Grob Isusa Hrista

"Odrediše Mu grob sa zločincima, ali na smrti bi s bogatim" Isa.53,9

Šta možemo da kažemo za Hristov grob? Bilo je predviđeno da to bude grob jednog bogatog čoveka. I istina je, ova se reč ispunila, jer Pismo kaže za Josifa da je bio bogat čovek. Dakle propao je plan koji nam Pismo otkriva, da Isusa ne samo razapnu nego i sahrane sa zločincima i tako unize Njegovo dostojanstvo i kao mrtvoga. U Jovanu se otkriva da je sahrana obavljena užurbano radi jevrejskog petka pripreme, i da je grob bio pogodan zbog blizine. Ono što Sveti Duh naglašava jeste to da grob do tada nikada nije bio korišćen. Pitamo se zašto je to bilo potrebno? Šta je to trebalo da nam kaže?
Postoji nešto jače od toga da je Isus sahranjen u grobu bogataša. Ovde stoji da je u smrti bio sa bogatima. Ko su ti bogati sa kojima je Isus bio u smrti? Ovde kaže da Isus u smrti nije bio sam.

Ili ne znate da svi koji se krstismo u Isusa Hrista, u smrt Njegovu krstismo se? Tako se s Njim pogrebosmo krštenjem u smrt da kao što usta Hristos iz mrtvih slavom Očevom, tako i mi u novom životu da hodimo. Jer kad smo jednaki s Njim jednakom smrću, bićemo i vaskrsenjem; Rim.6,3-5

Ako Pismo kaže da nas ne može ni smrt rastaviti od ljubavi Božje u Hristu, tj. od Hrista samog, kako onda da verujemo da je nas je od Njega i za jedan dan odvojila Njegova smrt. Istina je da smo mi na smrti bili zajedno sa Isusom. Njegova smrt je bila i naša smrt, tako je Njegov grob i naš grob. Ovi bogati što su sa Njim bili na smrti to smo mi, grešni ljudski rod.

A ko su onda ovi zločinci što su planirali da ga sahrane sa njima?

...i bi metnut među zločince, i sam nosi grehe mnogih, i za zločince se moli. Isa 53,12

To smo isto mi. Jer: znajući ovo da se stari naš čovek razape s Njime Rim.6,6 Pošto je Njegovo raspeće bilo naše, to znači da su oni zločinci među koje je stavljen ne samo ona dvojica, nego i mi.

Šta to sada znači? Kako su zločinci sada bogati!? A videćemo još da su više nego bogati. Jesu se oni toliko promenili?
Promenilo se njihovo stanje jer kao i kod bogatstva ovog sveta, ono ne menja karakter, tako je i sa ovim. Čak je često upravo suprotno, bogatsvo otežava razvoj karaktera. Nije ni čudo što onaj anđeo laodikijske crkve tamo kaže: Bogat sam i obogatio sam se, jer on je tu u pravu, on se zaista obogatio Hristovom smrću. Bilo je planirano da ostane zločinac pred zakonom, ali kada je umro sa Hristom, umakao je svom zaduženju i još više postao sunaslednikom celog svemira. Međutim pošto kaže i ništa mi ne potrebuje, dakle ni Isus, onda on od tog svog bogatstva nema ništa. Uzalud ti bogatstvo ako si ostao u grobu. Kao da naš narod nesvesno ispunjava tu sliku donoseći na grobove svojih milih razne stvari pa i hranu. Oni naravno od toga ne mogu baš ničim da se okoriste. Bogat, ali mrtav, to je tragedija jer se oni sami odlučuju za takvo postojanje. To su oni koji znaju da su bogati, pa im bogatstvo dosadilo, i prestaju da se koriste time. Zato su čak i bludnice koje saznaju za svoje bogatstvo bliže od njih nebeskom carstvu. Mnnogi jedva dočekaju da završe sa svojom bedom i traže Hrista ne samo u smrti, već i u novom životu.

Dakle da je Hristos sagrešio, taj bi greh bi postao naš, ali pošto ne učini nepravdu, niti se nađe prevara u ustima Njegovim, onda je to poštenje i pravednost postala naša.

A beše blizu onog mesta gde beše razapet, vrt, i u vrtu grob nov, u koji niko nikad ne beše metnut. Jov.19,41

Hristov i naš grob je bio na mestu gde je bila bašta, što je slika za život, rast i novorođenje Njegovim vaskrsenjem. Time nam je pokazao da je naš grob istovremeno postala i naša kolevka. Pokazano je da nije Božja volja da se Hristovo i naše jedinstvo završi zajedničkom smrću. Upravo to čini takvu smrt nečim novim. Niko tu još nije do tada bio sahranjen, jer niko nije umro smrću sličnu toj, koja nije kraj nego početak. Mi znamo za smrti koje su kraj, i gde je tuga i žalost. Ali evo jednog groba koji cveta životom. Evo smrti kakva se samo može poželeti.

Za Izraelske careve je uobičajen izveštaj da su bivali sahranjeni tamo gde su i njihovi preci, njihovi očevi. Verujemo da se sahranjivanje, kao i u gotovo svakoj kulturi obavljalo upravo na mestu počivanja bliske rodbine. Tako da ako imaš nekog bližeg od Hrista, onda se sahrani tamo. Međutim pošto nam je Hristos utelovljenjem postao bliži rod nego naši najmiliji, pravo bi bilo da ne bežimo sa mesta gde je On počivao.

Evo upozorenja čoveku koji je sebi sam izabrao neki drugi grob:

I reci mu: Šta ćeš ti tu? I ko ti je tu, te si tu istesao sebi grob? Istesao si sebi grob na visokom mestu i spremio si sebi stan u kamenu. Evo, čoveče, Gospod će te baciti daleko i zatrpaće te. Zavitlaće te i hititi kao loptu u zemlju prostranu; onde ćeš umreti i onde će biti kola slave tvoje, sramoto domu gospodara svog. I svrći ću te s mesta tvog, i isteraću te iz službe tvoje.I u to vreme pozvaću slugu svog Elijakima sina Helkijinog; I obući ću mu tvoju haljinu, i tvojim ću ga pojasom opasati, i tvoju ću mu vlast dati u ruku, i biće otac Jerusalimljanima i domu Judinom. I metnuću mu ključ od doma Davidovog na rame: kad on otvori, neće niko zatvoriti, i kad on zatvori, neće niko otvoriti. I kao klin uglaviću ga na tvrdom mestu, i biće presto slave domu oca svog; I o njemu će se vešati sva slava doma oca njegovog, sinova i unuka, svakojaki sudovi, i najmanji, i čaše i mehovi. U to vreme, veli Gospod nad vojskama, pomeriće se klin uglavljen na tvrdom mestu, i izvadiće se i pašće, i teža što je na njemu propašće; jer Gospod reče.

Ljubimo Hrista i Njegov grob. Težimo ka tome da se održimo sa Njim u Njegovim napastima, jer je to put.

Prvo Hristos a onda desetak

Desetak u svetlosti biblijskog ostatka

Draga braćo i sestre, koji verujete Božjoj Reči, i svi prijatelji istine.
Pošto u Hristu nema roba ni slobodnjaka, to znači da u pitanju desetka niko ne treba zastupati krajnje stavove.

1. U Hristu nije niko rob, dakle niko nije primoran na određeni model ponašanja. Desetak je pitanje savesti. To znači da onaj ko nema pozitivan odnos sa Hristom, ko nije sve raščistio, on nikako ne može da učini ono što je pravo, bilo gde da daje desetak. Takvog Božja Reč savetuje da pre nego prinese dar, da se vrati kući i pomiri se sa svojim bližnjim. Ovo bližnjim se odnosi u prvoj meri na Hrista, jer nemamo bližeg.

2. Zato mi nemamo prava da nikoga prisiljavamo da čini sa desetkom ono što se nama čini za ispravno. Svako stoji pred svojim gospodarem ili pada. Čak vredi još strožije: ukoliko bi nekoga ko je nečiste savesti upućivali na bilo koju versku dužnost, osim da se pomiri sa Hristom, onda bi time pokazali da i sami ne stojimo kako treba, jer propovedamo religiju dela a ne vere. Drugim rečima, mi bi tada dušu navodili na krivi put stvarajući utisak da nije bitno kako živi i šta veruje, nego šta čini. Na taj način oživljavali bi stari zavet, zavet ropstva, što je veliki greh.

3. Zato čovek Božji ne može da prima desetak od bilo koga ko ne živi životom poniznog pokajanja i čišćenja srca.

4. Kad kažemo da je desetak pitanje savesti, ne mislimo tu da vernik sebi može da uzme slobodu da desetak ne daje, pod bilo kakvim izgovorom. On isto tako nema slobodu da desetak daje bilo gde i za bilo koje potrebe osim za propovdanje Jevanđelja. Sloboda savesti se ovde odnosi samo na to kome se desetak daje.

5. Pošto smo u Hristu svi jedno telo, najbolje čini onaj ko pitanje gde da odnese svoj desetak konsultuje Glavu, i da veruje u ono što je pisano da će Bog dati mudrost svakom ko je traži od Njega za svaki svoj korak.

6. Pisano je da se svako brine za svoje telo, neguje ga, greje i podržava. Zato svako daje desetak telu kojem pripada. Desetak je znak kom autoritetu se poklanjamo i sa kime imamo zajednicu. Zato pitanje desetka ne može da se reši dok se ne reši pitanje tela.

7. Na osnovu Pisma, Crkva adventista sedmog dana nije isto što i Hristovo telo. Iako ovo pitanje nije jasno obrađeno u našem crkvenom pravilniku, gde se pravila naše Crkve usklađuju sa pravilima Hristovog tela, nema ni jedne potvrde da treba tako slepo da idealizujemo stvarnost. Stvarnost je ono što Pismo proriče za ove dane. U istom pravilniku je jasno iznesena istina da je verništvo naše crkve na duhovnoj osnovi, to znači da mi ne smemo da krštavamo ljude koji nisu novorođeni i nemaju iskustvo sa Hristom. Isto tako je potrebno da se iz verništva crkve isključi svako ko je uporan u grehu. Zajednica koja ne poštoje ova pravila, nije Hristovo telo, jer Hristos nije napravio ugovor sa grehom da mora da ga neograničeno trpi.

8. Nego vredi suprotno, Hristovo telo je Crkva adventista sedmog dana, koja drži zapovesti i ima Duha proroštva. Prava crkva je ostatak od Crkve adventista sedmog dana. U proviđenju to su i oni koji će se priključiti tom ostatku. Nakon čišćenja crkve od svih stranih elemenata, što je Isus objasnio slikom čišćenja korova, Crkva adventista sedmog dana će biti Hristovo telo, Njegova nevesta bez ikakve mane.

9. Iz razumevanja ove istine, proističe da ostatak ima pravo na desetak, ne po liniji formalne organizacije adventista sedmog dana, nego po autoritetu Svetog duha isto kao što je David  imao pravo da traži potporu od Saulovog podanika po telu, Navala. Nije li Ostatak taj koji brani istinu Jevanđelja bolje nego bilo ko drugi?

10. Pošto je pojava ostatka, po Pismu, i spisima Elen Vajt, vezana za poslednju generaciju hrišćana, sledi da se pitanje desetka ne može rešiti dok se ne reši pitanje poslednje generacije, tj. da li smo mi to ili nismo. Ima i onih koji veruju da se to uopšte ne može ni znati.

11. Ukoliko veruješ da smo zadnja generacija, nije li jasno da je ostatak iz adventizma isto što i sto četrdeset četiri hiljade, ili začetak tog broja vernih? Nisu li sto četrdeset četiri hiljade carevi i sveštenici? Ukoliko si tog ubeđenja, nećeš li se moliti da ti Bog ukloni svaku oholost i predrasudu, da bi mogao videti one koji su u tom broju između nas?

12. Stoga nije biblijski davati desetak bilo kakvoj organizaciji ili organizovanoj grupi van organizacije adventista sedmog dana. Ostatak se ne može pojaviti van, ili posebno organizovati. Bog je takvo organizovanje zabranio, i još nikoga nismo videli da je, nakon što je napustio crkvu iz bilo kog razloga, ili je neopravdano ili opravdano isključen iz nje, pa se molio, dobio odgovor da organizuje nešto drugo.  Naprotiv, uvek smo videli one koji su nakon molitve vođeni da stoje za istinu usred naše crkve. Davati desetak van Crkve bi bilo isto kao da ga daješ iz Izraela u Edom, Moav ili sinovima Amonovim, koliko god oni bili dobri. Tu se ne radi o dobroti, već o tome da u Izraelu nikada neće biti bez Božjih.

13. Treba pokazivati razumevanje za one koji iz razloga duhovne slabosti i sablazni ne posećuju bogosluženja, ali i oni treba da daju desetak. Onaj koji posećuje bogosluženja treba da da barem dar u crkvu, bez obzira gde ide desetak. Ne treba li učestvovati u troškovima koje imaju molitveni domovi i poštovati ono što se u prošlosti izgradilo, i gde se sačuvala vera kroz koju si blagosloven? Ukoliko čovek nema sigurnosti u onome što radi, ne greši ukoliko ostavlja svoj desetak na stranu, dok ne dobije sigurnost unutrašnjim osvedočenjem Svetog duha.

14. Onaj koji je čvrsto rešio pitanje tela, i pitanje poslednjeg vremena, ne treba da osuđuje nikoga od onih koji su to rešili na drugi način, pa daju u formalnu organizaciju. Ne treba osuđivati ni one koji još ništa nisu rešili i ne znaju gde je levo a gde desno. Takvima treba ukazati na Centar, pa će znati sve što treba da znaju.

15. Oni koji neće da znaju nek ne znaju. Među nama mora da bude Navala, što znači bezumnik, da bi se pokazali sudovi Božji.

16. Pošto je vreme čišćenja još nije završeno, a čak i oni pravi među nama slabi, grešni i bore se i još nisu pobedili, svako treba da se čuva od krajnjih stavova i osuda, duha rasprava i pridavanja prevelike pažnje pitanju desetka. Ta tema nije bez važnosti, ali na red dolazi tek posle Hrista. Prvo Hristos a onda desetak.

Amin

Nebeska teologija

"A ako Hristos ne usta, uzalud vera vaša; još ste u gresima svojim.", međutim pošto je Hristos ustao nismo u gresima. Šta znači to da nismo u gresima? Neko može da primeti da grešimo, pa kako to onda da nismo u gresima!? Ovo bi bilo pogrešno rasuđivanje i nerazumevanje vaskrsenja. Slično kao kada bi mi neko prišao i rekao: Ti si Srbin, znači mi se nalazimo u Srbiji. Ne, mi smo prebačeni sa Hristom na nov teren gde se greh gleda drugačije, ne sudimo na osnovu greha gde se nalazimo, već suprotno. Na osnovu greha mi sudimo o tome gde se ne nalazimo, jer Božje dete mrzi greh čak i kada ga sam čini.

Greh u novom stvorenju predstavlja atavizam, ostatak prošlog i nižeg stepena života. To što ljudi čine greške u novom životu, to je isto kao što kada se preselite u bogatiju zemlju pa niste u stanju da se odjednom oslobodite svih posledica ranijeg siromaštva. Gresi u novom stvorenju, novoj tvari,  nisu tu više da bi čovek sa njih propao, nego da bi se naučio. Kao što je Noje puštao svoju golubicu, tako i nas Gospod pusti iz Hrista, da vidimo da nema gde da stanemo nogom svojom. Gresi nas sada vaspitaju i ponovo vraćaju Hristu. Kao što nas zakon dovodi Hristu sa jedne strane, tako nas gresi dovode Hristu sa druge strane kao što je beda izgubljenog sina poterala da razmišlja o dobroti svog Oca i da mu se vrati. " I od razumnih će pasti neki da bi se okušali i očistili i ubelili do roka, jer će još biti rok." Dan 11,35. Pravednik pada u blato da bi ustao još belji, to jest da bi još više potražio Hrista. Kao što Luter kaže da kada Bog želi čoveka da učini pravdenikom On ga pre toga učini grešnikom.

Sauznesenje sa Hristom. Kada Bog želi da nas negde premesti i na taj način unapredi delo spasenja, On to čini tako što premesti Hrista, dakle nas koji smo u Njemu, tako da nas je Njegovim uznesenjem na Nebo potpuno oslobodio ne samo naših greha nego celokupne atmosfere, grehom zagađene okoline. "Jer kad smo se pomirili s Bogom smrću Sina njegovog dok smo još bili neprijatelji, mnogo ćemo se većma spasti u životu Njegovom kad smo se pomirili." Rim.8,10 Drugim rečima, šta te sprečava sada kada si spasen da budeš spasen još više!?

Gde nas je Isus preselio? "Ali Bog, koji je bogat u milosti, za premnogu ljubav svoju, koju ima k nama, I nas koji bejasmo mrtvi od grehova ožive s Hristom (blagodaću ste spaseni), i s´ Njim vaskrse i posadi na nebesima u Hristu Isusu." Ef. 2,4-6; "Jer je naše življenje na nebesima, otkuda i Spasitelja očekujemo Gospoda svog Isusa Hrista, Fil.3,20. Božja reč otkriva da smo nakon smrti i vaskrsenja u Isusu preseljeni na nebo. Ubeđeni smo da se ovde ne radi o simbolici. Ovo je duhovna stvarnost.
Ovako to opisuje Gospodnji sluga Rozenius: "Čuli smo već da su imena dece Izraela bila napisana na dragom kamenju Urimu i Tumimu. Ovo ima veliko i slavno značenje. Hristos nosi imena svoje dece. Bog ih je postavio na Njega, i Njegovo ime je stavljeno na njih. Melhisedek je u određenom smislu ja, i ja sam On. "Jer kao što je On i mi smo na svetu ovom", kaže Jovan. Hristos nije umro i vaskrsao sasvim sam, uzašao na nebo i od Boga slavom i čašću ovenčan, već ja u Hristu. Ovo je jedna velika i blagoslovena tema. Ovu tajnu su znali svi apostoli, oni su svi živeli u toj istini, iz nje su imali carstvo nebesko u svojim srcima, i svedočili su nam da stvar zaista stoji tako da smo mi sveti. Kada je Pavle podizao svoje oči vere i u duhu ugledao slavu Gospodnju, tada je znao : Ovo je Hristos, ali Hristos sa Pavlovim imenom, koji stoji na Pavlovom mestu i nosi njegov nakit. Pavle, mislio je, dakle više neće umreti, jer je već umro. (2 Kor. 5,14.21) Pavle je već na nebu, iako prebiva još na ovoj zemlji. Pavle je već nadvladao sve svoje neprijatelje. Pavle je već uzdignut. Pavle upravo zrači beskrajnom slavom, jer je Hristova slava njegova. Pavle je Svemoćnom neiskazano ugodan, Pavle poseduje Njegovu neograničenu božansku ljubav; Nebo i Zemlja su njegovi; jednom rečju sve je Pavlovo. - Tako je on sebe video u proslavljenom Hristu, kao da se Hristos ne zove Hristos, već Pavle, i Pavle se ne zove više Pavle već Hristos" (Rosenius, Tajne Zakona i Evanđelja, 12).

 Teologija neba."Ako dakle vaskrsnuste s Hristom, tražite ono što je gore gde Hristos sedi s desne strane Boga. Mislite o onome što je gore a ne što je na zemlji. Jer umreste, i vaš je život sakriven s Hristom u Bogu." Kol. 3,1-3"Ako činimo drugačije nego Pavle, ako pričamo o smrti i uplašeno se pitamo, hoćemo li zaista opstati na sudu, i hoćemo se pre svega sami pripremiti za smrt i sud, umesto da verujemo da smo već davno stojali pred Božjim sudom, tada uzimamo naša imena ponovo nazad na sebe, to je, mi na nebiblijski način delimo svoju ličnost od Njegove. Ali to ne smemo činiti. Mi smo božanskim uračunavanjem zatvoreni u Hrista i tako se prepoznajemo u Njemu" (Rosenius). Šta je to ono što je gore? O čemu da mislimo, a što je gore? Tamo je Hristos kao Hristos u jednini i mi sa Njim kao Hristos u množini. Mi ne moramo prvo zamišljati Hrista na Zemlji već ga gledati sa nama na nebu, tako da nakon toga možemo odozgo gledati i nas i Njega na Zemlji. Hristov život na nebu je temelj našeg svakodnevnog života.Ako je stvarnost ovog života vidljiva sa perspektive krsta, i teologija krsta naša prava teologija, onda je to u još većoj meri tako sa perspektivom neba i teologije neba. Zato Pismo kaže da mi više ne prepoznajemo nikoga (pa ni sebe) po telu, i sve vidimo i razmatramo duhovno. Jer ima telo telesno i ima telo duhovno, i sami mi smo duhovi, stanovnici neba.
"Nego pristupiste k Sionskoj gori, i ka gradu Boga Živoga, Jerusalimu nebeskom, i mnogim hiljadama anđela, K saboru i crkvi prvorodnih koji su napisani na nebesima, i Bogu, sudiji svih, i duhovima savršenih pravednika" Jev.12, 22.23

Pravo proroštvo

Da ne budemo kao oni koji uvek mogu da kažu šta nije, a nikako šta jeste ili ono što je loše a nikako što je dobro; pored toga što smo pokazali suštinu lažnog proroštva, trebalo bi pokazati i pravo.

Prava nauka o spasenju uči o „Hristos u nama“. Ovo je prava proročka reč i svedočanstvo Hristovo. „A mi ne primismo duha ovog sveta, nego Duha koji je iz Boga, da znamo šta nam je darovano od Boga; Koje i govorimo ne rečima što je naučila čovečija premudrost, nego šta uči Duh Sveti; i duhovne stvari duhovno radimo.A telesni čovek ne razume šta je od Duha Božijeg; jer mu se čini ludost i ne može da razume, jer treba duhovno da se razgleda. Duhovni pak sve razgleda, a njega samog niko ne razgleda. Jer ko pozna um Gospodnji da Ga pouči? A mi um Hristov imamo.” (1 Kor.2,12-16). Ovo je naše posvećenje. Čovek koji stoji u Hristu i hodi sa njim putem posvećenja, dokazuje to svojim delima, i rečima, i sama istina svedoči za njega. On govori iz iskustva sa Hristom, Hristos mu se javlja i objavljuje, on čuje Njegov glas. Posvećenje je delo date pravde, uz naš udeo neprestanog, svakotrenutačnog predanja, traženja Hrista, građenja spasenja sa strahom i drhtanjem. Naravno, taj strah i drhtanje se odnosi na to da ne izgubimo Hrista iz vida.

Posvećen čovek ne razdvaja sebe i Hrista. On o Hristu ne govori kao o nečemu što je spolja. 

 Na nebeskom sudu se sudi data a ne uračunata pravda kako to mnogi misle. Anđeo Laodikijske crkve je, videli smo, potpuno u pravu kada kaže: Bogat sam i obogatio sam se, jer je bez svog udela i zasluge dobio uračunatu pravdu. Međutim to što kaže dalje, da mu ništa više ne treba je ogromna zabluda. 

Laodikeja je crkva suda, a sudi se ne uračunata već data pravda. Kao što je naš brat Knehtle u svojim propovedima dokazao, onome koji je u svemu do kraja sarađivao sa Svetim Duhom, predavao sve svoje grehe i tako održao zajedništvo sa Isusom, on će zadržati poklon uračunate pravde koja se odnosi na njegovu prošlost, sadašnjost i budućnost.(propoved Hristova pravda, Emilio Knehtle).

Priča o gostu bez svadbenog ruha na svadbi, dokazuje da će se onima koji se nisu posvećivali, biti oduzeta uračunata pravda, i moraće da se muče u paklu. Ovde se nauka adventista sedmog dana razlikuje od nauke ogromne većine protestanata (tzv. učenje o jeftinoj milosti, gde se tvrdi da uračunata pravda zamenjuje naše posvećenje) i pokazuje svoje božansko poreklo.

  

Pošto se vernicima sudi sada u ovom vremenu, na istražnom sudu, onda su i kazne za vernike sada. U Mojsijevo vreme je otkriveno da je prestup povlačio stanje nečistoće za određeno vreme, zavisno od toga šta se učinilo ili šta se nije učinilo. Očigledno da je i Navuhodonosor tako suđen, kada je tačno u dan morao provesti sedam godina u paklu. Isus je isto tako govorio o kaznama za vernike koji su licemeri, mestu gde je krajnja tama i plač i škrgut zuba. Neka se Gospod smiluje svom narodu u ovo vreme suda!

  

To znači da ne postoji neko drugo vreme gde se vernicima treba propovedati Hristos.

 

Zato telesnom čoveku treba da se propoveda opravdanje, i da ga se  vodi Hristovom krstu bez obzira kakvo ime on nosio i koliko se izdavao za vernika. Takvima se ne treba propovedati posvećenje, jer ga oni ne razumeju, i nije im od koristi, već ih vara govoreći im da su živi a mrtvi su.  

Njima ne treba propovedati da trebaju misionirati, već da se trebaju probuditi. 

Ne treba se nadati da će ih pokrenuti propovedanje proročanstava, niti bilo šta drugo osim teologije krsta. O ovom je mnogim divnim rečima od Gospoda govorio brat Luter, a to je da ukoliko se duhovni život ne pokrene kroz ono što je na Bogu u Hristu otkriveno i jasno, Njegova slabost krsta, tada ga svakako neće pokrenuti ni ono što je na Bogu skriveno i nedokučivo, Njegova sila u stvaranju.  

Večni zavet

Teško je biti izgubljen. Pošto je čovečanstvo u Hristu spašeno, pojedinac se mora potruditi da bi bio izgubljen. Svaki čovek na ovoj planeti ima muku u grehu, svako oseti da greši Hristovom telu, pa čak i da ne poznaje nauku Jevanđelja. Oni koji imaju poznanje istine su naročito teško pogođeni. Oni moraju da preskoče planine osvedočenja da bi grešili, i da bi u grehu tako dugo ustrajali da izgube i konačno spasenje, da pređu granicu i više se nikada ne mogu vratiti.
 
Koji se odluči da se protivi svojoj novoj prirodi, on mora da iskoči iz hleba, jer smo svi jedan hleb, da siđe sa krsta jer smo svi raspeti sa Hristom, a onda svakog narednog dana u svom životu čini mnogo greha da bi oterao Boga iz svog kruga. Pošto je istina velika u njemu, i laž mora da bude još veća u njemu. Ako posmatramo nevernike kako greše i srljaju u neznanju, kako objasniti da vernici mogu da se toliko otuđe od Onoga u koga verovaše? Objašnjenje daje Pismo.

Cela industrija greha se zasniva na tome da se čoveku odvlači pažnja od Hrista, i da on grešeći, udaljuje Boga iz svog života, da otupi u odnosu na ljubav. To odvlačenje pažnje ima vrlo veliku privlačnu moć. Pismo kaže da su neznabošci magičnom silom privučeni da služe bezglasnim idolima. Svako od nas ima iskustvo u tome da je pobeđen svojom starom i grešnom prirodom, kojoj jednostavno nije mogao da odoli. Ipak sila telesnih greha nije dovoljna da bi obmanula sve ljude. Postoje ljudi koji su finije satkani, koji imaju odvratnost prema nečistoći duše. Oni su moralni i savesni. Njih bi moralo da prevari nešto što je duhovne prirode. Njih mora da odvuče od novine nešto intelektualno i duhovno moćnije od njih. Vrhunac sile greha je lažno proroštvo.

Svako iznošenje religijskih učenja, gde se Hristos posmatra odvojeno od čoveka, je lažno proroštvo. „Mi u Hristu“ je naše opravdanje, i istina. Mi van Hrista je laž iza koje stoji neprijatelj. U Hristovom govoru na Maslinskoj gori je razotkriveno da lažni proroci nose vest: Ovde je ili onde (Hristos). Nauke kojima je poreklo direkno iz sotoninog uma idu tim putem da, pošto nije uspeo da čoveka i Boga razdvoji realno, to učini kroz učenja gde se čini fiktivno. On se vrlo trudi da status vernika i čovečanstva predstavi i dalje kao razdvojenost od Boga. Biblija uči da smo mi jedno telo u Hristu. Lažne nauke razdvajaju to Telo. Uči se primera radi, da mi treba da nešto učinimo ili odbacimo, da bi postali jedno telo. Tako se vernici motivišu da potraže druga rešenja osim jednostavnog primanja i prebivanja u Hristu.

Biblija uči Istinu. I ta istina izbavlja sama po sebi silom istine.

Opravdanje samo kroz veru. Kada su se Otac i Sin, u pradavna vremena sastali da naprave plan spasenja čoveka, tada je Sin preuzeo na sebe da postane čovek, živi i umre na krstu, ustane i posreduje. Otac je preuzeo na sebe da će svakog koji veruje u Hrista, voditi tako u životu, da dostigne konačni stepen potreban da bi nasledio večni život. Ovo je Zavet milosti, Novi zavet, Večni zavet. To je zavet između Oca i Sina i Svetog Duha, jednom potvrđen i zaključen. On nema posrednika jer je Bog jedan (videti Gal. 3,20). Bog je ovaj Zavet napravio u okviru sopstvene i jedinstvene Ličnosti, gde je svaka od Osoba Trojstva ponela jedan deo odgovornosti.

Pogrešno je verovati da je Novi zavet onaj u kome su zavetne strane sa jedne strane Bog, sa druge mi, a Isus posrednik. Mi nismo u stanju da držimo obećanja ni čoveku, a kamoli Bogu. Isto tako je pogrešno verovati da je bilo koji čovek na planeti, ikada bio izuzet od obećanja Novog večnog Zaveta, čak i ako je živio u vreme koje se naziva starozavetno.

Bog je vernim pojedincima kroz istoriju svoj Večni zavet na različite načine otkrivao, a ne sa njima sklapao. Mi imamo udeo u Zavetu milosti u Hristu. Otac je sklopio zavet sa Hristom, a pošto smo mi u Njemu, sa nama. Adamu je večni zavet otkriven, a ne sklopljen sa njim. Avraam je isto tako poverovao u obećanje večnog zaveta, primio je ono što mu je dato i opravdan verom. To opravdanje je zadržavao poslušnošću većim delom svog života. Pošto je on otac vere, nema ni jednog drugog koji bi na drugi način bivao opravdan, osim zaista samo verom.

Hristos je takođe otkrio zaboravljeni Novi zavet, otkrivajući još veće dubine i detalje. Zato je rekao da zapovest ljubavi i jeste i nije nova. Nije nova jer je već u nama. Svi je osećamo kroz novu prirodu koju smo dobili u Njemu. Nova je jer je On u svom ovozemaljskom životu, a još više u nebeskom, otkrio neslućene, veličanstvene visine ljubavi.

Tako ono što mnogi veruju da je Novi zavet, u stvari Stari zavet. Tako su mnogi kršteni u Stari zavet i žive životom opravdanja delima. Stari zavet je zavet sa Sinaja (Gal.4,24). On je bio vaspitno sredstvo da bi Izrael shvatio da čovek ne može da drži svoja obećanja. Oni su tada rekli da će držati sve što je Gospod zapovedio, ali su ga brzo prekšili, tako da je brzo prestao da važi. Bog je sa namerom ušao u taj zavet, da bi nakon njegovog kršenja ljudi razumeli da se mogu uzdati samo u milost na osnovu Novog zaveta.

Svuda gde se opravdanje verom ne objašnjava i ne uči, i ne zahteva, mora da se nađe zamena u naukama ljudskim, što je u većoj ili manjoj meri opravdanje delima, oslanjanje na ljudsku silu ili organizaciju. Tako se Stari zavet uvek iznova kroz istoriju oživljava. Margaret Dejvis je  rekla u jednoj propovedi, da ljudi bivaju upisani u knjigu života tek nakon što dožive novorođenje. Krštenje nepoučenog i nepreporođenog je ono što se u spisima Duha proroštva naziva sahranjivanje mrtvog, i ne priznaje se na Nebu.

Upravo iz ovih razloga krštenje vodom nikada ne bi smelo da se zove sklapanje zaveta sa Bogom.  To može da bude samo obznanjivanje, primanje Božjeg zaveta sa Hristom,tj.nama, jer smo mi Hristos.To može da bude samo primanje krštenja. 

Ti treba da poveruješ da si kršten, sjedinjenjem Hrista i čovečanstva. Nikada nije bilo vremena u kojem nismo bili kršteni tim krštenjem. Neka zato tvoje krštenje vodom bude znak toga da voliš to sjedinjenje, obećanje dobre savesti da ćeš se uvek truditi da to krštenje - jedinstvo sa Hristom održiš.

Nebesko

Kad vam kazah zemaljsko pa ne verujete, kako ćete verovati ako vam kažem nebesko? Jov.3,12

"A ako Hristos ne usta, uzalud vera vaša; još ste u gresima svojim.", međutim pošto je Hristos ustao nismo u gresima. Šta znači to da nismo u gresima? Neko može da primeti da grešimo, pa kako to onda da nismo u gresima!? Ovo bi bilo pogrešno rasuđivanje i nerazumevanje vaskrsenja. Slično kao kada bi mi neko prišao i rekao: Ti si Srbin, znači mi se nalazimo u Srbiji. Ne, mi smo prebačeni sa Hristom na nov teren gde se greh gleda drugačije, ne sudimo na osnovu greha gde se nalazimo, već suprotno. Na osnovu greha mi sudimo o tome gde se ne nalazimo, jer Božje dete mrzi greh čak i kada ga sam čini. Greh u novom stvorenju predstavlja atavizam, ostatak prošlog i nižeg stepena života. To što ljudi čine greške u novom životu, to je isto kao što kada se preselite u bogatiju zemlju pa niste u stanju da se odjednom oslobodite svih posledica ranijeg siromaštva. Gresi u novom stvorenju, novoj tvari, kako Pismo ovu krasnu pojavu naziva, nisu tu više da bi čovek sa njih propao, nego da bi se naučio. Kao što je Noje puštao svoju golubicu, tako i nas Gospod pusti iz Hrista, da vidimo da nema gde da stanemo nogom svojom. Gresi nas sada vaspitaju i ponovo vraćaju Hristu. Kao što nas zakon dovodi Hristu sa jedne strane, tako nas gresi dovode Hristu sa druge strane kao što je beda izgubljenog sina poterala da razmišlja o dobroti svog Oca i da mu se vrati. " I od razumnih će pasti neki da bi se okušali i očistili i ubelili do roka, jer će još biti rok." Dan 11,35. Pravednik pada u blato da bi ustao još belji, to jest da bi još više potražio Hrista. Kao što Luter kaže da kada Bog želi čoveka da učini pravdenikom On ga pre toga učini grešnikom.

Sauznesenje sa Hristom. Kada Bog želi da nas negde premesti i na taj način unapredi delo spasenja, On to čini tako što premesti Hrista, dakle nas koji smo u Njemu, tako da nas je Njegovim uznesenjem na Nebo potpuno oslobodio ne samo naših greha nego celokupne atmosfere, grehom zagađene okoline. "Jer kad smo se pomirili s Bogom smrću Sina njegovog dok smo još bili neprijatelji, mnogo ćemo se većma spasti u životu Njegovom kad smo se pomirili." Rim.8,10 Drugim rečima, šta te sprečava sada kada si spasen da budeš spasen još više!?

Gde nas je Isus preselio? "Ali Bog, koji je bogat u milosti, za premnogu ljubav svoju, koju ima k nama, I nas koji bejasmo mrtvi od grehova ožive s Hristom (blagodaću ste spaseni), i s´ Njim vaskrse i posadi na nebesima u Hristu Isusu." Ef. 2,4-6; "Jer je naše življenje na nebesima, otkuda i Spasitelja očekujemo Gospoda svog Isusa Hrista, Fil.3,20. Božja reč otkriva da smo nakon smrti i vaskrsenja u Isusu preseljeni na nebo. Ubeđeni smo da se ovde ne radi o simbolici. Ovo je duhovna stvarnost. Ovako to opisuje Gospodnji sluga Rozenius: "Čuli smo već da su imena dece Izraela bila napisana na dragom kamenju Urimu i Tumimu. Ovo ima veliko i slavno značenje. Hristos nosi imena svoje dece. Bog ih je postavio na Njega, i Njegovo ime je stavljeno na njih. Melhisedek je u određenom smislu ja, i ja sam On. "Jer kao što je On i mi smo na svetu ovom", kaže Jovan. Hristos nije umro i vaskrsao sasvim sam, uzašao na nebo i od Boga slavom i čašću ovenčan, već ja u Hristu. Ovo je jedna velika i blagoslovena tema. Ovu tajnu su znali svi apostoli, oni su svi živeli u toj istini, iz nje su imali carstvo nebesko u svojim srcima, i svedočili su nam da stvar zaista stoji tako da smo mi sveti. Kada je Pavle podizao svoje oči vere i u duhu ugledao slavu Gospodnju, tada je znao : Ovo je Hristos, ali Hristos sa Pavlovim imenom, koji stoji na Pavlovom mestu i nosi njegov nakit. Pavle, mislio je, dakle više neće umreti, jer je već umro. (2 Kor. 5,14.21) Pavle je već na nebu, iako prebiva još na ovoj zemlji. Pavle je već nadvladao sve svoje neprijatelje. Pavle je već uzdignut. Pavle upravo zrači beskrajnom slavom, jer je Hristova slava njegova. Pavle je Svemoćnom neiskazano ugodan, Pavle poseduje Njegovu neograničenu božansku ljubav; Nebo i Zemlja su njegovi; jednom rečju sve je Pavlovo. - Tako je on sebe video u proslavljenom Hristu, kao da se Hristos ne zove Hristos, već Pavle, i Pavle se ne zove više Pavle već Hristos" (Rosenius, Tajne Zakona i Evanđelja, 12).

 Teologija neba."Ako dakle vaskrsnuste s Hristom, tražite ono što je gore gde Hristos sedi s desne strane Boga. Mislite o onome što je gore a ne što je na zemlji. Jer umreste, i vaš je život sakriven s Hristom u Bogu." Kol. 3,1-3"Ako činimo drugačije nego Pavle, ako pričamo o smrti i uplašeno se pitamo, hoćemo li zaista opstati na sudu, i hoćemo se pre svega sami pripremiti za smrt i sud, umesto da verujemo da smo već davno stojali pred Božjim sudom, tada uzimamo naša imena ponovo nazad na sebe, to je, mi na nebiblijski način delimo svoju ličnost od Njegove. Ali to ne smemo činiti. Mi smo božanskim uračunavanjem zatvoreni u Hrista i tako se prepoznajemo u Njemu" (Rosenius). Šta je to ono što je gore? O čemu da mislimo, a što je gore? Tamo je Hristos kao Hristos u jednini i mi sa Njim kao Hristos u množini. Mi ne moramo prvo zamišljati Hrista na Zemlji već ga gledati sa nama na nebu, tako da nakon toga možemo odozgo gledati i nas i Njega na Zemlji. Hristov život na nebu je temelj našeg svakodnevnog života.Ako je stvarnost ovog života vidljiva sa perspektive krsta, i teologija krsta naša prava teologija, onda je to u još većoj meri tako sa perspektivom neba i teologije neba.

Zato Pismo kaže da mi više ne prepoznajemo nikoga (pa ni sebe) po telu, i sve vidimo i razmatramo duhovno. Jer ima telo telesno i ima telo duhovno, i sami mi smo duhovi, stanovnici neba.

"Nego pristupiste k Sionskoj gori, i ka gradu Boga Živoga, Jerusalimu nebeskom, i mnogim hiljadama anđela, K saboru i crkvi prvorodnih koji su napisani na nebesima, i Bogu, sudiji svih, i duhovima savršenih pravednika" Jev.12, 22.23

Šta je pakao?

Mnogi koji veruju u biblijsku nauku o tome da duša nije besmrtna i poznaju učenje o besvesnom stanju nakon smrti, se zadovoljavaju time da znaju šta pakao nije. Pakao nije mesto večnih muka nepravednih. Kazna za nepravedne je ono što je u Otk.20 opisano kao ognjeno jezero. To je pakao koji je u Novom zavetu preveden sa grčke reči gehena.

Međutim postoje druga mesta u Bibliji koja su isto tako prevedena kao pakao, a gde to ne znači ognjeno jezero. Mnogi su videli da je ovaj drugi pakao, simbolično mesto prebivanja mrtvih, koji su u nesvesnom stanju i čekaju na vaskrsenje i sud.

Ono što ostaje kao vrlo malo poznata istina je to, da pakao ima i treće značenje. Ako znamo reći šta pakao nije, moramo biti u stanju da kažemo i šta pakao jeste.To je mesto kazne za grehe pre smrti. To je postojanje van Hrista, u kojoj se vernik našao neposlušnošću.

Tamnica. Mat 5,23-26. Ovde Isus upozorava da dok ideš da prineseš dar na oltar, i setiš se da bližnji ima nešto na tebe, potrebno je da odustaneš od ove službe (namerno je data najlakša služba koju vernik može da obavlja), pomiriš se sa suparnikom dok si još sa njim na putu, da te ovaj ne preda sudiji, a ovaj tamničaru, da te ne bace u tamnicu, odakle nećeš izaći dok ne daš do poslednjeg dinara. Naš bližnji ovde je Isus Hristos. On u drugom trenutku postaje suparnik, a onda te daje na sud gde se razmatra samo jedno pitanje - odnos sa Sinom Božjim.

Ova parnica je već unapred izgubljena. Onaj ko ne živi po svakoj reči koja izlazi iz Njegovih usta biva predat tamničaru -sotoni, da prebiva u njegovoj tamnici. To je ona tamnica za koju kaže, misleći na Hrista, u 1 Pet.3,19.20: " U duhu je otišao propovjedati duhovima koji su u tamnici, onima koji su nekoć bili nepokorni kad ih je Božja strpljivost uporno čekala u vreme Noe”. Ovo je duhovna tamnica za sve one koji ostaju uporni u svom grehu i ne ispravljaju svoj odnos sa Hristom. Tamnicu vidimo isključivo u ovom životu.

Pakao. Osim što ima značenje konačne kazne za grešnike (gehena) i groba (hades), postoji potreba da se proveri ne označava li pakao u nekim slučajevima isto ono što i duhovna tamnica ili bezdan (Lk.8,31 mesto prebivanja demona). Drugim rečima, pakao je život van Hrista, mesto kazne za namerne grehe, ne nakon smrti, već pre smrti. U Otkrivenju 6,8 i 20,13 hades se pominje paralelno sa smrt, kao da je mesto duhovne smrti, a ne fizičke smrti. Isus govori o vratima pakla (hades), koja prete Crkvi. Pošto je sud za vernike u ovom životu i vernici se ne pojavljuju na sudu nakon smrti, onda sledi da je hades u ovom slučaju grešno postojanje vernika izvan zajedništva sa Bogom. Život vernika koji ima spoznaju istine, ali nema silu da živi po njoj je predstavljen kao pakao ili paklena vrata.

Hristos je govorio o bacanju neposlušnih vernika u tamu najkrajnju gde je plata licemerima, plač i škrgut zuba. Mnogi opisi koji uključuju i muke i vatru, se odnose ne na konačnu kaznu grešnika u ognjenom jezeru, nego na bezbožni ovozemaljski život koji je zaista muka i vatra (koja je simbol za sotonina iskušenja i laži).

Vrata paklena. Postoje dokazi za to da čovek može da se nalazi u nekom međuprostoru duhovnog preživljavanja, mlakosti (poruka Laodikeji). Pavle spominje vernike koji su i pored toga što su bili unutra u zajedništvu sa Bogom i drugim vernicima, zbog neposlušnosti morali da budu "predani sotoni na mučenje tela". On iznosi uverenje da će se time njihova duša sačuvati za spasenje.

Hristovo obećanje da Crkvu neće savladati paklena vrata se odnosi na to, da oni koji su izabrani i primili pečat Svetog Duha, ne mogu da budu konačno izgubljeni, i da će se čak i ako ispadnu u greh i pakleno postojanje, opet vratiti.