Večni zavet

Teško je biti izgubljen. Pošto je čovečanstvo u Hristu spašeno, pojedinac se mora potruditi da bi bio izgubljen. Svaki čovek na ovoj planeti ima muku u grehu, svako oseti da greši Hristovom telu, pa čak i da ne poznaje nauku Jevanđelja. Oni koji imaju poznanje istine su naročito teško pogođeni. Oni moraju da preskoče planine osvedočenja da bi grešili, i da bi u grehu tako dugo ustrajali da izgube i konačno spasenje, da pređu granicu i više se nikada ne mogu vratiti.
 
Koji se odluči da se protivi svojoj novoj prirodi, on mora da iskoči iz hleba, jer smo svi jedan hleb, da siđe sa krsta jer smo svi raspeti sa Hristom, a onda svakog narednog dana u svom životu čini mnogo greha da bi oterao Boga iz svog kruga. Pošto je istina velika u njemu, i laž mora da bude još veća u njemu. Ako posmatramo nevernike kako greše i srljaju u neznanju, kako objasniti da vernici mogu da se toliko otuđe od Onoga u koga verovaše? Objašnjenje daje Pismo.

Cela industrija greha se zasniva na tome da se čoveku odvlači pažnja od Hrista, i da on grešeći, udaljuje Boga iz svog života, da otupi u odnosu na ljubav. To odvlačenje pažnje ima vrlo veliku privlačnu moć. Pismo kaže da su neznabošci magičnom silom privučeni da služe bezglasnim idolima. Svako od nas ima iskustvo u tome da je pobeđen svojom starom i grešnom prirodom, kojoj jednostavno nije mogao da odoli. Ipak sila telesnih greha nije dovoljna da bi obmanula sve ljude. Postoje ljudi koji su finije satkani, koji imaju odvratnost prema nečistoći duše. Oni su moralni i savesni. Njih bi moralo da prevari nešto što je duhovne prirode. Njih mora da odvuče od novine nešto intelektualno i duhovno moćnije od njih. Vrhunac sile greha je lažno proroštvo.

Svako iznošenje religijskih učenja, gde se Hristos posmatra odvojeno od čoveka, je lažno proroštvo. „Mi u Hristu“ je naše opravdanje, i istina. Mi van Hrista je laž iza koje stoji neprijatelj. U Hristovom govoru na Maslinskoj gori je razotkriveno da lažni proroci nose vest: Ovde je ili onde (Hristos). Nauke kojima je poreklo direkno iz sotoninog uma idu tim putem da, pošto nije uspeo da čoveka i Boga razdvoji realno, to učini kroz učenja gde se čini fiktivno. On se vrlo trudi da status vernika i čovečanstva predstavi i dalje kao razdvojenost od Boga. Biblija uči da smo mi jedno telo u Hristu. Lažne nauke razdvajaju to Telo. Uči se primera radi, da mi treba da nešto učinimo ili odbacimo, da bi postali jedno telo. Tako se vernici motivišu da potraže druga rešenja osim jednostavnog primanja i prebivanja u Hristu.

Biblija uči Istinu. I ta istina izbavlja sama po sebi silom istine.

Opravdanje samo kroz veru. Kada su se Otac i Sin, u pradavna vremena sastali da naprave plan spasenja čoveka, tada je Sin preuzeo na sebe da postane čovek, živi i umre na krstu, ustane i posreduje. Otac je preuzeo na sebe da će svakog koji veruje u Hrista, voditi tako u životu, da dostigne konačni stepen potreban da bi nasledio večni život. Ovo je Zavet milosti, Novi zavet, Večni zavet. To je zavet između Oca i Sina i Svetog Duha, jednom potvrđen i zaključen. On nema posrednika jer je Bog jedan (videti Gal. 3,20). Bog je ovaj Zavet napravio u okviru sopstvene i jedinstvene Ličnosti, gde je svaka od Osoba Trojstva ponela jedan deo odgovornosti.

Pogrešno je verovati da je Novi zavet onaj u kome su zavetne strane sa jedne strane Bog, sa druge mi, a Isus posrednik. Mi nismo u stanju da držimo obećanja ni čoveku, a kamoli Bogu. Isto tako je pogrešno verovati da je bilo koji čovek na planeti, ikada bio izuzet od obećanja Novog večnog Zaveta, čak i ako je živio u vreme koje se naziva starozavetno.

Bog je vernim pojedincima kroz istoriju svoj Večni zavet na različite načine otkrivao, a ne sa njima sklapao. Mi imamo udeo u Zavetu milosti u Hristu. Otac je sklopio zavet sa Hristom, a pošto smo mi u Njemu, sa nama. Adamu je večni zavet otkriven, a ne sklopljen sa njim. Avraam je isto tako poverovao u obećanje večnog zaveta, primio je ono što mu je dato i opravdan verom. To opravdanje je zadržavao poslušnošću većim delom svog života. Pošto je on otac vere, nema ni jednog drugog koji bi na drugi način bivao opravdan, osim zaista samo verom.

Hristos je takođe otkrio zaboravljeni Novi zavet, otkrivajući još veće dubine i detalje. Zato je rekao da zapovest ljubavi i jeste i nije nova. Nije nova jer je već u nama. Svi je osećamo kroz novu prirodu koju smo dobili u Njemu. Nova je jer je On u svom ovozemaljskom životu, a još više u nebeskom, otkrio neslućene, veličanstvene visine ljubavi.

Tako ono što mnogi veruju da je Novi zavet, u stvari Stari zavet. Tako su mnogi kršteni u Stari zavet i žive životom opravdanja delima. Stari zavet je zavet sa Sinaja (Gal.4,24). On je bio vaspitno sredstvo da bi Izrael shvatio da čovek ne može da drži svoja obećanja. Oni su tada rekli da će držati sve što je Gospod zapovedio, ali su ga brzo prekšili, tako da je brzo prestao da važi. Bog je sa namerom ušao u taj zavet, da bi nakon njegovog kršenja ljudi razumeli da se mogu uzdati samo u milost na osnovu Novog zaveta.

Svuda gde se opravdanje verom ne objašnjava i ne uči, i ne zahteva, mora da se nađe zamena u naukama ljudskim, što je u većoj ili manjoj meri opravdanje delima, oslanjanje na ljudsku silu ili organizaciju. Tako se Stari zavet uvek iznova kroz istoriju oživljava. Margaret Dejvis je  rekla u jednoj propovedi, da ljudi bivaju upisani u knjigu života tek nakon što dožive novorođenje. Krštenje nepoučenog i nepreporođenog je ono što se u spisima Duha proroštva naziva sahranjivanje mrtvog, i ne priznaje se na Nebu.

Upravo iz ovih razloga krštenje vodom nikada ne bi smelo da se zove sklapanje zaveta sa Bogom.  To može da bude samo obznanjivanje, primanje Božjeg zaveta sa Hristom,tj.nama, jer smo mi Hristos.To može da bude samo primanje krštenja. 

Ti treba da poveruješ da si kršten, sjedinjenjem Hrista i čovečanstva. Nikada nije bilo vremena u kojem nismo bili kršteni tim krštenjem. Neka zato tvoje krštenje vodom bude znak toga da voliš to sjedinjenje, obećanje dobre savesti da ćeš se uvek truditi da to krštenje - jedinstvo sa Hristom održiš.