Izjava vere (prvi deo)

I Hristos i spasenje

Verujemo da je Hristos Bog i da nema drugog Boga osim Hrista. Ima onih koji pitaju: Dobro a šta je onda Otac i šta je Sveti Duh? Pismo kaže da je Hristos Otac (Isa.9,6); i  kaže da je Hristos Sveti Duh u Jov.14 jer kada kaže:Doći ću ka vama, misli se na Svetog Duha. Jovan u Duhu piše da je Hristos onaj Jehova koga je Isaija video na tronu (Isa.6.- Jov.12,41). To znači da pre Isusa ništa nije bilo, ni posle, da je On početak, u prvoj reči Biblije (Jov.8,25). Zato kaže: U početku stvori Bog nebo i zemlju; a ne kaže na početku . To znači da je On takođe centar svemira. Pravi Duh je Hristos, i sve što je istina je hristocentrično i u Njemu i ima pozitivnu vezu sa Njim. Lažni duh može da se pozna samo kada se osvetli kroz Hrista, ali ne bilo kojeg nego ovog o kome ovde svedočimo, jer ima lažnih Isusa, tj. lažnih predstava o Njemu na kraju kojih stoji sotona, koji se tako predstavlja kao Isus.

Time ne odričemo da je ovo Jedno Troje istovremeno, kada je reč o božanstvu. Niko ne može da odrekne da je to Troje pa čak i od onih koji se odriču Hristovog božanstva ili Svetog Duha ne vide kao osobu . Međutim postoji veliki napad na jedinstvo, videćemo zašto je to tako. Mnogi čak koji veruju u jedinstvo, nisu načisto dokle ide to jedinstvo, i veruju da Hristos nije Otac. Jedini pogled koji može da objasni sva biblijska otkrivenja o ovom jeste da to jedinstvo ide do kraja, dakle kao što verujemo da je Hristos Otac. Slika za ovo je vizija o kamenu koji se bez ruke odvaljuje sa Neba i udara u lik iz Danila 2. Taj kamen ispunjava kasnije celu Zemlju i nije ništa drugo nego ono na Nebu od čega se odvalilo. Dakle, dok je bio na Zemlji Onaj koji se nazivao Sinom je nazivao Onoga na Nebu Ocem, kao što je to zahtevao plan spasenja; ali je to suštinski Jedno. Hristos nije bio od večnosti Sin nego je to postao utelovljenjem kao što kaže u Psalmu: On će mi biti Sin i ja ću mu biti Otac. Kada se kaže da Isus sedi sa desne strane prestola Oca, tu se radi samo o načinu izražavanja, a ne o razlici među Njima. Desna strana je strana sile i autoriteta.

Razdvajanje božanstva je vrlo štetno iz mnogo razloga. Jedan od njih je taj je da ako Trojicu vidimo razdvojeno, onda i sebe u pogrešnom smislu vidimo kao nešto četvrto. Sotona tako pokušava da nas predstavi kao nešto drugo. Po njemu, mi bi morali nešto da okušamo, nešto da učinimo da bi postali kao bogovi. Tako je od Eve sakrio činjenicu da smo mi već učinjeni po obličju Božjem, Njemu slični i deo Njega. Nakon što je čovek pao u greh, Bog je morao da ga podseti da je postao kao jedan od Njih. Tu se imalo u vidu jedinstvo božanstva i jedinstvo celog svemira. Međutim kako je čovek i dalje kao Bog kada je pao u greh? Neki uče da je sve u Bogu, pa čak i greh i dela zla. Ne. Čovek je postao kao Bog tako što je Bog postao čovek.

Tako je Hristos popravio stanje čovečanstva nakon pada u greh, time što je postao jedan od nas. Mi smo tako postali Božja rodbina (Dela 17) i čak u određenom smislu nam je bolje nego pre pada u greh. Tada je čovek bio sličan Bogu po stvaranju, a sada je po utelovljenju Hrista. Delo spasenja je tako neverovatno da ga ne možemo nikada u potpunosti razumeti. Ipak možemo da vidimo gde su nam dosada bile zablude. Hristos je čoveka spasio tako što ga je uzeo u Sebe, dajući mu novo postojanje u Sebi. Nije došao čoveku, kao što se to često uči. Nešto spolja doći čoveku može samo nešto što je drugo nego čovek. To je sotona. On dolazi.

Sa Hristom je drugačije. On je mi, i mi smo On, osim greha. Pismo kaže da nas ništa ne može razdvojiti od Njega. To se odnosi na to da je On zauvek postao naš brat po krvi. Kolikog uticaja to ima na ljudsku istoriju može najbolje da se vidi na primeru neznabožaca, dakle ljudi koji nemaju poznanje Jevanđelja, Njegovog zakona i Pisma. To su ljudi koje mi zovemo nevernicima.

Pismo svedoči da neznabošci imaju delo Zakona upisano u srcu (Rim.2,15).  I to stoji kao jasna istina pored one u kojoj Bog delo upisivanja Zakona u srce obećava u Jeremiji 31. deci Izraela, dakle vernicima. Neznabošci nemaju tu prednost da poznaju Jevanđelje, i da im je ono zasvetlelo u životu i obasjalo put jasnim zracima. Ipak oni imaju blagoslove po liniji Hristovog utelovljenja, i na njima se pokazuje koliko je to jak uticaj. U Pismu ima konkretnih primera neznabožaca koji su po prirodi imali jaču veru od Izraela. Hristos je opisao celu jednu grupu ljudi koji će zadobiti konačno spasenje i koji su mu nesvesno služili, koji će ga čak pitati: „Kada smo te videli žedna i napojili...?“  Ipak moramo reći da će ljudi na ovaj način dostići večnost kroz život pun nevolja. O tome svedoči priča o bogatašu i Lazaru, gde Isus otkriva da je nesretnom, bolesnom i siromašnom čoveku nevolja upala u deo da bi mogao da se sačuva za večni život. Krivicu za to nose vernici koji ne dele blagoslove Jevanđelja, nego se sami goste hlebom Gospodnjim i zadržavaju za sebe. Oni će stoga biti proglašeni krivima i izgubiti spasenje jer su krivi za sve one nevolje koje su ljudi bez potrebe morali da podnesu.

Dakle, u ljudskoj prirodi postoji jak uticaj za Boga po samom prirodnom rođenju. Nama tajanstvenim kanalima Bog čuva ljudski rod. Pored svedočanstva koje daje za sebe kroz dela stvaranja koje govori čoveku spolja, postoje unutrašnji sudovi kroz koje svaki živi čovek tačno zna šta je istina, a šta laž. Hristos je zaista videlo koje obasjava svakog čoveka koji dođe na svet, i to je ono što delo obznanjivanja Jevanđelja čini poslom koji su Drugi obavili za nas, a u čiji posao ulazimo. Kada govorimo Jevanđelje ljudi ga jednostavno osećaju kao nešto poznato što oni već iznutra znaju. O koliko je samo bitno da kroz verne dobiju tu potvrdu spolja i podršku da prime to što znaju! Koliki milioni čekaju to i osećaju nedostatak! To delo je Hristos učinio tako lakim i jednostavnim sa strane Njegovog silnog dela sjedinjenja sa čovečanstvom. Ljudi koji prolaze pored tebe su Mu rodbina, i zato uživaju tolike blagoslove Božjeg strpljenja.

Ova istina nam pokazuje koliku silu imaju lažna učenja među vernicima. Nikakvo čudo što pitanje lažnog proroštva postaje jedna od najvažnijih tema u Pismu. Lažna nauka može da izopači čak i ono što je ljudski normalno i urođeno (Hristovim rođenjem) čovečanstvu. Kroz to oruđe neprijatelj deluje tako jako, da vernici u mnogo čemu umesto da koriste ogromne prednosti kroz znanje svetih stvari, dopadaju čak u goru poziciju nego nevernici. Oni postepeno postaju gori ljudi nego najpokvareniji nevernici! Pošto je Bog ovo unapred znao, On je dozvolio da rad Njegove crkve bude u velikoj meri ograničen, da zaraza ne bi progutala veći deo čovečanstva, jer Crkva pored istine istovremeno propoveda i vrlo opasnu laž. On je dozvolio da druge verske zajednice i takozvane crkve, takođe razgranaju svoje delo, jer tamo neprijatelj ne može u tolikoj meri da deluje, i manje obraća pažnju na njih jer gde je manje svetlo manja je tama. Gospod  je učinio da ljudi ostanu ogranizovani u stada da bi tako preglednije i bolje mogao da ih sačuva za svoje zadnje delo. On je dozvolio da mnogi ostanu u zastarelim lažnim učenjima, u kojima je ipak davao delove svetlosti koje čak ni Njegova crkva nema razvijeno, da bi vernike učinio međusobno zavisne jedni od drugih, približio ih po tome šta im je jedno od drugih potrebno i oformio tako Njegov narod poslednjeg vremena-Ostatak.. Ta istina je izražena u nalogu Izraelu da ne dira svog brata Isava, jer mu je data Edomska zemlja u nasledstvo. U proročanstvu o poslednjim danima vidimo da se Edomci izbavljaju od delovanja severnog cara u većoj meri nego Danilov narod. Imamo razloga da očekujemo veliki gubitak duša upravo u redovima Crkve, ali isto tako i svetu obavezu da učinimo sve da do toga ne dođe.

I pored svega toga ipak je Jevanđelje presudno važna vest za svet i Crkvu. Po savesti ipak može da živi samo jedan mali broj ljudi. Velika većina nikada ne bi mogla da bude spašena bez Jevanđelja. Šta je sadržaj Jevanđelja? O ovome su toliki pisali, bez da izdaleka potpuno proniknu u tu Tajnu koja je otkrivena u Svetom Pismu. Neke od najjasnijih izjava nalazimo u Pavlovim poslanicama. On je objašnjenje Jevanđelja dobio direktno od Hrista, u velikoj meri putem viđenja gde je bivao uzet na treće Nebo. Utisak koji je stekao u vizijama ga je pratio celi život i omogućio mu je da pravilno prikaže velike istine. One su do sada delovanjem lažnih učenja u velikoj meri izgubljene. Potreba je da uz molitvu za Duha i životom stalnog predanja ponovo dođemo do toga što mu je otkriveno. U ovome imamo veliku pomoć kroz knjige ljudi koji su se od vremena Reformacije bavili visokim temama koje danas objedinjeno nazivamo opravdanje verom. Takođe je neobično da je u okviru adventnog pokreta već sto dvadeset godina poznata istina u dosada najsavršenijem nivou, a opet u današnje vreme ogromnoj većini potpuno nepoznata. U ovoj vesti se nalazi sila koja i danas može potpuno da promeni svet. Mi smo dosada ovako razumeli tu vest (pišemo u najkraćim crtama):

U pradavna večna vremena je izrađen plan spasenja i sklopljen večni zavet milosti između prvog i drugog Lica božanstva. Sveti Duh nam objašnjava ovaj plan kao ono što Bog radi za nas i ostvaruje ovaj plan u nama kao ono što Bog radi u nama. Ovaj plan je imao za cilj da čoveka nakon pada u greh ponovo dovede u vezu sa Bogom i dovede ga u stanje savršenstva u kojem je bio Adam pre pada u greh, pa čak i više od toga, da kroz to novo čovečanstvo ostvari zadatke koje je naš praotac nepotpuno obavio. Večna Reč je preuzela na sebe da postane čovek, da uzme čovečanstvo u Sebe, da živi na Zemlji u teško vreme i umre drugom smrću koja je plata za greh. Otac je preuzeo na Sebe da će sve one koji veruju, divnim čudom proviđenja tako voditi da se sačuvaju za večno spasenje, tj. da dostignu visinu karaktera koja je neophodna za život u savršenoj svetosti. Ovo je novi zavet, zavet milosti, jedini koji je sklopljen i koji nema posrednika jer je Bog jedan (Gal.3,20).

Kada Pismo kaže da Bog sa čovekom pravi zavet to se nikako ne sme razumeti kao da je čovek jedna od strana u tom zavetu. Zavet je nešto gde se dve strane obavezuju da nešto učine. To u našem slučaju nije moguće zbog potpune potonulosti u greh. Čovek nije u stanju ništa prihvatljivo da uradi. Bog je u sva vremena samo objavljivao svoj zavet koji je učinio Sam sa Sobom, ne imajući ničim većim da se zakune nego Sobom Samim. On je Jedini koji je mogao da obavi čudo spasenja i niko drugi. To delo nije moglo da se poveri nikome osim samom Stvoritelju iz mnogo uzvišenih razloga. Ni u jednom jedinom delu spasenja, osim jednom beskonačno malom ne učestvuje niko drugi osim Boga. U tom malom postoji jedan naš udeo i udeo anđela. Međutim naš udeo svakako nije u tome da ulazimo sa Bogom u zavetni odnos, kao što se to često propoveda. Kada pogledamo zavete sa Adamom, Avramom, Izrailjem, Crkvom, to nije ništa drugo nego obećanja koja ne zahtevaju delovanje nego samo veru. Nigde nije napisano ako učiniš to, onda ću ja učiniti to. Ne. Napisano je: Ja ću to učiniti, i kao da znači: Ja sam to već učinio!

Avram je dobio obećanje pre nego je poverovao. Jer u šta bi inače poverovao da nije čuo Božju Reč. On je poverovao i to mu se uračunalo u pravdu. Mi smo stvar u prošlosti često prikazivali tako da čovek posluša pa tek onda primi blagoslov. To je pogrešno svetlo. Po Jevanđelju celi je svet, svaki čovek prvo primio blagoslov. Tada je Bog taj blagoslov objavio određenim izabranim ljudima, koji su ga primili. Tako se kod njih od Božje Reči u njima stvorila vera. I ta vera im je bila uračunata u pravdu. Nakon uračunavanja pravde ti ljudi su činili dela pravde jer su postali pravdenici. Pravednici čine pravdena dela i prihvatljiva, ali ne oni nego Sveti Duh, Hristos u Njima koji se uselio kroz veru. Zato se oni ne uzdižu i ne smatraju pravednima, pa čak i ako bi imali razloga za to, oni su nezadovoljni svojim duhovnim stanjem.

Zato se Zakon propoveda pravednicima, nikako nenovorođenima i neobraćenima. Pravedni treba da se potrude i čine sve ono što im dođe pod ruku jer je Bog sa njima. Ukoliko vidite vernika gde ukazuje na grehe sveta onda je sigurno da sa njim nešto nije u redu. Rim.2 takvom pripisuje sva zla dela koja on sam osuđuje, koja ili sam čini ili ne osuđuje na vernicima sa kojima se druži. Isključivost sa kojom Pismo ovakvom sudi govori da se ovo odnosi na sve vernike koji vide i osuđuju grehe u svetu. Vernici treba da sude one koji su unutra (1Kor.5), ali oni koji nemaju vezu sa Bogom se to nikada neće usuditi, jer grade lažno jedinstvo.

Kada je Bog nakon pada progovorio Adamu, to obećanje je sadržalo Seme ženino i predstavlja isto što i Avramovo Seme, Isusa Hrista. U tim obećanjima nigde ne vidiš čoveka, tj. čoveka samog odvojenog od Hrista. To je zato jer je čovečanstvo već bilo uračunato u Hrista. Tako kada Bog govori On govori Hristu, i nama koji smo u Hristu. Hristu je rečeno da će sa mukom rađati, ali da će imati potomaka kao zvezda na nebu, sa znojem lica svojega jesti hleb, i kasnije u Isaiji 53. da će se nasititi.

Kada Bog kasnije Izrailju kaže da ukoliko poslušaju zapovesti i čine kako je u zakonu, tada će jesti blago zemaljsko; to se odnosi ne na zavetni odnos u koji su trebali da uđu, nego se odnosi na to da su trebali da to čine da u zavetnom odnosu ostanu. Jer zapazimo ovo, ukoliko moramo da uđemo, to znači da nismo unutra. Mi to jesmo kada nas je Hristos uzeo u Sebe. Zato je držanje zapovesti ne radi toga da bi smo postali pravedni nego da bi smo ostali pravedni. I upravo je to naš udeo. Pošto si u Hristu, drži zapovesti da bi ostao u Njemu. Naš udeo je da se držimo čistim da bi čuli Božji glas, koji u našem srcu postaje vera koja nam se uračunava u pravdu; i tako opravdani verom držali Božje zapovesti. O tome govori Rim. 4.

U Rim.10 govori da je Reč vere vrlo blizu u svakom trenutku nama. Zašto je to tako? Pa zato što smo kao čovečanstvo U HRISTU. Kad si u nečemu to ti je bliže nego što sanjaš. Zamisli da tražiš drvo kada si u šumi, ili pesak ako si u pustinji. Ili zamisli da si u Nojevoj arci i da tražiš brod. To su sve slike za čovečanstvo u Hristu.

A kako će čuti bez propovednika? Kako će ljudi znati za ovo ako im ne propoveda neko ko je poslan od Boga? Zato zavisi od onih koji Jevanđelje poznaju, a oni zavise od Boga koji govori. Jer ti nikako ne možeš stvoriti veru sam od sebe, niti možeš udovoljiti Bogu osim verom. Ti možeš izgraditi kule i gradove, i svakakva dobra dela učiniti ali sve je to uzalud ako to nije na osnovu onoga što Bog govori tebi. Zato u Jakovu kaže da sve svoje staranje trebamo obratiti na usađenu reč, koja može spasiti naše duše. Ti ne moraš činiti po svakoj reči, nego samo onoj koju si čuo i koja ti je zapečaćena na dušu. Pred njom si odgovoran i bez  ispunajvanja te reči nema napredka u veri. Zato kada izgubimo blizinu Božju mi se ne trudimo da nešto učinimo, nego čekamo Boga i molimo se da progovori, jer kada On ćuti, ti ne znaš šta da činiš, ne znaš gde je levo gde je desno. A On ti je sve vreme blizu, i nikada ne znaš kako će i kroz koga ili kroz šta da progovori. Čovek zaista živi po svakoj reči koja izlazi iz usta Gospodnjih. Ne živi po devedeset i devet posto tih reči, nego živi tek kada svaku prima i ispunjava u veri, kao što piše za Samuila da nije dozvolio da nijedna reč padne na zemlju.

Zato su to jedini pravi ljudi Božji, koje Biblija naziva pravednicima i prorocima koji žive stopostotno, svakog trenutka u Hristu. Kako je to moguće danas nama u ovo pokvareno vreme? Mi smo ubeđeni da je moguće, zato što je Bog tako rekao. On je obezbedio način za to.

Tako je čovek već u zavetnom odnosu sa Bogom u Hristu. Potpuno je pogrešno krštenje nazivati sklapanjem zaveta sa Bogom, ako se misli na Oca. Krštenje predstavlja obzanjivanje onog što je Bog već učinio, i što je prešlo na nas verom, što smo doživeli sa Njim. U Hristu smo sa Bogom u zavetu. Novi zavet je večni zavet, ili zavet milosti koji je Hristos samo ponovo otkrio svojim učenicima i Crkvi, a koji je postojao od večnosti. Krštenje je obećanje dobre savesti Bogu vaskrsenjem Isusa Hrista koji je s desne strane Bogu, otišavši na nebo, i slušaju Ga anđeli i vlasti i sile.To znači da je krštenje znak sjedinjavanja Hrista i nas, kroz koje nam je omogućeno potpuno čišćenje savesti jer je Hristos vaskrsao i mi  sa Njim i otišao na Nebo i mi sa Njim. Kada je dao obećanje da ćemo činiti čak i veća dela nego On, objasnio je da je razlog tome što On ide na Nebo kod Oca. Na taj način smo i mi u Njemu na Nebu prebačeni kod Oca i omogućena nam je čak bolja pozicija nego Njegova dok je bio na Zemlji.

U Hristu u kome smo, prošli smo sve što je i On, i tamo smo gde je On bio i gde sada jeste. Dakle tamo gde se rodio u jaslicama, tu si i ti u Njemu. U svim koracima i životu, iskušenjima i raspravama ti vidiš u veri sebe u Njemu. Tamo gde mu se sudi, tebi se sudi u Njemu i zato nema drugog suda za tebe. Ti si razapet sa Njim na krst. To je tvoj krst na Golgoti, ti nemaš neki drugi krst kao što ljudi zabludno tvrde da svako ima svoj krst u životu. Ti si umro sa Njim na krstu, bio sa njim tri dana u grobu, ustao si u novi život zajedno sa Njim. I trenutno se nalaziš na Nebu u Njemu. Naš je život sakriven sa Njim na Nebu i kada se On javi tada će se javiti i tvoj život. Ovo što sada živiš na zemlji to je samo verom u Njega, to je samo potrebna prelazna faza pre proslavljanja tela.

Ako ti sada kažeš da si sagrešio i da si u grehu, i da ne valjaš, i ne važi za tebe to da si u Hristu, onda je ovo momenat da primiš i poveruješ, jer je to čista istina. Onoga trenutka kada poveruješ ta vera ti se prima u pravdu. Šta je to uračunata pravda? To su 33 godine Hristovog života na zemlji. To je naše opravdanje. Naše opravdanje nije ništa drugo i potrebno je odlučno odbaciti sve ostalo što se propoveda kao naše opravdanje. Naše opravdanje nije naša vera. Mnogi uče da ti Bog oprašta onog trenutka kada se pokaješ. Ne. Bog ti je već oprostio, a svojim poniženjem i traženjem Boga ti to oproštenje primaš. Čak i pre nego što si sagrešio Bog ti je taj greh već oprostio u Hristu. Slobodno nam je reći sledeće: Mi činimo već oprošetene grehe! Ti si za to saznao preko Jevanđelja i unutrašnjim glasom savesti i dolaziš ka Njemu. On ti tada poklanja pokajanje, to jest život pokajanja.To je ono što je Isus na početku svoje misije propovedao: Pokajte se! To znači otvorite se za Boga da vam pokloni život pokajanja. To su Hristovih 33 godine. To je potpuno nova biografija i prošlost koju primaš kao poklon. Nema niko ko može dostići uračunatu pravdu, i tu visinu savršenstva. Ona ti se poklanja.

To što si primio Hristov život, ne znači da si i spreman na Nebo. Ti trebaš biti očišćen od svakog greha, jer u Novi Jerusalim ne može ući ništa pogano. Iako si u Hristu, ti i dalje imaš grešnu prirodu i sklonosti. Biblija to naziva telo. Iako si opravdan i spasen ti trebaš u ovom trenutku da učiniš sve za svoje spasenje i da sarađuješ sa Bogom. Trebaš da učiniš sve što ti je na srcu jer je Bog sa tobom. Opravdanom treba propovedati Božje principe i zapovesti i zakon. Greh je istu propoved propovedati neopravdanom, koji nije u Hristu. On to ne razume i ne može da ispuni. (Jev.6,4-6) Ali novi čovek koji je doživeo novorođenje to može.

Dok je u Hristu potpuno on ne može da greši namerno. Nameran greh je znak da se odvojio od Hrista i da je ispao iz Njega. On odmah treba da čini napore da se vrati i ponovo ponizi pred Bogom, da bi ponovo počeo iz početka. Lažna učenja vraćaju čoveka nakon što je pao na istu visinu. Uči se da čovek može ponovo da nastavi tamo gde je pao. To nije istina. Čovek koji je namerno sagrešio počinje ponovo iz nova i mora da ponovo doživi novorođenje i obnovu zajednice sa Bogom.  Nije istina da čovekov greh ne utiče na njegovu zajednicu sa Bogom. Hristos je u Svetinji gde posreduje za grehe koje čovek čini nenamerno i iz slabosti (4Moj.15). Međutim za namerne grehe ne posreduje. Za te grehe nema žrtve, nego samo čekanje suda (Jev. 10,26).

Pismo uči da postoji razlika među gresima. To je biblijska istina. Kao što u Ps.32 kaže da blago onima kojima se gresi ne uračunavaju, za razliku od onih kojima se uračunavaju. Znači niko nije bez greha ali nekima se brišu. Nekima ne.

Pismo uči da postoji odlučujuća razlika između ljudi koji su pravedni i onih koji nisu. U Pričama Solomunovim je ta razlika jasno napravljena. Tu nema sredine. Ljudi su ili bezbožni ili pobožni; pravedni ili nepravedni; ludi ili mudri itd. I opisani su po svojim delima i ponašanju tako da ne može biti nikakve zabune. Po Pismu je veliki greh pravednika nazivati nečistim ili opravdavati nepravednika. Taj greh se u Jakovu 5,6 izjednačava sa ubistvom. Zato je vrlo opasno suditi ljudima pre vremena. Bog meri potpuno različito od čoveka. Postoje mnogi primeri da ono što mi čak i ne vidimo kao greh, On stravično osuđuje, i ono što mi vidimo kao težak greh i sablazan, On ne želi da vidi i pokriva.

Bolji je onaj koji ima stotinu greha, ali se moli i ponižava pred Bogom, sam sebe osuđuje i ne opravdava; od onoga koji ima samo jedan jedini ali ga ne predaje i ne priznaje. Život opravdanja verom je jedini prihvatljiv Bogu, i tu prepoznajemo dve grupe ljudi koji tako žive. Jedni su oni iz Rim.7. Oni priznaju da je zakon dobar i ljube Boga ali nemaju silu da potpuno pobede. Oni se bore i osuđuju sami sebe, i zato ih Bog opravdava uvek iznova, i obnavlja njihovu zajednicu. Ako sedam puta padnu, Bog ih sedam puta podiže. Ovo je život velike muke i duševnog stradanja. U Rim.8 je opisan pravi duhovni život pobede i neprestanog rasta. Ovaj život imaju proroci i pomazanici Božji. Oni imaju krštenje Svetim Duhom i puno vođstvo Božje, potpuno i neprestano u Hristu. To ne znači da su oni bez greha,tj. grešnih sklonosti, i oni sami sebi nikad ne pripisuju pravednost. Oni u životu posvećenja  uvek iznova otkrivaju gde su u prošlosti nesvesno grešili i to odmah predaju Bogu. Hristos za te grehe posreduje u Svetinji. Oni su u Svetinji u Hristu.

Ovo je jedino pravo biblijsko posvećenje, život oslobođen namernih, svesnih greha. Posvećenje se naziva i datom pravdom Isusa Hrista koja nas priprema za Nebo. Priprema za Nebo uključuje čišćenje od svakog greha. Ovo nije ništa drugo nego Hristovo delo u Svetinji, i Svetinji nad Svetinjama. Šta je čišćenje greha i Hristovo delo Prvosveštenika? To je delo uklanjanja greha potpuno iz našeg života i savesti. Grešnik kome je greh oprošten, mora da doživi da mu je greh potpuno uklonjen iz savesti i sećanja. Takav će doći u stanje da više ne greši, da ne čini nikakve grehe niti u mislima. A kamoli neće krv Hrista, koji Duhom Svetim sebe prinese bez krivice Bogu, očistiti savest našu od mrtvih dela, da služimo Bogu Živom i Istinitom?

Zašto se Hristovo delo u Svetinji nad Svetinjama naziva i sudom, tj. istražnim sudom? Ukoliko je to samo čišćenje od greha zašto je to i sud? Nismo li rekli da se nama već sudilo u Hristu na zemlji? Onaj koji veruje ne ide na sud već je prešao iz smrti u život. Postoji više odgovora na ova pitanja. Jedan od njih je da je Hristovo delo pomirenja onaj sud koji stoji u Ps.51, gde se pominje da će Bog ostati pravedan kada izađe na sud. Dakle tu se sudi Bogu. Bog pokazuje da su sve Njegove zapovesti ispunjene i pravedne. On pokazuje da čovek može da živi po zakonu. On će imati kao argumenat celu generaciju ljudi koji će živeti bez greha u vremenu bez posrednika u nebeskoj svetinji (Otk.15,8). Ovo nikako ne bi bilo moguće bez Hristovog dela u Svetinji nad Svetinjama, gde se greh potpuno uklanja iz naroda koji se u veri nalazi u Svetinji, u Hristu. Za ovo delo koje se čoveku čini nemoguće, ali je Bogu sve moguće, nije mogao da bude upotrebljen niko drugi nego Hristos, koji iz iskustva poznaje svako iskušenje koje mi prolazimo, osim greha. On tačno zna kako da vodi naše živote, da greh otpadne iz našeg karaktera. Zato je uvek brži od neprijatelja i daje nam pomoć i savet, upozorenje i pre nego što se iskušenje pojavi. Tako je moguće pobediti.

Ovo je data pravda Isusa Hrista i posvećenje, i to je ono što se sudi na istražnom sudu. Jasno je da se ne sudi uračunata pravda. Ukoliko se pokaže da čovek ne sarađuje sa Svetim Duhom, uračunata pravda tj. njegovo opravdanje mu biva oduzeto. To je ono što Isus kaže da će onome koji nema biti oduzeto i ono što ima. Koji ima biće mu još dodato. Ovo je zakon koji važi u našem putu posvećenja. I to je sadržaj istražnog suda. Postoji puno pozvanih, koji prihvataju poziv na gozbu Carevu, i koji su formalno tu prisutni. Međutim, oni ne hode sa Bogom, nemaju posvećenje, datu pravdu, ili haljine pravde; tako da bivaju izbačeni u tamu najkrajnju gde je plač i škrgut zuba. Oni neće izaći dok ne daju i poslednjeg dinara. Kakav je ovo pakao iz koga se može izaći?

Pakao u ovom slučaju označava kaznu za vreme ovog života, a ne konačnu kaznu u ognjenom jezeru. Kada vernik na nebeskom sudu bude proglašen lakim, On gubi kontakt sa  uračunatom pravdom, i zavisno od toga koliko je zgrešio, mora da provede u tamnici, životu bez Hristovog punog vodstva. On nema radosti, ljubavi i pobede nad grehom. On se predaje sotoni na osnovu Božje odluke, tamničaru na mučenje tela, da bi se duh spasao na dan Gospoda našeg Isusa Hrista. Neki će iskoristiti priliku da izađu iz pakla, ali ne svi. Neki će odbaciti i poslednju šansu i poziv, tako da će konačno izgubiti spasenje.

Šta to konkretno znači? Šta je opravdanje verom u praktičnom smislu? To je da ideš pred Boga u ovaj dan, koji je dan Isusa Hrista. To je onaj dan kada si dobio poziv od Boga, kada poziva i daje novu šansu, i da mu kažeš da više ne želiš i ne možeš sam. Ne želiš da mu stojiš na putu, i da želiš da prestaneš da se trudiš da ispadneš iz Njega. To važi za tebe koji živiš u otvorenom grehu, koji se vidi. Idi pred Njega, i ako ne možeš ni nakon toga da se odupreš grehu, ti greši i čini onako zato što ne možeš drugačije i ne trudi se da pobediš svojom silom. Ali se i dalje moli. Moli se i greši. I tada će doći jedan dan kada ćeš biti oslobođen, pre ili kasnije, kad otplatiš svaki dinar duga, što znači kada se dovoljno poniziš. Tada ćeš imati mir i silu i slobodu, Međutim nemoj da to zadržiš za sebe i da upravljaš tim novim životom. Nemoj da upravljaš TI. Nego Mu vrati tu slobodu, i ponovo izlazi pred Njega kao isti onaj grešnik koji vapi. Svu svoju silu koristi da držiš zapovesti i obavljaš dužnosti koje ti pokaže. I kada opet padneš brzo se vraćaj, čekajući na molitvi dok se ne promeniš. Ovo važi i za tebe koji ne vidiš svoje grehe i misliš da si pravednik. Nema nikog ko nema šta da pokaje i jedan jedini dan.

Izrael

U poslednje vreme se na našim prostorima širi učenje o posebnom duhovnom preimućstvu Jevreja kao naroda. I pored toga što vrlo cenimo neke koji ga zastupaju, moramo reći da se radi o nebiblijskom učenju kojem plod nije dobar za jelo. Ovde iznosimo neke dokaze protiv tog učenja u vreme kada ga je zastupala jedna cenjena grupa vernika, sa kojima smo se dopisivali.

U vezi teme što ste pisali o Izraelu:

Meni je zaista žao što sam čovek oštećen teološkim studijama i intelektualnom iznošenju Jevanđelja i grehom, tako da i dan danas patim od toga što ne mogu da jasno i jednostavno objasnim istine u koje sam osvedočen. Molim se Bogu da me promeni i da blagoslovi svaku reč, da se ne uzima ništa od slave Hristove. I tako da mi pomogne sada, a i vi, da sagledamo sve ono što nas još uvek ometa da razumemo temu o Izraelu onako kako je On vidi.

Mi smo pozvani na to da sagledavamo istinu kakva je ona u Hristu.  Postoje različiti uglovi posmatranja. Ima različitih načina na koji može da se posmatra neka tema, neka biblijska istina. Postoje čak oni koji drže istinu u nepravdi (Rim.1,18). Dakle mi ovde ne govorimo o lažima. Mi govorimo o tome da se istina može posmatrati na više načina.

Sestra Vajt je u «Čežnji vekova», napisala da su u vreme prvog dolaska Isusa Jevreji imali istinu, ali je ona bila stavljena u pogrešne okvire. "Spasitelj nije došao da odbaci ono što su govorili patrijarsi i proroci, jer je On sam govorio preko ovi predstavnika. Sve istine Božje riječi potekle su od Boga. Međutim, ovi neprocijenjivi dragulji bili su stavljeni u pogrešne okvire. Njihov dragoceni sjaj postao je sluga zabludi. Bog je želio da se izvade iz okvira zablude i stave u okvir istine. Ovo djelo mogla je da izvrši samo božanska ruka. Svojom povezanošću sa zabludom, istina je služila ciljevima neprijatelja Boga i čovjeka. Krist je došao da je postavi tamo gdje će proslavljati Boga i djelovati za spasenje ljudskog roda."(Čežnja vjekova str. 235 -org. 288)

Dakle istina se može staviti u okvir zablude, i to je toliko opasna mešavina, da je moguće da se njen uticaj otkloni samo božanskom rukom.

Šta je pravi ugao gledanja, pravi okvir istine i gde jedino možemo biti sigurni? To je upravo ono što smo na početku rekli: Jedini je jedan ispravan okvir, a to je sam Hristos. Pismo na mnogim mestima potvrđuje ovu istinu, da se svaka tema mora posmatrati u odnosu na Hrista. Niko ne može Isusa nazvati Gospodom, i priznati ga, a da to bude prihvatljivo Bogu, osim Svetim Duhom. Pismo za nas ima ono značenje koje mu u tom trenutku daje Sveti Duh, i koje se razume srcem, a onda i pročišćenim umom. Dakle pre svega Hristos mora biti primljen verom u srce, i naša duša treba biti potpuno izmirena sa Njim.

Danas, za razliku od Pavlovog vremena, ima mnogo veći broj još perfidnijih zabluda koje zarobljavaju Božji narod i ostavljaju ga na pozicijama duhovnog siromaštva. Zato mi kažemo da niko ne može propovedati nijedan deo istine osim Duhom Svetim. Niko ne može razumeti pitanje Izraela osim Svetim Duhom. A Sveti Duh objašnjava sve preko Hrista., mi kažemo hristocentrično.

Kako je pitanje Izraela povezano sa Hristom? Mi vidimo najmanje pet veza:

1. Pitanje izbora, izabranog naroda;
2. Pitanje nasleđa;
3. Pitanje Božje crkve;
4. Pitanje poslednjeg vremena i završetka dela.
5. 144.000

1. Nauka o izboru

Ovo pitanje je jako diskutovano kroz istoriju i mene je zbunjivalo i bilo predmet mnogih molitava. Dakle, Pismo pominje na mnogo mesta da postoji izabrani narod. Taj narod je unapred izabran (Rim.11,2) i po Isusovim rečima ga je malo (Lk.14,24).

Mnogi su postavljali pitanje pravednosti izbora koji je Bog napravio. Ukoliko postoje izabrani ljudi, onda to znači da u Božjim očima nisu svi isti. Zato su mnogi poricali taj izbor jer on onda isključuje ljudsku slobodu. Drugi, poput kalvinista, su išli u drugu krajnost i do danas veruju da Bog ima određeni broj izabranih, na koji ne može da se utiče čak ni odlukom slobodnog izbora (neki ovo nazivaju teorijom dvostruke predestinacije).

Mi moramo reći da je ovo pitanje nemoguće za potpuno razumeti. Ovde nam je stavljena neka vrsta granice preko koje ne možemo preći. I za jednu i drugu grupu terorija o izboru (predestinaciji) postoji veliki broj biblijskih dokaza. Međutim, isto tako mi moramo da priznamo da ne shvatamo razloge zašto neko poveruje a neko ne. Mi se zaustavljamo tamo gde nadahnuće kaže da je izbor pitanje milosti (Rim.11,5). To je neobjašnjivo delo Božje milosti koje će se proučavati u večnosti. Jer kako razumeti, primera radi da je u vreme Ilije bilo tačno 7.000 Božjih ljudi, a da su opet svi to bili na osnovu izbora slobodne volje?! Isto je i sa 144.000. Radi se o čudu Božjeg proviđenja.

Mene ovo ipak još uvek nije zadovoljilo. Hteo sam odgovore o tome šta se o pitanju izbora ipak može saznati. Šta je naše i sinova naših, što je otkriveno o ovom pitanju. I  u jednom trenutku mi se otvorila riznica Hristove dubine, koju samo donekle mogu da opišem rečima.  Vremenom sam pronašao neke tekstove iz Pisma koji to potvrđuju.

Jedini koji je od Boga zapravo izabran je Hristos. "Učinih zavet s izbranim svojim, zakleh se Davidu, sluzi svom: Doveka ću utvrđivati seme tvoje i presto tvoj uređivati od kolena do kolena." Ps.89,3.4

On je Jedini sa kojim je Bog napravio zavet. Bog nikada nije izabrao nijednog drugog čoveka, niti je sa bilo kojim čovekom napravio zavet.

Čekaj, neko će reći, ali šta je sa tolikim stihovima u kojima se govori o ljudima sa kojima je Bog pravio zavet, kao što je kasnije Isus učinio i sa apostolima? Postavljanje takvog pitanja otkriva grešku u posmatranju čoveka i Isusa. Isus je još od večnosti posmatran kao jedan od nas, i mi kao jedno sa Njim. To jednostavno nikada ne smemo izgubiti iz vida, jer onda niko ne može da nas prevari. Dok nam se govori o Isusu kao nečemu drugome (Mk.13,21), ne verujmo. To znači kada je napravljen zavet sa Njim, tada je i sa nama. Drugog zaveta nije nikad bilo, osim onoga što se u Pismu (Jevrejima i Galatima poslanice) naziva stari zavet. Stari zavet je posebna tema o kojoj ne bi mogli sada pisati (možete pogledati poglavlje «Stari i novi zavet» u knjizi Patrijarsi i proroci).

Šta to znači? Večno prvo lice božanstva je napravilo zavet sa drugim licem. Određenim ljudima se taj večni zavet samo otkrivao, i napominjao u određena vremena, ali nije nikad nanovo pravljen. Šta znači zavet? To znači da postoje dve strane u kojoj svaka preuzme na sebe jedan deo obaveze. Primera radi u bračnom zavetu ja kao muž obećavam da ću voleti ženu, a ona obećava da će poštovati čoveka kao glavu.

Osoba koja se na zemlji zvala Isus je uzeo na Sebe obavezu da postane čovek i živi na zemlji, umre za opravdanje i vaskrsne za novorođenje. Osoba koju je Isus nazivao Ocem za vreme svoje zemaljske službe je preuzela na Sebe, da će sve one koji veruju u Isusa, utvrditi i urediti da bi mogli ponovo živeti na nebu.

Dakle pošto je Hristos mi, onda je zavet načinjen sa Njim naš zavet, nazvan večni zavet, zavet milosti ili novi zavet. Za nas nije bilo nikakve potrebe da činimo nikakav drugi zavet. Stoga je pogrešno krštenje nazvati sklapanje zaveta . Krštenje mi nazivamo primanjem krštenja, tj. sjedinjenja sa Isusom.

Zato se kaže za taj zavet da nema posrednika jer je Bog jedan (Gal.3,20). Kroz Hrista je svaki izbor. Svaki čovek je izabran koji verom u Hrista ostane u Njemu. Ono što zahteva zavet između nas i našeg Isusa nije ništa drugo nego da verujemo i ostanemo u Njemu držeći njegove zapovesti.

Pogledajmo naprimer zavet sa Avramom. To nije bio nikakav zavet sa njim. Od Avrama se nije očekivalo ništa da učini. Njemu je jednostavno dato obećanje. Bog kaže Avramu: Učiniću od tebe veliki narod! U tebi će biti blagosloveni svi narodi! U tvom semenu ću blagosloviti sve narode! Tome Avram nije ništa mogao da pomogne niti odmogne, nego samo da veruje ili ne veruje.

Pre svega, vidimo da on ništa nije morao da učini. On je samo poverovao u to što mu je obećano i prineo žrtve verom. On je verom postao drugi, novi čovek, jer mu je vera uračunata u pravdu. On više nije imao svoju prošlost, i svoje grehe, nego Hristovu pravdu.

Zapazimo ovo U. U tebi, u tvom semenu itd. To znači da mu se Isus otkrivao, i otvarao mu um da razume večni zavet. Hrabrio ga je da ostane u tom novom stanju verom. Bilo je potrebno da održi veru, da bi obećanja mogla da se ostvare, jer je to onda Očev deo. Otac može da blagoslovi samo one koji su od vere, na osnovu Njihovog zaveta. Zavet isključuje iz blagoslova sve one koji su napolju, van Hrista.

I sada na kraju pitanje izbora: Zašto baš Avram? Jednostavno zato što je Bog znao da će od njegovog potomstva doći Hristos. On je izabran kroz Hrista, a ne Hristos kroz Avrama. Hristos je rekao da je On pre Avrama (izabran).

I tako je svaki drugi izbor kroz Hrista, i samo kroz Hrista. Nema drugog izbora. U Hristu si dete Božje i Avramovo seme, kojem god narodu i plemenu da pripadaš. Da li možemo da se toliko otvorimo za Boga da prepoznamo da je Avraamovo seme isto što i Hristovo seme, i da kada se Bog obraćao tom novom čoveku Avraamu, kao da se obraćao Hristu. Jer je Hristos Avraaamov i naš novi čovek

.Jevrejski narod je u najvećoj opasnosti da izgubi ovo iz vida. Oni su mislili da su oni izabrani narod, kao i drugi narodi što to misle i gomilaju argumente za to. Međutim to nije istina. Istina je nešto suprotno. Izrael nije izabrani narod već se izabrani narod naziva Izrael. Onaj koji nije u veri Hristovoj pun i nazidan, taj nije Izrael, taman i ako pripada narodu koji sebi ovo ime prisvaja. Evo dajem one iz zbornice sotonine koji govore da su Jevreji i nisu, nego lažu; evo ću ih učiniti da dođu i da se poklone pred nogama tvojim, i da poznadu da te ja ljubim. (Otk.3,9) Jovan Krstitelj i Isus su ovu istinu jasno propovedali. Neverne u izraelskom narodu su nazivali porodima aspidinim, koji nemaju veze sa Avramovim semenom.

 U Bibliji ne postoji tako nešto kao izabrana nacija. U Hristu nema Grka i Jevrejina, nema muškog i ženskog. Mi smo u Hristu svi jedan čovek (Gal.3,28). I tom jednom čoveku je Bog govorio kao Adamu, Avramu, apostolima ili nama kao zadnjoj generaciji.

Narod Izrael,  Jevreji ili Izrael po telu je izabran samo u tom smislu, sačuvan i dati mu blagoslovi samo zato što je Bog znao da će se u Njemu pojaviti Hristos. Međutim to nisu blagoslovi Jevanđelja nego blagoslovi nasledstva.

2. Nasledni zakon.

Po jevanđelju, dakle, neprijatelji su vas radi; a po izboru ljubazni su otaca radi. Rim.11,28 Zapazite ovde dva ugla posmatranja. Jevreji su po jednom neprijatelji a istovremeno po drugom pogledu su ljubazni.

Na početku smo govorili o različitim uglovima posmatranja i pravim i lažnim okvirima. Sada bi pokušao da vam opišem sotoninu zamku na ovom primeru, a neka nam Bog pomogne da to Duhom prepoznamo.

Šta sotona radi? On meša ova dva ugla posmatranja, i tako blagoslove Jevanđelja predstavlja kao blagoslove nasledstva. On uzima Jevanđelje i stavlja ga u okvire telesnog, genetičkog nasledstva. Tako su Jevreji bili prevareni da se uopšte ne trude da izgrade pravu povezanost sa Hristom, kad ih je eto sotona ubedio da sve već imaju preko očeva.

A istina je drugačija: jedno je biti blagosloven kroz Jevanđelje, biti u Isusu Hristu, imati Božje vođstvo i silu Duha; a drugo biti blagosloven kroz očeve, o čemu govori druga zapovest. Od svojih predaka čovek nasleđuje određene prednosti, sklonosti i mane, a isto tako blagoslov ili prokletsvo. U Rim.3 vidimo da Izrael kao narod nasleđuje velike, pre svega duhovne, prednosti. Međutim te ti prednosti ne donose ništa bez veze sa Spasiteljem svaki dan, nego naprotiv postaju još svedok protiv tebe. Upravo zato Mojsije kaže Izraelu pred smrt, da je sve ono što je ostavio da se zapiše i stavio pored kovčega zaveta, upravo svedok protiv Izrailja jer je znao da će otpasti. On je znao da se većina njih već nalazi vani.

Ukoliko ova dva blagoslova mešamo, mi u stvari time kažemo da Hristos nije potreban, i vera u Njega, za blagoslove Jevanđelja. Mi tada tvrdimo da neko može biti puninom blagosloven i bez vere u Hrista. I to nije direktna tvrdnja, nego uvijena u pobožno ruho i time još mnogo opasnija. Jer šta nam vredi ukoliko u jednom priznajemo Hrista, a istovremeno ga se u drugom odričemo. Upravo zato bez Svetog Duha i sile, ne može se priznati Hristos, jer svaka misao mora da Mu bude pokorena.

 I zato se ljudi i ne trude da zadobiju Hrista, pošto su uvereni da ima i neki drugi put. Pogledajmo kako je neprijatelj delovao u vreme prvog dolaska: "Najveća obmana ljudskog uma u Kristove dane bila je da samo pristajanje uz istinu sačinjava pravdu. U cjelokupnom ljudskom iskustvu, teoretsko znanje istine pokazalo se nedovoljnim za spasenje čovjeka. Ono ne donosi plodove pravde. Revnosno poštovanje onoga što se naziva teologijskom istinom, često je udruženo s mržnjom prema pravoj istini otkrivenoj u životu." (DA 309.)

Mi možemo smatrati da nema takve opasnosti za nas, i da to nije veliki problem, ali pogledajmo kolike su oči danas uprte u telesnog Izraela i državu Izrael! U isto vreme sotona radi na potpuno drugoj liniji, zadovoljan za takav gubitak blagoslova i vremena. I na kraju za toliko oduzimanje časti Hristu.

Jer one koje mi častimo, su neprijatelji Jevanđelju i Hristu. A sa druge strane, one kanale koje Bog određuje da se proslavi kroz njih, ne vidimo i umanjujemo im značaj.

3. Božja crkva.

Postoje puno slika koje opisuju tragediju jevrejskog naroda.  Presito dete koje baca hleb, da bi ga odbačeno siroče podiglo sa zemlje, zahvalno za proviđenje. Tako je gađenje telesnog Izraela (Hristos), postalo bogatstvo neznabožaca (Hristos). Kada je nevera Izraela dostigla stepen koji je ugrozio celi plan spasenja, tada ih je Bog doveo u situaciju da bace hleb iz ruku. Tako je Bog onda nahranio gladne.

Koliko sreće i blagoslova prate veru, toliko nesreće i prokletsva proizilaze iz nevere. Biti nevernik prave crkve je tragično. Pismo opisuje prokletsvo ovih nevernika u Izraelu kao potamnele oči i stalno pognuta leđa. Samo jedan od ova dva problema bi bio dovoljan da se ne uputi spasonosni pogled na Hrista. Mi nikada ne smemo da se pridružimo onima koji preuveličavaju značaj Jevreja kao naroda, i da to ide na štetu vere u Hrista. To je prva opasnost. Moramo da znamo šta je nasleđe a šta je Jevanđelje i da to jasno razlučimo.

 Međutim, koliko se otkriva Božja ljubav u tome, da čak kada ne može da blagoslovi putem Jevanđelja, kad čovek jednostavno neće da poveruje, onda čini sve da blagoslovi putem naslednog zakona. Tako da sotona nikada nije siguran od pretnje iz naroda Izraela. I pored njihove nevere, uvek je smatrao da je najbolje da ih potpuno fizički istrebi. Oni su toliko blizu, i nose takav pečat, da nijedan Duh koji je od Gospoda ne može biti protiv njih.

Drugo nama su data proročanstva u vezi Jevreja koja se odnose na poslednje dane. To su sigurna obećanja koja će se ispuniti. Zato mi nikada ne smemo da se pridružimo onima koji umanjuju značaj ovog naroda ili ga mrze. Ps. 137. pokazuje kako nasuprot duha koji ljubi Jerusalim, stoji duh edomski koji kaže: Razrušite! Ovaj duh je druga opasnost. Ove dve opasnosti povezuje jedna osobina koju Gospod neobično mrzi i osuđuje, a to je oholost. Mi ne smemo nikada biti neprijatelji Jevreja, niti pružiti najmanju podršku tome, jer je taj narod u velikoj meri Gospod tako izgradio i blagoslovio. Samouzdizanje je najveće prokletstvo koje može da se zamisli. Zbog njega je pao i jevrejski narod, a zbog njega padaju i neprijatelji tog naroda.

Šta mi verujemo u vezi prave crkve danas?

Kako da posmatramo pitanje prave crkve i da se sačuvamo od oholosti?

Pismo je po ovom pitanju jasno: Prava crkva Božja, sa ugla Jevanđelja je Ona za koju je Isus rekao:“Srušite je i ja ću je podići za tri dana“. Prava crkva je Hristos. To je nauka Pisma, koja nije bez razloga toliko napadnuta. Sotona uvek uzima ono što je Hristu najbliže, i stavlja na Njegovo mesto. Tako je uzeo Mariju, iz čije je utrobe izašao Isus, i stavio je da posreduje između čoveka i Boga.

Tako uzima Božju crkvu po nasleđu i stavlja je da menja zakone, opravdava i prašta. I tako se ljudi uznose i pripisuju sebi blagoslove zajednice sa Hristom, bez da tu zajednicu imaju U skorom svim istorijama Crkve može da se nađe tvrdnja da je Hristova crkva nastala propovedanjem Jevanđelja na Pedesetnicu.

Crkva Hristova nije nastala propovedanjem, ona se time samo punila, onima koji se nanovo rađaju. Crkva je Hristos, nastala Njegovim Zavetom sa Ocem, utelovljenjem, rođenjem u štali, prečistim životom, smrću na krstu, vaskrsenjem iz ljudskom silom zapečaćenog groba, vaznesenjem sa Maslinske gore, posredovanjem u Svetinji, ulaskom u Svetinju nad Svetinjama. Taman da se nijedan čovek ne obrati, ipak bi ova Crkva postojala i ništa je ne bi oborilo. Bila bi i bez ijedne crkvene aktivnosti, puna Života i Ljubavi. Međutim, slavnim delom izbora, Otac, koji uvek rado deli ljubav sa svojim stvorenjima, uvek je imao svoj narodić, crvić Jakovljev (Isa.41,14).

Zato je crkva adventista sedmog dana prava crkva po nasleđu,  jer nisu svi članovi te crkve izabranici. "Mnogo je pozvanih a malo izabranih. Ako neko kaže: „Mi smo adventisti, dakle mi smo sa Isusom“, onda mi kažemo:“Ako ste sa Isusom onda ste adventisti.“ Bog može od kamenja napraviti adventiste. Opasnost od oholosti zbog prednosti koje smo nasledili među nama je toliko velika, kao što je bila velika u vreme Izrailja. Onako kako mnogi gledaju Jevreje, mi danas gledamo adventiste. Ako već govorimo o nasleđu, najjače nasleđe i najfinije blagoslove nasleđuju ne Jevreji nego adventisti, gde smo i sami upoznali istinu i bili blagosloveni.

Istina mi adventisti ispunjavamo i negativnu istoriju Izraelskog naroda na potpuno isti način. Adventistička crkva danas menja zakone i postavlja se na mesto Hrista.

Međutim sve što se odnosi na Jevreje odnosi se u još mnogo većoj meri za nas danas na adventiste. Kao što se odnosi otpad, tako naš odnos treba da bude prema narodu u tom otpadu, jer je to naš narod i treba da ga ljubimo i borimo se za njega, mnogo pre nego za Jevreje, za čiju puninu obraćenja tek očekujemo vreme. A vreme za adventiste je danas, i upravo kao što je Isus krenuo da propoveda samom tom narodu, tako i od nas očekuje danas. Ko god se obrati treba da ide u naše crkve i stoji za istinu, i nosi sramotu krsta usred tog modernog Izraela.

SDA crkva je zaista prava crkva i jedina Crkva, zato što jedina ispunjava uslove Pisma za to. Jedina crkva koja uči zapovestima i veri Isusovoj. Međutim ona nije izabrani narod, jer tako nešto ne postoji. Izabrani su iz svih crkava i naroda. Nisu svi koji kažu da su Jevreji Jevreji, i tako nisu svi koji kažu da su adventisti, adventisti. Ima adventista koji i ne znaju da su to. To su 144.000. Oni su jedno sa Hristom, i mogu se nazvati pravom Crkvom po Jevanđelju.

Zato je Bog izabrao adventističku crkvu zato što je znao da će iz nje krenuti zadnje probuđenje i formiranje 144.000.

Kako to da pomirimo sa onim što je brat F. video i što mu je glasom objavljeno da su 144.000 Jevreji? O tome bi pisali kasnije nakon što iznesemo još jedan bitan aspekat.

4.Poslednje vreme i završetak Božjeg dela

         Delo propovedanja Evanđelja neće završiti crkva adventista sedmog dana, već pokret unutar te crkve. „U noćnim viđenjima prikazan mi je veliki reformatorski pokret u narodu Božijem. Mnogi su hvalili Boga. Bolesni su bili izlečeni, a bilo je i drugih čuda. Svi su se zalagali kao što su to učenici činili uoči velikog dana Pedesetnice. Stotine i hiljade su posećivali porodice i upoznavali ih sa Rečju Božjom. Sila Svetog duha je uveravala srca i svuda se osećao duh istinskog obraćenja. Na sve strane su se otvarala vrata za reč istine. Izgledalo je da je celi svet obasjan nebeskom svetlošću. Veliki blagoslovi su se izlevali na veran i ponizan narod Božji. Čula sam reči zahvalnosti i hvale, kao da se ponovila velika reforma koju smo doživeli 1844. godine.

Međutim, neki ipak nisu hteli da se obrate. Oni nisu bili voljni da hode putevima Božjim i kad im je upućen poziv da dobrovoljno daju darove radi napretka dela Božjeg, neki od njih su sebično zadržali svoju zemaljsku imovinu Ti pohlepni ljudi su se izdvojili iz grupe vernika.“ (9 T 126 )

Zašto verujemo da je ovde opisano nešto što otpočinje u SDA crkvi? Nije li prorok mogla da opiše probuđenje u Jevrejima? Sam citat to govori, on govori o nama, i napisan je u Svedočanstvima koja su samo za internu upotrebu u SDA.

Zato ne verujemo da će delo propovedanja završiti Jevreji, nego će se oni tom delu priključiti. Oni neće odigrati glavnu ulogu u tome, već važnu ulogu. Međutim, mnogi koji su gledali u Jevreje ili čekali da neko drugi radi za Boga mesto njih, propustiće previše vremena i neće stići da se izbave i zauzmu svoje mesto. Gledaće Jakova i patrijarhe u carstvu Božjem, i mnoge neznabošce sa sve četiri strane sveta, a sebe napolje izbačene. I to se ispunjava danas, jer mnogi iz Božje crkve, nikako da razumeju i žive Jevanđelje.

Da uzmemo neke citate o probuđenju Jevreja u poslednje vreme (naglašavanjem mesta koja su bitna za nas:

„U ovo naše doba vidimo da neznabošci počinju da se raduju sa Jevrejima. Obraćeni Jevreji rade sada u ......i raznim drugim gradovima za sopstveni narod. Jevreji dolaze u redove Božjih izabranih sledbenika i postaju deo duhovnog Izrailja u ovim poslednjim danima. Tako će neki od Jevreja još jednom biti ujedinjeni sa Božjim narodom, a Gospodnji blagoslov će bogato počivati na njima ako se budu „veselili“ onako kako je napisano u Svetome Pismu: „I opet govori: veselite se neznabošci sa narodom njegovim.“ Rimljanima 15,10 (Manuscript 95, 1906).

Ovo je sestra Vajt videla kao kapljicu ispunjavanja obećanja iz Pisma koja se odnose na poslednje dane. Zapazimo da se radi o samom kraju vremena. Nama je potrebno mnogo više da razmišljamo i molimo se o tome gde se nalazimo danas. Gde je to delo Božje za poslednje vreme?

Duše iz Jevrejskog naroda će biti spašene kada vrata Novog zaveta budu otvorena ključem Starog. Oni će otkriti da je Hrist Spasitelj sveta kada budu videli kako Novi zavet jasno objašnjava Stari zavet. I mnogi, iz Jevrejskog naroda prihvatiće verom Hrista kao svog Spasitelja.“ (Lett. 47 190), 

Ovde je naglašeno da će se veliki broj Jevreja spasiti onda kada narod Božji bude stekao pravo razumevanje Jevanđelja i bude ga propovedao u sili. Razumevanje trostruke anđeoske vesti je neophodno za naše i njihovo spasenje.

„Doći će do obraćenja mnogih medju Jevrejima i ti obraćenici će pomoći u pripremanju staze Gospodu i poravnanja puta u pustinji Gospodu Bogu našemu. Obraćeni Jevreji će odigrati značajnu ulogu u velikoj pripremi za susret sa Hristom našim Princem u danima koji nam predstoje. Jedna nacija će se roditi u jedan dan. Kako? Kroz ljude koje je Bog odredio da budu sredtva obraćenja ka istini.Jer, videćemo „najpre...travu, potom klas, pa onda...pšenicu u klasu“. Predskazano proročanstvo će se ispuniti.“ (Manuscript 75, 1905).

Gde su ti ljudi makar kao trava danas? Hoćemo li gledati i uzdati se u Jevreje preko te trave?

Vi ste već videli da mi verujemo da su proročanstva koja se odnose ne samo na slavu, već i nad sudove nad Izrailjem i Jerusalimom, u ogromnoj meri pisana za ono što gledamo i očekujemo unutar crkve SDA. Verujemo da kada je Elen Vajt napisala da je videla da se stari Jerusalim nikada neće obnoviti, ona verovala na sistem Bogu prihvatljive religije, a ne na zidine tog grada. Prorok Gospodnji ne može da promaši.

Ukoliko se čak i desi da sotona pokrene ljude da grade treći hram, ili uspostavljaju ponovo bogosluženje u Jerusalimu; ono nikada neće imati proročki značaj. To je jednostavno sotonska zamka i skretanje pažnje sa prave pozornice poslednjih događaja.

Mi vrlo gubimo ukoliko ne prepoznamo da je delo Gospodnje za ove dane upravo ono što je Gospod pokrenuo 1844. otkrivanjem istine o nebeskoj Svetinji, a zatim preko 1888. opravdanja verom i svih ljudi koje je podigao do ovih dana da propovedaju istinu kakva je u Hristu. Mi imamo dokaze da je ono što je Gospod počeo da čini sa nekim pojedincima od 2001. godine upravo to prorečeno delo probuđenja i reforme o kome govore svi proroci, i koje ispunjava sve dokaze iz Pisma i Duha proroštva da je to ono što svaka duša treba podržati. I za ovo svedoči Duh, ne samo mi.

Ako mi dozvolite još malo, i molim se da mi Bog da mudrosti da iznesem ovo u Njegovoj sili, važnosti i ozbiljnosti.

Ukazano mi je na sledeće tekstove:

Jer ovde nemamo grada koji će ostati, nego tražimo onaj koji će doći. Jev.13,14

Verom dođe Avraam u zemlju obećanu, kao u tuđu, i u kolibama življaše s Isakom i s Jakovom, sunaslednicima obećanja tog.

Jer čekaše grad koji ima temelje, kome je zidar i Tvorac Bog. Jev.11,9.10

Dok sam čitao ove svete reči, Sveti Duh je u meni iznutra izazvao jedan dubok utisak. Video sam da su svi Božji ljudi u prošlosti svoju veru u neprolazni grad Gospodnji izražavali tako što su živeli u šatorima. Poznato je jedno celo pleme, sinovi Rihavovi iz vremena Jeremije koje se ovog još uvek držalo. Smatralo se da je građenje tvrdih kuća ispoljavanje nevere. I zaista je i Bog Davidu rekao da se nikada nije žalio što stanuje u šatoru. On je prihvatio izražavanje poštovanja prema Njemu građenjem velelepnog hrama, ali to zaista nije bila Njegova prvobitna volja. On je želeo da se uštatori među svoj narod, i da njegov narod ne pravi zemaljska velelepna carstva i građevine.

Danas se vernicima nazivaju ljudi koji štede novac, prave planove, organizuju akcije, programe itd. Bog to strpljivo upotrebljava, ali će doći vreme kada će pokazati šta misli o tome.

Mi se sada pitamo: Ukoliko jevrejski narod, Jerusalim kao grad i treći hram nemaju posebnu ulogu u proročanstvima o ovom vremenu, poslednjem vremenu, šta je onda sa tolikim proročanstvima gde se pominju Izrael, plemena, Jerusalim itd?

Neki veruju da su to bila proročanstva upućena Jevrejima, ali su zbog njihove nevere ukinuta. Mi smo čak tako učili u našoj teološkoj školi, premda to ide direktno nasuprot Božje reči, jer se sve mora ispuniti. I drugo, piše da naša nevernost nikada neće ukinuti Božju vernost.

Koji su to grad očekivali svi verni i Avram? Jerusalim?

I koji je to grad koji mi treba da tražimo, a da nije na zemlji? Ako treba da tražimo taj grad to znači da on već postoji kao realnost, a ne da će postojati ili tek treba da dođe. To je očito jedan grad i jedan hram koji sve vreme postoje.

To je grad koji je Mojsije video i Hram na osnovu kojeg je trebalo napraviti šator od sastanka. David je Solomunov hram takođe dobio u viziji. Isto je i sa Jezekiljem. Činjenica da su prve dve vizije ostvarene i ispunjene gradnjom, govori o tome da i ovo treće mora da se izgradi. Bog to nije dao da stoji kao mrtvo slovo na papiru, već smo rekli da sve mora da se ispuni.

Kako će se izgraditi taj Hram?

Da odgovorimo na ovo pitanje moramo poći od jedne druge Jezekiljeve vizije:

I pruži kao ruku, i uhvati me za kosu na glavi, i podiže me duh među nebo i zemlju, i odnese me u Jerusalim u utvari Božjoj na vrata unutrašnja koja gledaju na sever, gde stajaše idol od revnosti, koji draži na revnost. Jez.8,3

Gde ga je Sveti Duh odveo? Na prvi pogled deluje da ga je prvo odneo između zemlje i neba, a onda ga je spustio u Jerusalim. Međutim nije tako. On ga je odveo u Jerusalim koji je između zemlje i neba. Odveo ga je u gornji Jerusalim, o kome piše:

Nego, pristupiste k sionskoj gori, i ka gradu Boga Živoga, Jerusalimu nebeskom, i mnogim hiljadama anđela,

 K saboru i crkvi prvorodnih koji su napisani na nebesima, i Bogu, sudiji svih, i duhovima savršenih pravednika,  I k Isusu, Posredniku zaveta novog, i krvi kropljenja, koja bolje govori negoli Aveljeva. Jev.12,22-24

Jer Agar znači Sinaj gora u arapskoj, i poredi se sa sadašnjim Jerusalimom, i služi sa decom svojom. A gornji Jerusalim slobodna je, koji je mati svima nama. Gal.4,15.16

Da li je to taj novi Jerusalim iz Otkrivenja koji treba da dođe? Ima li neki drugi novi Jerusalim? Nema. Očito je da taj grad već postoji, ko što Isus kaže: Mnogi su stanovi u kući Oca mojega.

Dok sam sa jednog dana pre osam godina proučavao Svedočanstva za Crkvu, umalo sam se srušio na pod kada sam otkrio da je Elen Vajt napisala da je vizija iz osme i devete glave Jezekilje data za naše vreme i našu crkvu. To znači da je Jezekilja prenesen u naše vreme (5. Sveska Svedočanstava za Crkvu, poglavlje «Božji pečat»). Ovde ćete naći jasne izjave da je Jerusalim u koji je Jezekilja prenesen ustvari naša Crkva poslednjeg vremena.

Novi Jerusalim koji je opisan u Otkrivenju ima na temeljima upisana imena dvanaest apostola, na zidovima dvanaest plemena Izrailja. Nije li to onda ono što pismo kaže:

Tako dakle više niste tuđi i došljaci, nego živite sa svetima i domaći ste Bogu, nazidani na temelju apostola i proroka, gde je kamen od ugla sam Isus Hristos,

Na kome sva građevina sastavljena raste za crkvu( ili hram) svetu u Gospodu; Na kome ćete se i vi sazidati za stan Božji u duhu. Ef. 2,19-22

Da li je sada jasno kako će se izgraditi treći hram? O tome govori i Isaija: I tvoji će sazidati stare pustoline, i podignućeš temelje koji će stajati od kolena do kolena, i prozvaćeš se: Koji sazida razvaline i opravi puteve za naselje.

Pre par godina me Gospod vodio skoro 700 km do čoveka koji mi je otvorio oči za to da ovde u Isaiji 58. govori za 144.000! Taj čovek nije adventista i ne zna kako mi upotrebljavamo ovaj stih. To je upravo onaj Vartan, a kasnije sam shvatio da je i dečku baptisti Bog takođe progovarao kroz iste stihove i dao mu isto tumačenje. On to primenjuje na sebe i nas.

Zašto je potrebno da se gradi hram iz Jezekilje? Očito zato što je stari srušen. I to je upravo ova slika iz Isaije 58. koja pokazuje, da je hram i Jerusalim već odavno pust i služba Bogu ukinuta.

Kako se to dogodilo pokazuje nam Jezekilja i Danilo, kao i drugi proroci.  Ukoliko želite da razgovaramo o tome, ja bih vam poslao desetak stranica dokaza iz Svetog Pisma da su se proročanstva o grozoti pustoši i napadu na Svetinju i grad, već odavno ispunila i idu svom kraju u crkvi adventista sedmog dana.

Ovde bi sada samo ukratko:

Sotona je uspeo da preko Crkve uđe i napadne svakidašnju službu u Svetinji. Mnogi su izdali veru i prešli u njegove redove. Drugi su obezglavljeni kao ovce bez pastira, jer ne vide više Hrista. Varaju i bivaju prevareni, ali ne napuštaju sveti teren nego ostaju adventisti. Gradovi Boga živoga su postali boga tuđega. U Jerusalimu se kadi drugim bogovima. Sa druge strane je ušao i svet u crkvu. Vodi se prividna bitka između idolopoklonika i svetskih (kao što su pre se borili fariseji protiv sadukeja). To se smatra duhovnim životom, a dani prolaze i završava se vreme milosti. To je ruševina i srušeni temelji.

Bog proriče podizanje jednog naroda usred tog otpada. Posmatrajmo kako proročanstvo jasno opisuje mesto i vreme:

Biće u potonja (poslednja) vremena gora doma Gospodnjeg utvrđena uvrh gora i uzvišena iznad humova, i sticaće se k njoj svi narodi. Isa.2,2

Ovde vidimo stanje nakon pobede unutar Crkve. Tek nakon toga će doći do prilaženja iz drugih naroda. Pre toga je bilo potrebno da se odigra jedno delo koje opisuje stih odmah stih nakon njega:

I ići će mnogi narodi govoreći: Hodite da idemo na goru Gospodnju, u dom Boga Jakovljevog, i učiće nas svojim putevima, i hodićemo stazama Njegovim. Jer će iz Siona izaći zakon, i reč Gospodnja iz Jerusalima. (st.3)

Vidimo da je Gospodnja istina bila ugrožena upravo tu u novom Jerusalimu, koji je skup prvorođenih. Neki od njih su očito padali i izlazili napolje iz zajednice sa Hristom:

Koji pobedi učiniću ga stubom u crkvi Boga svog, i više neće izići napolje; i napisaću na njemu ime Boga svog, i ime novog Jerusalima, grada Boga mog, koji silazi s neba od Boga mog, i ime moje novo. (Otk.3,12)

I od razumnih će pasti neki da bi se okušali i očistili i ubelili do roka, jer će još biti rok. Dan.11,35

Međutim istina prvo treba da odnese pobedu u Crkvi. Sa jedne strane će ustati Mihaijlo sa zapadne strane Svetišta, gde je presto milosti, a sa druge će istinom Crkvu osloboditi carevi i sveštenici u Hristu, sa istoka.

Zadnja tri poglavlja Zaharije, i zadnja dva poglavlja Joila opisuju ove događaje. Neka od ovih proročanstava će se ispuniti i doslovno na onima koji iz Jevrejskog naroda prime Jevanđelje, međutim to nije prvostepena primena tih proročanstava, što zaista nije teško dokazati, ukoliko ne gubimo iz vida istine o nebeskoj svetinji, Božjoj crkvi i pokretu za probuđenje i reformu u SDA.

A Duh dobri neka potvrdi Svojom silom sve što je ovde izneseno istina.

Molim vas da mi ne zamerite što ovako dugačko i opširno pišem. Neka vas Gospod nagradi za pažnju i strpljenje.

5. 144.000.

Mislim da nema potrebe da se dokazuje da bi pojava Crkve Ostatka u poslednjim danima trebala da se traži u Svetom pismu jednako kao i bilo koja druga najvažnija tema. Zamislite da Bog u Pismu ne govori ništa o poslednjoj Crkvi i Ostatku u njoj!? Zamislite da se o probuđenju među Jevrejima u poslednje dane govori više nego o narodu preko koga se oni bude!

Evo nekih pitanja sa kojima se suočavamo kada čitamo tumačenje koje je brat F. dobio u vezi Otk. 7, gde se Sveti Duh spustio na njega i pokazao mu da treba da tumači doslovno:

-         Brat  se očito poziva na proročko otkrivenje i nadahnuće u tumačenju. Ukoliko ja želim da za sebe proverim to tumačenje, za mene je jednini pravi put da to činim na osnovu otkrivenja prethodnih proroka koji su govorili o toj temi. Novo tumačenje bi moralo sa time da bude u savršenom skladu, tj. da mu ne protivreči.

Primera radi, mi imamo jednog jako nadarenog brata, kojeg je Bog izabrao iz Jehovinih svedoka i koji je dosada imao proverena i jaka proročka osvedočenja (između ostalog on je imao viziju o događajima 11.sept. 2001. tri meseca ranije). On takođe tvrdi da mu je Bog objavio glasom da će 144.000 biti muškarci i  da će ti muškarci nakon izlivanja Duha (koje on pogrešno vidi kao novorođenje i početak duhovnog života), biti potpuno odvojeni od žena, devstvenici u svom doslovnom smislu. Iako mi priznajemo da su darovi koje je brat primio zaista od Boga i pravi; ovo tumačenje smo ipak morali da odbacimo na osnovu Pisma i naših iskustava u vezi ove teme. Mi smo uverenja da u Hristu nema muškog i ženskog roda; i da se pitanje devičanstva mora gledati u odnosu na tumačenje da su žene simbol za verske zajednice poslednjeg vremena. Takođe dosada imamo slučajeve nekoliko ženskih osoba gde smo ili mi ili one same prepoznale da su pozvane u ovaj broj. Da je Božje delo završeno u pretprošlom veku, zar ne bi Elen Vajt bila u tom broju? Ko je tada bio duhovno jači od nje?

-         Tada nam se postavlja pitanje, kako to da neko tvrdi da je čuo glas sa neba, a mi to odbacujemo i pored toga što verujemo da se radi o Božjem čoveku? Ovde moramo dodati da mi ne odbacujemo činjenicu da mu je Bog govorio, nego njegovo tumačenje i nadodavanje onom što je Bog već otkrio.

Odgovor je sledeći: I duh proročki se pokorava prorocima (1.Kor.14,42). Proročanstvo kroz čoveka ide uvek u skladu sa njegovim saznanjem.  Ovaj brat, kao i brat Ferenc u svom domenu su dobijali otkrivenja koja su u skladu sa njihovim nivoom poznavanja istine.

Kroz sestru Vajt Bog nije dao, koliko mi je poznato, nijedno novo učenje, nego je Bog potvrdio kroz nju ono do čega se došlo molitvom i proučavanjem Svetog Pisma. Tamo gde je zapelo, tamo je ona dobijala vizije koje su potvrđivale da je pravac proučavanja bio dobar ili pogrešan. Zapazimo da je oko nje u vreme formiranja učenja, a i kasnije bila cela grupa vernih proučavalaca Biblije.

Uporedimo brata F. sa Elen Vajt. Moramo se složiti da je znanje i iskustvo sestre Vajt bilo ipak opsežnije, i da je ona bila duhovno jača. I pored toga nikada se nije usudila da krene sama u pravcu postavljanja učenja. Na jednom molitvenom času na kojem smo u Beogradu raspravljali o skripti brata Ferenca, koju smo dobili u to vreme samog početka njegovog delovanja, većina nas je bila ubeđenja da je požurio u objavljivanju. Milan je imao drugačije mišljenje. On je prihvatao skoro sve što je tamo objavljeno. I na osnovu njegovog insistiranja pošao je sa još jednim bratom na susret sa F. Međutim Bog je taj susret sprečio. Oni ga nisu našli kući. To je potvrdilo da je u pravu bila ona grupa koja je videla da je ovaj čovek već tada bio do te mere utvrđen u svojim uverenjima, koja se očito ne slažu sa Pismom, da je moralo da ga se pusti i da mu se ne staje na put, da bi okolnosti pokazale nepravilne pretpostavke na kojima se delo temeljilo, koje je inače zaista nadahnuto od Boga.

Dakle njegova otkrivenja su bila u skladu sa verovanjem i znanjem koje je on primio, ali isto tako u skladu i sa određenim zabludama koje su se potkrale. I u tome nema ništa tragično, što se ne da ispraviti; naprotiv to je sve deo plana kojim Bog priprema ljude, da kada zaista krenu i delo se u toj meri razgrana, greške ne budu ponovljene.

Brat F. je takođe pružio dokaz da je požurio u tome što se oslonio na zaključke svog sopstvenog proučavanja bez provere kroz druge i zajednice sa drugim duhovnim ljudima za čije je postojanje i podizanje znao. To potvrđuje i činjenica da je u svojoj knjizi dao upravo one citate Elen Vajt koje je prethodno u svojim skriptama objavio brat Nikoličić. Iako je dakle znao za delo koje je pokrenuto u Beogradu, nije reagovao.

To je različito od onoga kako je delovala Elen Vajt. Nije moguće da jedan čovek sagleda sve aspekte tako složenog sistema istina kao što je to danas. I nije moguće da sam bude oslobođen svih zabluda kojima smo od početka učeni. Iako je on kasnije došao u kontakt sa ljudima koji su zajedno proučavali sa njim, koliko je meni poznato, uticaj tih ljudi na njegovo učenje nije bio tako veliki da ga značajno promeni.

-         U vezi 144.000 je zapečaćenje iz Otk.7; koje je ono isto koje opisuje Jez.9. Tamo   vidimo da  se zapečaćuje određena grupa ljudi čije su karakteristike vrlo precizno opisane. Takođe je opisan i okvir i vreme njihovog delovanja. O ovom proročanstvu smo već pričali. Odigrava se u Jerusalimu u poslednje vreme. Videli smo već šta prorok koga imamo potvrđuje u vezi tog proročanstva, da se odnosi na SDA crkvu.

Još jači dokaz je njihov duh plača nad gresima koji se čine. Zapazimo dobro ovaj detalj. Njihova braća iz Jerusalimu su u duhovnom padu i bivaju strahovito pogođeni sudovima. Oni su ih opominjali i iskreno tužili zbog njihovih greha. Ovaj opis u sebi uključuje određeno vreme za opominjanje i plač. Da bi jedno delo bilo zadnje Gospodnje delo na ovoj zemlji ono mora da nosi ovaj pečat. I iskreno žaljenje zbog greha Jerusalima ne može da se odglumi. Tu nema falsifikata.

 Jevreji nemaju takav plač. Pogledajmo njihov plač na Zidu plača danas!  I uopšte, taj narod ne može da ispuni proročanstvo duhovnog pada u zadnje vreme jer oni uopšte i ne poznaju istinu. Oni su odavno duhovno pali. Zar može da padne onaj ko je već pao? Nikako. Oni bi po ovome prvo trebali da upoznaju istinu pa da padnu, pa da prođe vreme opominjanja i plakanja vernih slugu, pa onda njihovo kažnjavanje i zapečaćavanje 144.000. Dakle osnova ovog broja sto četrdeset četiri hiljade, ne mogu da budu Jevreji. Verovatno će biti neki od njih u ovom broju, ali ne kao oni koji su započeli to delo, nego oni koji su mu se pridružili i bili mu naučeni. Kao što se Timotije, primera radi naučio od Pavla. Da li bi bilo logično po Duhu, da Bog mladom obraćeniku odjednom za kratko vreme stavi veći teret u delu, od onoga koji je tu skupio mnogo više iskustva?

-         U Otk.14 se 144.000 i njihovo hrišćansko savršenstvo povezuje sa objavljivanjem trostruke anđeoske vesti. Ovo je slavna i neosporna činjenica. Meni uopšte nije čudo što brat F. tako malo piše o suštini te vesti i savršenstvu karaktera, ako veruje da će je  objavljivati Jevreji u nekoj budućnosti. Taj čovek ionako nije mogao da sagleda sve stvari. On je gledao sa jedne strane i verovao je da vidi celu sliku. I to što je on doprineo je zaista mnogo, i mnogo pomaže. Međutim da li je to suštinsko? Nije li napisano već odavno da je suština vesti tri anđela opravdanje verom i učenje o svetinji?

Iako je napisano da je glasna vika trećeg anđela već otpočela objavljivanjem vesti o Hristovoj pravednosti na GK u Minneapolisu 1888. godine, brat F. ove stvari stavlja na periferiju umesto na centar. Kompletan pokret oko njega se pouzdao da kroz proročanstva može da se narod probudi, i da je centar poruke koju imamo za crkvu i svet, otkrivanje činjenica o budućnosti. To ne može biti. Proročanstva su samo jedna važna grana probuđenja i reforme. Elen Vajt je videla da će mnogi biti obraćeni kada treća anđeoska vest krene da se propoveda sa silom. I upravo ovde vidimo obraćenje Jevreja. Međutim tu nije kraj. Ovi obraćenici još uvek zavise od duhovnog vodstva, i oni koji su stekli iskustva u propovedanju prve dve poruke im ukazuju na prve dve anđeoske poruke, u kojima i ovi novi treba da steknu iskustvo, da bi ih isto mogli objaviti.

 I sada pogledajmo: Ukoliko su 144.000 tek tada obraćeni i moraju da se uče i stiču iskustvo ulaska u svetinju, a  danas čak i adventistima skriveno od očiju; onda će oni morati da gledaju kako njihove duhovne učitelje Bog uklanja, kako ginu u progonstvu, da bi oni onda nastavili i bili gotovi i zapečaćeni da bi mogli da prođu kroz vreme sedam zala bez posrednika u Svetinji! Oni bi po tome morali da dostignu hrišćnsko savršenstvo pre onih koji su im tu nauku i veru preneli, i preko kojih su primili Duha! Kada je Bog delovao na taj način?

U Ranim spisima na 16 str. Orig. piše da 144.000 nakon vaskrsenja poznaju svoje prijatelje koje je smrt razdvojila od njih. Ne piše da poznaju svoje učitelje, i drugo ukoliko su ti učitelji umrli u svetlosti vesti trojice anđela onda oni moraju da budu još pre toga vaskrsnuti, u delimičnom vaskrsenju. Jer mi znamo da će u delimičnom vaskrsenju, pre opšteg vaskrsenja pravednih, da budu oni koji su umrli u svetlu trojice anđela. Mi vrlo jasno znamo da će samo 144.000 proći živi kroz sedam zala. Ostali verni će biti pobijeni u progonstvu ili uklonjeni prirodnom smrću.

-         Ovde smo sagledali samo nekoliko mesta koja imaju veze sa 144.000. U celoj Bibliji postoji puno takvih mesta. Pisali smo već o Joilu 2. i o Isaiji 58. Pored toga ima mnoštvo proročanstava od kojih svako svedoči istine koje smo već pokušali da dokažemo u prethodne tri crte. U proročanstva o toj grupi ljudi se svakako mešaju proročanstva o obraćenju Jevreja. Tu nema nikakve sumnje. Međutim, mi moramo zaista oprezno i u strahu Božjem da zaista razgledamo sva ta proročanstva i shvatimo njihov međusobni odnos.

Kada bi samo znali šta takozvane crkve uče o poslednjem delu i zadnjem vremenu, verujem da bi se mnogi među nama uplašili što nesvesno ponavljaju upravo njihove tvrdnje kojima plod nije na posvećenje! Istinsko posvećenje se propoveda samo u Crkvi koja priznaje punovažnost deset zapovesti.

 Kao da se pokušava odgovornost za delo Božje skinuti sa naših pleća i prebaciti na neku drugu grupu. Međutim kako god bilo, obavezu za izgrađivanje savršenog moralnog karaktera ima danas ne samo 144.000 nego svaki koji danas želi biti na nebu. Potpuno predanje Hristu je minimum koji se od nas očekuje. U isto vreme to je i maksimum, jer više nam ništa nije potrebno. Vrlo je jasno da će samo takvi dobiti zapečaćenje i pozni dažd.

To su razlozi zbog kojih molimo da se ujedinimo u ozbiljnim molitvama za delo unutar adventista sedmog dana,  koje nam je, po Pismu, svima zajednička dužnost.

Mi ovde sada ne bi mogli pisati o tome šta verujemo da 144.000 jeste. Više smo pisali o tome šta sigurno nije. Mi imamo neka osvedočenja o tome, ali nam nije dozvoljeno da ih širimo. Mi moramo da proverimo kada se pojave i drugi koji žele da iskreno istraže tu temu. Možemo samo reći da sebe svaki dan smatramo pozvanima da budemo u toj grupi. Mi sebe tamo vidimo, a Gospod neka odluči.

Još jednom zamoljavamo da se stavi na srce sledeća stvar. Mi verovatno jesmo blagosloveni kroz molitve naših predaka, ali smo više od toga blagosloveni nasledstvom adventnog pokreta. Mi imamo simpatije za Jevreje, ali mnogo više i presudnije za našu braću i sestre po crkvama. Jevreji su ugroženi i ginu, ali su to stostruko više adventisti sedmog dana, prevareni, izbijeni i ostavljeni pored puta da iskrvare.

Mi smo mnogo puta razočaravani i ostavljani čak i od onih koji su zajedno sa nama nosili ono što smo videli kao istinu u naše crkve, ali je puno više od toga pretrpio naš Gospod. Kad gledamo na Njega ružna prošlost više ne postoji. Tada zaboravljamo grehe drugih, a vrlo se podsećamo na svoje sopstvene, koji moraju danas da se predaju pred Njegove noge i okajavaju. Premda nam je oprošteno, ponašajmo se kao da nam nije oprošteno. Premda mnogima nije oprošteno, ponašajmo se kao da im je oprošteno.

Ogroman crni oblak pretnje se nadvija nad onima sa kojima smo lomili hleb zajedno. Gospod je dirnut svakim delom ljubavi prema onima koji zalaze i lagano duhovno umiru. Čak i dok propovedamo drugima, činimo to da bi potakli na revnost one koji su to odavno odbacili kao nečisto. U ovom delu je blagoslov i tada ćemo više upoznati našeg Spasitelja.

Pitanja koja svako od nas svakoga dana treba sebi da postavi su: da li ja ljubim Isusa celim srcem? Da li je On zaista u punini prisutan u mom životu? Da li sam nov čovek u Hristu?

Ovo su dani koje nam Bog daje da bi smo se duboko preispitali i pokajali.

Nadam se da ćemo se što pre videti, jer ste nam zaista ušli u srce. Kod vas smo se odmorili i primili divan božanski uticaj. Verujem da će prilikom sledećeg susreta biti još bolje. Neka vas Gospod divno blagoslovi svojim mirom i ljubavlju.