Iskustva sa Rodosa

Iskustva sa Rodosa, prvi deo

Do odluke da putujem za Rodos je došlo na sledeći način. Irena je sa devojčicama trebala da provede tri sedmice kod svoje majke koja stanuje u gradu Rodosu, na ostrvu Rodos. Tu takođe žive i njena dva brata.

Već na početku svog boravka, ispričala je majci da je upoznala nekog, i da se stvari odvijaju tako da može da računa sa time da ću jednog dana želeti da je upoznam kao moju buduću taštu.

U životu njene majke religija igra najvažniju ulogu. Ova žena vrlo revnuje za Boga i grčku pravoslavnu crkvu. Sva njena deca su bila usmeravana tako od najranijeg detinjstva. Imala je najiskreniju želju da svojoj crkvi podari dobre vernike, svoju decu vaspitanu u dobrom pravoslavnom duhu. Međutim, to nije išlo onako kako je ona to htela. Sila sveta sa jedne strane, i njena nemogućnost da predstavi svoju veru u Boga kao privlačnu, životnu silu koja ljude menja na dobro, su učinile da nijedno od njene dece nije pošlo upravo tim putem. Njeni sinovi, iako vernici, nemaju običaj da veru praktikuju u svojoj nacionalnoj crkvi, a Irena je još kao vrlo mlada, pod stegom prestrogog kućnog reda odselila od kuće, udala se, a nedugo zatim primila krštenje u Zajednicu Jehovinh svedoka. Sve ove okolnosti su njenu majku veoma razočarale. Ona se osetila dužnom da povremeno čak i prekine kontakt sa svojom kćerkom zbog njenog izbora.

Sada je imala razloga za blago zadovoljstvo. Irena već mesecima ne posećuje svoju zajednicu, i upoznaje nekog Srbina. Pošto su Srbi uglavnom pravoslavci, bila je vrlo zadovoljna razvojem situacije sa njenom kćerkom.

Sve je to trajalo dok nije u Ireninoj sobi otkrila Luterovu Bibliju, koju sam joj pozajmio da je čita za vreme odmora. Preko par direktnih pitanja o meni, njena sumnja je bila potvrđena, da ja nisam običan pravoslavac, već neko ko je slično njenoj kćerki, na osnovu osvedočenja izabrao krštenje u Hrista u jednoj drugoj zajednici. Meni je zaista žao ove žene. Malo joj ljudi želi tako dobro kao mi, ali njeno iskustvo i spoznaja je takva, da ona iskreno pati zbog toga što smo mi takvi. Da ne živimo po tradiciji, ili pod bilo kakvim ljudskim autoritetom, čak i u vlastitim crkvama. Mi moramo živeti po onome kako smo osvedočeni, kako smo primili i kako nam je savest kroz Božju Reč formirana.

Ovo nisu bili laki dani za Irenu i decu, jer moja tašta nije uspevala, a ni htela da sakrije svoju ljutinu. Bili su to dani nemira i svađe. Stotine nemih ikona sa zidova njene kuće su bili svedoci vrlo teških reči na račun naše vere i naše ljubavi jedno za drugo. Naše devojčice su ionako već imale dosta iskustava iz prošlosti u kojima su prepoznale da njihova baka ima reči ljubavi, uvažavanje samo za pripadnike svoje crkve, sveštenike, duhovnike, kao i strane osobe, „prolaznike“ kroz njen život. Da li je ljubav prava, testira se u našem odnosu prema bližnjima, onima koje susrećemo svaki dan i delimo život sa njima.

U međuvremenu, u svojoj samoći ovde u Nemačkoj, imao sam vremena za molitvu u vezi Irene i svega što smo doživeli kroz dva do tri meseca zajedničkog druženja. U ovim danima sam dobio konačnu potvrdu i sigurnost da je to osoba za mene. To se desilo onoga trenutka kada sam u jednom njenom pismu pročitao sledeće reči za kojima sam tako dugo čeznuo i tražio osobu koja će ih izgovoriti: „Tvoj Bog moj Bog, i tvoj narod moj narod“.

Imao sa mučan osećaj u vezi sukoba koje je imala sa svojom majkom. Često je plakala i govorila da ne veruje da može još dugo da izdrži dole. Ovaj problem smo izneli pred Boga i molili se. Nakon određenog vremena odgovor nam je došao kroz jedan Irenin san. U tom snu je razgovarala telefonom sa mnom i rekla mi: „Ukoliko ne dođeš za Rodos biće prekasno.“

Imao sam duboko uverenje da je kroz san govorio Bog. To prekasno sam razumeo da se odnosi u prvom redu na Ireninu majku a i njenu braću koja su mogla kroz celi nemir koji je neprijatelj posejao, da steknu pogrešan utisak, koji bi kasnije bilo teško popraviti.

Druga potvrda da je stvar bila od Boga su okolnosti u kojima sam dobio otvorena vrata za put. Prvo je bilo da sam dobio slobodno na svom poslu u jedno nezgodno vreme, a drugo, vrlo povoljnu avionsku kartu usred sezone godišnjih odmora.

Moj put do Rodosa su pratila vrlo lepa osećanja, unutrašnji i spoljašnji znaci Božjeg odobravanja. Grčku volim iz celog srca zbog bogate istorije i prijatne klime. Zadnji put sam tamo bio još 2001. Nikada neću zaboraviti posetu Areopagu, mestu gde je Pavle održao propoved Atinjanima. Jednostavnost tog mesta, taj obični kamen, obeležen jednostavnom pločom, i tako mali broj ljudi koji su se za to interesovali, nasuprot tolike gomile oko Akropolisa, pomisao o apostolu koji je tako velike deonice prelazio pešice noseći Jevanđelje, naterala me da briznem u gorki plač zbog svojih greha i greha mog naroda.

Grčka je za Srbe vrlo prijateljska zemlja. Ovde Srbe smatraju svojima, prijateljskim narodom. Postoje velike sličnosti u mentalitetu, otvorenost i gostoprimljivost. Prednost Grka je i to što su kroz turizam stekli iskustvo sa ljudima različitih nacija, u čemu su dobili na toleranciji i poštovanju običaja i kulture drugih. Rodos čuva spomenike kulture iz islamske i italijanske faze istorije. Naš narod je dugo izolovan, i osuđen na to da se meri sam sa sobom, skeptičan prema nepoznatom i stranom. Našem čoveku je teško da ostavi slobodu drugima, i da ceni različitosti, da uči od drugih i usvaja kao svoje ono što je dobro. Primetno je, međutim, da su Grci mnogo veći tradicionalisti. Imaju visoko mišljenje o svojoj duhovnosti, i vide je na stepenu iznad drugih naroda. Grčka je kolevka evropske kulture i pravoslavne vere, kako oni to vide. Svoju tradiciju ne napuštaju čak i kada nosi protivrečne elemente. Tako da možete na svakom koraku da vidite da se zajedno nude na prodaju simboli tradicionalnog hrišćanstva i pantenona bogova grčke mitologije.

Dok sam sletao na Rodos, i posmatrao kroz prozor aviona, u svojoj mašti i viziji sam video jedan jak misionski centar Jevanđelja. Odavde brzo može da se stigne do Turske, Palestine, Egipta i Balkana. U vreme kada jednostavne istine ponovo zasijaju svojim svetlom Bog će otkriti svoje ljude koje sprema na ovom mestu, i ja sam goreo od želje da neke od njih već sada upoznam.

Dočekali su me Irena sa devojčicama i njena braća. Od prvog trenutka sam video da su to i moja braća po duhu. Jednostavni, srdačni momci, sa kojima se u svako vreme možeš udubiti u razgovore o bilo čemu, koji dele zadnje što imaju i stavljaju lepotu karaktera na prvo mesto vrednosti.

Osim gomile turista na ulicama u toploj mediteranskoj noći, prva osoba koju smo slučajno sreli u blizini apartmana koji je Irena uz molitvu za mene pronašla i iznajmila, bila je njena majka. Prošla je pored nas, ne zaustavljajući se, osoba ponosnog držanja, potpuno bele kose. Do danas me nije napustio utisak dubokog poštovanja prema njoj. Cenim ljude koji se striktno drže svojih ubeđenja, i uvek gajim velike nade za njih.

Sutradan je došlo i do prvog susreta u njenoj kući. Dočekala me veoma ljubazno, sa određenim odstojanjem, uvek naglašavajući da lično ništa nema protiv mene. Vrlo su joj bila važna pitanja mog porekla, i ja sam joj objasnio sve o mojoj porodici, religiji, tradiciji i narodnosti. Objasnio sam joj da sam vaspitan u komunističkoj porodici, koji su uzroci prihvatanja komunizma i odbacivanja pravoslavlja. Govorio sam joj o svom putu traženja, odnosa prema našoj nacionalnoj crkvi i tradiciji, i uzrocima mog izbora. Predstavio sam se kao čovek koji ne veruje za sebe da je u svemu u pravu, ali da moram da živim po svojoj savesti i onome što sam shvatio da je dobro, da se bojim Boga i volim Njegove zapovesti i žrtvu koju je prineo za nas.

Objasnila mi je svoj stav, da ne može da da blagoslov na brak svoje kćerke, ako on nije sklopljen sa pravoslavcem i u Pravoslavnoj crkvi. Ja sam joj objasnio da je Pravoslavna crkva moja crkva i mojih očeva po tradiciji, ali da ne živim po svemu što ta crkva uči, što mi savest ne dozvoljava, i obratno da držim nešto za ispravno što se u mojoj crkvi ne uči. Objasnio sam joj da je to moj stav po pitanju ne samo Pravoslavne, nego i svih ostalih hrišćanskih zajednica, pa i moje u kojoj sam primio krštenje. Rekao sam joj da težim životu u kome idem samo po onome kako me Bog vodi. Na njeno pitanje da li bi pristao da se venčamo u pravoslavnoj crkvi, odgovorio sam da i ja i Irena o tome razmišljamo ko će da nas venča. Mi se molimo Bogu da nam to pokaže. Ukoliko ona zna sveštenika koji zaista živi Bogu po volji, i da je kao što piše Pismo da sveštenik treba da bude, onda mi nemamo ništa protiv. Na te moje reči je reagovala dosta nestrpljivo, jer je smatrala da se podižem iznad autoriteta sveštenika u njenoj crkvi, koji su sluge Božje, čije duhovno stanje mi ne smemo da ispitujemo. Navela mi je iste biblijske argumente za to koje čujemo i u drugim crkvama kada se pomene pitanje sveštenstva. Hristos je rekao, rekla je, da činimo ono što oni govore, ali ne ono što oni čine. Njihova je stvar njihov odnos sa Bogom, i oni sami za sebe moraju dati odgovor. Mi ne možemo njima da sudimo. Kada sam ja pitao zašto ne možemo, jer Biblija kaže da mi treba da sudimo one koji su unutra, ona je odgovorila da su oni sveštenici, iznad nas, predstavnici Boga, Hrista i svete Marije. Vrlo je veliki greh što mi ne priznajemo Mariju kao sveticu.

Ko je taj koji postavlja sveštenike, i uopšte poziva ljude na delo službe? Ako je to crkvena organizacija, onda bi ovoj ženi morali dati pravo. Međutim ako je to Sveti Duh, Hristov zamenik, onda bi dokaz svešteničkog poziva jednog čoveka morao biti ne ckrvena mantija, svedočanstvo završene teološke škole, potpis crkvene organizacije na nekom papiru, nego njegov sveti život. Kada je Melhisedek sreo Avrama, ovaj ga je prepoznao unutrašnjim svedočanstvom Svetog Duha kao sveštenika, većeg od sebe. Tada mu je dao i desetak koji pripada sveštenstvu. Ako bi čovek mogao da živi svetim životom bez Boga, i ako nije moguće prepoznavati ljude po Hristu, a ne po telu, kao što Pismo u 2 Kor.5 kaže, onda bi se mi mogli prevariti u prepoznavanje da li je neko sveštenik Boga ili ne. Međutim mi verujemo Pismu. Bez prava da podcenjujemo postojanje crkava, organizacija, sveštenstva, što je isto Bog dozvolio iz određenih razloga, bez želje da nipodaštavamo službenike organizacija, mi se istovremeno uvek okrećemo Bogu i kod Njega sve proveravamo. To znači, Gospode, ja vidim čoveka koji mi prilazi sa odrađenim autoritetom. Pokaži mi molim te od koga to dolazi Da li je to od Tebe, i kakav ja odnos prema njemu treba da zauzmem? Tako te molim jer ne želim da pogrešim odbacivajući ono što je od Tebe, ili dajući čast nekom sistemu koji je protiv Tebe. Ako je duša iskrena, biće nagrađena odgovorom na ovakvu molitvu.

I tako je žena, koju bi tada najradije zagrlio i nazvao svojom majkom, ostala iza svojih vrata koja je preda mnom zatvorila. Ja više nisam smeo da ulazim pod njen krov. U narednim danima sam dolazio do terase pred vratima i tu sedeo. Tako sam mogao da razgovaram sa komšijama i da mnoge od njih upoznam i dobijem uvid u njihov život i razmišljanje. Sve ima svoje prednosti.

Ona je odbila da blagoslovi naš brak. Irena me taj dan otpratila do moje sobe. Ispričala mi je o tome kako je došla do nje, kako se molila Bogu za svaki korak. Ispostavilo se da je majka vlasnika apartmana, isto tako pobožna pravoslavka, koja čak vrlo dobro poznaje njenu majku, i jako je voli i ceni. Sreli smo je na ulaz u našu zgradu. Pričala je neko vreme sa Irenom, a onda je stavila ruke na njenu glavu, i pozdravila nas. U mojoj sobi se Irena rasplakala. Objasnila mi je šta joj je ova žena rekla. Irena joj se od prvog dana jako svidela, na prvi pogled. Čula je da traži sobu za svog budućeg verenika, i da planiramo veridbu na Rodosu, nakon upoznavanja sa njenom majkom. Ova žena se uplašila za Irenu, da ne čini neku grešku. Ako takva osoba naiđe na pogrešnog čoveka, mogla bi mnogo da propati. U tom trenutku, kada smo bez blagoslova napuštali moju taštu, ona nas je srela i ponovo na prvi pogled, izgubila razlog sveg strahovanja za Irenu. U tom trenutku je ona izgovorila blagoslov nad našim brakom. Ona nije znala šta čini. Nije nikada saznala o našem sukobu sa Ireninom majkom. Sa velikim strahopoštovanjem smo izašli pred Boga da mu zahvalimo, što je našao ruke koje su prenele izgubljeni blagoslov.