Vizija

"Biće u potonja vremena gora doma Gospodnjeg utvrđena uvrh gora i uzvišena iznad humova, i sticaće se k njoj svi narodi.
I ići će mnogi narodi govoreći: Hodite da idemo na goru Gospodnju, u dom Boga Jakovljevog, i učiće nas svojim putevima, i hodićemo stazama Njegovim. Jer će iz Siona izaći zakon, i reč Gospodnja iz Jerusalima.
I sudiće među narodima, i karaće mnoge narode, te će raskovati mačeve svoje na raonike, i koplja svoja na srpove, neće dizati mača narod na narod, niti će se više učiti boju.
Dome Jakovljev, hodi da idemo po svetlosti Gospodnjoj."
(Isa. 2,2-5)



I


„Utisak koji je stekao dok se nalazio u viziji nije ga nikad napuštao ....“ (AA 469)

Te 1992. godine, bilo je teško rastaviti se od gotovo svih ideala koji su nosili moju generaciju. Gledali smo svojim očima ono što nikad nismo mogli ni slutiti. Težak bratoubilački rat je odneo snove o nekoj sigurnoj budućnosti i društvu pravde. Nevolja je zatekla svakog na svom putu i samo još jasnije pokazala svakom pojedincu pravac u kome se do tada kretao. A moja duša je čeznula za spokojstvom i ljubavlju.

Krajem meseca oktobra našao sam se na putu za selo Ovča, u prigradskom autobusu, putujući iz naše prestonice koja nosi lepo ime, grad koji je beo. Moje misli su se bavile jednim, za mene tada teškim pitanjem. Tragajući za istinom, vučen neodoljivom privlačnom silom, tih meseci sam redovno posećivao adventistička predavanja i crkvu. Poverovao sam da je Biblija zaista reč Božja i da je Isus jedini Spasitelj svih ljudi. Imao sam rešenja na mnoga važna pitanja, a sada sam se obratio mom sugovorniku sa još jednim. Šta za nas označava pojam Duh proroštva i kako objašnjavamo da su, pored Biblije, u Crkvi adventista sedmog dana spisi Elen Vajt zauzeli mesto Božjeg otkrivenja? Moj sagovornik mi je ukazao na dva biblijska teksta: Otk.12,17 i Otk.19,10 objašnjavajući da je Sveti Duh u prošlosti uvek radio na taj način ispoljavajući se kroz odabrane pojedince, a i da će, kao što to proročanstvo ovde otkriva, u crkvi neposredno pre drugog Hristovog dolaska ponovo da se otkrije, delovanjem proroka, Elen Vajt.

„I razgnevi se zmija na ženu, i otide da se pobije sa ostalim semenom njenim, koje drži zapovesti Božije i ima svedočanstvo Isusa Hrista… I padnuvši pred nogama njegovim poklonih mu se; i reče mi: Gle, nemoj, ja sam sluga kao i ti i braća tvoja koja imaju svedočanstvo Isusovo. Bogu se pokloni; jer je svedočanstvo Isusovo Duh Proroštva.“

Potpuno osvedočen ovim dokazom kojim je moje dosadašnje iskustvo u čitanju njenih knjiga dobilo jasnu potvrdu, razmišljao sam nekoliko minuta o svom novom saznanju. Osetio sam svetlo koje je sa stranica Svetog pisma doslovno ušlo u moj um, obasajavajući večnu i nepromenjivu istinu najvećim mogućim intenzitetom. Ovo svetlo je počelo da se širi, i ispunilo je sav prostor oko mene. I tada sam osetio kako se u Duhu podižem, u tom svetlu, u sferu nepojmljive slave, ljubavi i dubokog mira. Moje oči su posmatrale prizor za koji se teško mogu pronaći reči.

Video sam da je celi univerzum živa i harmonična, sveta sredina, prepuna ljubavi koja kao da ističe iz svega stvorenog i daje mu uzvišeni smisao postojanja. Kako je lako i lepo boraviti u svetu potpuno oslobođenim onoga na šta smo se na zemlji već navkli vukući kao neki nepotreban teret! Život u pravom smislu te reči se odvija gore na nebu, gde mi je u tom kratkom vremenu na čudesan način dat uvid u celokupnost sveta koji je ostao poslušan Bogu. Nemerljivo je bogatstvo nebeskih prostranstava.

Video sam kako sva slava, ljubav, obožavanje imaju za predmet jednu tačku u svemiru. Moja pažnja se isto tako prenela tamo. Tada sam ugledao sa jedne određene distance, ali ipak dovoljno blizu, kao što mu je celi svemir blizu, Njega. Slavnu i dostojanstvenu priliku, lepote koje se nikada ne može nagledati dovoljno. On je jednostavno divan, a privlačnu snagu na Njemu povećava još više ta nesebičnost, otvorenost koja se neprestano daje na službu. On je samo za voleti. Iako je sve stvoreno kroz Njega i za Njega, i pripada mu, nisam video ništa na Njemu veće nego jednog slugu. Kako je to različito! Kakvo je to čudo za celi svemir! Video sam da iako je poznat od davnina, ipak iznova iznenađuje nebeske svetove, stalno novom dubinom i lepotom karaktera, nikada potpuno dokučivom. Svedočim ono što sam video da je svemir stalno zabavljen Njime.

Upravo u trenutku dok sam ga, okrenut tamo gde sam našao sve što u životu želim i čemu sam težio, posmatrao, svaka dubina mog bića je bila ispunjena. U meni se javila sva zahvalnost, ljubav i obožavanje. Nestalo je svakog straha, svako pitanje je dobilo odgovor, nedoumica, zbunjenost oko stvari ovog prolaznog sveta su iščezle. Sve što je potrebno je Njegova prisutnost. Ja sam našao svoj dom koji želim i koji ću uvek želeti.

Ono što se tada na njemu videlo, zaustavilo je svaku aktivnost u svemiru koji je bez daha posmatrao: Sva slava i čast koja ga je okruživala i uznosila se Njemu, nije zauzimala celokupnu Njegovu pažnju. Bio je okrenut, brižno nadvijen, neopisivo iskreno zainteresovan u pravcu našeg palog sveta, u kome je video vrednost kakvu niko drugi nije mogao da vidi. Kako sam se čudio ovome! Kako nas On voli! Ovo je jedino što ide u prilog ovoj planeti. A to jedino je u stvari sve.

Tada sam zapazio da je drugačije odeven nego svi ostali koje sam posmatrao do tada. Imao je jednostavnu, ne bleštavu, ne bogatu, ne ukrašenu odeću. Ovo je bilo obličje sluge koje je dobrovoljno uzeo, lišivši se svake prednosti koja mu prirodno pripada. Raširio je ruke označivši svoju predaju cilju kome se posvetio-spasenju čoveka.

Bio je to onaj trenutak kada se spremao da sve ostavi i dođe nama, ostavivši Nebo ispražnjeno. Nebo čija je najveća lepota, slava i punina On, Otac večni-Isus Hristos.

„Koji je obličje Boga što se ne vidi, koji je rođen prije svake tvari. Jer kroz njega bi sazdano sve što je na nebu i što je na zemlji, što se vidi i što se ne vidi, bili prijestoli ili gospodstva ili poglavarstva, ili vlasti: sve se kroza nj i za nj sazda. I on je prije svega, i sve je u njemu. Koji budući sjajnost slave i obličje bića njegova, i noseći sve u riječi sile svoje…bogat budući, vas radi osiromaši, da se vi njegovijem siromaštvom obogatite.“ (Kol.1,15-17;Jev.1,3;2 Kor.8,9)

Nikome nisam govorio o onome što se tada desilo. Isus je postao predmet mog razmišljanja i proučavanja. Gledao sam da kupim svaku knjigu koja je govorila o Hristu: „Hristos naša pravednost“, „Hristos naše spasenje“, „Put Hristu“...

Dugo vremena je moje srce gorelo od čežnje da saznam što više o Njemu i da neprestano boravim u Njegovoj prisutnosti. Noćima sam se često budio razmišljajući o tome kako da svojoj okolini pokažem Njegovu slavu i ljubav; kako da u crkvi samo On bude predmet veselja. O, kako nam je potreban u svojoj krasoti, a naše oči da stalno počivaju na Njemu, da ga se uvek setimo i da naša ljubav prema Njemu neprestano teži da nađe izražaj u radosnom tvorenju Njegove volje!

„Bože! ti si Bog moj, k tebi ranim, žedna je tebe duša moja,
za tobom čezne tijelo moje u zemlji suhoj, žednoj i bezvodnoj.
Tako bih te ugledao u svetinji, da bih vidio silu tvoju i slavu tvoju.
Jer je dobrota tvoja bolja od života. Usta bi moja hvalila tebe.
Tako bih te blagosiljao za života svoga, u ime tvoje podigao
bih ruke svoje. Kao salom i uljem nasitila bi se duša moja,
i radosnijem glasom hvalila bi te usta moja Kad te se sjećam
na postelji, sve noćne straže razmišljam o tebi. Jer si ti pomoć moja,
i u sjenu krila tvojih veselim se. Duša se moja prilijepila za tebe,
desnica tvoja drži me.“ (Ps.63,1-8)

Gotovo deset godina nakon ovog viđenja, datog samo Njegovom milošću, 6. i 7. maja 2002. primio sam poziv od Boga da ostavim sve i pođem za Njim u službu objavljivanja pravog evanđelja, pozivajući sve da ovo isto učine, predavajući se Njemu u svakom trenutku, u svakom poslu, u svakoj odluci. Ono što je manje od ovoga „sve“ nije pravo objavljivanje Hrista, jer On je ostavio sve. Ljubav daje sve ili nije ljubav, a svako neka se moli Bogu da vidi šta može učiniti u svom domenu da ne postane onaj koji će sprečiti da se vest o Isusu raširi.

Priroda moje službe objašnjena mi je, ne dugo pre toga, na isti način na koji je došlo do viđenja u 1992. Ukazano mi je na tekstove Otk. 12,17 i 19,10 u svetlu koje je bilo novo za mene. „I razgnjevi se zmija na ženu, i otide da se pobije sa ostalijem sjemenom njezinijem, koje drži zapovijesti Božije i ima svjedočanstvo Isusa Hrista…jer je svjedočanstvo Isusovo Duh Proroštva.“

Danas nije potrebno da se dokazuje da Božja crkva, ona koju su biblijska proročanstva najavila, zajednica adventista sedmog dana, nije sav ostatak ili „ostalo seme“, već da se ostatak nalazi među članovima te crkve, i obzirom da je malobrojan biće popunjen pojedincima iz drugih crkava kojima je Hristos sve u životu, da bi se dovršilo delo evanđelja.

Ovaj ostatak se raspoznaje po tome što drži zapovesti Božje i ima svedočanstvo Isusovo koje je Duh proroštva. Imati Duh proroštva ne znači samo imati knjige Elen Vajt u policama, i priznavati je, pa čak ne znači i samo obilno koristiti njene savete u razvoju hrišćanskog karaktera. To znači imati tog Duha. Elen Vajt nije, kao što se to često pogrešno smatra zadnji prorok poslednjeg vremena. Ona je prvi prorok, vesnik vremena u kome će sav ostatak, svih 144.000 imati meru proročkog dara.

Pokazani su mi sledeći tekstovi:

„A Mojsije mu odgovori: zar zavidiš mene radi? Kamo da sav narod Gospodnji postanu proroci i da Gospod pusti duh svoj na njih!“ (4Moj.11,29)
„A ako svi prorokuju, i dođe kakav nevjernik ili prostak, bude pokaran od sviju i suđen od sviju I tako tajne srca njegova bivaju javljene, i tako padnuvši ničice pokloniće se Bogu, i kazaće da je zaista Bog s vama. Šta će se dakle činiti, braćo? Kad se sabirate svaki od vas ima psalam, ima nauku, ima jezik, ima otkrivenje, ima kazivanje; a sve da biva na popravljanje.“ (1Kor.14,24-26)
„I poslije ću izliti duh svoj na svako tijelo, i proricaće sinovi vaši i kćeri vaše, starci će vaši sanjati sne, mladići će vaši viđati utvare. I na sluge ću i na sluškinje u one dane izliti duh svoj...I svaki koji prizove ime Gospodnje spašće se; jer će na gori Sionu i u Jerusalimu biti spasenje, kao što je rekao Gospod, i u ostatku koji pozove Gospod.“(Joilo 2,28.29.32)

Onaj na „čijim usnama se ne nađe laž“ jeste onaj ko je u Hristu, kroz koga govori Bog i sa kim je Bog, to je ništa drugo nego prorok i sveštenik Božji, a mi živimo u vremenu gde će svaki pravi čovek imati priliku da bude ispunjen svakom puninom blagoslova. Sa druge strane, delovanje ostatka u okruženju svoje sabraće jeste i biće presudni ispit za spasenje ili konačnu propast.

Mi verujemo u to da je proroštvo kada čovek govori i deluje Svetim Duhom. To su sveci, ljudi u kojima je Sveti Duh.

Iskustva, prvi deo

Prethodni period rada na probuđenju i reformi adventista je bio pun vrlo lepih iskustava sa Bogom. Iznosimo neka od njih, radi ohrabrenja Božjem narodu.

Nije preterano reći da Božji narod živi od ličnih iskustava koja ima sa Bogom. Život kojem takva iskustva nedostaju, pretvara se polako i sigurno u verski formalizam i teret. Vreme od 2003. do 2007. bilo je često ispunjeno vrlo napornim fizičkim naprezanjem i radom, nakon čega sam tako često dolazio u prazan stan, između četiri zida gde nije bilo nikoga sa kim bi mogao da podelim terete i radosti. Izuzetak su samo bile kratke posete mojoj braći i sestri u Beograd, porodici Nikoličić i Vladanu Tanaskoviću, gde sam punio baterije i odmarao se duhom.

Gospod je verovatno iz tog razloga uvek kroz iskustva pokazivao da je tu, i davao mi nova osveženja i potporu.

Neka od najupečatljivijih iskustava su vezana za posete našim crkvama. Gledao sam da posetim što veći broj naših crkava sa porukama upozorenja i utehe. Bog je taj rad potvrđivao pravim čudima proviđenja.

Imao sam iskustva gde je Bog neke vernike unapred pripremio za moju posetu. Primer za to je crkva u Mönchengladbach-u. Tu smo imali jednu sestru Karin Heinze. Ova sestra je primila osvedočenje od Svetog Duha da neko treba da dođe u crkvu sa porukom od koje će "svi popadati sa stolica". Ona je dugo govorila o tome vernicima i bila je poznata po toj priči. Tu sestru sam naučio vrlo ceniti kada sam je između ostalih upoznao u crkvi. Nekoliko puta smo se sastajali na molitvenim sastancima, između ostalog i u njenom stanu. Iako duboko osvedočena, često je podlegala uticaju nekog neobičnog straha koju dosta često srećemo po našim crkvama.

Na jednoj jutarnjoj molitvi, utorkom, u svom stanu, Bog mi je pokazao da treba u subotu ponovo da posetim crkvu u Mönchengladbach-u. Bilo mi je teško za prihvatiti, zbog velike razdaljine, umora od posla, i činjenice da sam u toj crkvi nedavno već bio. Tog jutra, naša prva mušterija u firmi "Alfa" je bila osoba iz Mönchengladbach-a. Nasmejao sam se i morao da popustim. U subotu ujutro sam se uputio tamo, pitajući se sve vreme zašto je stvar tako hitna. Vozio sam vrlo lagano, tako da stignem na kraj bogosluženja. Odgovor na moja pitanja u mislima mi je stigao preko natpisa na jednom kamionu:"Karin". Razumeo sam da treba da potražim sestru Karin Heinze.

Kada sam stigao u crkvu prišao sam pravo ka njoj. Pogledala me kao da vidi duha. Kasnije na putu ka jednom bratu iz crkve, objasnila mi je da se u taj utorak molila Bogu da joj pokaže da li me zaista On šalje. Ukoliko da, onda je trebalo da ispuni znak da me vidi na kraju bogosluženja u narednu subotu. Ona je to ispričala kasnije i ostalima, i proveli smo jednu divnu subotu, u prirodi i na molitvi.

Kraj ove priče je ipak veoma tužan. Ova žena je kasnije podlegla pritisku, i dala neistinite izjave o meni, u vreme kada mi je crkvena skupština zabranila pristup u crkvu, radi navodnog unošenja nemira u verništvo.

U novembru 2007. sam bio ponovo u toj crkvi i potražio tu sestru nakon toliko godina. Žalosna vest mi je presekla srce. Naša sestra Karin više nije među živima. Neposredno nakon događaja koje sam opisao se razbolela od raka i nakon godinu dana borbe sa bolešću umrla.

2005. godine sam bio u Podgorici. Trebalo je da odvezem auto koji sam kupio jednoj porodici. Molio sam se Bogu da me vodi, da nešto mogu da obavim i za Jevanđelje. U Podgorici poznajem samo dvojicu adventista. Upoznao sam ih još na biblijskom kvizu daleke 1994. Međutim nisam imao njihove adrese, a stari brojevi telefona već odavno ne važe. Izneo sam potrebu u molitvi Bogu.

Put do Podgorice nije protekao glatko. Vladan je hteo da pođe sa mnom, i na putu smo obišli njegovu rođaku. Nakon rođake smo posetili i jednu sestru. Ona je zamolila da u Podgorici pronađemo njenu kćerku koja je odavno odustala od vere u Boga, pritisnuta nedaćama.

Narednog dana sam pozvao njenu kćerku koja je rado pristala da se sretnemo. Posetio sam njen skromni štand za prodaju u nekom delu grada koji nisam nimalo poznavao. Nakon razgovora sa njom gde sam pokušao da je ohrabrim da istraje u životu koji je zaista bio pun nevolja, otpratila me do prvog raskršća. Tada sam je pitao za jednog od mladića koje sam poznavao. Odgovorila je: "Pa eto ga!" I zaista, čovek za koga sam pitao, u ne baš malom gradu Podgorici, upravo tog trenutka je prolazio pored nas!

Tu veče smo proveli zajedno u razgovoru, a nakon toga smo posetili i drugoga.

Slično iskustvo imam iz Novog Sada. U taj grad sam isto išao ciljano, da razgovaram sa čovekom koji je zbog svoje doktorske profesije bio veoma zauzet. Telefonski nije bilo šanse da se dobije za razgovor. U Novosadsku adventističku crkvu sam ponovo stigao na kraj bogosluženja, bez obzira što sam planirao drugačije. Bog je ponovo tempirao pravi trenutak. Na izlazu iz ckrve sam sreo jednog starog poznanika koji je insistirao da obavezno prenoćim kod njega. Pristao sam ne zaboravljajući svoj plan. I tako te večeri u stanu kod poznanika, pitao sam ga za tog brata. Rekao sam kako se već odavno molim da ga sretnem. On me iznenađeno pogledao. Iako sam govorio o čoveku koji pripada sasvim drugoj crkvi, ispostavilo se da je upravo on njegov kućni prijatelj, i da se često posećuju. Njemu neće odbiti da se sastanemo. Odmah ga je pozvao telefonom, i dok sam već iste te večeri razgovarao sa njim, čudio sam se iznova delu Božjeg proviđenja.

Vladan i ja smo par dana proveli u Nišu. Gospod nas je divno vodio, iznosili smo istinu na par skupova. Ja sam tražio od Gospoda više. Rekao sam u molitvi: "Gospode molim te da nas vodiš da iznesemo reč na jednom velikom skupu." Zadnje veče našeg boravka u Nišu, posetili smo adventističku crkvu. Bio je termin za omladinski čas u sredini sedmice, i skupila se veća grupa vernika. Mladi propovednik crkve je objasnio da nema pripremljenu temu za tu veče. Umesto toga predložio je da zajednički pratimo propoved sa DVD-a. Doneo je potrebnu tehniku i trebalo je da počne. Nešto nije bilo u redu sa podešavanjem tehnike, pa je doneo drugi kompjuter. Prošlo je skoro pola sata gde su se on i par mladića dobro oznojili oko tehnike. Doneli su i treći kompjuter. Nakon nekog vremena, vidno uznemiren ovaj momak je rekao: "Ovde nešto nije u redu. Ovo je viša sila. Ja sam stručnjak za tehniku i ovo još nisam doživeo. Bog ne želi da posmatramo ovu propoved. Da li neko može da nam objasni zašto?" Tada je prozvao mene da dam svoje mišljenje o čemu se radi. Primetio sam kako se moj verni brat Vlada sve vreme moli na svom mestu. "Braćo i sestre ovo je odgovor na našu molitvu kojom smo se molili da nam Bog otvori vrata da podelimo sa vama Reč od Gospoda, da vidimo šta On hoće od nas i gde mi stojimo". Iznosili smo te večeri opravdanje verom sa svom slobodom, jer je Gospod iznad tehnike i ljudskih planova.

Iskustva sa Rodosa, drugi deo

Irena i ja smo imali najlepšu veridbu koja može da se zamisli. Bilo je to na zalasku sunca 1. septembra 2007, na brdu Mount Smith, odakle je pucao predivan pogled na more. Razmenili smo vereničko prstenje, i dali reči zaveta pred Bogom, da ćemo Njegovom milošću ostati jedno pored drugog do kraja, i u zlu i dobru. Prisutan je bio i njen brat Aleks, kao i naše devojčice.

Dani na Rodosu su prošli brzo, u razgledanju starog grada i predivnih prirodnih lepota ostrva. Mene je međutim, pratio utisak da treba još nešto da se obavi. Razmišljao sam i molio sam se za to.

I tako, pred kraj našeg boravka, prišao sam svojoj drugoj majci, koja je veliki revnitelj za grčko pravoslavlje. Zamolio sam je da mi pomogne da se susretnem sa glavnim sveštenikom, mitropolitom za celi Rodos. Moja tašta ne sluša nikoga osim svojih duhovnih vođa, što je slučaj sa ogromnom većinom hrišćana. Ukoliko ne mogu da prodrem direktno do njene savesti, onda je vredno pokušati preko onih koje sluša, sprečiti je da napravi grešku, odbacivši našu ponuđenu ljubav i poštovanje.

Greh nije u tome što se čovek čvrsto drži svojih pogrešnih ubeđenja, nego u tome što propušta da prihvati bolje. Greh je odbijanje Svetog duha koji radi na našem napredovanju.

Mitropolit je tog zakazanog dana bio na putu, pa je poslao jednog mladog kolegu, kojeg je moja tašta opisala kao stručnjaka za sekte. I zaista, tog subotnjeg jutra smo zajedno sa njom, Irena i ja imali prilike da sretnemo mladog sveštenika u njegovoj crkvi. Tašta ga je poljubila u ruku. Zauzeli smo mesta u njegovom birou. Osim brade i mantije koji su znak njegovog zvanja , i samo visoko držanje ovog sveštenika je pokazivalo da nastupa sa pozicija onog koji je viši duhovni autoritet od nas. Na stolu između nas i njega, našla je mesto jedna debela iskopirana skripta - učenje moje crkve, komentarisano sa pozicija pravoslavne crkve.

Irena je prevodila moje reči na grčki. Zahvalio sam se što je odvojio vreme za nas, povodom stvari koja nam leži na srcu. On se nasmešio i bez velikog uvoda počeo da govori o tome što je napisano u skripti, na koju se očito jako oslanjao. Pomenuo je neke tačke verovanja koje je upoznao, i koje su po njemu pogrešne. Iskoristio sam prvu pauzu da prekinem ovakav tog razgovora. Objasnio sam mu da smo došli ovde iz drugog razloga. O učenjima možemo drugom prilikom, jer sada imamo mnogo važniji problem u našim odnosima.

Kako možemo razgovarati o tako visokim stvarima ukoliko imamo neraščišćene odnose i ukoliko ne postoji potrebni mir i uvažavanje? Istina se ne može otkrivati preko svađe. Za istinu je potreban duh istine. O vekovima nagomilanim problemima u učenjima hrišćanskih crkava, može da presudi samo jedna jedina sekunda u kojoj ima dovoljno poniznosti i otvorenosti.

Opisao sam mu ukratko našu situaciju. Počeo sam od svoje prošlosti. Opisao sam mu kako sam imao velikih problema da nađem vernog bračnog druga, i kako mi je na tom putu traženja neko pomogao savetom da se obratim Bogu na molitvi. Opisao sam mu moje mnoge molitve, i faze u kojima sam se molio čak i za to da me Bog, ako mu je po volji, osposobi da ostanem sam. I upravo tada je Irena došla iznenada u moj život. Opisao sam mu kako je teklo moje osvedočavanje da je upravo ta žena koja danas sedi pored mene, taj odgovor na molitvu. Sveštenik me pažljivo slušao. Osetio je da je strela koju je celo vreme pripremao promašila cilj. Ovi ljudi koje je on možda posmatrao kao sektaše, imaju svoje priče, živote, poraze i pobede. Oni mogu da imaju srce, i mogu da vole.

"I tako sam došao na Rodos, da upoznam majku svoje suđenice, i da je zagrlim, i kažem joj majko...a ona me odbija jer nisam njene vere. Vidite, odbija se ljubav koja je po Pismu dar od Boga. Sam Bog kroz ljubav želi nešto da obavi, a stoji mu se na putu. Po mom shvatanju gospodine svešteniče, ukoliko neko stoji Bogu na putu, on čini greh."- posmatrao sam lice čoveka koji je sve više i više sa svoje nepristupačne duhovne distance, poprimalo obične, ljudske crte i boju.

"Mene sada interesuje ko je taj koji preuzima odgovornost za ovaj greh. Da li je to ova žena izmislila, i čini po svom nahođenju ili vi ovde zaista tako učite. Ukoliko joj vi dajete za pravo, onda ne možemo da je krivimo. Vi tada preuzimate odgovornost za to."

Moja tašta je vrlo ljuto komentarisala da razgovaram sa nedopustivom drskošću sa jednim sveštenikom. Ja sam rekao da govorim iz svog srca.

Dva ili tri puta je sveštenik pokušao da izbegne direktan odgovor. Počeo je učenjem o jednoj pravoslavnoj apostolskoj, istorijskoj crkvi. Govorio je o tome da je sve van pravoslavlja neautentično hrišćanstvo, jer mu nedostaje taj lanac nasleđa od Hrista, preko prvih učenika do danas.

Ja sam strpljivo insistirao na odgovoru. Da li je žena postupila pravo ili ne? On je objasnio da pravoslavci zaista ne mogu da smatraju blagoslovenim brak izvan crkve, koji se sklopi na drugačiji način, i koji sklapaju drugi vernici.

Pitao sam da li je on osvedočenja da to nije od Boga što sam ja doživeo. Rekao je da veruje da je to od Boga, Bog izvan crkve može da deluje, ali to je možda zato da bi nas doveo do ove tačke da brak sklopimo u crkvi.

Ja sam mu odgovorio da i taj korak sklapanja braka mi moramo da stavimo ponovo Bogu u ruke. Nama savest ne dozvoljava da izađemo pred sveštenika, ne zato što je on ove ili one crkve ili verovanja, nego zato što taj ne živi po Bogu. Ukoliko bi se našao jedan koji je pravi, da ga potvrdi naše unutrašnje osvedočenje, mi nemamo ništa protiv da nas pred Bogom venča.

Zar nije indikativno da ovaj čovek nije rekao, pa evo mene, ja sam taj; ili da nam kaže, ima takav jedan. Ne. Izgleda da ne poznaje nijednog. Ne radi se o tome da mi tražimo da taj bude prav po našem uverenju, nego da bude prav po svom uverenju, i po svojoj savesti. Sveštenik čiju je savest oprao Bog i koga potvrđuje kroz čist život. Tražimo ne onoga koji je potvđen mantijom ili spoljašnjim znacima sveštenstva, ne diplomom teološkog fakulteta, doktoratima i znanjima, nego onoga ko je dostojan predstavnik savršenog Isusa.

Na kraju je ovaj sveštenik priznao da je naša majka radila po tome što oni uče. Izgleda da ih nema mnogo koji su tako principijelni. Oni ne smeju da pozdravljaju one koji su druge vere, da ulaze u porodične veze sa njima, da ih primaju pod krov itd.

Ako je to tako pitao sam, da li smeju da uzimaju novac od njih? Moja tašta živi od penzije koju je zaradio jedan protestant, njen pokojni muž. Da li je dozvoljeno uzimati bogate priloge od nje? Pored toga, znamo da grčki sveštenici dobar deo svojih primanja imaju od države. Ukoliko je ovde na Rodosu, glavni izvor prihoda turizam, da li smeju da uzimaju od turista koji su protestanti ili katolici, ili samo od pravoslavnih?

Sa novcem je drugačije, rekao je sveštenik. Ukoliko imam radnju i dolazi inovernik da pazari, to može da se uzme.

Pitao sam ga kako bi to trebalo da izgleda, ne pozdravljaš ga, nemaš odnose sa njim, držiš distancu, ali novac možeš da uzmeš? "Zamislite da kad odem sada u Nemačku, i prenesem ovaj razgovor nekom od tamnošnjih dnevnih listova, i to se objavi, kakva bi bila reakcija ljudi tamo? Ne bi li osudili ovakav stav kao licemerje? Međutim, ja to nikada ne bi uradio. Meni je isto tako stalo da se sada sami ispitamo i damo sebi vremena da proverimo uverenja koja smo u prošlosti prihvatili." Time smo završili razgovor, razmenjujući naše adrese. Pozdravio nas je toplim stiskom ruke i zagrljajem, jer srce zna da probije čak i tako tvrdu barijeru kao što su doktrine i učenja.

Isključenje

"Svakome ko želi da bude primljen u Crkvu trebalo bi da budu dobro poznate ozbiljne, svečane obaveze članstva u crkvi. Svako treba da bude savesno poučen šta znači postati član Hristovog tela. Samo oni koji pružaju dokaz da su iskusili novorođenje i uživaju duhovno iskustvo u Gospodu Isusu, spremni su za prihvatanje u članstvo Crkve. Svaki kandidat za članstvo treba temeljito da bude poučen o osnovnim učenjima Crkve i njihovoj primeni u životu pre nego što se krsti i primi u crkvenu zajednicu. Svaka osoba koja traži da bude primljena u Crkvu, treba da bude obaveštena o načelima koje Crkva zastupa." (Crkveni pravilnik Hrišćanske adventističke crkve, str.43)

"Među teške grehe za koje su vernici podložni crkvenoj disciplini spadaju:

1. Odricanje od vere u osnove Jevanđelja i najosnovnija učenja Crkve i učenje doktrine suprotne crkvenoj.

2.Kršenje Božjeg zakona, kao što je klanjanje idolima, ubistvo, krađa, bogohuljenje, kockanje, kršenje Subote, i namerno i učestalo laganje.

3. Kršenje sedme zapovesti Božjeg zakona koja se odnosi na bračni odnos, hrišćanski dom i biblijska merila moralnog ponašanja.

4. Prestupi kao što su: blud, promiskuitet, rodoskrvnuće, homoseksualnost i druge seksualne nastranosti i ponovni brak razvedene osobe, osim "nevine strane" u razvodu zbog preljube ili seksualnih nastranosti.

5. Prevara ili namerno pogrešno predstavljanje u poslovnim odnosima.

6. Neuredno ponašanje koje nanosi sramotu Božjem delu.

7. Prelazak ili uključenost u raskolničke ili otpadničke pokrete ili organizacije.

8. Uporno odbijanje priznavanja uredno ustavnovljenog crkvenog autoriteta ili potčinjavanja redu i disciplini Crkve.

9. Upotreba, proizvodnja ili prodaja alkoholnih pića.

10. Upotreba, proizvodnja ili prodaja duvana u bilo kom obliku.

11. Zloupotreba ili trgovanje narkoticima i drugim drogama." (isto str.164)

Postoji potreba da još jednom izjavim da pre svog isključenja iz formalne crkve adventista, nisam učinio ni jedan od ovde navedenih greha. Do današnjeg dana priznajem ova merila kao ispravna i imam osvedočenje kroz savest da sam živeo po njima. Po tim biblijskim merilima živim i upravljam se sa svojom porodicom do danas.

Iz tog razloga ne priznajem svoje isključenje iz Crkve, kao ni mnoga druga isključenja kojih sam bio svedok koja ne ispunjavaju merila iz Pravilnika.

Dokaz koji iznosim za to jeste sama istina. To je tako, i svako može na molitvi u svojoj zajednici pred Bogom da proveri.

Osim dokaza koje sam izneo po pitanju mog privatnog života, isto tako bi hteo u par rečenica da objasnim svoj odnos sa crkvenom organizacijom. Naime, potpuna je neistina da sam napustio Crkvu. Nikada nisam imao hrišćansko zajedništvo sa nekim ko je organizovao bilo kakvu novu organizaciju. Ni za jedan od nezavisnih i reformnih pokreta ne verujem da je od Boga. Izuzetak je samo pravi i prorečeni pokret reforme, ostatak, koji deluje u ovo vreme i kojem je vođa Sveti duh. Verujem da je adventistička crkva prava i zadnja Božja organizacija, koju će Bog očistiti do Hristovog dolaska i pripojiti joj sve ostale ogranke Hristovog tela. Poštujem sve u crkvi što je od Svetog duha. Ono što je od greha ne priznajem jer se bojim Boga.

Na isti način priznajem autoritete i u drugim crkvama. Sve crkve su naše, u odnosu na to koliko je tu od našeg Boga. Ne verujem da je vreme da se bilo ko poziva da napusti svoju crkvu. Još uvek nije vreme glasne vike iz Otk.18. Mi pozivamo ljude da prime Hrista, da rašire prostor u svom srcu za Svetog duha. U posebnom smislu je moja crkva pravoslavna, crkva mog naroda i mojih predaka. Molim se za probuđenje u toj crkvi takođe.

Propovednik pod čijim je uticajem moja lokalna crkva odlučila da me isključi, nije delovao pod uticajem Svetog duha. Iako je bio duboko pokrenut mojim obraćenjem, i pozivao me više puta da propovedam i molim se za njega, nakon što je posetio vođe ckrve u Beogradu, učinio je sve da me skloni sa puta. Pre toga me prisiljavao da ostavim put kojim sam pošao. Imali smo par razgovora u kojima nije hteo da prihvati očigledne biblijske dokaze. Ustrajao je u pogrešnom prikazivanju hrišćanskog karaktera i nekih od osnovnih istina. Ovo je poslednje pismo koje sam mu poslao:

"Brate Davide.

Ovom prilikom obratiću ti se ponovo, vođen savetom Božjim. Ne bi voleo da se jednoga dana nađeš iznenađen i u jednom delu svog bića, pa ti zato šaljem reč koja ti Duhom svetim treba prikazati posledice tvog dosadašnjeg delovanja u Božjem narodu. I sam nosiš pečat neodobravanja neba na svojoj savesti, ali bio bi moj propust kao vesnika probuđenja i reforme adventista sedmog dana, da te ne upozorim, jer su tvoji putevi označeni otvorenim otpadom.

Već suviše dugo gajiš teške grehe samoljublja, oholosti, ponosa u svom karakteru. Ustrajavao si u svom stanju neljubavnosti uvek više nego što je Gospod mogao da te dosegne svojim velikim, ali i ograničenim strpljenjem. Uvek si se smatrao posebno povlaštenim i nedodirljivim, i upao si u zamku koja se postavlja takvima. Gospod je odlučio da deluje na jednostavan način, upotrebljavajući sredstva koja sa stanovišta ljudske mudrosti predstavljaju slabost i poraz. I tako si se našao na putu kojim On hoće da prođe. Direktno nasuprot Njemu. Jer govoriš i deluješ protiv onih koje je Bog postavi, ne imajući druge.

O, kako je tužna tvoja pozicija, i kako imam malo nade da ćeš se probuditi, prenuti osvestiti, obratiti svom Tvorcu celim srcem. Kako mi je postalo teško da zamislim da nas više ne odvaja taj duh buntovništva i otpora Hristu koji je dao život za tebe!

Zašto i po koju to cenu rizikuješ svoj večni život? Zašto i pored saznanja koja su ti pružena, i osvedočenja Gospodnjega Duha izabireš ipak stalni život straha, umrljanih ruku, žigosane savesti od lica Gospodnjeg? Činiš kompromise radi još kratkog perioda života na ovoj zemlji, gde nikako sebe ne možeš da zamisliš u poziciji onoga koji treba da se konkretno žrtvuje, i svakodnevno bori sa karakternim nedostacima, a što je Gospod odredio kao uslov za izlivanje milosti bez koje nema duhovnog života.

Daje ti se na znanje da si zbog ovakvog svog stava, izgubio pravo da vršiš svešteničku službu u Njegovoj crkvi.
U noćnom viđenju u kojem mi je Bog avgusta 2002. pokazao stanje našeg naroda u mesnim crkvama u Štutgartu, video sam da ukoliko ne dođe do tvog obraćenja, i nastaviš ovim putem, tvoj fizički život će biti prekinut Božjom intervencijom, kao u vremena o kojima čitamo izvešaje u Bibliji: „A u određeni dan obuče se Irod u carsku haljinu, i sedavši na presto govoraše im; A narod vikaše: Ovo je glas Božji, a ne čovečiji. Ali ujedanput udari ga anđeo Gospodnji: jer ne dade slave Bogu…“
„Želela bih da opomenem one koji su godinama odbijali videlo i gajili duh neprijateljstva. Dokle ćete mrzeti i prezirati vesnike Božje pravde? Bog im je poverio svoju vest. Oni nose vest Gospodnju. U njoj je spasenje za vas, ali samo kroz zasluge Isusa Hrista. Blagodat Duha svetoga bila vam je stalno nuđena. Videlo i sila sa visine izobilno se spuštala među vas. To je dokaz da je svako mogao da prepozna koga Gospod priznaje svojim slugama. Ali bilo je takvih ljudi koji su prezirali one koje Gospod šalje kao i vest koju su oni nosili. Nazivali su ih fanaticima, zanesenjacima i ekstremistima. Proričem vam: ukoliko brzo ne ponizite svoja srca pred Bogom i ne priznate svoje grehe kojih je mnogo, shvatićete ali kad bude suviše kasno, da ste se borili protiv Boga. Kad uticaj Duha svetoga ne bude više mogao da dovede ni do promene ni do pokajanja i oproštenja, shvatićete da su ljudi protiv kojih ste govorili bili znak ovom svetu i svedoci za Boga. Tada biste dali čitav svet kada bi ste mogli da promenite prošlost i da budete baš takvi revni ljudi, pokrenuti Duhom svetim, koji podižu svoj glas objavljujući svečanu opomenu svetu; i, da kao oni, u načelu budete čvrsti kao stena. Vaše izvrtanje činjenica poznato je Gospodu. Produžite još malo putem kojim ste išli odbijajući videlo s neba i bićete izgubljeni. „A ko bude nečist pa se ne očisti da se istrebi ona duša iz naroda svojega.“4. Mojs. 19, 20
Vest koju treba da objavim onima koji su tako dugo bili lažni putokazi koji su pokazivali pogrešan pravac, nije ni malo prijatna. Ako odbacujete vesnike koje je Hristos poslao, vi odbacujete Hrista. Zanemarivanjem ovog divnog spasenja koje se godinama iznosilo pred vas, odbijanjem ovog divnog dara opravdanja kroz krv Isusa Hrista i posvećujće sile Duha svetog, odbacili ste svaku mogućnost spasenja, jer druge žrtve za greh nema; ostaje samo čekanje onog strašnog suda i ognja gneva. Preklinjem vas, ponizite se i prestanite da tvrdoglavo odbijate videlo i svedočanstva. Recite Gospodu: Moja bezakonja odvojiše me od Boga mojega. O Gospode, oprosti moje prestupe! Izbriši moje grehe iz tvoje knjige za spomen. Uzvisujte Njegovo sveto ime jer u njemu je oproštaj i tako ćete postići i obraćenje i preobraženje.
'Jer krv junčija i jarčija, i pepeo juničin, pokropivši njom opoganjene, osvećuje na telesnu čistotu, a kamo li neće krv Hristova koji Duhom svetim sebe prinese bez krivice Bogu, očistiti savest našu od mrtvih dela, da služimo Bogu živome i istinitome.'“ (Svedočanstva za propovednike, str. 74 – 76 )

Spasi se, beži od gneva koji ide. U Hrista Isusa koji je grad utočište, za one koji su nehotice počinili zločin. Ukoliko prezreš opomene, nećeš se moći izbaviti.

(8.6.2003)

Ova opomena je kao i sve dotadašnje odbačena. I pored mog isključenja, koje je uplašilo mnoge i navelo ih da prekinu kontakt sa mnom, ja znam da je Gospod sa mnom, i da me nije ostavio.

David Bibulović je neposredno nakon odbijenih opomena penzionisan pre vremena, zbog ozbiljnih problema sa zdravljem. Doživeo je moždani udar koji mu je ugrozio život, i samo milost Gospodnja ga je spasila od najgoreg. Prošle sedmice sam ga sreo u crkvi Offenbach, gde je primio službu starešine crkve. U novom razgovoru koji sam imao sa njim, morao sam da ga upozorim zbog njegovih ponovnih izmišljenih priča o meni koje su mi preneli neki od vernika. David međutim neće da se nauči. Izjavio je da smatra za svoju dužnost da se bori protiv onoga što učim.