Povodom 80 godina bitke na Sutjesci
Prezentujemo istinu o tome ko je bio taj koji je pomogao jugoslovenskom partizanskom pokretu u najtežim momentima borbe za opstanak.
Nema potrebe da puno komentarišemo, osim da citiramo jednog o istaknutih vođa partizana.
"Zaustavili smo se – dočekale su nas stene iznad nas, levo od nas i ispod nas. Premračno u šumi, pokatkad s ponekom zvezdom između granja. Bili smo iscrpljeni strepnjama, bitkom, glađu. Već je moglo biti oko 20 časova. Ocenili smo da mesto nije loše za odbranu i za sutrašnje ponovne pokušaje, postavili straže i polegali, zgomilani, kao klade…
Ali mene kao da je nešto probudilo, posle prvog tvrdog sna… I najednom, odmah u mojoj svesti se pojavio Hrist – onaj s fresaka i ikona, svilaste bradice i sažalnog izraza. Znao sam da je to lik sintetizovan iz priča i viđenja mog detinjstva. Ali mi je bilo ugodno njegovo prisustvo – kao da sam se obreo u nekoj bezbednoj i zarnoj toplini. I pokušavao sam svešću da oteram taj lik. Ali uzalud – on se jedino rasplinjavao u još tužniju blagost, neotklonjiv i zadržavajući svoje konture.
Otvorio sam oči: oko mene stabla i pospali drugovi. I tišina, bezmerna i davna, kao da nikad pucnjave i jauka nije bilo. Ali čim bih sklopio oči – opet Hrist, plastičan i blizak da bih ga mogao opipati.
Počeo sam, čak, u sebi da mu govorim: „Ako si ti došao u svet i patio radi dobra i istine – ti moraš videti da je naša stvar pravedna i plemenita. Mi, u stvari, nastavljamo, probamo da nastavimo ono što si ti započeo. I ti nas nisi zaboravio, niti nas možeš napustiti – ti živiš i traješ u nama…“
A dok sam to i tome slično u sebi zborio – znao sam da time ne prestajem biti komunista, i uveravao sam sebe, sve vreme, da u svemu tome nervna napetost i iscrpljenost igraju veliku ulogu. Ne sećam se koliko je to trajalo, a niti kad i kako je prestalo. Ali sam sasvim siguran da sam bio budan i da se taj lik pojavljivao jedino kad bih oči sklopio. Nije mi palo ni na um da je to neko čudo ili da bi se čudo moglo dogoditi, mada je pojava smirivala i hrabrila… Dvoumio sam se i da li da danas ovo zabeležim. Ali čini mi se da bi bez toga i moja ličnost i prilike ostali neosvetljeni. Zato i to unosim u ovaj spis – makar i trpelo moje bezbožništvo i dogmatska čistota revolucije…
A onda su mi se javila nenametljivo ali i neotklonjivo, razmišljanja o Nemcima i partizanima – o ideologiji… Zašto doktori iz Berlina i profesori iz Hajdelberga u tim gudurama istrebljuju balkanske seljake i studente? Mržnja protiv komunizma i nacističke doktrine nisu dovoljne za to. Neka druga, strašna i neumoljiva sila ih goni u tu suludu smrt i sramotu. I nas, takođe, da im se odupiremo i svetimo. Jer Rusija, Sovjetski Savez i komunizam možda mogu to donekle da objasne i pravdaju. Čovek može za njih i da umre. Ali ova ostrašćenost, ovo istrajavanje bez obzira na patnje i smrt, ovo otimanje za svoju ljudskost i narodnost mimo vlastite smrti, svojom smrću kao zovom i nadahnućem – to nisu ni ideologija ni Marks ni Lenjin…
Kada je svanulo, a pogotovu u kasnijim danima i godinama, ja sam potiskivao ta ponorna razmišljanja, sluteći njihovu razornost za ideje i organizaciju kojima sam se odao. Ali nikada nisam na te misli zaboravio – one su se javljale kad god bi me ugrozilo nasilje, one su bile postale realnost moje prigušene i pritajene duhovnosti…" (Biografija Milovana Đilasa)
