Pre svega je potrebno naglasiti da postoji razlika između božanske ličnosti Duha u starozavetno i novozavetno vreme.
Kada se u Starom zavetu govori o Duhu kao božanstvu, tada se to ne odnosi na onu istu božansku ličnost o kojoj Isus govori kao Duh Sveti.
Sveti Duh je u Starom zavetu ili pod jedan prisustvo božanske sile kao što je to u događaju kada se na Samsona spušta duh sile; ili pod dva je to na izabranim mestima u Starom zavetu, božanska ličnost koja učestvuje u stvaranju i kod Jezekilje osoba kojoj se molio za oživljavanje suvih kostiju u poglavlju 37 ili još očiglednije osoba koja ga je "kao rukom" odnela u Jerusalim "između neba i zemlje" u poglavlju 8.
Mi vidimo dve božanske osobe u Starom Zavetu i tri nakon utelovljenja.
Iz tog razloga proročanstva Starog Zaveta govore o tome da će Bog svom narodu dati "novog Duha" dakle, nakon utelovljenja se pojavljuje ono što do tada nikad nije bilo, a to je božansko ljudska osoba Isusa Hrista. Isus je govorio o tome da će Duh doći na Zemlju, tj. na učenike, kao da ga do tada nikada nije bilo. Jasno je da se radi o tome da se desila promena u samom božanstvu time što je u Sebe uzeo ljudsku komponentu. Tako da ono što smo videli kao Dvojicu je postalo Trojica utelovljenjem.
Ona ličnost Duha iz Starog Zaveta je učestvovala u začeću u Marijinoj utrobi, a nakon toga se Sveti Duh otkriva kao drugo Isusovo ja, tj. Sveti Duh je Hristos ali bez ljudske prirode. To je božanstvo koje nije prestalo da postoji u ona tri dana nakon Golgote, to je drugi Utešitelj i prva glava Crkve do kraja vremena. To je neosporni tumač Svetog Pisma u njegovom sadašnjem značenju.
Što se tiče upotrebe reči duh u Svetom Pismu tu postoje dalja značenja koja je potrebno pažljivo razlučiti.
1. životni duh označava nepersonalnu životnu silu, dar života u kojem učestvuje svako živo biće na ovoj zemlji;
2. čovekov duh kao deo njegove trostruke strukture, gde su još telo i duša; koji je iako neodvojiv etitet koga nema bez tela; ipak može da bude prisutan van tela verom negde drugde; tako je prorok telesno prisutan za vreme vizije u svojoj okolini, dok istovremeno njegov duh biva vođen u duhovne realnosti; ovaj duh je jedino sredstvo kojim Bog komunicira sa nama jer ostali delovi samo primaju uticaj preko duha koji je u čoveku;
3. čovekovu, novostvorenu prirodu ili postojanje; to je ono što je ostvareno planom spasenja; to jedna strana čovekovog postojanja na suprot telu koje u ovoj dvojičnosti čoveka ima značenje stare prirode.
Kada je Isus rekao "duh je srčan ali je telo slabo" to se nije odnosilo na to da je telesna strana naše strukture slaba, nego da je naša stara priroda nepopravljiva i da se treba moliti da se nadvlada. Tu se govori o onome što se naziva pobeda nad samim sobom, što dokazuje da čovečanstvo ima dva postojanja paralelno. To znači da sam dar naše nove prirode nije po sebi dovoljan ako se svojom verom i voljom ne suprotstavimo staroj i podržimo novu prirodu.
Kada Pavle piše Korinćanima da će svojim duhom biti prisutan na njihovom sastanku iako ne telom, tada se to svakako ne odnosi na to da on jedini ima takve natprirodne moći zbog svoje vere. Njemu je jednostavno bila poznata istina da vernik ima duh koji Bog upotrebljava u duhovnoj borbi. Isto tako i nevernici i primera radi okultisti, koji ne predaju svoj duh Bogu, mogu da duhovno putuju i primaju utiske u skladu sa svojim uverenjima.
Činjenica stoji da vernici mnogo manje znaju o svom duhu, za razliku od onih koji duha koriste za svoje neplemenite ciljeve.
Takođe kada u Efescima kaže da se duh bori protiv tela i telo protiv duha, da ne bi mogli činiti ono što hoćemo, to se svakako ne može odnositi na našu trostrukost strukture. To znači da se u nama bore dva postojanja. Takođe se ne može odnositi na to da Sveti Duh u nama se bori protiv tela.
Nevernici imaju takođe novog čoveka, novu prirodu ili duha nasuprot telu. Međutim oni nemaju Svetog Duha. Imati Svetog Duha je po Pismu samo kroz veru. Oni imaju novu prirodu i ona se u njima takođe suprostavlja staroj. Prednost vernika je u tome da mogu darom Svetog Duha da ostvare potpunu pobedu.
Međutim ta prednost vernika postaje veoma često neiskorištena, kroz razne pogrešne poglede i učenja, tako da je vrlo česta pojava da su nevernici bolji ljudi od zavedenih i formalističkih vernika.
Vernika se vara sa velikom silom prevare, da on može spoznati Boga intelektualno, tj. duševnim silama koje su nam na raspolaganju, a ne isključivo duhom. Tako da se na mesto duhovnosti stavlja razum, logika intelekt, akademska dostignuća i diplome staju na mesto duhovne sile. Po Pismu postoji velika razlika između duhovnosti i duševnosti. Bog komunicira samo preko našeg duha, a ti utisci se prenose dalje na dušu i telo. Vernik koji nema duhovnosti, tj. čiji duh ne reaguje na Božje poticaje je telesan i ne može ništa da razume i radi kako je ispravno.
Sila prevare se sastoji u tome da takav telesni vernik, obzirom da nema kontakt sa Bogom preko svog duha pokušava da nađe zamenu u svojim čisto razumskim zaključcima. Po Pismu se ovo naziva ludovanje i nema nikakvu vrednost u Božjem carstvu.
Takođe ako se borba duha i tela razumeva kao borba božanske ličnosti Svetog Duha sa našom telesnom komponentom bića, tada je rezultat fanatizam, samokažnjavanje i traženje Boga kroz asketizam i mučenje tela. Kada Pavle govori da muči svoje telo ili mori svoje udove koji su na Zemlji to se nikako ne odnosi na telo kao deo naše trodelne strukture nego se odnosi na telo u smislu stare prirode. Čovek priziva pomoć ne protiv svojih fizikalija nego protiv čitavog starog postojanja. U poslednje vreme se pojavljuje celi niz fanatičnih pogleda koji principe zdrave ishrane i zdravog načina života vide u istoj liniji kao i samo delo spasenja.
To su neki od razloga da Pismo kaže da je stanje vernika veoma jadno i da su u goroj poziciji od neobaveštenih i neobraćenih.
