Dani na Rodosu su prošli brzo, u razgledanju starog grada i predivnih prirodnih lepota ostrva. Mene je međutim, pratio utisak da treba još nešto da se obavi. Razmišljao sam i molio sam se za to.
I tako, pred kraj našeg boravka, prišao sam svojoj drugoj majci, koja je veliki revnitelj za grčko pravoslavlje. Zamolio sam je da mi pomogne da se susretnem sa glavnim sveštenikom, mitropolitom za celi Rodos. Moja tašta ne sluša nikoga osim svojih duhovnih vođa, što je slučaj sa ogromnom većinom hrišćana. Ukoliko ne mogu da prodrem direktno do njene savesti, onda je vredno pokušati preko onih koje sluša, sprečiti je da napravi grešku, odbacivši našu ponuđenu ljubav i poštovanje.
Greh nije u tome što se čovek čvrsto drži svojih pogrešnih ubeđenja, nego u tome što propušta da prihvati bolje. Greh je odbijanje Svetog duha koji radi na našem napredovanju.
Mitropolit je tog zakazanog dana bio na putu, pa je poslao jednog mladog kolegu, kojeg je moja tašta opisala kao stručnjaka za sekte. I zaista, tog subotnjeg jutra smo zajedno sa njom, Irena i ja imali prilike da sretnemo mladog sveštenika u njegovoj crkvi. Tašta ga je poljubila u ruku. Zauzeli smo mesta u njegovom birou. Osim brade i mantije koji su znak njegovog zvanja , i samo visoko držanje ovog sveštenika je pokazivalo da nastupa sa pozicija onog koji je viši duhovni autoritet od nas. Na stolu između nas i njega, našla je mesto jedna debela iskopirana skripta - učenje moje crkve, komentarisano sa pozicija pravoslavne crkve.
Irena je prevodila moje reči na grčki. Zahvalio sam se što je odvojio vreme za nas, povodom stvari koja nam leži na srcu. On se nasmešio i bez velikog uvoda počeo da govori o tome što je napisano u skripti, na koju se očito jako oslanjao. Pomenuo je neke tačke verovanja koje je upoznao, i koje su po njemu pogrešne. Iskoristio sam prvu pauzu da prekinem ovakav tog razgovora. Objasnio sam mu da smo došli ovde iz drugog razloga. O učenjima možemo drugom prilikom, jer sada imamo mnogo važniji problem u našim odnosima.
Kako možemo razgovarati o tako visokim stvarima ukoliko imamo neraščišćene odnose i ukoliko ne postoji potrebni mir i uvažavanje? Istina se ne može otkrivati preko svađe. Za istinu je potreban duh istine. O vekovima nagomilanim problemima u učenjima hrišćanskih crkava, može da presudi samo jedna jedina sekunda u kojoj ima dovoljno poniznosti i otvorenosti.
Opisao sam mu ukratko našu situaciju. Počeo sam od svoje prošlosti. Opisao sam mu kako sam imao velikih problema da nađem vernog bračnog druga, i kako mi je na tom putu traženja neko pomogao savetom da se obratim Bogu na molitvi. Opisao sam mu moje mnoge molitve, i faze u kojima sam se molio čak i za to da me Bog, ako mu je po volji, osposobi da ostanem sam. I upravo tada je Irena došla iznenada u moj život. Opisao sam mu kako je teklo moje osvedočavanje da je upravo ta žena koja danas sedi pored mene, taj odgovor na molitvu. Sveštenik me pažljivo slušao. Osetio je da je strela koju je celo vreme pripremao promašila cilj. Ovi ljudi koje je on možda posmatrao kao sektaše, imaju svoje priče, živote, poraze i pobede. Oni mogu da imaju srce, i mogu da vole.
"I tako sam došao na Rodos, da upoznam majku svoje suđenice, i da je zagrlim, i kažem joj majko...a ona me odbija jer nisam njene vere. Vidite, odbija se ljubav koja je po Pismu dar od Boga. Sam Bog kroz ljubav želi nešto da obavi, a stoji mu se na putu. Po mom shvatanju gospodine svešteniče, ukoliko neko stoji Bogu na putu, on čini greh."- posmatrao sam lice čoveka koji je sve više i više sa svoje nepristupačne duhovne distance, poprimalo obične, ljudske crte i boju.
"Mene sada interesuje ko je taj koji preuzima odgovornost za ovaj greh. Da li je to ova žena izmislila, i čini po svom nahođenju ili vi ovde zaista tako učite. Ukoliko joj vi dajete za pravo, onda ne možemo da je krivimo. Vi tada preuzimate odgovornost za to."
Moja tašta je vrlo ljuto komentarisala da razgovaram sa nedopustivom drskošću sa jednim sveštenikom. Ja sam rekao da govorim iz svog srca.
Dva ili tri puta je sveštenik pokušao da izbegne direktan odgovor. Počeo je učenjem o jednoj pravoslavnoj apostolskoj, istorijskoj crkvi. Govorio je o tome da je sve van pravoslavlja neautentično hrišćanstvo, jer mu nedostaje taj lanac nasleđa od Hrista, preko prvih učenika do danas.
Ja sam strpljivo insistirao na odgovoru. Da li je žena postupila pravo ili ne? On je objasnio da pravoslavci zaista ne mogu da smatraju blagoslovenim brak izvan crkve, koji se sklopi na drugačiji način, i koji sklapaju drugi vernici.
Pitao sam da li je on osvedočenja da to nije od Boga što sam ja doživeo. Rekao je da veruje da je to od Boga, Bog izvan crkve može da deluje, ali to je možda zato da bi nas doveo do ove tačke da brak sklopimo u crkvi.
Ja sam mu odgovorio da i taj korak sklapanja braka mi moramo da stavimo ponovo Bogu u ruke. Nama savest ne dozvoljava da izađemo pred sveštenika, ne zato što je on ove ili one crkve ili verovanja, nego zato što taj ne živi po Bogu. Ukoliko bi se našao jedan koji je pravi, da ga potvrdi naše unutrašnje osvedočenje, mi nemamo ništa protiv da nas pred Bogom venča.
Zar nije indikativno da ovaj čovek nije rekao, pa evo mene, ja sam taj; ili da nam kaže, ima takav jedan. Ne. Izgleda da ne poznaje nijednog. Ne radi se o tome da mi tražimo da taj bude prav po našem uverenju, nego da bude prav po svom uverenju, i po svojoj savesti. Sveštenik čiju je savest oprao Bog i koga potvrđuje kroz čist život. Tražimo ne onoga koji je potvđen mantijom ili spoljašnjim znacima sveštenstva, ne diplomom teološkog fakulteta, doktoratima i znanjima, nego onoga ko je dostojan predstavnik savršenog Isusa.
Na kraju je ovaj sveštenik priznao da je naša majka radila po tome što oni uče. Izgleda da ih nema mnogo koji su tako principijelni. Oni ne smeju da pozdravljaju one koji su druge vere, da ulaze u porodične veze sa njima, da ih primaju pod krov itd.
Ako je to tako pitao sam, da li smeju da uzimaju novac od njih? Moja tašta živi od penzije koju je zaradio jedan protestant, njen pokojni muž. Da li je dozvoljeno uzimati bogate priloge od nje? Pored toga, znamo da grčki sveštenici dobar deo svojih primanja imaju od države. Ukoliko je ovde na Rodosu, glavni izvor prihoda turizam, da li smeju da uzimaju od turista koji su protestanti ili katolici, ili samo od pravoslavnih?
Sa novcem je drugačije, rekao je sveštenik. Ukoliko imam radnju i dolazi inovernik da pazari, to može da se uzme.
Pitao sam ga kako bi to trebalo da izgleda, ne pozdravljaš ga, nemaš odnose sa njim, držiš distancu, ali novac možeš da uzmeš? "Zamislite da kad odem sada u Nemačku, i prenesem ovaj razgovor nekom od tamnošnjih dnevnih listova, i to se objavi, kakva bi bila reakcija ljudi tamo? Ne bi li osudili ovakav stav kao licemerje? Međutim, ja to nikada ne bi uradio. Meni je isto tako stalo da se sada sami ispitamo i damo sebi vremena da proverimo uverenja koja smo u prošlosti prihvatili." Time smo završili razgovor, razmenjujući naše adrese. Pozdravio nas je toplim stiskom ruke i zagrljajem, jer srce zna da probije čak i tako tvrdu barijeru kao što su doktrine i učenja.
Nema komentara:
Objavi komentar