Ključno vreme adventnog pokreta (treći deo)

To da Božja stvar na Zemlji nikada ne može da izgubi, bilo je jasno jednom zatvoreniku nakon mnogih muka kojima je bio izložen u toku svog tamnovanja. Došao je dan kada je trebalo da bude spaljen na lomači i neposredno pre toga u svojoj ćeliji piše sledeće reči: „Danas ćete spaliti jednu gusku, ali ćete nakon stotinu godina čuti pevanje jednog labuda, njega nećete moći spaliti. Moraćete ga saslušati“.

Martin Luter je sebe prepoznao kao ispunjenje ovog proročanstva: „Jan Hus je prorekao za mene kada je iz svoje ćelije napisao `Sada ćete ispeći gusku (jer Hus znači guska na češkom) ali ćete nakon sto godina čuti kako peva labud. Njega ćete morati pretrpeti.` I tako će ići i dalje, ako je Bogu ugodno.“

U istoj zemlji koja je čula reči ove dvojice Božjih svedoka, gde limeni labudovi krase vrhove mnogih crkvenih tornjeva, jedan drugi, jedan Australijanac, je u krugu svojih saradnika izrekao sledeću tvrdnju:

„Treba da se čuju ukupno tri poziva adventizmu, kao u Hristovoj priči o ženidbi carevog sina. Jedan se upućuje preko afričkih misionara Vilenda (Wieland) i Šorta (Short) i ljudi koji su sa njima. Drugi je ovaj preko nas. Neće se poslušati ni jedan ni drugi. Na kraju vremena će doći poslednji, treći poziv adventistima. On će završiti delo.“

U Sudijama 20. glavi su opisana dva neuspešna pokušaja da se pobedi Gavaja sinova Venijaminovih, kao i celo to pleme koje je stalo u odbranu zločinaca i na taj način stupilo u redove prestupnika Božjeg Zakona.

Oni koji odbacuju ljubav istine u poruci o pravednosti samo kroz veru, time odbacuju i Zakon koji se utvrđuje propovedanjem vere. Uvek je tako, da su takvi spremni da brane i najveći zločin, jer upadaju u stanje neverstva kojem je posledica veliko bezakonje ili odbrana istog. Kao što pravednost kroz veru čini od najvećeg propalice, jednog moralnog i čvrstog vernika; tako opravdanje delima od jednog inače uglednog i stabilnog vernika čini najvećeg prestupnika Zakona. Neki smatraju da su na sigurnoj strani ukoliko se drže tradicija i većine. Međutim zakon zajedničke krivice čini prestupnicima i one koji su pasivni. Kada se pojave ljudi koje je Bog ovlastio da obave Njegovo delo, tada su krivi svi koji ih ne podrže i ne pomognu im. Jer se behu teško zakleli za onog ko ne dođe u Mispu ka Gospodu rekavši: Da se pogubi.

Dva prva napada na Gavaju predstavljaju dva pokreta od Boga u adventizmu. Prvi je pokret afričkih misionara koji je poznat kao Komitet za izučavanje poruke opravdanja verom iz1888. Drugi pokret je pokrenuo Bog iz Australije, koji je poznat pod imenom Brinsmejdov pokret.

Niko u adventizmu neće primiti drugo svetlo, kojim će moći opstati u vreme kraja, osim ovoga koje se temelji na delu Hrista, apostola, Reformacije, poruke iz 1888. i tri pokreta u adventizmu koja je On potvrdio. Svi oni koji su deo duhovnog Izrailja, čine greške i kao što smo videli svi su na jedan ili drugi način zašli kao ovce. Međutim, oni koji istraju na grešnom putu, odbacujući da provere osnove svih ovih reformatorskih pokreta, neće ostati deo Božjeg dela. Ne može dovoljno da se naglasi koliko je opasno ostati po strani ili se čak boriti protiv ljudi koje je Bog podigao.

Pogledajmo okolnosti u kojima je izvojevana konačna pobeda trećeg dana, trećeg napada na utvrđeni grad bezakonja. Nakon drugog poraza, sinovi Izrailjevi su se okupili oko doma Boga Silnoga u plaču i postu do večeri. Prinesene su žrtve zahvalne i paljenice. Tu je bio i kovčeg Zaveta kao i prvosveštenik. Narod ponovo izlazi sa pitanjem, da li treba da napadnu ili odustanu. Bog odgovara da će im konačno treći put dati pobedu.

Ovo je slikovit, tipološki prikaz kraja. Vidimo da se bliži veče, kraj vremena milosti. Mnogi verni danas, ostatak iz adventizma se okuplja verom oko Nebeske Svetinje i Prvosveštenika u plaču, molitvi i postu. Došlo je vreme uslišenja molitava.

Treći put je bitka povedena na mudar način. Održana su savetovanja i postiglo se jedinstvo. Ništa više nije prepušteno slučajnosti. Dva, naizgled promašena pokušaja su poslužili kao lekcija. Osiljeni sinovi Venijaminovi su taktičkim povlačenjem namamljeni da iz grada izađu na puteve. I delovalo je u jednom momentu da i ovaj treći dan imaju isti uspeh. Zaključili su da je sreća ponovo na njihovoj strani. Ponovo su oborili na zemlju neke od napadača. Međutim uskoro su opkoljeni i gotovo potpuno uništeni. Njihov grad je spaljen i oganj se dizao do neba.

Ovde vidimo da formalistički adventizam nema nikakvu perspektivu. Bog će mu suditi isto kao i prestolu zveri (Otk.17,16). Istim rečima je opisan sud, oganj sa neba je kao oganj do neba. (Otk.20,9). To se slaže i sa ostalim proročkim otkrivenjima o grešnicima u Jerusalimu. Gospod će one koji su ga se odrekli biti mačem svojih usta. Crkva Božja će prva osetiti Božje sudove van milosti.

Trenutno deluje da su oni koji obavljaju delo Božje poraženi, deluje kao da je i treći pokret od Boga prošao kao dosadašnja dva. Deluje kao da su prva dva bila kratkog daha i da im je već davno odzvonio kraj. Neki od ljudi koji su bili nosioci su pali, počeli da propovedaju veće zablude nego i sami formalisti.

Nije teško proučiti istoriju poruke o Hristovoj pravdi od 1888. pa nadalje. Ono što je se pokazuje kao mnogo komplikovanije jeste izazov da pored toliko različitih i protivrečnih izveštaja, od raznih priča i blaćenja karaktera onih koje je Bog izabrao prepoznati pravu istinu onako kako je Bog vidi. Bez posebnog prosvetljenja nije jasno ko je na Božjoj strani i ko nije.

Za Boba Brinsmejda se uči u našim školama kao o najvećem otpadniku. A radi se o nekome ko je, pre nego što je napustio veru i položio oružje, nosio zajedno sa svojim saradnicima, najdragoceniju vest istine.

Oni koji učestvuju u trećem pozivu, ni sami u ovo vreme nemaju jednostavan zadatak. Potrebno je potpuno odreći se sebe i planova za svoj život, omiljenih ideja i tumačenja Pisma i Svete istorije. Oni moraju proći bolna iskustva spoznaje sopstvenog promašaja i slabosti. Nad slabostima možeš da plačeš tek kada si ih video u porazu. Morala su postojati dva poraza.

Moraju priznati da Božje delo ne počinje od njih, nego da ima kontinuitet koji treba upoznati i respektovati. To je proces primanja i najmanjeg zraka svetla, bez obzira preko koga dolazi.

Oni su i sami deca pogrešnog verskog sistema, koji sebe vidi kao nepogrešivog, bogatog, završenog bez potrebe preispitivanja. Zato su čak i sa njihove strane ignorisane istine Reformacije; oni ih smatraju prevaziđenima, čak i ako ih ne poznaju. Na taj način su i oni koji ih zastupaju, proglašeni od svoje dobre braće, propovednicima jeftine milosti, legalistima, perfekcionistima, fanaticima. Ali mi svedočimo da onaj ko ne dođe u Mispu pred Gospoda, da mu nema života.

Nema pomazanog cara u Izrailju i svako radi onako kako mu se čini da je dobro. Međutim labud će ponovo propevati.

Ključno vreme adventnog pokreta (drugi deo)

Za pravdu vere je napisano:

Jer vredi više nego biser. Oslanja se na nju srce muža njenog, i dobitka neće nedostajati. Čini mu dobro, a ne zlo, svega veka svog. Traži vune i lana, i radi po volji rukama svojim. Ona je kao lađa trgovačka, iz daleka donosi hranu svoju. Ruku svoju otvara siromahu, i pruža ruke ubogome. Ne boji se snega za svoju čeljad, jer sva čeljad njena ima po dvoje haljine.Zna se muž njen na vratima kad sedi sa starešinama zemaljskim. Odelo joj je krepost i lepota, i osmeva se na vreme koje ide.Usta svoja otvara mudro i na jeziku joj je nauka blaga. Pazi na vladanje čeljadi svoje, i hleba u lenjosti ne jede. Sinovi njeni podižu se i blagosiljaju je; muž njen takođe hvali je. Podajte joj od ploda ruku njenih!

U Otkrivenju je opisana kao

Žena obučena u sunce, i mesec pod nogama njenim, i na glavi njenoj venac od dvanaest zvezda.

Na ovo su ustali izdajnici u redovima našeg naroda. Ovo je napadnuto, osramoćeno, ogoljeno, silovano i ostavljeno da iskrvari i umre. To su učinili ljudi koji imaju ime da su adventisti ali su zbornica sotonina.

Sa druge strane, ovo su izdali oni koji su trebali da je čuvaju. Dragocenu istinu i delo Božje, najfinije zrake svetlosti koja je ikada data smrtnim ljudima, hladno i proračunato su izdali oni kojima se učinilo da će biti ugroženi njihovi sebični interesi ovog prolaznog života. Njihov učitelj Hristos se ponizio do same smrti krstove, zaboravljajući na sebe. Oni nisu hteli da sačuvaju ono što im je Otac ljubazno poverio.

U vreme kada sam počeo da razmišljam o značenju biblijskih istorijskih slika iz knjige Sudijama, desila su se dva događaja koja su preneli svi glavni svetski mediji.

Prvi se odnosio na trudnu britansku princezu koja je provela kratko vreme u bolnici. Neko se lažno predstavio kao kraljevski par i na taj način prevario bolničarku koja je naivno verujući, otkrila neke detalje u vezi stanja princeze. Kada je prevara razotkrivena, bolničarka je javno ismejana. Nakon nekoliko dana, ne izdržavši pritisak izvršila je samoubistvo, oprostivši se tako od ovog surovog sveta. Tako smo videli kako laž može da ubije.

Druga žena je na najsuroviji način silovana od grupe mladih ljudi, ostavljena da iskrvari na ulicama jednog indijskog grada. Njen mladić nije mogao da je odbrani, uzalud čekajući da mu neko pomogne. Prošlo je dragoceno vreme dok pomoć nije došla – prekasno. Cela zemlja je ustala na noge protestujući protiv ovog zla.

U knjizi Sudijama 20. glavi, se nastavlja istorija koja je zapisana radi nas na koje je došao posledak sveta.

Kada su ispitali okolnosti pod kojima je ubijena sveštenikova inoča, jedanaest plemena su odlučili da se ne vraćaju kućama dok se krivci ne kazne. Krenuli su naoružani na Venijaminovo pleme, zahtevajući da se krivci za zlodelo izruče. Venijaminovci su odlučili da podrže prestupnike i došlo je do rata.

Ovaj rat je slika za ono što Isus kaže da ćemo čuti ratove i glasove o ratovima. Ovo je unutarcrkveni rat, rat sa duhovima tame. To je velika borba poslednjeg vremena koja započinje upravo u crkvi adventista sedmog dana, koja je još jedina crkva koja nije pala, jer priznaje Božji Zakon. Sile zla rade na tome da potpuno ovladaju nečim što je proglašeno Božjom teritorijom. Ukoliko se zlo ne bi izvadilo iz Izrailja, Božji ljudi su svesni da bi ono potpuno zavladalo. Oni su svesni kolektivne krivice koja bi pala na njih ako bi se preko zločina prešlo. Dakle ovi ratovi su neminovni i Hristos savetuje da gledamo da se ne uplašimo jer to sve tako treba da bude.

Gospod je izrailjskim plemenima dao odgovor da treba da udare na svog brata Venijamina. I nakon što bi mi očekivali da će doći do pobede, pošto je Bog naložio taj rat, Venijamin je potukao jedanaest plemena prvoga dana. Oni su imali sedamsto specijalnih vojnika u svojim redovima koji su bili u stanju da gađaju levom rukom ne promašujući ni za dlaku.

Ovaj rat je slika za borbu onih koji zastupaju Božju istinu u redovima adventista protiv onih koji zastupaju neistinu. Upravo ovo proriče i Elen Vajt kada kaže da će u poslednje vreme istina biti tako slična laži da će je biti nemoguće prepoznati osim posebnom inspiracijom Svetog Duha. Ljudi koji „mahahu mačem“ predstavljaju one koji poznaju Sveto Pismo, Mač Gospodnji. Na obe strane imamo ljude koji poznaju Sveto Pismo, ali su jedni u službi greha tj. opravdanja delima, a drugi u službi pravde koja je od vere. Ovi specijalni borci, levaci su slika za one koji su istrenirani u argumentiranju koje potiče od starog čoveka za koje je leva ruka simbol. Oni su veoma opasni protivnici Božjem delu probuđenja i reforme u redovima Božjeg naroda. Oni predstavljaju kičmu formalnog sistema, intelektualnog sistema filozofije i nauke lažne reformacije crkve.

Drugi dan su Venijaminovci takođe odneli pobedu, pobivši nešto manje izraelaca nego prvog dana. Nakon toga su se poraženi povukli na područje gde je tada bio kovčeg zaveta. Postili su i plakali do zalaska sunca. Nakon toga ponovo izlaze pred Boga pitajući da li da nastave rat ili da odustanu. Dobili su odgovor da treba da nastave rat i da će ovoga puta pobediti.

Ključno vreme adventnog pokreta (prvi deo)

Prikaz istorije adventista sedmog dana onako kako je Bog vidi, kroz jednu biblijsku sliku

Za vernika postoji samo jedan siguran put da sazna kako ga Bog vidi, a to je da mu se ponizno obrati u molitvi tražeći odgovor. U Božjoj je vlasti da nam na takvu molitvu odgovori pre ili kasnije. Takođe je na Njemu da odabere način na koji će to učiniti. Jedno je sigurno: bez obzira u koje vreme i na koji način Bog progovara, dokaz da je to istina se nalazi u samom odgovoru.

U jutro 8.decembra 2012.godine doživeo sam prosvetljenje Svetim Duhom, koje mi je dalo odgovor na neka pitanja koja su dugo godina za mene ostala neodgovorena. Ovih dana mi isti Duh nalaže da to javno objavim, jer se ne tiče samo mene, nego i svih onih koji imaju veru u poruku trojice anđela iz Otkrivenja 14. poglavlja. Ovo saznanje se tiče takođe i produhovljenih predstavnika drugih verskih zajednica, kao i ostalih ljudi koji nisu vernici po spoljašnjem priznanju, nego po unutrašnjem čoveku.

Sveti Duh mi je pokazao duhovno značenje događaja koji su opisani u knjizi Sudija 19.-21. glavi. Već godinama sam imao ubeđenje da se u toj slikovitoj istoriji krije nešto veoma važno, što nisam mogao da prepoznam.

Levit, sveštenik koji je bio došljak kod Jefremove gore predstavlja duhovno sveštenstvo adventnog pokreta. Njegova inoča koju je uzeo iz Vitlejema Judinog, jeste opravdanje verom. Nesporazum koji je često loše preveden kao preljuba, je učinio da je inoča napustila sveštenika i vratila se ocu u Vitlejem. Ovo je slika za Mineapoliski sastanak 1888. godine gde je propuštena prilika da se primi vest o opravdanju verom.

Nakon četiri meseca sveštenik sa slugom i dva magarca dolazi u Vitlejem gde se miri sa inočom jer je lepo govorio sa njom. Ona ga uvodi u dom svog oca. Četiri meseca predstavljaju sto dvadeset godina nakon Mineapolisa, vreme kada se opravdanje verom ponovo počinje propovedati u punom svetlu. Sveštenik, sluga i magarci predstavljaju prorečeni pokret probuđenja i reforme unutar adventista sedmog dana. Pored toga što ovi ljudi imaju poziv sveštenstva i slugu, oni takođe poseduju pozitivne i negativne osobine magaraca. Oni se mole za opravdanje kroz veru, koje ih dovodi u blisku zajednicu sa Ocem.

Tri dana otac gosti sveštenika, želi da ga dobro ugosti, da bude veseo da dobro jedu i piju zajedno. Sveštenik ne uspeva ni četvrtog dana da napusti dom svog tasta, a tek petog, kada je dan poodmakao, polazi put svog doma sa svojom pratnjom. Prolaze pored Jerusalima, koji je jevusejski grad, još uvek ne pripada Izraelu. Sveštenik odbija predlog sluge da tu prenoće, želi da ide dalje do nekog od izraelskih gradova, pre nego što padne mrak.

Božji izabranici su morali da prođu iskustvo koje je ovde simbolično opisano. Trebalo je da uživaju plodove obnovljene zajednice sa Bogom, da se duhovno hrane i poje i jačaju, pripremajući se za zadatke koji ih očekuju, da budu veseli učeći se životu vere, sile i subotnog počinka što su plodovi opravdanja. U jednom trenutku osetili su da je vreme za akciju, ali ih je Bog zadržavao još jednu godinu. Kada najzad kreću u javnost i deluje kao da to čine preuranjeno, što je znak da su još uvek pod uticajem postizanja pravde sopstvenim delima. Takođe istovremeno deluje da kasne, jer žive u vreme kada se bliži kraj vremena milosti za adventni narod. Poruka opravdanja verom ovoga puta potpuno zaobilazi oficijelnu Crkvu adventista sedmog dana, telesni Jerusalim, koji je pun neznabožaca koji ne znaju za pravednost vere.

Sveštenik dolazi do Gavaje sinova Venijaminovih, tu ga zatiče mrak, ali kao u životu Hristovih roditelja, niko mu ne nudi mesto da prenoći. Jedan starac, takođe došljak među Venijaminovim sinovima, vraća se sa polja i poziva ga u svoj dom. Sveštenik prihvata i uverava ga da ima dovoljno hrane za sebe, ženu i magarce. Starac je vrlo gostoprimljiv i brine se za goste, bojeći se da ne prenoći napolju. Te noći nevaljali ljudi tog grada ponavljaju sodomsku istoriju. Žele da učine zlo svešteniku koji iz straha za vlastiti život izvodi svoju inoču napolje, nudeći je bezakonicima, da bi ga ostavili na miru. „A gospodar njen usta ujutru i kad otvori vrata i izađe da ide svojim putem, a to žena inoča njegova ležaše na vratima kućnim, i ruke joj na pragu“.

Ovaj prag je mesto najvećeg duhovnog pada u svetoj istoriji. Opravdanje verom je umrlo na našem pragu, na našim vratima, stepenicama naših crkava, molećivo pružajući ruke ka nama.

Nakon što su izabrani pojedinci odlučili da iznesu opravdanje verom onima koje su smatrali dostojnim imena Izrael, naišli su na veliki mrak i hladnoću ljudi. Među njima su se ipak našli retki pojedinci koji imaju strah Gospodnji koji je početak mudrosti, koji su verno obavljali posao na Gospodnjoj njivi. Ovi ljudi su se sami izložili opasnosti da bi pomogli onima koji su pozvani na delo probuđenja i reforme. Izabranici nisu uspeli da sačuvaju ono što im je povereno, jer su im lični interesi bili na prvom mestu. Hladno su izdali svoju veru, nameravajući da nastave svojim putem.

Nakon što je mrtvu inoču doneo kući, sveštenik je nožem isekao na dvanaest delova i poslao na dvanaest izrailjskih plemena.

Ovo je slika za delo koje predstoji da se obavi. Pošto je propuštena prilika da se svedoči živom verom, onako kako je trebalo, ostalo je samo da se svi ljudi koji vole Boga obaveste o tome šta je umrlo i na koji način. Potrebno je javno objaviti kakav zločin se odigrao, da bi se prikupile snage i očistilo zlo koje se uvuklo u Izrael, narod Božji. Stalno odbacivanje vere i propovedanje dela, je dovelo naš narod u stanje gore nego Sodoma. Oni koji su najbolji među nama još uvek nisu dovoljno dobri, čak ni na nivou prosečnog dobrog svetovnog čoveka.

I ko god vide govoraše: Nije se učinilo niti se videlo takvo šta otkad iziđoše sinovi Izrailjevi iz Misira do danas. Promislite o tom i većajte i govorite.