Razgovor na temelju materijala brata Marka Kurtovića: Rešetanje Blagodati
Pre svega ne možemo da ne preporučimo svakoj duši da pročita ovaj materijal. On sadrži delove svetlosti za ovo vreme. Iako sa autorom nemam odnos hrišćanskog zajedništva i dele nas mnoga neslaganja, ne mogu drugačije da istupam nego ovako.
Trenutno ne postoji živa osoba na ovoj planeti i ne postoji pisani materijal sa kojim sam više obogaćen od ovog brata i njegovog traktata.
Znam da je do toga došao isključivo direktnim nadahnućem,
jer nije čovek koji čita teološke knjige i istražuje kod drugih. A opet nikada
ne bi došao, da ga sam Bog nije počastio time, jer zaista nije po zasluzi. Za
mene je to predstavljalo veliko prijatno iznenađenje da sam u nekim redovima
našao upravo ono što mi zadnjih godina Bog na različite načine pokazuje iz
Svetog Pisma i spisa reformatora. Čak mogu da kažem da svetlost na nekim
mestima u tom materijalu prevazilazi sve što sam do sada čitao o načinu na koji
nas služba slovu Zakona zarobljava i uništava pravi duhovni život.
Tako da, kada se takve reči pojave,za nas uopšte nije bitno kroz koga su, niti bi taj trebao sam sebe da slavi, jer je time veća radost kada najzad danas pronalazim potvrdu za moja razmišljanja o Božjoj Reči da nisu samo moja. Dakle, postoji zajednička osnova za razgovor koja se više ne zasniva na prijateljstvu, jer prijatelji mnogo laskaju; nego božanska.
.
Slažem se i pozdravljam sledeće tačke koje su naglašene u materijalu Rešetanje blagodati:
1.Objašnjenje čovečijeg ropskog odnosa prema Zakonu, u njegovom grešnom stanju i statusu;
2.Objašnjenje razlike pozicije koju su imali Adam i Eva pre pada u greh i naše pozicije danas tako da je za njih drvo poznanja dobra i zla bilo isto iskušenje kao i Zakon za nas;
3.Razobličavanje duhovne prevare koja uči da je dovoljno poznanje dobra i zla; što je saznanje od koga treba bežati a ne još hvaliti se sa njim. (Ovu tačku još nigde nisam našao tako dobro objašnjenu!)
4.Opis stanja novorođenog čoveka u kome je spoznaja dobra i zla prevaziđena, to je ljubav koja ne gleda na zlo; jedva da ga i vidi, kao u opisu Isusa Hrista gde je opisan kao slep i gluv ( isto tako nigde tako dobro objašnjeno nisam našao).
5. Objašnjenje kako nas duhovna prioda Zakona uzdiže u stanje iznad doslovnog shvatanja i sleđenja pravila i zapovesti; ( o ovome je pisala i Elen Vajt);
6.Naglašavanje činjenice da Zakon nikada nije bio predviđen kao sredstvo opravdanja, pa čak ni življenja pravednim životom.
7.Razotkrivanje suštine legalističke atmosfere u adventizmu; ovde je čak ukoren i stav o pravednosti koji smo mi sami doskora sledili i propovedali;
8.Razotkrivanje nekih pogrešnih stavova i učenja o krštenju, kroz koje su mnogi oštećeni;
9. Slažemo se sa traženjem tipoških slika u nekim događajima Starog zaveta i njihove primene na nas danas kao Crkvu ostatka, jer se tipološke slike tako moraju primenti i nemaju na koga drugog; (Ovde se oseti veliki upliv Svetog Duha u donošenju zaključaka)
10.Slažemo se sa razumevanjem adventističke istorije u vezi 1888;
11.Propovedanje neophodnosti odbacivanja dela zakona, da bi smo počinjali život vere uvek iz početka;
12.Tipologija događaja iz života Isusa Hrista, čak i više od toga, ponavljanje Njegovog života u pripadnicima poslednje generacije; pr. u krštenju i preobraženju;
13.Izvođenje duhovnih principa i zaključaka iz položaja ploča Zakona u Svetinji, kao i položaja drugih elemenata i simbola u Svetinji;
14.Objašnjenje greha ne kroz čin greha nego kroz neverstvo;
15.Objašnjenje pravde kroz veru, a ne kroz čin pravednosti.
16. Traženje ne polovičnih nego najboljih odgovora; (Molimo se da ostanemo u takvom duhu do kraja, bez posustajanja)
17. Uništenje greha Hristom (krstom) i na taj načim potpuno promenjena uloga Zakona, kakva bi ona bila bez toga; (naravno mi nikada to ne možemo saznati, osim videti verom, jer mi ne poznajemo vreme bez milosti);
18.Stavovi o pobedonosnom životu i savršenstvu hrišćana i razotkrivanje pogrešnih učenja koje dolaze sa najviših mesta autoriteta;
19.Objašnjenje pravednosti kroz čin predavanja poverenja Božjem obećanju, i svetog života kroz ispunjenje Obećanja u našem životu;
20. Objašnjenje da je moguća promena Zakona, tj. zapovesti u njihovom obliku, u okviru pravednosti kroz veru.
Dakle to bi bile osnove sa kojima se slažemo, koje su osvežujuće za nas i koje po svojoj sadašnjoj svetlosti prepoznajemo kao naše kada smo Hristovi. Marko je Izrailjac, a Izrailjac piše u osnovi hebrejski.
Ali da ovi Venijaminovi sinovi, ne bi bili zloupotrebljeni u odbrani zločina, kao onog u Gavaji, hteli bi da ukažemo i na neke stvari koje, po našoj svetlosti (a verujemo da i mi nismo bez Duha Svetoga), ne možemo da podržimo. Osnovna primedba bi bilo da se određene teze i zaključci ne slažu sa prethodno datom svetlosti. Ako je Markova spontanost i samostalnost prednost sa te strane da neopterećeno i brzo dolazi do nadahnutih zaključaka, ona je problematična kada se radi o obavezi da se poučenje u poniznosti i strpljivosti proveri sa otkrivenjima već datim Božjem narodu, koja su kroz istoriju prave vere pokazla svoju istinitost i snagu. Ovo, kao i još druge primedbe iznosimo u sledećem redosledu:
1.Zakon u Pavlovim poslanicama zaista ima više značenja. Pojam Zakona koji je Marko prepoznao kao skup knjiga, ne obuhvata samo Mojsijeve knjige. U Rim.3 se kaže Zakon i za Psalme i Isaiju. Pismo i Zakon se upotrebljavaju na nekim mestima kao sinonimi, dakle celo Pismo je Zakon. Kada se radi o ceremonijalnim i ostalim zapovestima iz Mojsijevih knjiga, on tada kaže "u Mojsijevom zakonu". Međutim Pavle vrlo retko uopšte razdvaja moralni zakon od ceremonijalnih propisa. Prvo to ne čini nikada kada kada govori o opravdanju delima, a drugo kada Mojsijev zakon i navodi (pr. u 1Kor.9,9), on mu daje duhovno značenje i obavezujuću ulogu čak i u ovom vremenu u duhvonom smislu. Jer volu zavezivati usta tokom vršenja je kao ne dati finansijsku podršku slugama reči koji se trude.
Dakle spasenje ne možemo zasluziti ni držanjem Dekaloga kao ni držanjem ceremonijalnih propisa i tu Pavle ne pravi razliku. Međutim, ako čak i ceremonijalni zakon ima pouku i silu za nas danas, kako mi možemo govoriti o ukidanju bilo kakvog Zakona?
Uopšte takve podele Zakona su vrlo nezahvalna stvar i ja se nadam da ćemo mi u budućnosti naći sretniju i tačniju definiciju od "moralnog" ili "ceremonijalnog" zakona. Pa valjda Bog danas daje više svetla od vremena Kalvina! Nekad je to bilo neophodno,ali u ovo vreme progresivnog otkrivanja svetla to više nije moguće jer su moralni i ceremonijalni zakon povezani nama za sada nepoznatim pojedinostima. Zakon Gospodnji obuhvata mnogo više i dublje nego što smo mi to do sada videli, tako da ne verujem da danas iko u stanju da ga posmatra u delovima, a da ne pogreši. Primera radi, negde Pismo kaže da Bog reče, a negde Bog zapovedi. Nije li svaka Božja reč zapovest? I to zapovest koja nema alternative, jer se mora ispuniti. Ako Bog kaže da će se ispuniti svaka od Njegovih reči poslata na zemlju, da izvrši Njegov posao i Njemu se ponovo vratiti ne prazna, šta je to onda nego zapovest?
Dakle, ostaje samo na tome da zaključimo koja reč Mu se vratila nakon izvršenog posla, a koja je tu među nama još uvek, koja je otpočela posao u koji mi treba da uđemo. A čak i to da činimo izuvenih stopala, jer je mesto na kojem stojimo sveto. A da ne govorimo o dužnosti da proverimo koja je Reč uopšte Njegova!
To svakako ne može biti reč koju je Marko preneo da je slovo Zakona ukinuto. To je preterano. On kaže da je Zakon ukinut kao informacija. Mi kažemo da to ne može biti, večna kategorija ne može biti ukinuta. Jer je su Deset zapovesti svete. One su odraz božanskog Zakona i izraz Božje misli. One su takođe dobre, a ako dobro može biti ukinuto i prestati da važi onda se ruši celi svemir. Zašto bi bilo potrebno ukinuti to slovo? To bi bilo kao da ukidaš boje duge koja je nastala prelamanjem jednog svetlosnog principa. To je neukidivo i neumoljivo!
Istina je da je nešto drugo ukinuto i da ima svoje vreme. Nešto drugo je umrlo, ali ne Zakon. Pavle kaže: "Dođe zapovest i ja umreh". O tome šta je umrlo, moramo popričati kasnije. Za sada pokušavamo dokazati da je čak i najblaža forma antinominizma nebiblijska. Jer niko od onih što uče da je Zakon ukinut ne govori da je ukinut svaki zakon. Ne. Oni napadaju Deset zapovesti. I to čak gotovo nikada ne napadaju sve zapovesti, nego samo neke od njih ili samo jednu. Hajde pokušaj odbranti Zakon kao princip, ako prvo ne odbraniš njegovo slovo!
Kada govorimo o slovu Zakona, nikada ne mislimo da je problem u samom njemu. Iako je služba slova opisana kao služba smrti, prokletstva i ropstva; ona je uvek dobra. Dobro, pa kako smrt može biti dobra? Slovo ubija, a Duh oživljuje. Život je dobar od dobrog Duha, ali nikada ne bi mogao da oživi ono što prvo nije mrtvo. Dok ne robuješ, nikad ne možeš biti oslobođen, niti blagosloven a da nisi prvo proklet.
Ukoliko je slovo Zakona ukinuto na krstu, onda je Zakon u starozavetno vreme bio nekada put do pravde i svetog života. Marko čak to i tvrdi na jednom mestu, da je to na krstu prestao da bude (str.2). Znači nekada je bio. On kaže "Zakon je od Hrista ukinut u potpunosti". A onda na drugom mestu kaže: "...moramo reći da nikada Bog nije imao nameru da daje Zakon 10 zapovesti na Sinaju, kao sredstvo opravdanja i življenja pravednim životom za bilo kojeg Božjeg čoveka" (str.6). To su dve suprotne tvrdnje.
Kada Pavle kaže da slovo ubija, on svakako govori u svom sadašenjem vremenu, što je više od dvadeset godina nakon krsta. Sa time se slaže i izjava da umire svakog dana. To znači da je čak i do onog trenutka kada kaže za sebe da je najveći od grešnika, imao potrebu da umre starom i rodi se novom. Zar nije imao potrebu za slovom koje ubija?
Tako dolazimo i do teme o ulozi Zakona. Reformatori od Lutera i Melanhtona su propovedali tri uloge Zakona. Marko govori o dve. Hajde da proverimo da li Luter ima jednu previše ili Marko jednu premalo! Prva uloga kod reformatora je socijalna (uređivanje društva), druga je pedagoška (Zakon nas vodi ka Hristu razotkrivanjem naše grešnosti) i treća je normativna (obraćen čovek se ravna i živi po zakonu).
U spisu o kome govorimo iznosi se uloga zakona kao jedan da nas informiše šta je dobro šta je zlo i to bi mogli uporediti sa socijalnom. Druga je da nas zarobljava i ubija, što možemo uporedtiti sa pedagoškom. Nedostaje uloga Zakona u životu obraćenog čoveka. Po Marku kada je čovek obraćen, On ne potrebuje Zakon u njegovom novom životu u Hristu. On ne kaže da On ne treba živi Zakon, nego Zakon slova, tj. Deset zapovesti. To znači da Deset zapovesti nisu živi Zakon, već mrtvi. Ako su mrtvi, bez snage su da i dalje zarobljavaju, čuvaju i ubijaju. Znači čovekovim obraćenjem se promenio ne samo čovek nego i Zakon. I na taj način se vraćamo u vreme ne samo pre Luterove nego čak i Viklifove i Husove reformacije. Oni su se borili protiv subjektivizma, tvrdeći da postoje objektivne i nepromenjive istine. Njihovi protivnici su tvrdili da sve zavisi od čovekovog poimanja i doživljavanja stvari.
Ako je Marko u pravu to znači da obraćen čovek nema više istovremeno i grešnu prirodu, znači da više ne živi u "telu greha" zajedničku za svakog čoveka. Marko ukida Adama. A Pismo kaže u slikovitom jeziku da je Adam bio grad koji je iako uništen sa Sodomom, opet postojao pod tim imenom za vreme prelaska Jordana. Naša grešnost se ne može uništiti, nego samo prekriti, obesnažiti. Obraćen čovek ne može ostati u Hristu bez stalne sile Zakona koja ga prati i pokazuje mu da je grešnik i da treba Spasitelja. Pa i sam Marko uči da smo mi u drugoj poziciji, čak i kada smo obraćeni, od Adama i Eve pre pada! Zato ne može da upoređuje njihovo ne trebanje Zakona sa našim u novom životu. Ili odjednom da očekujemo grupe i grupe obraćenih ljudi kako se goli i bezbrižni šetkaju ulicama? Ne oni to svakako neće činiti, jer neće svoju obraćenost smatrati za pokrivalo greha, kojega su uvek u poziciji da počine i pored obraćenog stanja. Oni će kada padnu, priznanjem priznati svoj greh upravo zato što je Zakon Deset zapovesti živ (jer je živa Reč Božja i oštrija od svakog mača). Ako je Zakon živ onda ni pokajanje nije mrtvo.
Kada se govori o rodovima Duha i kaže da na to nema Zakona, ne misli se na to da je "bez Zakona". Na to nema zakona. Da, ali na to nema ni bezakonja! Jer da nije tako Davidu ne bi pala ni jedna reč na pamet u najdužem Psalmu od svih 119. Jer on u svom novom životu gde uživa u zapovestima (dakle slovu), ne bi ni pomenuo Zakon koga više nema, jer je ukinut i mrtav.
Što se stihova tiče u kojima se potvrđuje završetak Zakona, jednom rečenicom objašnjenje za njih je da se ne radi o kraju Zakona u smislu njegovog trajanja, nego završetak u smislu osude, ubijanja i robovanja. Prekršeni Zakon ne može pomoći, nego samo odmoći i sprečiti put ka pravdi. Međutim, novom čoveku je Zakon uživanje kao deo samog njegovog novog bića i misli, poticaj na rast i napredovanje, jer o njemu misli dan i noć.
Postoji još bolja i uzvišenija nauka o Zakonu, ako Gospod dozvoli govorićemo i o tome.
Marko smatra da nam je Zakon potreban samo kada otpadamo od Boga zbog sumnje, da bi nam ukazao da smo u grehu (a ne objašnjava šta sada da radimo kada smo otpali, jer je Zakon ukinut). On tu međutim nije opisao delo Zakona već delo Svetog Duha, koji nas ukorava za greh zbog neverstva. Delo Zakona se ne odnosi na greh kao čin greha, nego na greh kao stanje. Pošto je Zakon potreban ubicama da bi shvatili da su ubice, koliko li je još potrebniji moralnim ljudima, da bi razumeli da su grešnici? Oni su u mnogo većoj opasnosti od kurvi i carinika, jer mogu lako da budu prevareni da ne traže Spasitelja. Objasni mi Marko kako da uspešnog i pobedonosnog hrišćanina spasiš od samouzidizanja, ako ga tu i tamo ne stigne i porazi Reč-Zakon. U Rim.3 je objašnjeno da se totalna grešnost opisana u Pismu odnosi ne na svet, nego na one koji su pod Zakonom, vernike, da se sva usta zatisnu.
2.Spasenje je čin Božje milosti koji se odigrao objektivno potpuno neovisno od nas, u vreme kad nas još nije bilo. Subjektivno se odigrava u verniku koji veruje u Hrista kao ličnog Spasitelja i živi novim životom. Ali to se nikako ne ostvaruje na taj način što Hristos u nama ostvaruje Zakon, kao što se u materijalu tvrdi. Ovo liči na Vagonerova kasnija lutanja. On je imao slične izjave. U tome se briše čovekova uloga u posvećenju, a između dela opravdanja i posvećenja se briše razlika koju je uspostavila Reformacija. Iako je uloga čoveka u posvećenju beskrajno mala, ona je ipak potrebna i naglašena u Pismu. Pismo poziva nas da živimo pobožno i neporočno, a ne Hrista u nama.
Kada bi bila istina da Hristos drži Zakon u nama, tada bi isto tako bilo istina da sotona greši u nama. Dakle nema naše odgovornosti.
Drugo, to bi značilo da se Hristos useljava u nas iz istog razloga zbog koga se utelovio. To bi bilo kao da pošto je održao zapovesti Oca i uzišao na Nebo, ponovo se vraća u nas da bi ponovo držao Zakon. Ovakvim i sličnim izjavama se zamagljuje značaj utelovljenja, a isto tako i Delo Svetog Duha. Pojednostavljuje se i promašuje smisao nauke o spasenju. I što je najgore Hristos se time meri po nama. Jer ukoliko On ostvaruje Zakon u nama, onda to čini nesavršeno. Jer se i pravednici mole da im Bog oprosti dugove, tj. njihova pravedna dela koja su nesavršeno učinjena. Onda Hristos više i nije Bog jer ne čini sve savršeno. Njega pomeramo sa prestola, a nas pomeramo ka prestolu i postajemo sami sebi merilo. Jer onda Hristos nama sudi za dela koja sam On čini u nama. Sam sebi sudi.
Ne. Mi živimo u telu, da bi primili sud za to što smo činili u telu, dobro ili zlo (2Kor.5,10). Neće nam se suditi za ono što smo učinili u Duhu nego u telu. Isto tako mi živimo u telu da bi premnošvo sile bude od Boga a ne od nas. Jer kada bi Bog obavljao sve u nama, a ne mi u zajedništvu sa Njim, gde bi bila onda Njegova slava. Zar je On Bog marioneta i lutaka?
Nije Božja slava u tome da sve On radi kroz nas, nego da nas je toliko promenio, da mi činimo dela pravde. Nesavršenost Vendenovog učenja je takođe bila u ovoj tački. On je učio automatsko činjenje dobrih dela, kada se mi predamo Bogu. Međutim, u praksi to nije tako. Zbog stalne prisutnosti naše pale prirode, predaja i činjenje dobrih dela su jedan težak proces i borba. Toliko stavljanje akcenta na našu predaju je učinilo da mi danas imamo slabu nauku o čoveku i slabu nauku o Bogu i spasenju. Naravno da je bilo određenih uspeha i u tom načinu života verom, ali to nije bilo iz razloga što smo mi dostigli, nego što nas je Bog uvek iznova dostizao. I zato nam sad treba mleko, umesto tvrde hrane.
Ukratko, Hristos je utelovljenjem uzeo ne samo čovekovu prirodu, nego i njegovo celokupno postojanje, praistoriju i budućnost. On je uzeo kompletnu grešnu egzistenciju na Sebe i sa njom je umro na krstu. Zato Pavle kaže da kada je Jedan umro, svi smo umrli. Kada je vaskrsao, to je bilo rođenje novog čovečanstva, novog postojanja. On je Sobom stvorio od dvoje jednog novog čoveka, koji više nije pod osudom. Tako da je čovek dobio novo postojanje u Njemu. Tako da se bitka u nama ne zove činiti, nego biti. Ili ostati u Hristu, u novom čoveku (jer je naš novi čovek Hristos) ili se vratiti u staro postojanje. Dakle pogrešno je reći, to činim ja, a to Hristos, jer smo mi u Njemu nova tvar. Nova tvar i novo stvorenje koju neko pokušava razdvojiti u samoj sebi, to je jeres. A upravo to sadrže učenja gde ovo činim ja, a ovo Hristos.
Dakle, nije tako da je Hristov cilj, da nas postepeno vraća u početni nivo svete svesti koji su Adam i Eva imali pre pada u greh, gde nisu trebali Dekalog. Hristos kaže: "Evo sve novo tvorim." Dakle to je nešto treće, Hristovo novo stvaranje. Mi smo u Njemu već u raju, tako da uticaj te okoline, taj novi život u Njemu, imaju dovoljnu silu da možemo da se nazovemo više od pobednika.
Čovek tako ima dve prirode; po jednoj je spasen i treba čuvati; a po drugoj je izgubljen i treba tražiti. Po jednoj je pravednik, a po drugoj grešnik istovremeno. Čovek ima dva postojanja, večno i prolazno, istovremeno. Zato je napisano: "nosimo na telu smrt Isusovu, da se i život Isusov na telu našemu pokaže". Smrt i život istovremeno. Tako može leva da ne zna šta radi desna.
Dakle posvećen čovek nikada neće prebaciti odgovornost na Boga za svoje dužnosti, a opet nikada neće uzeti slavu na sebe za svoje uspehe, jer zna za delo spasenja u Hristu.
3. Ukratko o nepravilnom shvatanju Zaveta.
Pogrešno je verovati da je Novi zavet onaj u kome su zavetne strane sa jedne strane Bog, sa druge mi, a Isus posrednik. Mi nismo u stanju da držimo obećanja ni čoveku, a kamoli Bogu. Isto tako je pogrešno verovati da je bilo koji čovek na planeti, ikada bio izuzet od obećanja Novog večnog Zaveta, čak i ako je živio u vreme koje se naziva starozavetno.
Tako da, kada se takve reči pojave,za nas uopšte nije bitno kroz koga su, niti bi taj trebao sam sebe da slavi, jer je time veća radost kada najzad danas pronalazim potvrdu za moja razmišljanja o Božjoj Reči da nisu samo moja. Dakle, postoji zajednička osnova za razgovor koja se više ne zasniva na prijateljstvu, jer prijatelji mnogo laskaju; nego božanska.
.
Slažem se i pozdravljam sledeće tačke koje su naglašene u materijalu Rešetanje blagodati:
1.Objašnjenje čovečijeg ropskog odnosa prema Zakonu, u njegovom grešnom stanju i statusu;
2.Objašnjenje razlike pozicije koju su imali Adam i Eva pre pada u greh i naše pozicije danas tako da je za njih drvo poznanja dobra i zla bilo isto iskušenje kao i Zakon za nas;
3.Razobličavanje duhovne prevare koja uči da je dovoljno poznanje dobra i zla; što je saznanje od koga treba bežati a ne još hvaliti se sa njim. (Ovu tačku još nigde nisam našao tako dobro objašnjenu!)
4.Opis stanja novorođenog čoveka u kome je spoznaja dobra i zla prevaziđena, to je ljubav koja ne gleda na zlo; jedva da ga i vidi, kao u opisu Isusa Hrista gde je opisan kao slep i gluv ( isto tako nigde tako dobro objašnjeno nisam našao).
5. Objašnjenje kako nas duhovna prioda Zakona uzdiže u stanje iznad doslovnog shvatanja i sleđenja pravila i zapovesti; ( o ovome je pisala i Elen Vajt);
6.Naglašavanje činjenice da Zakon nikada nije bio predviđen kao sredstvo opravdanja, pa čak ni življenja pravednim životom.
7.Razotkrivanje suštine legalističke atmosfere u adventizmu; ovde je čak ukoren i stav o pravednosti koji smo mi sami doskora sledili i propovedali;
8.Razotkrivanje nekih pogrešnih stavova i učenja o krštenju, kroz koje su mnogi oštećeni;
9. Slažemo se sa traženjem tipoških slika u nekim događajima Starog zaveta i njihove primene na nas danas kao Crkvu ostatka, jer se tipološke slike tako moraju primenti i nemaju na koga drugog; (Ovde se oseti veliki upliv Svetog Duha u donošenju zaključaka)
10.Slažemo se sa razumevanjem adventističke istorije u vezi 1888;
11.Propovedanje neophodnosti odbacivanja dela zakona, da bi smo počinjali život vere uvek iz početka;
12.Tipologija događaja iz života Isusa Hrista, čak i više od toga, ponavljanje Njegovog života u pripadnicima poslednje generacije; pr. u krštenju i preobraženju;
13.Izvođenje duhovnih principa i zaključaka iz položaja ploča Zakona u Svetinji, kao i položaja drugih elemenata i simbola u Svetinji;
14.Objašnjenje greha ne kroz čin greha nego kroz neverstvo;
15.Objašnjenje pravde kroz veru, a ne kroz čin pravednosti.
16. Traženje ne polovičnih nego najboljih odgovora; (Molimo se da ostanemo u takvom duhu do kraja, bez posustajanja)
17. Uništenje greha Hristom (krstom) i na taj načim potpuno promenjena uloga Zakona, kakva bi ona bila bez toga; (naravno mi nikada to ne možemo saznati, osim videti verom, jer mi ne poznajemo vreme bez milosti);
18.Stavovi o pobedonosnom životu i savršenstvu hrišćana i razotkrivanje pogrešnih učenja koje dolaze sa najviših mesta autoriteta;
19.Objašnjenje pravednosti kroz čin predavanja poverenja Božjem obećanju, i svetog života kroz ispunjenje Obećanja u našem životu;
20. Objašnjenje da je moguća promena Zakona, tj. zapovesti u njihovom obliku, u okviru pravednosti kroz veru.
Dakle to bi bile osnove sa kojima se slažemo, koje su osvežujuće za nas i koje po svojoj sadašnjoj svetlosti prepoznajemo kao naše kada smo Hristovi. Marko je Izrailjac, a Izrailjac piše u osnovi hebrejski.
Ali da ovi Venijaminovi sinovi, ne bi bili zloupotrebljeni u odbrani zločina, kao onog u Gavaji, hteli bi da ukažemo i na neke stvari koje, po našoj svetlosti (a verujemo da i mi nismo bez Duha Svetoga), ne možemo da podržimo. Osnovna primedba bi bilo da se određene teze i zaključci ne slažu sa prethodno datom svetlosti. Ako je Markova spontanost i samostalnost prednost sa te strane da neopterećeno i brzo dolazi do nadahnutih zaključaka, ona je problematična kada se radi o obavezi da se poučenje u poniznosti i strpljivosti proveri sa otkrivenjima već datim Božjem narodu, koja su kroz istoriju prave vere pokazla svoju istinitost i snagu. Ovo, kao i još druge primedbe iznosimo u sledećem redosledu:
1.Zakon u Pavlovim poslanicama zaista ima više značenja. Pojam Zakona koji je Marko prepoznao kao skup knjiga, ne obuhvata samo Mojsijeve knjige. U Rim.3 se kaže Zakon i za Psalme i Isaiju. Pismo i Zakon se upotrebljavaju na nekim mestima kao sinonimi, dakle celo Pismo je Zakon. Kada se radi o ceremonijalnim i ostalim zapovestima iz Mojsijevih knjiga, on tada kaže "u Mojsijevom zakonu". Međutim Pavle vrlo retko uopšte razdvaja moralni zakon od ceremonijalnih propisa. Prvo to ne čini nikada kada kada govori o opravdanju delima, a drugo kada Mojsijev zakon i navodi (pr. u 1Kor.9,9), on mu daje duhovno značenje i obavezujuću ulogu čak i u ovom vremenu u duhvonom smislu. Jer volu zavezivati usta tokom vršenja je kao ne dati finansijsku podršku slugama reči koji se trude.
Dakle spasenje ne možemo zasluziti ni držanjem Dekaloga kao ni držanjem ceremonijalnih propisa i tu Pavle ne pravi razliku. Međutim, ako čak i ceremonijalni zakon ima pouku i silu za nas danas, kako mi možemo govoriti o ukidanju bilo kakvog Zakona?
Uopšte takve podele Zakona su vrlo nezahvalna stvar i ja se nadam da ćemo mi u budućnosti naći sretniju i tačniju definiciju od "moralnog" ili "ceremonijalnog" zakona. Pa valjda Bog danas daje više svetla od vremena Kalvina! Nekad je to bilo neophodno,ali u ovo vreme progresivnog otkrivanja svetla to više nije moguće jer su moralni i ceremonijalni zakon povezani nama za sada nepoznatim pojedinostima. Zakon Gospodnji obuhvata mnogo više i dublje nego što smo mi to do sada videli, tako da ne verujem da danas iko u stanju da ga posmatra u delovima, a da ne pogreši. Primera radi, negde Pismo kaže da Bog reče, a negde Bog zapovedi. Nije li svaka Božja reč zapovest? I to zapovest koja nema alternative, jer se mora ispuniti. Ako Bog kaže da će se ispuniti svaka od Njegovih reči poslata na zemlju, da izvrši Njegov posao i Njemu se ponovo vratiti ne prazna, šta je to onda nego zapovest?
Dakle, ostaje samo na tome da zaključimo koja reč Mu se vratila nakon izvršenog posla, a koja je tu među nama još uvek, koja je otpočela posao u koji mi treba da uđemo. A čak i to da činimo izuvenih stopala, jer je mesto na kojem stojimo sveto. A da ne govorimo o dužnosti da proverimo koja je Reč uopšte Njegova!
To svakako ne može biti reč koju je Marko preneo da je slovo Zakona ukinuto. To je preterano. On kaže da je Zakon ukinut kao informacija. Mi kažemo da to ne može biti, večna kategorija ne može biti ukinuta. Jer je su Deset zapovesti svete. One su odraz božanskog Zakona i izraz Božje misli. One su takođe dobre, a ako dobro može biti ukinuto i prestati da važi onda se ruši celi svemir. Zašto bi bilo potrebno ukinuti to slovo? To bi bilo kao da ukidaš boje duge koja je nastala prelamanjem jednog svetlosnog principa. To je neukidivo i neumoljivo!
Istina je da je nešto drugo ukinuto i da ima svoje vreme. Nešto drugo je umrlo, ali ne Zakon. Pavle kaže: "Dođe zapovest i ja umreh". O tome šta je umrlo, moramo popričati kasnije. Za sada pokušavamo dokazati da je čak i najblaža forma antinominizma nebiblijska. Jer niko od onih što uče da je Zakon ukinut ne govori da je ukinut svaki zakon. Ne. Oni napadaju Deset zapovesti. I to čak gotovo nikada ne napadaju sve zapovesti, nego samo neke od njih ili samo jednu. Hajde pokušaj odbranti Zakon kao princip, ako prvo ne odbraniš njegovo slovo!
Kada govorimo o slovu Zakona, nikada ne mislimo da je problem u samom njemu. Iako je služba slova opisana kao služba smrti, prokletstva i ropstva; ona je uvek dobra. Dobro, pa kako smrt može biti dobra? Slovo ubija, a Duh oživljuje. Život je dobar od dobrog Duha, ali nikada ne bi mogao da oživi ono što prvo nije mrtvo. Dok ne robuješ, nikad ne možeš biti oslobođen, niti blagosloven a da nisi prvo proklet.
Ukoliko je slovo Zakona ukinuto na krstu, onda je Zakon u starozavetno vreme bio nekada put do pravde i svetog života. Marko čak to i tvrdi na jednom mestu, da je to na krstu prestao da bude (str.2). Znači nekada je bio. On kaže "Zakon je od Hrista ukinut u potpunosti". A onda na drugom mestu kaže: "...moramo reći da nikada Bog nije imao nameru da daje Zakon 10 zapovesti na Sinaju, kao sredstvo opravdanja i življenja pravednim životom za bilo kojeg Božjeg čoveka" (str.6). To su dve suprotne tvrdnje.
Kada Pavle kaže da slovo ubija, on svakako govori u svom sadašenjem vremenu, što je više od dvadeset godina nakon krsta. Sa time se slaže i izjava da umire svakog dana. To znači da je čak i do onog trenutka kada kaže za sebe da je najveći od grešnika, imao potrebu da umre starom i rodi se novom. Zar nije imao potrebu za slovom koje ubija?
Tako dolazimo i do teme o ulozi Zakona. Reformatori od Lutera i Melanhtona su propovedali tri uloge Zakona. Marko govori o dve. Hajde da proverimo da li Luter ima jednu previše ili Marko jednu premalo! Prva uloga kod reformatora je socijalna (uređivanje društva), druga je pedagoška (Zakon nas vodi ka Hristu razotkrivanjem naše grešnosti) i treća je normativna (obraćen čovek se ravna i živi po zakonu).
U spisu o kome govorimo iznosi se uloga zakona kao jedan da nas informiše šta je dobro šta je zlo i to bi mogli uporediti sa socijalnom. Druga je da nas zarobljava i ubija, što možemo uporedtiti sa pedagoškom. Nedostaje uloga Zakona u životu obraćenog čoveka. Po Marku kada je čovek obraćen, On ne potrebuje Zakon u njegovom novom životu u Hristu. On ne kaže da On ne treba živi Zakon, nego Zakon slova, tj. Deset zapovesti. To znači da Deset zapovesti nisu živi Zakon, već mrtvi. Ako su mrtvi, bez snage su da i dalje zarobljavaju, čuvaju i ubijaju. Znači čovekovim obraćenjem se promenio ne samo čovek nego i Zakon. I na taj način se vraćamo u vreme ne samo pre Luterove nego čak i Viklifove i Husove reformacije. Oni su se borili protiv subjektivizma, tvrdeći da postoje objektivne i nepromenjive istine. Njihovi protivnici su tvrdili da sve zavisi od čovekovog poimanja i doživljavanja stvari.
Ako je Marko u pravu to znači da obraćen čovek nema više istovremeno i grešnu prirodu, znači da više ne živi u "telu greha" zajedničku za svakog čoveka. Marko ukida Adama. A Pismo kaže u slikovitom jeziku da je Adam bio grad koji je iako uništen sa Sodomom, opet postojao pod tim imenom za vreme prelaska Jordana. Naša grešnost se ne može uništiti, nego samo prekriti, obesnažiti. Obraćen čovek ne može ostati u Hristu bez stalne sile Zakona koja ga prati i pokazuje mu da je grešnik i da treba Spasitelja. Pa i sam Marko uči da smo mi u drugoj poziciji, čak i kada smo obraćeni, od Adama i Eve pre pada! Zato ne može da upoređuje njihovo ne trebanje Zakona sa našim u novom životu. Ili odjednom da očekujemo grupe i grupe obraćenih ljudi kako se goli i bezbrižni šetkaju ulicama? Ne oni to svakako neće činiti, jer neće svoju obraćenost smatrati za pokrivalo greha, kojega su uvek u poziciji da počine i pored obraćenog stanja. Oni će kada padnu, priznanjem priznati svoj greh upravo zato što je Zakon Deset zapovesti živ (jer je živa Reč Božja i oštrija od svakog mača). Ako je Zakon živ onda ni pokajanje nije mrtvo.
Kada se govori o rodovima Duha i kaže da na to nema Zakona, ne misli se na to da je "bez Zakona". Na to nema zakona. Da, ali na to nema ni bezakonja! Jer da nije tako Davidu ne bi pala ni jedna reč na pamet u najdužem Psalmu od svih 119. Jer on u svom novom životu gde uživa u zapovestima (dakle slovu), ne bi ni pomenuo Zakon koga više nema, jer je ukinut i mrtav.
Što se stihova tiče u kojima se potvrđuje završetak Zakona, jednom rečenicom objašnjenje za njih je da se ne radi o kraju Zakona u smislu njegovog trajanja, nego završetak u smislu osude, ubijanja i robovanja. Prekršeni Zakon ne može pomoći, nego samo odmoći i sprečiti put ka pravdi. Međutim, novom čoveku je Zakon uživanje kao deo samog njegovog novog bića i misli, poticaj na rast i napredovanje, jer o njemu misli dan i noć.
Postoji još bolja i uzvišenija nauka o Zakonu, ako Gospod dozvoli govorićemo i o tome.
Marko smatra da nam je Zakon potreban samo kada otpadamo od Boga zbog sumnje, da bi nam ukazao da smo u grehu (a ne objašnjava šta sada da radimo kada smo otpali, jer je Zakon ukinut). On tu međutim nije opisao delo Zakona već delo Svetog Duha, koji nas ukorava za greh zbog neverstva. Delo Zakona se ne odnosi na greh kao čin greha, nego na greh kao stanje. Pošto je Zakon potreban ubicama da bi shvatili da su ubice, koliko li je još potrebniji moralnim ljudima, da bi razumeli da su grešnici? Oni su u mnogo većoj opasnosti od kurvi i carinika, jer mogu lako da budu prevareni da ne traže Spasitelja. Objasni mi Marko kako da uspešnog i pobedonosnog hrišćanina spasiš od samouzidizanja, ako ga tu i tamo ne stigne i porazi Reč-Zakon. U Rim.3 je objašnjeno da se totalna grešnost opisana u Pismu odnosi ne na svet, nego na one koji su pod Zakonom, vernike, da se sva usta zatisnu.
2.Spasenje je čin Božje milosti koji se odigrao objektivno potpuno neovisno od nas, u vreme kad nas još nije bilo. Subjektivno se odigrava u verniku koji veruje u Hrista kao ličnog Spasitelja i živi novim životom. Ali to se nikako ne ostvaruje na taj način što Hristos u nama ostvaruje Zakon, kao što se u materijalu tvrdi. Ovo liči na Vagonerova kasnija lutanja. On je imao slične izjave. U tome se briše čovekova uloga u posvećenju, a između dela opravdanja i posvećenja se briše razlika koju je uspostavila Reformacija. Iako je uloga čoveka u posvećenju beskrajno mala, ona je ipak potrebna i naglašena u Pismu. Pismo poziva nas da živimo pobožno i neporočno, a ne Hrista u nama.
Kada bi bila istina da Hristos drži Zakon u nama, tada bi isto tako bilo istina da sotona greši u nama. Dakle nema naše odgovornosti.
Drugo, to bi značilo da se Hristos useljava u nas iz istog razloga zbog koga se utelovio. To bi bilo kao da pošto je održao zapovesti Oca i uzišao na Nebo, ponovo se vraća u nas da bi ponovo držao Zakon. Ovakvim i sličnim izjavama se zamagljuje značaj utelovljenja, a isto tako i Delo Svetog Duha. Pojednostavljuje se i promašuje smisao nauke o spasenju. I što je najgore Hristos se time meri po nama. Jer ukoliko On ostvaruje Zakon u nama, onda to čini nesavršeno. Jer se i pravednici mole da im Bog oprosti dugove, tj. njihova pravedna dela koja su nesavršeno učinjena. Onda Hristos više i nije Bog jer ne čini sve savršeno. Njega pomeramo sa prestola, a nas pomeramo ka prestolu i postajemo sami sebi merilo. Jer onda Hristos nama sudi za dela koja sam On čini u nama. Sam sebi sudi.
Ne. Mi živimo u telu, da bi primili sud za to što smo činili u telu, dobro ili zlo (2Kor.5,10). Neće nam se suditi za ono što smo učinili u Duhu nego u telu. Isto tako mi živimo u telu da bi premnošvo sile bude od Boga a ne od nas. Jer kada bi Bog obavljao sve u nama, a ne mi u zajedništvu sa Njim, gde bi bila onda Njegova slava. Zar je On Bog marioneta i lutaka?
Nije Božja slava u tome da sve On radi kroz nas, nego da nas je toliko promenio, da mi činimo dela pravde. Nesavršenost Vendenovog učenja je takođe bila u ovoj tački. On je učio automatsko činjenje dobrih dela, kada se mi predamo Bogu. Međutim, u praksi to nije tako. Zbog stalne prisutnosti naše pale prirode, predaja i činjenje dobrih dela su jedan težak proces i borba. Toliko stavljanje akcenta na našu predaju je učinilo da mi danas imamo slabu nauku o čoveku i slabu nauku o Bogu i spasenju. Naravno da je bilo određenih uspeha i u tom načinu života verom, ali to nije bilo iz razloga što smo mi dostigli, nego što nas je Bog uvek iznova dostizao. I zato nam sad treba mleko, umesto tvrde hrane.
Ukratko, Hristos je utelovljenjem uzeo ne samo čovekovu prirodu, nego i njegovo celokupno postojanje, praistoriju i budućnost. On je uzeo kompletnu grešnu egzistenciju na Sebe i sa njom je umro na krstu. Zato Pavle kaže da kada je Jedan umro, svi smo umrli. Kada je vaskrsao, to je bilo rođenje novog čovečanstva, novog postojanja. On je Sobom stvorio od dvoje jednog novog čoveka, koji više nije pod osudom. Tako da je čovek dobio novo postojanje u Njemu. Tako da se bitka u nama ne zove činiti, nego biti. Ili ostati u Hristu, u novom čoveku (jer je naš novi čovek Hristos) ili se vratiti u staro postojanje. Dakle pogrešno je reći, to činim ja, a to Hristos, jer smo mi u Njemu nova tvar. Nova tvar i novo stvorenje koju neko pokušava razdvojiti u samoj sebi, to je jeres. A upravo to sadrže učenja gde ovo činim ja, a ovo Hristos.
Dakle, nije tako da je Hristov cilj, da nas postepeno vraća u početni nivo svete svesti koji su Adam i Eva imali pre pada u greh, gde nisu trebali Dekalog. Hristos kaže: "Evo sve novo tvorim." Dakle to je nešto treće, Hristovo novo stvaranje. Mi smo u Njemu već u raju, tako da uticaj te okoline, taj novi život u Njemu, imaju dovoljnu silu da možemo da se nazovemo više od pobednika.
Čovek tako ima dve prirode; po jednoj je spasen i treba čuvati; a po drugoj je izgubljen i treba tražiti. Po jednoj je pravednik, a po drugoj grešnik istovremeno. Čovek ima dva postojanja, večno i prolazno, istovremeno. Zato je napisano: "nosimo na telu smrt Isusovu, da se i život Isusov na telu našemu pokaže". Smrt i život istovremeno. Tako može leva da ne zna šta radi desna.
Dakle posvećen čovek nikada neće prebaciti odgovornost na Boga za svoje dužnosti, a opet nikada neće uzeti slavu na sebe za svoje uspehe, jer zna za delo spasenja u Hristu.
3. Ukratko o nepravilnom shvatanju Zaveta.
Pogrešno je verovati da je Novi zavet onaj u kome su zavetne strane sa jedne strane Bog, sa druge mi, a Isus posrednik. Mi nismo u stanju da držimo obećanja ni čoveku, a kamoli Bogu. Isto tako je pogrešno verovati da je bilo koji čovek na planeti, ikada bio izuzet od obećanja Novog večnog Zaveta, čak i ako je živio u vreme koje se naziva starozavetno.
Bog je vernim pojedincima kroz
istoriju svoj Večni zavet na različite načine otkrivao, a ne sa njima sklapao. Mi
imamo udeo u Zavetu milosti u Hristu. Otac je sklopio zavet sa Hristom, a pošto
smo mi u Njemu, sa nama. Adamu je večni zavet otkriven, a ne sklopljen sa njim.
Avraam je isto tako poverovao u obećanje večnog zaveta, primio je ono što mu je
dato i opravdan verom. To opravdanje je zadržavao poslušnošću većim delom svog
života. Pošto je on otac vere, nema ni jednog drugog koji bi na drugi način
bivao opravdan, osim zaista samo verom.
Hristos je takođe otkrio zaboravljeni Novi zavet, otkrivajući još veće dubine i detalje. Zato je rekao da zapovest ljubavi i jeste i nije nova. Nije nova jer je već u nama. Svi je osećamo kroz novu prirodu koju smo dobili u Njemu. Nova je jer je On u svom ovozemaljskom životu, a još više u nebeskom, otkrio neslućene, veličanstvene visine ljubavi .On nije nastao kao što je Marko napisao nakon Saveza sklopljenog na Sinaju, on je tada samo objavljen.
Hristos je takođe otkrio zaboravljeni Novi zavet, otkrivajući još veće dubine i detalje. Zato je rekao da zapovest ljubavi i jeste i nije nova. Nije nova jer je već u nama. Svi je osećamo kroz novu prirodu koju smo dobili u Njemu. Nova je jer je On u svom ovozemaljskom životu, a još više u nebeskom, otkrio neslućene, veličanstvene visine ljubavi .On nije nastao kao što je Marko napisao nakon Saveza sklopljenog na Sinaju, on je tada samo objavljen.
Tako ono što mnogi veruju da
je Novi zavet, u stvari Stari zavet. Tako su mnogi kršteni u Stari zavet i
žive životom opravdanja delima. Stari zavet je zavet sa Sinaja (Gal.4,24). On
je bio vaspitno sredstvo da bi Izrael shvatio da čovek ne može da drži svoja
obećanja. Oni su tada rekli da će držati sve što je Gospod zapovedio, ali su ga
brzo prekšili, tako da je brzo prestao da važi. Bog je sa namerom ušao u taj
zavet, da bi nakon njegovog kršenja ljudi razumeli da se mogu uzdati samo u
milost na osnovu Novog zaveta.
Svuda gde se opravdanje verom ne objašnjava i ne uči, i ne
zahteva, mora da se nađe zamena u naukama ljudskim, što je u većoj ili manjoj
meri opravdanje delima, oslanjanje na ljudsku silu ili organizaciju. Tako se
Stari zavet uvek iznova kroz istoriju oživljava. Margaret Dejvis je rekla
u jednoj propovedi, da ljudi bivaju upisani u knjigu života tek nakon što
dožive novorođenje. Krštenje nepoučenog i nepreporođenog je ono što se u
spisima Duha proroštva naziva sahranjivanje mrtvog, i ne priznaje se na Nebu.
Upravo iz ovih razloga krštenje vodom nikada ne bi smelo da se zove sklapanje zaveta sa Bogom. To može da bude samo obznanjivanje, primanje Božjeg zaveta sa Hristom,tj.nama, jer smo mi Hristos.To može da bude samo primanje krštenja. Jer kada krstimo, zar ne kažemo da krstimo u ime... Ako krstimo u nečije ime, to znači da taj krsti, a ne mi. Mi smo samo posrednici krštenja. To uključuje obavezu da onaj koji obavlja krštenje prvo dobije od Boga nalog da se upravo ta osoba krsti. Krštenje učinjeno u nezavisnosti od toga je sahranjivanje mrtvog.
Ti treba da poveruješ da si kršten, sjedinjenjem Hrista i čovečanstva. Nikada nije bilo vremena u kojem nismo bili kršteni tim krštenjem. Neka zato tvoje krštenje vodom bude znak toga da voliš to sjedinjenje, obećanje dobre savesti da ćeš se uvek truditi da to krštenje - jedinstvo sa Hristom održiš.
Upravo iz ovih razloga krštenje vodom nikada ne bi smelo da se zove sklapanje zaveta sa Bogom. To može da bude samo obznanjivanje, primanje Božjeg zaveta sa Hristom,tj.nama, jer smo mi Hristos.To može da bude samo primanje krštenja. Jer kada krstimo, zar ne kažemo da krstimo u ime... Ako krstimo u nečije ime, to znači da taj krsti, a ne mi. Mi smo samo posrednici krštenja. To uključuje obavezu da onaj koji obavlja krštenje prvo dobije od Boga nalog da se upravo ta osoba krsti. Krštenje učinjeno u nezavisnosti od toga je sahranjivanje mrtvog.
Ti treba da poveruješ da si kršten, sjedinjenjem Hrista i čovečanstva. Nikada nije bilo vremena u kojem nismo bili kršteni tim krštenjem. Neka zato tvoje krštenje vodom bude znak toga da voliš to sjedinjenje, obećanje dobre savesti da ćeš se uvek truditi da to krštenje - jedinstvo sa Hristom održiš.
4.Kroz materijal se provlači i nepravilno učenje o Crkvi. Ono se zasniva na autoritetu Crkve da krštava nove vernike, koje se po Marku smatra punovrednim Zavetom. Dakle neshvatanje Zaveta vodi do neshvatanja Crkve. Ovo se može dokazati na mnogo načina. Ovde samo jedan:
"Svakome ko želi da bude primljen u Crkvu trebalo bi da budu dobro poznate ozbiljne, svečane obaveze članstva u crkvi. Svako treba da bude savesno poučen šta znači postati član Hristovog tela. Samo oni koji pružaju dokaz da su iskusili novorođenje i uživaju duhovno iskustvo u Gospodu Isusu, spremni su za prihvatanje u članstvo Crkve. Svaki kandidat za članstvo treba temeljito da bude poučen o osnovnim učenjima Crkve i njihovoj primeni u životu pre nego što se krsti i primi u crkvenu zajednicu. Svaka osoba koja traži da bude primljena u Crkvu, treba da bude obaveštena o načelima koje Crkva zastupa." (Crkveni pravilnik Hrišćanske adventističke crkve, str.43)
Šta je, po pravilniku Crkve, sa onima koji nisu iskusili novorođenje ili su ga izgubili? Šta je sa nepoučenima o osnovnim istinama Jevanđelja? Tamo zaista piše istina o tome da je članstvo Crkve na duhovnoj osnovi. Svako drugo shvatanje članstva je telesno. Bojim se da se nama ne ponovi ona reč, da počevši duhom završavamo telom.
Međutim Marko smatra da su svi kršteni vernici članovi Crkve koja je Hristovo telo. I pri tome se misli na organizaciju Adventista sedmog dana. Da li je SDA crkva Hristovo telo? Naravno da nije. Eda li je Hristos sluga grehu, ako bar i jedan vernik crkve i po Marku Hristovog tela, svesno greši ili što je najcrnje nikada nije ni bio obraćen i novorođen!
Nego je suprotna istina: Hristovo telo je Crkva Gospodnja, dakle oni koji su izabrani, Ostatak, kao i oni koji će mu se priključiti. To je Crkva koja drži zapovesti (kako ako više ne važe!) i imaju Duha proroštva.
Šta je onda adventistička crkva?
Da bi smo to odgovorili, moramo konsultovati Pismo:
Ugao posmatranja nasleđa. Rim.11,28 govori o dva ugla posmatranja. Sa ugla posmatranja Evanđelja je Izrael kao narod Božji neprijatelj. Međutim, sa strane nasleđa, tj. zakona nasleđivanja oni su miljenici. I druga zapovest govori o tome. Od svojih predaka čovek nasleđuje određene prednosti, sklonosti, i mane, a isto tako blagoslov, ili prokletsvo. U Rim.3 vidimo da Izrael kao narod nasleđuje velike, pre svega duhovne, prednosti.
Dve opasnosti. Dakle ako je prva opasnost to da se našoj crkvi da preterana važnost, takođe je opasno da joj se važnost umanji. Duh želi da nas povede ka uravnoteženom i biblijskom razumevanju.
Ove dve opasnosti povezuje
jedna osobina koju Gospod neobično mrzi i osuđuje, a to je oholost.
Samouzdizanje je najveće prokletstvo koje može da se zamisli.
Gospodnja Crkva. Pismo je po ovom pitanju jasno: Prava crkva Božja, sa ugla Evanđelja je Ona za koju je Isus rekao:“Srušite je i ja ću je podići za tri dana“. Prava crkva je Hristos. To je nauka Pisma, koja nije bez razloga toliko napadnuta. Sotona uvek uzima ono što je Hristu najbliže, i stavlja na Njegovo mesto. Tako je uzeo Mariju, iz čije je utrobe izašao Isus, i stavio je da posreduje između čoveka i Boga. Tako uzima Božju crkvu po nasleđu, i stavlja je da menja zakone, opravdava i prašta. Crkva Hristova nije nastala propovedanjem, ona se time samo punila, onima koji se nanovo rađaju. Crkva je Hristos, nastala Njegovim Zavetom sa Ocem, utelovljenjem, rođenjem u štali, prečistim životom, smrću na krstu, vaskrsenjem iz ljudskom silom zapečaćenog groba, vaznesenjem sa Maslinske gore, posredovanjem u Svetinji, ulaskom u Svetinju nad Svetinjama. Taman da se nijedan čovek ne obrati, ipak bi ova Crkva postojala i ništa je ne bi oborilo. Bila bi i bez ijedne crkvene aktivnosti, puna Života i Ljubavi. Međutim, slavnim delom izbora, Otac, koji uvek rado deli ljubav sa svojim stvorenjima, uvek je imao svoj narodić, crvić Jakovljev (Isa.41,14).
Zato je crkva adventista sedmog dana prava crkva po nasleđu, ne po evanđelju, jer nisu svi članovi te crkve izabranici. "Mnogo je pozvanih a malo izabranih. Ako vi kažete: „Mi smo adventisti, dakle mi smo sa Isusom“, onda mi kažemo:“Ako ste sa Isusom onda ste adventisti.“ Bog može od kamenja napraviti adventiste. Opasnost od oholosti zbog prednosti koje smo nasledili među nama je toliko velika, da nas Pismo savetuje jednom drastičnom slikom: “.Zato Isus, da osveti narod krvlju svojom, izvan grada postrada. Zato dakle da izlazimo k Njemu izvan logora, noseći Njegovu sramotu. Jer ovde nemamo grada koji će ostati, nego tražimo onaj koji će doći.” (Jev.13,12-14) Drugim rečima, da li je krst u crkvi adventista sedmog dana, ili u bilo kojoj crkvi? Da li je Isus tamo postradao i razapet? Zašto onda tražite raspeće tamo, a ne u Hristu? Ukoliko tvoj put prema zajednici koje si član ne vodi preko Golgote onda to nije Njegov put, onda pristani da izađeš napolje i poneseš zajedno sa Njim sramotu.
Gospodnja Crkva. Pismo je po ovom pitanju jasno: Prava crkva Božja, sa ugla Evanđelja je Ona za koju je Isus rekao:“Srušite je i ja ću je podići za tri dana“. Prava crkva je Hristos. To je nauka Pisma, koja nije bez razloga toliko napadnuta. Sotona uvek uzima ono što je Hristu najbliže, i stavlja na Njegovo mesto. Tako je uzeo Mariju, iz čije je utrobe izašao Isus, i stavio je da posreduje između čoveka i Boga. Tako uzima Božju crkvu po nasleđu, i stavlja je da menja zakone, opravdava i prašta. Crkva Hristova nije nastala propovedanjem, ona se time samo punila, onima koji se nanovo rađaju. Crkva je Hristos, nastala Njegovim Zavetom sa Ocem, utelovljenjem, rođenjem u štali, prečistim životom, smrću na krstu, vaskrsenjem iz ljudskom silom zapečaćenog groba, vaznesenjem sa Maslinske gore, posredovanjem u Svetinji, ulaskom u Svetinju nad Svetinjama. Taman da se nijedan čovek ne obrati, ipak bi ova Crkva postojala i ništa je ne bi oborilo. Bila bi i bez ijedne crkvene aktivnosti, puna Života i Ljubavi. Međutim, slavnim delom izbora, Otac, koji uvek rado deli ljubav sa svojim stvorenjima, uvek je imao svoj narodić, crvić Jakovljev (Isa.41,14).
Zato je crkva adventista sedmog dana prava crkva po nasleđu, ne po evanđelju, jer nisu svi članovi te crkve izabranici. "Mnogo je pozvanih a malo izabranih. Ako vi kažete: „Mi smo adventisti, dakle mi smo sa Isusom“, onda mi kažemo:“Ako ste sa Isusom onda ste adventisti.“ Bog može od kamenja napraviti adventiste. Opasnost od oholosti zbog prednosti koje smo nasledili među nama je toliko velika, da nas Pismo savetuje jednom drastičnom slikom: “.Zato Isus, da osveti narod krvlju svojom, izvan grada postrada. Zato dakle da izlazimo k Njemu izvan logora, noseći Njegovu sramotu. Jer ovde nemamo grada koji će ostati, nego tražimo onaj koji će doći.” (Jev.13,12-14) Drugim rečima, da li je krst u crkvi adventista sedmog dana, ili u bilo kojoj crkvi? Da li je Isus tamo postradao i razapet? Zašto onda tražite raspeće tamo, a ne u Hristu? Ukoliko tvoj put prema zajednici koje si član ne vodi preko Golgote onda to nije Njegov put, onda pristani da izađeš napolje i poneseš zajedno sa Njim sramotu.
Koja crkva je danas Božja po
Jevanđelju? Pa to je svakako ostatak od adventizma, na koga se odnose tipovi i
obećanja iz Reči. Telesne adventiste vidimo samo na rubovima ovih obećanja, ali
nikako unutra. Dok se ne obrate, neće im se skinuti veo sa razumevanja.
5. Tipološka proročanstva kroz Marka izostavljaju
njihov najvažniji deo. Onaj poslednji.
Po Marku bi izlivanje poznog dažda tek trebalo da se desi. I tome bi trebalo da prethodi krštavanje svih koji prihvate ovu svetlost. Ukoliko prihvatimo da smo dokazali da ova svetlost nije slobodna od određenih zabluda i nepoznanica, onda se ponovo vraćamo na početak. Na nulu. Jer svetlost probuđenja poslednjeg dana mora biti čisto svetlo, mali i čisti potok iz Jezekilje.
Ali da li smo zaista na nuli? Šta kaže Pismo i kako čitamo? Pismo kaže da smo već ušli u vreme poslednje generacije. To znači da se osim događaja na kraju vremena milosti i nedeljnog zakona, ispunilo gotovo sve. Dakle, pozni dažd je već pao (onaj koji se odnosi na izgradnju karaktera a ne na konačno propovedanje Jevanđelja). Rešetanje već počelo, krštavanje Duhom takođe. Ovaj naraštaj neće proći dok se sve ne zbude.
Pozivati neobraćene ljude na krštenje nije početak rešenja problema. Oni jednostavno ne razumeju da im je nešto potrebno. Adventizam prvo mora čuti poruku Vernog svedoka i još neke poruke. Po Pismu ovo je već počelo, jer je po Bibiliji jedan naraštaj tridesetak godina (Mat.1) Pošto se određeno vreme skraćuje da bi izabrani preživeli, a kraj mora biti pre 6.000 godina, jasno je da je odavno počelo. Imajmo u vidu da je godina Hristovog raspeća bila 4.000.
To znači da se u tipološkim slikama i još važnije u proročanstvima tačno treba pronaći u kom smo sada mestu tipološke slike ili proročanstva. Inače je baviti se time besmislica. Ako je slika Jordana krštenje, ko onda krštava? Zar se može ispuniti simbolika krštenja ako nije Božji sveštenik poslednjeg vremena tu? U Jezekiljevom novom Hramu je kompletna slika novog sveštenstva i novog bogosluženja. Kada se menje sveštenstvo tada i Zakon.
Postoji zaista još mnogo drugih pitanja o kojima još nije vreme.
Molimo se Bogu da on pokrene naša srca da nas interesuje šta je bolja i savršenija istina. Ono što smo ovde izneli je najbolje do čega smo došli, a On neka blagoslovi sve što je od Njega. Neka umnoži uticaj svih istina i pokaže zabludu u njenom svetlu, tj. tami.
Po Marku bi izlivanje poznog dažda tek trebalo da se desi. I tome bi trebalo da prethodi krštavanje svih koji prihvate ovu svetlost. Ukoliko prihvatimo da smo dokazali da ova svetlost nije slobodna od određenih zabluda i nepoznanica, onda se ponovo vraćamo na početak. Na nulu. Jer svetlost probuđenja poslednjeg dana mora biti čisto svetlo, mali i čisti potok iz Jezekilje.
Ali da li smo zaista na nuli? Šta kaže Pismo i kako čitamo? Pismo kaže da smo već ušli u vreme poslednje generacije. To znači da se osim događaja na kraju vremena milosti i nedeljnog zakona, ispunilo gotovo sve. Dakle, pozni dažd je već pao (onaj koji se odnosi na izgradnju karaktera a ne na konačno propovedanje Jevanđelja). Rešetanje već počelo, krštavanje Duhom takođe. Ovaj naraštaj neće proći dok se sve ne zbude.
Pozivati neobraćene ljude na krštenje nije početak rešenja problema. Oni jednostavno ne razumeju da im je nešto potrebno. Adventizam prvo mora čuti poruku Vernog svedoka i još neke poruke. Po Pismu ovo je već počelo, jer je po Bibiliji jedan naraštaj tridesetak godina (Mat.1) Pošto se određeno vreme skraćuje da bi izabrani preživeli, a kraj mora biti pre 6.000 godina, jasno je da je odavno počelo. Imajmo u vidu da je godina Hristovog raspeća bila 4.000.
To znači da se u tipološkim slikama i još važnije u proročanstvima tačno treba pronaći u kom smo sada mestu tipološke slike ili proročanstva. Inače je baviti se time besmislica. Ako je slika Jordana krštenje, ko onda krštava? Zar se može ispuniti simbolika krštenja ako nije Božji sveštenik poslednjeg vremena tu? U Jezekiljevom novom Hramu je kompletna slika novog sveštenstva i novog bogosluženja. Kada se menje sveštenstvo tada i Zakon.
Postoji zaista još mnogo drugih pitanja o kojima još nije vreme.
Molimo se Bogu da on pokrene naša srca da nas interesuje šta je bolja i savršenija istina. Ono što smo ovde izneli je najbolje do čega smo došli, a On neka blagoslovi sve što je od Njega. Neka umnoži uticaj svih istina i pokaže zabludu u njenom svetlu, tj. tami.
Dakle verujemo da je materijal u osnovi dobar pomak u
napred, ali zavisno od toga da li će u poniznosti Božjoj biti proveren i
korigovan, da ne sadrži više nikakvu zabludu, moći će biti upotrebljen na
veliki blagoslov svima. Ovo je zaista vredno svakog truda na molitvi i svakoj
poniznosti da se otvori put jednom jakom uticaju na dobro. Mi tu dajemo svaku
podršku i spremni smo da zapalimo lomaču za svaku našu reč koja udara na
poznanje Hristovo.
Još jednom da ponovimo: Pismo uči da nije problem u Zakonu,
nego u staroj čovekovoj prirodi koja se još zove telo greha. Pošto je ta
priroda potpuno propala, sveta nauka Zakona, koja mu je data na dobro, biva mu
na zlo i tešku propast i zamku. Ona telu greha, u kome bez razlike učestvuju
svi ljudi i verni i neverni, predstavlja čak i smetnju na putu ka pravednosti.
Upravo iz tog razloga se za Zakon kaže da je zakon smrti,
ropstva ili čak zakon greha u udovima. Na jednom sasvim izrazitom mestu postoji
još jedna naizgledna podela Zakona, koja to u stvari nije. O tome govori ovaj dodatak.
DODATAK, RIMLJANIMA 3.
27 Gde je, dakle, hvala? Prođe. Kakvim
zakonom? Je li zakonom dela? Ne, nego zakonom vere.
1.Pavle ovde i dalje diktira u senci njegove dugogodišnje borbe sa judaistima. Pokazao je da se Gospodnja pravda kroz nauku o opravdanju samo kroz veru, još jače potvrdila nego kroz Zakon. Oni koji su se brinuli da Pavle svojom propovedi unižava zahteve Gospodnje pravde, to nisu činili iz dobrih motiva. Njih u krajnjoj liniji nije toliko interesovala Božja čast koliko njihova samodopadljiva pravednost. Samopravednost je velika prepreka Božjem delu i u Pismu je prikazana simbolom mračnih oblaka, dima koji izlazi direktno iz paklenih dubina (Otk.9,2) Pavle je pokazao da je njihova briga za pravednost postala prepreka Božjoj pravednosti.
1.Pavle ovde i dalje diktira u senci njegove dugogodišnje borbe sa judaistima. Pokazao je da se Gospodnja pravda kroz nauku o opravdanju samo kroz veru, još jače potvrdila nego kroz Zakon. Oni koji su se brinuli da Pavle svojom propovedi unižava zahteve Gospodnje pravde, to nisu činili iz dobrih motiva. Njih u krajnjoj liniji nije toliko interesovala Božja čast koliko njihova samodopadljiva pravednost. Samopravednost je velika prepreka Božjem delu i u Pismu je prikazana simbolom mračnih oblaka, dima koji izlazi direktno iz paklenih dubina (Otk.9,2) Pavle je pokazao da je njihova briga za pravednost postala prepreka Božjoj pravednosti.
2.Radi se o hvali Jevreja nad nejevrejima; ili u današnje vreme vernika nad nevernicima. U odnosu na Boga svi imaju isti status, prema nauci Jevanđelja o pravdi koja važi pred Bogom. Jevreji su, kao što to čini mnogi vernik danas, hvalu tražili u sebi samima.
3.Kroz šta je isključena ova pohvala samih sebe? Upravo kroz
ono čime se najviše hvalila. Oruđe hvale postaje oruđe kojim se hvala ukida.
Oni koji su se hvalili Zakonom koji je zahtevao dela, odjednom su suočeni sa
Zakonom koji zahteva veru.
4.Neki vide dva zakona u ovom stihu: jedan zakon dela i drugi zakon vere. Međutim koji bi to zakoni trebali biti? Verujemo da se ovde radi o samo jednom Zakonu. Gospodnjem moralnom Zakonu, koji je ovde prikazan u svoje dve funkcije. Jedan moderni prevod kaže ovako: Imamo li mi Jevreji sada bilo kakav razlog da se izdignemo iznad ostalih? Sigurno ne! Kroz šta će to biti isključeno? Da li kroz Zakon, dokle on zahteva delovanje? Ne, mnogo više kroz Zakon, dok zahteva verovanje.
5.Drugim rečima, ne postoji niko, bilo vernik ili nevernik koji može bilo kako da dostigne do pravde osim verom. Kako nevernik verom postaje vernik, tako vernik samo verom može da ostane vernik. Svako ko je izmerio svoju pravdu sa Božjom, vidi da mu nema druge nego da verom dostigne tako visoko postavljena merila. Na taj način Zakon ispred svega zahteva veru, jer se otkriva kao nedostižno merilo pravde za onog ko još nije u veri. Tek za opravdanog verom Zakon postaje merilo postupaka i pokretač na dobra dela.
6. Dakle ne dva zakona, nego jedan Zakon koji deluje na dva načina. Ta dva načina mi samo vidimo kao dva načina, jer se u suštini radi o jednom uticaju. Taj uticaj se različito vidi na dve različite grupe ljudi. Prvo na one koji su u opravdanju delima. Drugo, na one koji traže pravednost kroz veru. Ova prva grupa oseti silu Zakona kao prokletstvo, i to što osete propovedaju dalje. Oni nikako da se sprijatelje sa Zakonom i da im postane radost kao Davidu. Oni duboko osećaju svoj nedostatak, ne dostižući stanje u kome misle o Njegovom Zakonu dan i noć (Ps.1). I taj svoj unutrašnji nedostatak prenose na ostale, zahtevajući od drugih ono što Zakon zahteva. Oni postaju Zakon za druge, ne bivajući Zakon sami sebi. Ukoliko ne dožive opravdanje kroz veru, ovi će biti večito u traženju i u trudu da se delima dopadnu.
7.Kakav je odnos opravdanih verom prema Zakonu? O tome govore sledeći stihovi.
28 Mislimo dakle da će se čovek
opravdati verom bez dela zakona.
1.Grčki prepis kaže doslovno: “Mi zaključujemo”. Dakle ne radi se o mišljenju nego vrlo jakom ubeđenju Pavla i njegovih saradnika. Cela generacija propovednika obučenih preko Pavla je stajala na strani opravdanja verom. Očito da se to vremenom izgubilo. Da nije tako, opravdanje verom, kao ključna nauka Jevanđelja bi stajala u hrišćanskom Veruju. Ovako kako sada stvari stoje, ova nauka posvuda nedostaje. Tradiconalne crkve je ne mogu puninom propovedati zbog oslanjanja na tradiciju, evanđeoske ne mogu zbog odbacivanja Zakona, harizmatske zbog nedostataka u učenju o čovekovoj grešnosti itd.
1.Grčki prepis kaže doslovno: “Mi zaključujemo”. Dakle ne radi se o mišljenju nego vrlo jakom ubeđenju Pavla i njegovih saradnika. Cela generacija propovednika obučenih preko Pavla je stajala na strani opravdanja verom. Očito da se to vremenom izgubilo. Da nije tako, opravdanje verom, kao ključna nauka Jevanđelja bi stajala u hrišćanskom Veruju. Ovako kako sada stvari stoje, ova nauka posvuda nedostaje. Tradiconalne crkve je ne mogu puninom propovedati zbog oslanjanja na tradiciju, evanđeoske ne mogu zbog odbacivanja Zakona, harizmatske zbog nedostataka u učenju o čovekovoj grešnosti itd.
2.Još jednom podvlačimo kao vrlo važnu istinu o pravednosti kroz veru: Ovo je istina koja se odnosi na svako ljudsko biće bez izuzetaka. Zato stoji reč čovek. Taj čovek je Hristovim delom opravdanja proglašen pravednim i faktički i zakonski učinjen pravednim. Onaj koji to poveruje, ne postaje pravedan tog trenutka kada je poverovao. Ne. On je bio pravedan još i pre nego što je saznao za to. On je božanskim uračunavanjem od večnosti pravedan. Onaj koji ovo može da poveruje, taj čovek doživljava iskustvo opravdanja, bez da je prethodno, u svojoj prošlosti, ispunio zahteve Zakona.
29 Ili je samo jevrejski Bog, a ne i neznabožački? Da, i neznabožački.
30 Jer je Jedan Bog koji će opravdati obrezanje iz vere i neobrezanje verom.
1.Neznabošci (narodi) kroz veru primaju upravo ona dela koja zahteva Zakon od Jevreja. Tako se vera za njih pokazala pravim putem. Bog se pokazao kao Jedan jer je Njegov put jedan put. Jer kad bi se kroz veru stizalo do drugačijih dela nego što Zakon uči, to bi oborilo kompletnu propoved vere.
2.Često vidimo nereligiozne, dobre svetovne ljude koji imaju upravo ona dela koja se propovedaju u crkvama. Iako je za mnoge ova činjenica dokaz da Boga nema, upravo je suprotno. Nauka o pravednosti čovečanstva poznaje pravedni status celog čovečanstva, neovisno od njegovih verskih ubeđenja. Činjenica da uopšte ima nekoga ko nesvesno čini dela Božja je opisana u Hristovoj priči gde se blagosloveni od Oca čude kada su oni to poslužili Hristu za koga nikad nisu znali.
3.Nisu svi vernici Božji ljudi. Nisu svi obrezani po telu, ili kršteni vodom, iskreni i čestiti ljudi. Opravdana će biti samo ona grupa od njih, koji imaju pravu veru. Dar date pravde će primiti samo oni koji sarađuju sa Bogom. Zato je napisano obrezanje iz vere. To ne znači da su opravdani oni koji su počeli verom, nego koji su ostali u veri. Sa vernicima koji nisu iz vere, ne može se ništa započeti kao ni sa autom koji nije auto, kao ni sa kućom koja nije kuća; kao i sa svačim što je suprotnost sopstvenom pojmu. Postoje vernci crkve i nevernici crkve. Što se neobrezanja tiče, nekrštenog i nepoučenog sveta, tu ne piše iz vere. Njima je potrebno tek da pođu tim putem, da ih se poučava veri, da se i oni slučajno ne bi oslonili na svoja dobra dela pripisujući ih sebi. Njima je propoved vere isto neophodna, koliko god imali dobrote u sebi.
31 Kvarimo li dakle zakon verom? Bože sačuvaj! Nego ga još utvrđujemo.
1.Ono što je bilo slabo shvaćeno i nedovoljno isticano je sledeća istina: Božji Zakon tera onog ko je opravdan kroz veru, ponovo ka veri. Ne stoji da Zakon više nije potreban kada je čovek u veri. Vernik koji priznaje Zakon, brzo shvata da njegova pohvala od strane Boga, njegova slava i primanje može da se dogodi samo kroz veru. Kada bi se Zakon samo za nijansu slabije propovedao, ovaj vernik bi pomislio da može da ono što je počeo verom, da sada nastavi delima. U ovome je zamka lažnih učenja u adventizmu. Tu se Zakon priznaje i propoveda, međutim, sa smanjenim kriterijumima, gde mu se oduzima potpuna sila. Koliko god da su naizgled male rupe koje tako nastaju, njih vrlo brzo popunjava sotona. Tako nastaje lažna religija i lažna religioznost.
2.Kako može propovedanje vere da zaustavi ovo smanjivanje kriterija Zakona? Tako što je to pravi put da kriterijumi Zakona budu ispunjeni. Opravdan verom postaje sam sebi Zakon, Zakon u njegovom srcu. Zakon postaje njegova misao dan i noć. Taj čovek je živi ukor za lažnu religioznost, a pomoć onima koji su slabi i klecavih kolena, koji nemaju smelosti da stoje sami da stoje za Boga.
3.Kako dakle vera potvrđuje Zakon? Kroz prošlost vernog, jer on više nije isti čovek u odnosu na Zakon, kao i kroz njegovu budućnost jer je on izvršilac Zakona.
Nema komentara:
Objavi komentar