Pravo biblijsko posvećenje

Pravo biblijsko posvećenje je život oslobođen od greha. Ovo potvrđuju mnogobrojne izjave Svetog pisma i proročkog Duha kroz Elen Vajt. Hristova pravda deluje u nama tako da nema prostora za opravdavanje bilo kakvog greha ili zanemarivanje poznate dužnosti. Vernik povezan sa Hristom ima pobedu nad svojom grešnom prirodom i puno božansko vođstvo.

Pismo pravi jasnu razliku između onoga koji je na putu posvećenja i onoga koji živi u grehu, kroz opise rodova, ponašanja, govora. Vidimo, na primer one koji žive u tami i one u svetlu, one koji ponizno primaju ukor i one koji ga mrze i shvataju lično itd. Ove razlike su tako velike da ne može biti nikakve zablude. Iz tog razloga je zabranjeno, po Božjem zakonu i redu Jevanđelja, ljude van pravog posvećenja uzimati kao autoritete za duhovna pitanja bez obzira na to kakav položaj oni zauzimali u nekoj verskoj zajednici.

Jedna grupa lažnih teorija o posvećenju ovo ne priznaje. One ukazuju na to da ni jedan čovek nije bez greha, i na izjave Pisma koje se odnose na to da ne govorimo istinu ako kažemo za sebe da nemamo greha. Pošto niko nije bez greha, tvrdi se da se kao duhovan čovek može uzeti svako ko je to na osnovu svog poziva ili položaja, ili nekog drugog spoljašnjeg kriterijuma (znaka). Ovo dovodi do toga da se poverenje duhovnog vodstva poklanja čak i osobama koje čine namerni (permanentni) greh.

Druga grupa lažnih teorija o posvećenju ne priznaje razliku između namernog i nenamernog greha. Jedno od najopasnijih takvih učenja je perfekcionizam, koji čovekov duh može u toj meri ošteti da on postaje trajno nesposoban za službu u reči (EW 101).


Postoji razlika između pomirenja namernog i nenamernog greha. Kada smo govorili o posvećenju bez greha, mi smo govorili o namernom grehu, koji se čini permanentno i svesno. To je stanje u kome se čovek nalazi van zajednice sa Bogom. Za takve grehe nije postojala žrtva već samo kazna ( Jev. 10, 26-29). Tako zaključujemo da se ovaj greh ne može pomiriti Hristovom krvlju. Pomirenje Hristovom krvlju je pomirenje vernika ili nevernika koji greše nesvesno, nenamerno 4. Mojsijeva 15

I za rođenog u zemlji sinova Izrailjevih i za došljaka, koji se bavi među vama, jedan zakon neka bude kad ko zgreši ne znajući.

Ali ko od sile zgreši između rođenih u zemlji ili između došljaka, on ruži Gospoda; neka se istrebi duša ona iz naroda svog (4 Moj. 15, 29.30).

Da li to znači da Hristos nije umro za sve grehe? Ne. Mnogo više od toga. Hristos je umro za sve ljude. On je ljude u Sebi razdvojio od greha. Pošto se čovek tako poistovetio sa grehom, nije moguće da napusti greh i da ostane živ. Prestanak greha bi značio prestanak života. Zato je pisano da je Hristos uzeo deo u telu i krvi da izbavi one koji god od straha smrti u svemu životu biše robovi (Jev.2,15).

Iz ovoga sledi da je krv Hristova samo tamo delotvorna gde nema namernog greha. Kako da postupa čovek koji je u namernom, permanentnom grehu, dakle prestupu? Mi moramo naglasiti da tu može da upadne samo onaj koji je već primio poznanje istine. U takvom stanju može da se nađe samo vernik prave istine. Ti gresi su različite težine, ali sve karakteriše apsolutna nemogućnost duhovnog delovanja i saznavanja. Čovek u namernom grehu ne vidi svoje stanje i prema tome i ne traži Boga celim srcem. Za takvoga nema nijednog dobrog saveta jer on taj savet ne može ni da primeni na sebe.

Za ovog ne može niko od ljudi da učini ništa, ali Bog može kroz ljude, kroz kazne i okolnosti. Nameran greh mora da se kazni. Kazna je neumoljiva i ne može da se izbegne. Na taj način se izmiruje Božja pravda, s tim da naravno milost ublažava kaznu i toliko dugo i uporno deluje na grešnika dok ovaj ne bude potpuno izmiren novorođenjem ili dok ne završi svoj duhovni život, duhovnom smrću.

U Svetom Pismu postoje dokazi da Bog čak i tada, deluje na ljude koji su u potpunoj smrti, na taj način da im olakšava i izliva blagoslove na njih, bezuslovno.

Tako da greh mi ne posmatramo u odnosu na greh sam kao što to čini perfekcionizam, nego u odnosu na Hrista. To znači da zaista niko nije bez greha, ali izvan spasonosnog zajedništva sa Hristom oproštenje i posvećenje ne može da deluje, za grehe za koje je plaćena cena, a plaćena je za sve. Jer nije pisano da su blaženi oni koji greha nemaju, nego kojima je greh pokriven, tj. onima koji ga priznaju i ostavljaju (jer su u Hristu), njima se ne uračunava (Ps.32). Pomirenje Hristove krvi deluje samo u slučaju takvih greha.

S obzirom da nama nije dato u vlast da znamo koliko je čoveku vremena dato od priznanja do ostavljanja, mi ne možemo suditi o tome koji je greh nameran ili nenameran. Može biti da jedan čovek čini nešto što mu se računa kao greh, a drugi istovremeno isto čini i njemu se ne računa. Mi dakle ne gledamo ko je u grehu, nego ko je u Hristu. U Hristu smo posvećeni. Van Hrista nema duhovnog života, mira, radosti i pravednosti.

Spasenje, data i uračunata pravda

Osnova našeg spasenja je uračunata i data pravednost. Uračunata pravda je Hristov savršeni život na zemlji i Njegova smrt na krstu, Njegovih 33 godine života. To je naše opravdanje. Data pravda je naše posvećenje, Hristov život na Nebu i posredovanje za nas, dobra dela koja čini kroz nas, našom saradnjom. Pismo prepoznaje ove dve strane Hristove pravednosti:

“Jer kad smo se pomirili s Bogom smrću Sina njegovog dok smo još bili neprijatelji (uračunata pravda), mnogo ćemo se većma spasti u životu Njegovom kad smo se pomirili (data pravda).” (Rim.5,10)

"Kao što nas izabra kroz Njega pre postanja sveta, da budemo sveti (data pravda) i pravedni (uračunata pravda) pred Njim u ljubavi" (Ef.1,4)

Mi smo dobili jasna upozorenja da se između date i uračunate pravde ne treba tražiti razlika i ulaziti u razgraničenja koja predstavljaju Božju tajnu. Data i uračunata pravda zaista idu zajedno, prepliću se i mešaju na način na koji je nama nemoguće da razumemo. Ovo je vidljivo i u slikama koje Pismo upotrebljava. Za uračunatu pravdu je slika krv, a za datu voda. Kada je David zatražio vode sa vitlejemskog izvora, i kada su mu je tri junaka donela (slika dela spasenja kroz Trojstvo), on je prosuo na zemlju pred Boga sa rečima: "I reče: Ne dao mi Bog moj da to učinim! Eda li ću piti krv tih ljudi koji ne mariše za život svoj?" Tako je u ovoj slici voda krv.

Hristos je jedan i Njegova pravednost jedna i jedinstvena, tako da su i uračunata i data osnova našeg prihvatanja od Boga. Potreba je da se u iznošenju jevanđelja ove dve strane pravde iznose uravnoteženo, jer su posledice naglašavanja jednog na štetu drugog pogubne.

Primeri za one koji prenaglašavaju datu pravednost kao osnov našeg prihvatanja od Boga

Jedan propovednik je postavio pitanje: "Koliko si dugo već spašen?" Odgovorio sam mu: "Oko dve hiljade godina." On dugo nije mogao da razume taj odgovor jer je kroz učenje koje prenaglašava naš udeo u spasenju, i posvećenje kao drugo delo Svetog Duha (prema učenju ove verske zajednice) u velikoj meri izgubio iz vida Hristovo delo na krstu.

Drugi opet veruju da je zalog njihovog dobrog zajedništva sa Bogom njihov molitveni život, proučavanje Biblije ili hrišćansko svedočenje (evangelizacija). Ovo je verovatno najfinija prevara koja danas postoji. U samoj osnovi ovde se posvećenje posmatra kao sopstvena zasluga Ističe se uloga predanja Bogu, bez da se naglasi da nije do predanja, nego da je potrebno da nas Bog primi:

Metnuće usta svoja u prah, eda bi bilo nadanja. (Plač 3,29)

I razderite srca svoja, a ne haljine svoje, i obratite se ka Gospodu Bogu svom, jer je milostiv i žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i kaje se oda zla. Ko zna, neće li se povratiti i raskajati se, i ostaviti iza toga blagoslov, dar i naliv za Gospoda Boga vašeg.


Mi ne možemo da Božje primanje uzimamo olako. Ne postoji spontano činjenje dobrih dela, koje zavisi isključivo samo od ozbiljnsti našeg traženja i predanja. Bog nije primoran da odgovori na naše traženje. On uzima sebi za pravo da odbaci ili primi, i da proveri da li je traženje usrdno i ozbiljno:Jevrejima 6

Zato da ostavimo početak Hristove nauke i da se damo na savršenstvo: da ne postavljamo opet temelja pokajanja od mrtvih dela, i vere u Boga, Nauke krštenja, i stavljanja ruku, i vaskrsenja mrtvih, i suda večnog I ovo ćemo učiniti ako Bog dopusti Jer nije moguće one koji su jednom prosvetljeni, okusili dar nebeski, postali zajedničari Duha Svetog, I okusili dobru reč Božju, i silu onog sveta, i otpali, Opet obnoviti na pokajanje, jer sami sebi nanovo raspinju i ruže sina Božijeg. (Jev.6,1-6)

Ova vrsta vernika se obično uzdiže iznad ostalih ljudi i smatra se nečim posebnim. Zanemaruje se upozorenje:

Jer ko tebe povišuje? Šta li imaš što nisi primio? A ako si primio, što se hvališ kao da nisi primio?


Njedan vernik se ne može uzdizati nad bilo kim, smatrati se elitom koja ima posebne privilegije. Hristovim delom pomirenja izbrisana je svaka verska i druga podela jer su njime obuhvaćeni svi ljudi. Ukoliko se vernici postavljaju u odnosu na ostale sa visine, to pokazuje da ono što oni nazivaju Hristovom pravdom je u stvari ljudska pravda, koja je kao nečista haljina. Ovi ljudi propovedaju posvećenje često tamo gde nema još uvek ni opravdanja. Ovde se Božjom decom nazivaju i oni koji nisu nikad doživeli novorođenje, ili su ga izgubili. Kao da se uče trčanju oni koji nisu napravili ni prvi korak!

Hristova pravda ne može u verniku da deluje drugačije nego u Njegovom životu. On je za svako dobro davao slavu svom Ocu, dok su u Njegovim očima svi bili jednaki i podjednako vredni.

Primer za vernike koji prenaglašavaju uračunatu pravdu kao osnov našeg prihvatanja od Boga


Ako je prvu grupu vernika predstavljaju oni koji se "hvale zakonom", onda su sa suprotne strane istinitog jevanđelja kakvo je ono u Hristu, oni koji umanjuju naš udeo u spasenju i protive se manje ili više otvoreno principima pravednosti. Oni izbegavaju da ponesu teret sopstvenih dužnosti naglašavajući Božji udeo. Ovde se često opravdanje posmatra kao posvećenje. (tzv. teorije jeftine milosti). Često se greh posmatra kao nešto što ne narušava naš odnos sa Bogom. Istina je međutim drugačija. Sagrešenje ne narušava samo naš odnos sa Bogom tj. datu pravdu, već čini da gubimo i pravo na uračunatu pravdu.

„Kad kažem pravedniku (opravdanim uračunatom pravdom) da će doista živeti, a on se pouzda u pravdu svoju (datu pravdu) pa učini nepravdu, od sve pravde njegove (i date i uračunate) ništa se neće spomenuti, nego će poginuti s nepravde svoje koju učini.” (Jez.33,13)

Učinjeni namerni greh ukida naše opravdanje, tako dugo dok se veza sa Bogom ponovo ne uspostavi kroz ponizno traženje oproštenja i Gospodnje primanje. Kao što je to opisano u poruci crkvi u Efesu, nakon što je vernik pao, on mora da počne sve iznova.

Moramo da istaknemo da pojedinačni greh ne ukida opravdanje, jer se vernik koji ljubi Hristovu pravdu i navikao da je traži i da je ima, kaje tako brzo, maltene dok još čini prestup, tako da se prekid veze sa Bogom uopšte i ne primeti.

Pravi vernik traži datu pravdu i ne oslanja se samo na uračunatu. Slika za to je Ahsa, Halevova kćerka. Pored zemlje koju dobija u miraz, ona još preko toga od svog oca traži izvore. Nju je na to nagovorio muž, što je slika za to da nas Hristos poziva da se ne zadovoljavamo uračunatom pravdom, koja je bez date kao suva zemlja bez ploda.

To je ono što Hristos kaže da ko ima, daće mu se još više, a ko nema uzeće mu se i ono što ima.

Oni koji su vernici samo po imenu, odaju utisak kao da se na nebeskom sudu sudi uračunata pravda. Pošto je pisano da se svima treba javiti na Božjem sudu (dakle i vernicima), i na drugom mestu da će nam se suditi po delima, sledi da se na nebeskom sudu sudi data pravda, a nikako uračunata. To bi bilo kao da se ponovo sudi Hristu. Daleko bilo!

Na nebeskom sudu se ne sudi na osnovu greha koje je vernik učinio, nego na osnovu pravde koju nije primio (Mat.5,19.20). Tako da će onaj koji nije sarađivao sa Svetim duhom na svom spasenju, izgubiti i uračunatu pravdu. Ovu istinu opisuje Hristova priča o čoveku koji je došao na svadbu kraljevog sina (slika uračunate pravde, spajanje božanskog i ljudskog) bez svadbenog ruha (date pravde).

Spasenje

Hristos je zaista spasio svakog čoveka. “Jer se uzdamo u Boga Živog, koji je Spasitelj svim ljudima, a osobito vernima.” (1 Tim.4, 10). Ne kaže se da je Isus spasenje omogućio kako se to često propoveda. To bi značilo da se Njegovom delu spasenja još nešto mora dodati, ili da mi imamo udela u spasenju. Pismo posmatra sve ljude kao spašene, bez obzira na njihovu veru ili neveru. Oni koji Hrista prihvataju kao ličnog Spasitelja, dakle vernici, Njegovo spasenje koje je već savršeno obavljeno prihvataju, a ne ostvaruju. Tada tek mogu da se okoriste onim što i drugi imaju, ali za to ili neznaju ili odbacuju, kada priznaju i prime ono što je za njih obavljeno.


Kada je Hristos stao iznad čoveka koji je bio oduzet, i koji je tog dana spušten pred Njega sa krova, postavio je pitanje prisutnima: "Šta lakše reći: Opraštaju ti se gresi; ili ustani i hodi?" Svakako je lakše reći da su mu gresi oprošteni. Njegovo isceljenje je došlo samo kao znak da je to zaista tako. Kao potvrda da je Hristov otkup stvaran. U trenutku kada mu je Hristos naredio da ustane, vera ovog čoveka je dobila neshvatljivo jak poticaj i on je primio ozdravljenje.

Hristos je poneo naše bolesti i naše grehe. Bolesnik je već ozdravljen u Hristu. Ako je Božja volja to ozdravljenje će se pokazati na nama, kada to potražimo. Pošto je to neosporna istina, da je Hristos izlečio sve ljude koji su verovali, isto je tako i sa gresima.

Nama je isto tako lako danas reći svakom čoveku sa kojim dođemo u susret da su mu gresi oprošteni. Hristos je to učino lakim. Hristos je zaista sve grehe, i prošle, i sadašnje i buduće koje ćemo učiniti, poneo i platio cenu za njih. Oni su u tom smislu oprošeni, ne predstavljaju više nepremostivi problem između nas i Boga. Kada činimo greh mi činimo oproštene, bivše grehe.

Mi ne možemo smatrati da su nam gresi oprošteni tek tada kada primimo oproštenje. Oni su oprošteni pre nego što smo i pomislili i znali za oproštenje. Propoved vere i širenje ovog znanja je bitna radi toga da se ovo spasenje od bolesti i greha pokaže na nama. Kada je Isus dobio pitanje u vezi slepca na vratima Jerihona, ko je kriv za njegovu slepoću, i ko je sagrešio, odgovorio je da je njegova slepoća tu da bi se pokazala Božja dela na njemu, tj Božje spasenje, opraštanje i iscelenje. Ono što se treba pokazati je ono što je sve vreme tu.

Tako je Isus sprečio da se grehu da takva prevelika važnost, kao i našem udelu u spasenju. Spasenje je delo Njegove milosti, koju treba večno slaviti i uzdizati, pazeći da u svom razumevanju i životu, ne oduzmemo Bogu ni jedan deo časti koja mu pripada za Njegovo spasenje.

Hristova vera

Gal.2,15.16: Mi koji smo rođeni Jevreji, a ne grešnici iz neznabožaca, Pa doznavši da se čovek neće opravdati delima zakona, nego samo verom Isusa Hrista, i mi verovasmo Hrista Isusa da se opravdamo verom Hristovom, a ne delima zakona: jer se delima zakona nikakvo telo neće opravdati.

Da li je Pavle ovde mislio da su oni Jevreji, i zbog toga nisu grešnici? Nipošto, jer on odmah dodaje da oni veruju u Isusa radi opravdanja. Oni su samo Jevreji grešnici, a ne neznabošci grešnici. I čime god se mogu pohvaliti kao Jevreji, radi Hrista se moraju ubrojati u izgubljene. Ništa im ne vredi osim primanja vere u Hrista, i pošto je to tako, jasno je da se grešnici iz neznaboštva takođe mogu spasiti direktno verom u Hrista, bez da ispunjavaju mrtve forme koje Jevrejima ništa nisu vredele, i koje su bile date u velikoj meri kao posledica njihove nevere.

„Istinita je reč i svakog primanja dostojna da Hristos Isus dođe na svet da spase grešnike“ 1. Tim.1,15. Svi su sagrešili i stoje pred Bogom jednako krivi, ali svi, bez obzira na rasu ili poreklo, mogu da prime ovu reč: „Ovaj čovek prima grešnike i jede sa njima.“ Luka 15,2.

Obrezani grešnik nije ništa bolji od onog koji greši kao neobrezan, grešnik koji je pripadnik crkve nije ništa bolji od onog koji je izvan. Grešnik koji je prošao kroz obred krštenja nije bolji od onog grešnika koji nikada nije uzeo učešća u nekom religijskom obredu. Greh je greh, i grešnici su grešnici, bilo da su u crkvi ili izvan. Ali hvala Bogu, Hristos je žrtva za naše grehe, kao i za grehe celog sveta. Ovde je nada za neobraćenog člana crkve, kao i za grešnike koji nikada nisu uzeli Hristovo ime. Isto ono jevanđelje koje se propoveda svetu, mora biti propovedano crkvi, jer postoji samo jedno jevanđelje. Ono služi za obraćanje grešnika u svetu, kao i onih grešnika koji se izjašnjavaju kao članovi crkve. I u isto vreme ono obnavlja one koji su zaista u Hristu....

I sada, Božji zakon je pravednost. Vidi Rim. 7,12; 9,30.31: Ps. 119,172. Pavle je tako visoko cenio zakon, da je verovao u Hrista za pravednost koju je zakon zahtevao ali je nije mogao dati: “Jer što zakonu beše nemoguće, jer beše oslabljen telom, posla Bog sina svog u obličju tela grehovnog, i za greh osudi greh u telu. Da se pravda zakona ispuni u nama koji ne živimo po telu nego po duhu”. Rim.8,3.4 Zakon, koji proglašava sve ljude grešnicima, ne može da ih opravda osim da proglasi da greh nije greh. I to ne bi bilo opravdanje, već kontradikcija.

Hoćemo li reći, “dajte onda da uklonimo zakon”? Uporni grešnici bi rado da uklone zakon, koji ih proglašava krivim. Ali Božji zakon ne može biti ukinut jer on prestavlja život i karakter Boga. “Tako je, dakle, zakon svet i zapovest sveta i pravedna i dobra.” Rim.7,12 Kada čitamo pisani Božji zakon, mi vidimo šta su naše dužnosti. A mi ih nismo ispunili. Zbog toga smo krivi.

(iz Vagonerove knjige «Glad Tidings»):