hristos biva javno pred celim svetom osuđen, prikazan i vređan kao grešnik, jer je On uvek taj grešnik koga se osuđuje. Onaj koji osuđuje Hrista, on osuđuje svog sopstvenog sudiju; ko osuđuje svog sudiju, on se tvrdokorno odriče Boga. Vidi kuda vodi ta fina i glupa oholost.
Nasuprot tome, ponizni proglašava svog bližnjeg za pravednog; on se tuži zaista samo na sebe, jer ovako govori: meni grešnome, a ne nama grešnima. Veruješ li da je on bio takav da nije hteo da Bog bude milostiv i drugim grešnicima? Tada sigurno ne bi bio učinjen pravednim, već prokletim. Međutim, on ne vidi nikoga ko bi bio grešnik osim isključivo sebe samog. U poređenju sa sobom svi drugi izgledaju pravedni. Tako je čistima sve čisto; ali nečistima ništa nije čisto (Tit 1,15).
Tako postaje jasno da ovaj farisej ne drži prvu zapovest, već ima drugog Boga (kada ga ne bi imao bio bi u svakom slučaju pravedan), to jest u srcu izgrađen kip sopstvene pravednosti. Samo bi trebao svako ko fariseja prezire i mrzi, pripaziti, da se sam ne postavi iznad njega, kao što se i on sam postavio iznad carinika i time daleko od Boga. Verujem da se mali broj njih boji da budu slični fariseju, koga mrze; a ja znam da su većina takvi, jer ko je toliko odličan, da može da se pohvali da je u toj meri slobodan od svake oholosti da bi sebi mogao da pripiše ovakvu poniznost kakvu je imao carinik? Stoga želimo radije da priznamo, da stojimo na strani fariseja, tako da želimo još više da jadikujemo nad sobom i mrzimo sami sebe više nego njega i ne želimo tako samouvereno da tvrdimo da smo slični cariniku, koji je bio preko svake mere blagosloven sin milosti. Mi smo naprotiv prirodni sinovi, dakle sinovi gneva.
