Prethodni period rada na probuđenju i reformi adventista je bio pun vrlo lepih iskustava sa Bogom. Iznosimo neka od njih, radi ohrabrenja Božjem narodu.
Nije preterano reći da Božji narod živi od ličnih iskustava koja ima sa Bogom. Život kojem takva iskustva nedostaju, pretvara se polako i sigurno u verski formalizam i teret. Vreme od 2003. do 2007. bilo je često ispunjeno vrlo napornim fizičkim naprezanjem i radom, nakon čega sam tako često dolazio u prazan stan, između četiri zida gde nije bilo nikoga sa kim bi mogao da podelim terete i radosti. Izuzetak su samo bile kratke posete mojoj braći i sestri u Beograd, porodici Nikoličić i Vladanu Tanaskoviću, gde sam punio baterije i odmarao se duhom.
Gospod je verovatno iz tog razloga uvek kroz iskustva pokazivao da je tu, i davao mi nova osveženja i potporu.
Neka od najupečatljivijih iskustava su vezana za posete našim crkvama. Gledao sam da posetim što veći broj naših crkava sa porukama upozorenja i utehe. Bog je taj rad potvrđivao pravim čudima proviđenja.
Imao sam iskustva gde je Bog neke vernike unapred pripremio za moju posetu. Primer za to je crkva u Mönchengladbach-u. Tu smo imali jednu sestru Karin Heinze. Ova sestra je primila osvedočenje od Svetog Duha da neko treba da dođe u crkvu sa porukom od koje će "svi popadati sa stolica". Ona je dugo govorila o tome vernicima i bila je poznata po toj priči. Tu sestru sam naučio vrlo ceniti kada sam je između ostalih upoznao u crkvi. Nekoliko puta smo se sastajali na molitvenim sastancima, između ostalog i u njenom stanu. Iako duboko osvedočena, često je podlegala uticaju nekog neobičnog straha koju dosta često srećemo po našim crkvama.
Na jednoj jutarnjoj molitvi, utorkom, u svom stanu, Bog mi je pokazao da treba u subotu ponovo da posetim crkvu u Mönchengladbach-u. Bilo mi je teško za prihvatiti, zbog velike razdaljine, umora od posla, i činjenice da sam u toj crkvi nedavno već bio. Tog jutra, naša prva mušterija u firmi "Alfa" je bila osoba iz Mönchengladbach-a. Nasmejao sam se i morao da popustim. U subotu ujutro sam se uputio tamo, pitajući se sve vreme zašto je stvar tako hitna. Vozio sam vrlo lagano, tako da stignem na kraj bogosluženja. Odgovor na moja pitanja u mislima mi je stigao preko natpisa na jednom kamionu:"Karin". Razumeo sam da treba da potražim sestru Karin Heinze.
Kada sam stigao u crkvu prišao sam pravo ka njoj. Pogledala me kao da vidi duha. Kasnije na putu ka jednom bratu iz crkve, objasnila mi je da se u taj utorak molila Bogu da joj pokaže da li me zaista On šalje. Ukoliko da, onda je trebalo da ispuni znak da me vidi na kraju bogosluženja u narednu subotu. Ona je to ispričala kasnije i ostalima, i proveli smo jednu divnu subotu, u prirodi i na molitvi.
Kraj ove priče je ipak veoma tužan. Ova žena je kasnije podlegla pritisku, i dala neistinite izjave o meni, u vreme kada mi je crkvena skupština zabranila pristup u crkvu, radi navodnog unošenja nemira u verništvo.
U novembru 2007. sam bio ponovo u toj crkvi i potražio tu sestru nakon toliko godina. Žalosna vest mi je presekla srce. Naša sestra Karin više nije među živima. Neposredno nakon događaja koje sam opisao se razbolela od raka i nakon godinu dana borbe sa bolešću umrla.
2005. godine sam bio u Podgorici. Trebalo je da odvezem auto koji sam kupio jednoj porodici. Molio sam se Bogu da me vodi, da nešto mogu da obavim i za Jevanđelje. U Podgorici poznajem samo dvojicu adventista. Upoznao sam ih još na biblijskom kvizu daleke 1994. Međutim nisam imao njihove adrese, a stari brojevi telefona već odavno ne važe. Izneo sam potrebu u molitvi Bogu.
Put do Podgorice nije protekao glatko. Vladan je hteo da pođe sa mnom, i na putu smo obišli njegovu rođaku. Nakon rođake smo posetili i jednu sestru. Ona je zamolila da u Podgorici pronađemo njenu kćerku koja je odavno odustala od vere u Boga, pritisnuta nedaćama.
Narednog dana sam pozvao njenu kćerku koja je rado pristala da se sretnemo. Posetio sam njen skromni štand za prodaju u nekom delu grada koji nisam nimalo poznavao. Nakon razgovora sa njom gde sam pokušao da je ohrabrim da istraje u životu koji je zaista bio pun nevolja, otpratila me do prvog raskršća. Tada sam je pitao za jednog od mladića koje sam poznavao. Odgovorila je: "Pa eto ga!" I zaista, čovek za koga sam pitao, u ne baš malom gradu Podgorici, upravo tog trenutka je prolazio pored nas!
Tu veče smo proveli zajedno u razgovoru, a nakon toga smo posetili i drugoga.
Slično iskustvo imam iz Novog Sada. U taj grad sam isto išao ciljano, da razgovaram sa čovekom koji je zbog svoje doktorske profesije bio veoma zauzet. Telefonski nije bilo šanse da se dobije za razgovor. U Novosadsku adventističku crkvu sam ponovo stigao na kraj bogosluženja, bez obzira što sam planirao drugačije. Bog je ponovo tempirao pravi trenutak. Na izlazu iz ckrve sam sreo jednog starog poznanika koji je insistirao da obavezno prenoćim kod njega. Pristao sam ne zaboravljajući svoj plan. I tako te večeri u stanu kod poznanika, pitao sam ga za tog brata. Rekao sam kako se već odavno molim da ga sretnem. On me iznenađeno pogledao. Iako sam govorio o čoveku koji pripada sasvim drugoj crkvi, ispostavilo se da je upravo on njegov kućni prijatelj, i da se često posećuju. Njemu neće odbiti da se sastanemo. Odmah ga je pozvao telefonom, i dok sam već iste te večeri razgovarao sa njim, čudio sam se iznova delu Božjeg proviđenja.
Vladan i ja smo par dana proveli u Nišu. Gospod nas je divno vodio, iznosili smo istinu na par skupova. Ja sam tražio od Gospoda više. Rekao sam u molitvi: "Gospode molim te da nas vodiš da iznesemo reč na jednom velikom skupu." Zadnje veče našeg boravka u Nišu, posetili smo adventističku crkvu. Bio je termin za omladinski čas u sredini sedmice, i skupila se veća grupa vernika. Mladi propovednik crkve je objasnio da nema pripremljenu temu za tu veče. Umesto toga predložio je da zajednički pratimo propoved sa DVD-a. Doneo je potrebnu tehniku i trebalo je da počne. Nešto nije bilo u redu sa podešavanjem tehnike, pa je doneo drugi kompjuter. Prošlo je skoro pola sata gde su se on i par mladića dobro oznojili oko tehnike. Doneli su i treći kompjuter. Nakon nekog vremena, vidno uznemiren ovaj momak je rekao: "Ovde nešto nije u redu. Ovo je viša sila. Ja sam stručnjak za tehniku i ovo još nisam doživeo. Bog ne želi da posmatramo ovu propoved. Da li neko može da nam objasni zašto?" Tada je prozvao mene da dam svoje mišljenje o čemu se radi. Primetio sam kako se moj verni brat Vlada sve vreme moli na svom mestu. "Braćo i sestre ovo je odgovor na našu molitvu kojom smo se molili da nam Bog otvori vrata da podelimo sa vama Reč od Gospoda, da vidimo šta On hoće od nas i gde mi stojimo". Iznosili smo te večeri opravdanje verom sa svom slobodom, jer je Gospod iznad tehnike i ljudskih planova.
Nema komentara:
Objavi komentar