O sumnji

O strašnoj sumnji u sve što je sveto, kojom su
pogođeni neki između Božje dece

. "A oči im se držahu da Ga
ne poznaše." (Lk. 24,16)


Među najoštrije šibe koje Bog upotrebljava da bi nas učinio mekim, bogobojaznim, duhovno siromašnim itd. je kada povlači Svoju ruku od nas, ostavlja nas da budemo u mraku i isto tako dozvoljava Sotoni da nas "rešeta", "ćuša" i da uleva u naša srca sumnju u sve što je sveto.
Ovo je nešto u čemu se ne podrazumevaju svi hrišćani. Isto tako ne vidimo to u svako vreme, ali je zato možda još nužnije za određene periode. - Bilo je jedno vreme, divno vreme kada su učenici gledali Isusa licem u lice; " i videli su Njegovu slavu, slavu kao jedinorodnoga Sina od Oca, punog blagodati i istine", da, mogli su u dečijoj naivnosti i ljubavi nasloniti svoje glave na Njegove tople grudi i slušati reči nebeske mudrosti sa Njegovih usana. Međutim dođoše druga vremena, - dođe vreme, o kojem je On njima rekao:" Evo vas ište sotona da bi vas činio kao pšenicu"; "Još malo i nećete me videti, i opet malo pa ćete me videti" i vi ćete "zaplakati i zaridati" (Lk. 22,31; Jov.16,19.20). I takav jedan čas je i došao, jedna takva "oblast tame" ih je prekrila, da nisu prepoznali svog Gospoda, i pored toga što Je stajao pred njima, da, i pored toga što se pojavio sa Njemu svojstvenim osobinama, svojim probodenim rukama i stopalima i dubokim ožiljkom svojih probodenih rebara. Ali, " oči im se držahu" reči su Jevanđeliste, "da Ga ne poznaše." Ovo se dešava još uvek i danas i bilo bi dobro ovaj predmet razumeti. Neka Gospod da svoj blagoslov ovim redovima, tako da bi mogli poslužiti nekoj duši u potrebi, u vreme nevolje!
Najpre moramo zapaziti da mi ovde ne govorimo o namernoj neveri nepokajanih ljudi, njihovim rečima otpora i svađe protiv istine, niti o takozvanom "slobodoumlju". Ne, mi ovde govorimo o pokajanim i vernima, čija su srca pogođena od Đavola mučnim sumnjama u njima najskupocenije istine. Oni ništa ne žele tako rado kao da mogu da najtvrđe i najsigurnije veruju u svaku Božju reč. Međutim, oni to ne mogu. Oni su napadnuti protiv svoje volje strašnim sumnjama i nepoverenjem, tako da sumnjaju u sve sveto, u božansko poreklo Biblije, u život nakon ovog, čak i u samo Božje postojanje. Tome se često pridružuju i strane, bogohulne misli i žestoka gorčina protiv dobrog Boga. Na veliku strahotu vernika, ove misli se pojavljuju u srcu čak i za vreme molitve. Kada se ovakva iskustva pojavljuju nakratko i brzo se završavaju, nemaju naročitu važnost. Međutim neki između Božje dece upadaju u jednu tako dugotrajnu, i kako se njima čini beskrajnu, mračnu tamu sumnji, kao da moraju da potpuno nestanu.

Božja namera u vezi sa vremenom sumnji

Veoma je jasno da je onaj koji to sve izaziva niko drugi do sam besni i zli đavo, sa svojim "vatrenim strelama", kojima on lovi i progoni sve one koji traže svetost. Mi znamo da ga Bog drži na uzdama, tako da zli neprijatelj ne može da nam ništa naudi bez dozvole velikog Boga. U prvom poglavlju knjige o Jovu stoji da "Sotona iziđe pred Gospoda" i da ga je zamolio da može da kuša Jova; i Hristos kaže: "Evo vas ište Sotona da bi vas činio kao pđenicu". Zato kaže Jeremija: "Ko je rekao što i zbilo se, a Gospod da nije zapovedio? Ne dolaze li i zla i dobra iz usta Višnjeg?" (Plač 3,37.38). Iz tog razloga je bitno u ovome svemu videti Boga i istražiti, šta bi mogla biti Božja namera i namisao, zbog čega On dopušta da tako nešto dođe na nas; i tako ćemo onda saznati kako i kada će se proba završiti, naime kada je Bog sa time dostigao svoj cilj. Bog ne čini ništa bezrazložno, "Jer ne muči iz srca svog ni cveli sinove čovečje." (Plač 3,33) nego "gde je potrebno" kao što Petar kaže: "Kome radujte se, premda ste sad malo (gde je potrebno) žalosni u različnim napastima, da se kušanje vaše vere mnogo vrednije od zlata propadljivog koje se kuša ognjem, nađe na hvalu i čast i slavu, kad se pokaže Isus Hristos;" (1 Pet.1,6.7).
Kroz ovo ćemo biti upućeni na pravi put, da bi izmakli mraku sumnji i plamenu paklenom. "Gospode Ti si nas razdro, ti ćeš nas i isceliti; Ti si nas udario Ti ćeš nas isto i zaviti"! "Ti vodiš u pakao i ponovo napolje". Ovde ne pomaže nikakva ljudska moć i veština; ali poniziti se pod silnu ruku Božju, to pomaže. Sigurno je da će duša u iskušenju jedamput moći da vidi dokaze o božanskom poreklu Biblije, kao i unutrašnje i spoljašnje dokaze, tako da će se ne samo oduševiti nego i obradovati. Ali se ovo ne dešava pre nego što se ne pruži jedna druga pomoć, ne pre nego što Bog kaže duši: "Progledaj!" i Sotoni: "Odlazi odavde!" i oluji "Ćuti i prestani!" Ne pomaže ništa što sunce sija i stvari se prikazuju bliže, kada su naše oči pokrivene debelim pokrivačem. Ne koristi ništa, što je dokaz sam po sebi jasan i drugima jasan kao sunce, - ništa ne pomaže dok je duša u sotoninom rešetu. Duša prvo mora da dođe do jasnoće i do spoznaje. Možemo primetiti da se ova iskušenja nalaze uglavnom u pomućenju uma. Jačina Sotoninih napada nije toliko u nekim odlukama ili razlozima, nego mnogo više u nemiru, mraku i pometnji, koje on izaziva, ili , kako je to Isus nazvao, u "rešetu" u kome nas Sotona baca tamo i ovamo, kao pšenicu u situ, tako da izgubimo i najmanju jasnoću o sebi samima; isto kao što je pšenično zrno kroz rešetanje tako bacano na sve strane, da više nije moguće naći i zajedno okupiti zrna koja su pripadala istoj njivi. Sve dok traje ovo rešetanje ne važe nikakvi dokazi. Duša je u ovo vreme kao glineni sud koji je rasut u hiljadu komadića, u koji se više ništa ne može usuti.
Ali kako se može u ovo vreme poniziti pod silnu ruku Gospodnju i istinu kada se čak postavlja pitanje da li postoji istina i Bog? E da, to je ono čudno u sumnji hrišćana. Oni istovremeno imaju iznutra duboku svest o Božjem postojanju i istini. Inače se ne bi toliko mučili zbog sumnji, samooptuživali i proklinjali se kao što to čine.
Kakva je to Božja namera u tome, da on dušu prepušta samoj sebi i Sotoni, da bude kušana i rešetana sumnjom, to se može poznati iz samih sredstava ili okolnosti tih iskušenja, kao i iz same Božje reči. Kada duša, koja inače ne traži niša više nego pravo da veruje u svog Spasitelja i da ga ljubi iz srca, postane tako jadna, mračna i smetena, da posumnja čak ima li Boga, - kada postane tako slepa, da ne vidi i ono što vidi i najneupućeniji paganin, da jednom takvom velikom i divnom delu, kao što je to svet, mora da postoji Tvorac, - kada pri tome postane tako čudna i đavolska, da podiže iz svog srca gorke optužbe protiv dobrog i velikog Boga upravo tada kada Mu se hoće pomoliti i kada je zbog toga tako uplašena, potpuno rastrojena i mučena kao u ognju, ali se ne može osloboditi već radi i radi na tome da nađe početnu tačku, jednu sigurnost na bilo koji način, ali ništa ne nalazi već je bacana neprestano na ovu i onu stranu, - oh, tada ona konačno dobro uči, šta je čovek, šta mogu naš razum i svetlost, naša snaga i naša slobodna volja ! Tada ona uči razumeti to, šta je nesrećni pad u greh doneo sa sobom. Tada ona uči ceniti i najmanje mrve milosti Hleba života koji je sišao sa neba - umesto da joj se gadi od izobilja! Da, tada ona uči, da se opominje toga, da verovati ne stoji u ljudskoj moći, već da je to Božji dar. Pre toga može se misliti da se ovo zna, i da se ovo saznanje lako izgovara da smo mi ništa i ništa ne možemo, da mi čak "ne da smo vrsni od sebe pomisliti šta, kao od sebe"; ali to čovek ne misli nikada pravo, sve dok to ne nauči kroz ovakvo ili neko drugo iskušenje. Adamova deca u osnovi stalno misle da su oni nešto, da nešto mogu učiniti i biti. Ovo je u celoj čovekovoj prirodi najteža zaraza od onog trenutka kada je stara zmija posejala u naša srca seme ponosa svog duha svojim rečima: "Bićete kao bogovi znajući šta je dobro a šta zlo." (1 Moj.3,5) Međutim, sada je čvrsta Božja namera tu da nas ispravi i izbavi putem koji ide suprotno od onoga na kojem smo pali. Bog želi da mu se putem kojim smo otišli od Njega ponovo vratimo i da mu povratimo ono što smo mu ukrali, naime čast Božju. Zato je celi put obraćenja i novorođenja tako postavljen, da bi smo postali poniženi, posramljeni i poništeni. Gle, to je upravo tajna hrišćanstva. Zato se hrve Bog sa nama u tami noći tako dugo i obara nas sve dok više nikad ne hodimo tako ponosno i uspravno, već moramo osetiti da nam je stegno iz zglavka iščašeno. (1 Moj. 32,25)
Mi trebamo naučiti da nije dovoljno samo to što mi nemamo nikakvu zaslugu pred Bogom, i da nam On kroz našeg Spasitelja mora darivati milost iz čiste milosti, već da nam On mora pokloniti isto tako milost i dar, da bi iste mogli primiti, da nam on isto mora pokloniti veru. Da, mi moramo učiti da za našu veru nije dovoljno da ona ima istinit i siguran predmet, nije dovoljno da nam je Bog dao čvrstu istinu za koju se možemo držati; već se zahteva još da nam Bog pored toga da još i samu veru, da nam da ruku, kojom bi se mogli uhvatiti za taj predmet. Nije dovoljno što nam je On dao sunce i svetlost; On nam mora dati još i oči, pre nego što možemo videti bilo šta. Istina, bio je to pravi Hristos koji je stajao preko puta Marije na grobu i koji je pešačio sa dva učenika prema Emausu; pa bio je po Sebi isto tako prepoznatljiv , kroz svoje rane više nego ikada ranije, i pojavio Se pred njima; a ipak se desilo da: "oči im se (kroz rešetanje koje je On prorekao) držahu Ga ne poznaše." I dok je lomio hleb u Emausu "otvoriše im se oči" kaže Jevanđelist, "i prepoznaše Ga" (Lk.24,31) i ponovo st.45, o jedanaest učenika kojima je došao Isus dok su vrata bila zatvorena, kaže: "Tada im otvori um da razumeju Pismo". To je ono što je potrebno u ovom kušanju. Nakon toga smemo videti i znake i dokaze u prilog istine. U međuvremenu važi to, samo da gledamo na Njega i da slušamo Njegove Reči, i tada kada još nismo kao i učenici došli do punog uvida; tada On hoće otvoriti i naš um.
Pored ovog navedenog glavnog razloga, zbog kojeg Bog dozvoljava Sotoni da nas gađa sumnjom, On još želi da nas ovim teškim metodom jednim delom nauči da još više cenimo Reč i dar vere, a delom da smo poslušni Njegovoj volji sa još većom predanošću.
Kada hrišćanin počne da se gadi na nebeski hleb, da zapostavlja i odbacuje Reč, tada je prema pravdi Gospodnjoj ispravno da Mu On u tome samom oduzme svetlost . Istina, ne dešava se to uvek, ali dovoljno često se pokazuje da su duše koje pate od sumnje u Reč, kolebljivi i površni u njenoj primeni i da žele živeti od onoga što su do tada znali. Na taj način se ne može uživati u snazi Reči. Prvo, to leži u samoj prirodi stvari da onaj koji jednu određenu osobu viđa tek povremeno, nju neće na koncu i moći prepoznati, da onaj koji retko opšti sa Bogom kroz Njegovu Reč i tu Ga želi videti, i baca tek u brzini rasejane poglede, ne može videti i okusiti slavu Božju, nego na kraju u tome ne vidi ništa božansko. Kao što je već rečeno, Božji je pravedni ali u isto vreme i milostivi sud, da takav koji Njegovu reč uzima za tako pohlepnu, da za Njeno izučavanje nema vremena, mora iskusiti, kako je to kada mu se Reč Božja oduzme. Na ovaj način su mnogi ravnodušni postali vatreni i revni za Reč, tako da sada cene i mrvice hleba života, kojeg im je višak pre toga omrznuo.
Neposlušnost i nepokornost nasuprot Božjoj volji su isto tako uzroci zašto nam On oduzima svetlost. Naime, dešava se isto tako vernima koji inače, uopšte u svemu žele biti poslušni, da u određenim stvarima počinju da se odupiru Božjoj volji i da skreću sa puta, kao što je inače verni prorok Jona, i pored Gospodnje naredbe pobegao iz Ninive. I šta radi Gospod tada? Da, isto kao što je pustio da se Jona baci u more i da ga kit proguta, sve dok u strašnoj tami nije naučio da sluša i da se boji Gospoda i postane srećan da sme tvoriti Njegovu volju, tako čini Gospod još uvek. Kada se grešnik odupire Božjoj volji, Bog uzima svetlost Reči od njega, stavlja ga u tamni zatvor i na oskudno jelo, dok on ne omekša i svim srcem ne postane srećan da može uz svetlo Božje i sa mirom u duši da čini šta bi god Gospod zatražio, umesto da odbaci tu svetlost. I kada čovek ne samo što želi da razume Božju reč nego i da joj bude poslušan, tada on prima svetlost kao što je Isus rekao: "Ko želi da tvori Božju volju, znaće da li je ova nauka od Boga" (Jov.7,17).- Šta bi se o ovome ovde još moglo reći naučićemo nadalje u izveštaju i ispovesti jednog čoveka, koji je doživio ono što smo ovde izneli. On izveštava:

(Ovaj čovek je sam Rosenius, i predmet koji je on video kao presudan i kao Božju volju, za šta Ga je dugo vremena molio bez da je uslišen, je taj da mu Gospod da zdravlje i sredstva da bi mogao završiti svoje studije, da bi položio državni ispit i tako postao propovednik. Gospod mu nije uslišio tu molitvu i na taj način ga pokrenuo na delo kojim je kasnije tako obilno blagosloveno mnogo duša.)

"Divnom milošću našeg Boga živeo sam već osam godina u zajedništvu sa svojim Spasiteljem, jednim blagoslovenim životom i tek uobičajenim dečjim vežbama u raspravama i promenama, dok mi na kraju u godini 1839. nije, kako mi se činilo, uzeto celo moje nebo i nisam upao u jednu strašnju sumnju u sve što je sveto, i u paklene muke. Svakako, imao sam i dotada u nekoliko slučajeva napade iste vrste, ali je to bilo kratko i prolazno. Sećam se posebno jedne prilike, tri godine unazad, kada sam propovedao u jednoj seoskoj crkvi i kada su mnogi verni iz obližnjeg grada takođe posetili bogosluženje i svedočili o velikoj sreći koju su doživeli nakon propovedi. Tada me te večeri obuzeo takav žestok napad sumnje u celu Božju reč, da sam postao nemoćan i ne mogući stojati na nogama morao da legnem. Nakon nekoliko sati se ipak poboljšalo, tako da sam ponovo mogao gledati slavu Božju. Šta bi to trebalo da znači, razumeo sam nakon toga iz 2. Kor.12,7: " I da se ne bi poneo za premnoga otkrivenja, dade mi se žalac u meso, anđeo sotonin, da me ćuša da se ne ponosim." itd
Ali sa mojom dugotrajnom, potpunom pometnjom i do temelja uništavajućim tamnim sumnjama, tri godine kasnije, je bilo ovako: Živeo sam na jednom viteškom imanju na oko dva kilometra udaljenom od Stokholma kao privatni učitelj, u jednom strašno tmurnom mestu, gde za celu godinu nisam sreo ni jednu jedinu osobu koja bi pitala za Boga. Ovde sam imao jednu dugu i tešku borbu u tome što sam molio Boga za jednu stvar, koju sam smatrao za presudnu Božju volju, a da nisam nikako uslišen. Pre dok sam živeo u Upsali, molio sam se mnogo za isto, i sada je to u toku cele jedne godine bila moja prva i zadnja molitva. Pri tome nisam smatrao ni malo za hrišćanski da dodam: "Oče, ali ne kako moja volja, nego kako ti hoćeš", jer sam se molio za snagu i sredstva, za nešto što je, kako sam mislio, sama Bogom određena volja. I nakon što nisam tu silu i primio, našao sam se u jednoj stalnoj nevolji, ne samo zbog odsustva sile koju sam tražio već posebno kroz sumnju koju sam zasnovao na tome što nisam uslišen."Ne može biti Boga i Biblija ne može biti Božja reč, jer nisam uslišen u jednoj takvoj stvari", tako sam često razmišljao.O sumnji u to da sam ja pomilovan i u to da li je Bog prisutan,- o tome ne želim govoriti. Bilo je jasno da sam ja, u najmanju ruku, potpuno ostavljen od Boga. O Gospode! Nisam verovao da Ti možeš da se tako okrutno igraš sa bilo kojim od Tvoje dece! Tako sam potpuno zaboravio Tvoju reč: "Moje misli nisu vaše misli!" Pa kako sam mogao misliti da Bog u ovom pitanju ima drugačije mišljenje od mog? Kada je David bio voljan da sagradi Hram i preneo svoje pobožne misli proroku Natanu: "Vidi, živim u kući od kedrovog drveta, a Božji kovčeg stoji pod zavesama", šta je mogao prorok drugo da kaže osim: "Idi i čini sve što ti je u srcu, jer je Bog sa tobom". Kako je razmišljao kada mu se noću u snu javio Gospod i kazao: "Idi i reci sluzi mom Davidu: Ovako veli Gospod: Ti li ćeš mi načiniti kuću da u njoj nastavam? Kad nisam nastavao u kući od kad izvedoh sinove Izrailjeve iz Misira do danas, nego sam hodio u šatoru i u naslonu." (2 Sam. 7,1-6)? Nešto slično sam ja doživljavao. Na tom putu sam upao u najstrašniju sumnju. Svoju odlučujuću moć nada mnom stekla je na ovaj način: Jedne večeri sam se molio Bogu na kolenima u svojoj sobi. Odjednom sam se odvratio od svoje namere. Usred molitve sam skočio na noge i izgovorio bogohulne reči poput::" Ha! Kakva ludost! Sa kim to ja ovde pričam? Da li je Bog možda u mojoj sobi ovde? Ah, ne! Kakva ludost!" itd. U takvom stanju sam se bacio na krevet u mračnim, strašnim mislima, i tako i zaspao. Sutradan sam se probudio - bez Boga; proveo sam dan - bez Boga; otišao ponovo u krevet - bez Boga. Međutim, da li Bog ipak postoji, do tog zaključka nisam mogao da dođem sa potpunom sigurnošću. No sad sam imao dan i noć da razrešim jedno veliko pitanje: Ima li Boga ili nema? Moja sumnja se ipak nije dugo zadržala u takvoj najgrubljoj formi. Jedne večeri sam doživeo svetli čas, tako da sam čak sa određenom radošću mogao rimom da složim sledeće misli:

Svod nebeski, sunce, mesec, zvezde;
Rodna planeta u svom punom sjaju,
Bogatu mi reč stalno u srce gnezde:
Ima Boga! lekcija je što mi daju.

Nebo i zemlju, jer nije moglo samo,
Jakom rukom predvodi i stvara,
Onaj što postoji praodavno,
I nosi ime Svemoćnog vladara.

Ostalo je, međutim, drugo veliko pitanje: Da li Biblija sadrži Reč tog velikog Boga? Sa ovim velikim pitanjem sedeo sam dan za danom, očiju upravljenih u visine, razmišljajući o ovom i onom što sam znao iz filozofije, istorije i teologije, da bi pronašao bilo šta za i protiv što bi bilo posebno, tako da bi mogao pronaći bilo kakav odgovor i doneti odluku. Ali je sve bilo potpuno uzalud. Zgrada zaključaka i dokaza koju bi izgradio u toku jednog sata, bila bi srušena podmuklim prigovorima u toku sledećeg sata. Moja unutrašnjost je ličila na razbijen glineni sud, koji ništa nije mogao zadržati u sebi. U takvom stanju sam proveo nekoliko sedmica. Dečaci koje sam podučavao imali su manje strožu disciplinu, jer je učitelj mislima prebivao u dalekim predelima. I pored toga što sam bio u takvom nesretnom stanju, pojavila se i duboka briga, posebno kada sam razmišljao o svojim prethodnim sretnim godinama, kada sam imao toplu zajednicu sa svojim Spasiteljem, okušavao i gledao kako je dobar Gospod , verovao i razumevao dragocene istine Jevanđelja. Jer u prvim godima mog života u milosti imao sam mnoga divna iskustva o milosti i blizini mog Spasitelja, u periodima između školovanja okružen grupom sabraće po milosti , koji stajaše u vrelini i dragosti prve ljubavi. Običavao sam često letom provesti čitave dane u šumi, sa samo jednim parčetom hleba i knjigom u ruci, da bi neometan molio i vodio intimne razgovore sa svojim Spasiteljem. Uz to sam mnogo radio na prosvetljenju i probuđenju drugih, i postao oruđem blagoslova u Hristu za mnoge duše. I sada mi se taj život činio kao izgubljeni raj mojoj duši. Držao sam sebe otpadnikom i mrljom Božjeg naroda, koji će svojim poznanicima i onima koji razmišljaju o obraćenju biti predmet žaljenja i primer strahote. O, Ti Gospode mog života! Samo ti znaš strašne predloge i misli koje su se pojavile u mom umu, o od čijih me ostvarenja spasla samo Tvoja ruka i užas od pakla! O tome ne želim pričati ljudima. Pred Tobom ovde sada sedim, pod Tvojom milošću i senkom Tvojih krila! - Moj bol bi postajao posebno jak i suze bi mi tekle kada bi primio pismo od mojih dragih prijatelja, braće, očeva u Hristu, i kada bi im sam pisao. I bilo je čudno kako bi im ja, kome je vera bila tako potpuno skršena i koji je osećao tako strašnu sumnju, mogao najsrdačnije poželeti sreću smatrajući ih sretnicima i voljenima od Božjih anđela. Samo je za mene bilo sve izgubljeno.
Konačno, u takvom stanju napisah jednom starom prijatelju, prosvetljenom i iskusnom službeniku ckrve. Njemu sam opisao svoje stanje. Mojim najbližima nisam želeo ništa o tome pisati, da ih ne bi uznemiravao pre vremena. Ovaj sluga Gospodnji mi je odgovorio na najblaži saučesnički način. Glavni sadržaj njegovog pisma je bio, da samo nastavim da čitam tu staru i sumnjivu Bibliju pa makar đavo vikao kod svakog retka: Ko zna da li je to Božja reč? I dalje, da u molitvi čekam na Gospoda i pri tome se čuvam da mu nešto ne pripišem, već trebam voljno odricajućom poslušnošću slediti Njegove naloge. "Da dragi brate", tako je završio, "ne mogu ti dati nikakav savet bolji od ovoga; jer znam da u ovoj stvari nikakvu bolju reč od one od moga Gospoda: "Tako ako neko želi tvoriti Njegovu volju, poznaće da li je ova nauka od Boga" i opet: "Ponizite se pod silnu ruku Gospodnju da bi vas opet podigao u svoje vreme".
Ovo pismo dragog službenika je svakako ostavilo odmah dobar utisak na mene, - probudilo je u meni jednu malu nadu i pojam o tome, da bi mogao ponovo dostići veru i primiti svetlo; ali je taj dobar utisak brzo isčeznuo. Saveti koje je pismo sadržavalo, bili su nesumnjivo dobri, ali mi nisu pomogli. Proživeo sam iznova nekoliko tužnih sedmica u groznim iskušenjima. Na kraju sam osetio jednu posebu potrebu da se posavetujem sa nekim vernim, najbolje usmeno, jer bi tada mogao odmah izneti moje prigovore i čuti odgovore na njih. Ali kome da se obratim? To bi trebao biti jedan prosvetljen i iskusanj duhovnik. Naravno da prestonica ima mnoge propovednike, ali, mislio sam, "malo su radnici". O jednom u Duhu učenom, novorođenom i delotvornom dušebrižniku bi se sigurno čulo, jer "ne može se grad sakriti kad na gori stoji". Tako sam razmišljao. I upravo u tim danima sam čuo odjeke jednog duhovnog pokreta koji je odstupao od uobičajenih, - jedno hulno vrenje od strane sveta - sve dobri znaci. Bio je to jedan engleski propovednik po imenu Skot, oko koga se pokretalo. Ovaj, razmišljao sam, ima iskustva sa dušebrižništvom. On bi se morao razumeti u moje brige. Trebalo bi čuti šta on ima da kaže na to. Sa takvim mislima sam otišao u Stokholm i potražio engleskog propovednika. Poteran nevoljom izašao sam pred nepoznatog čoveka i brzo mu opisao celo moje stanje. Na to je on najpre odgovorio uopštenim, nekolikim jednostavnim i razumljivim opažanjima o vrsti tog iskušenja. Kasnije je rekao: "Vi ste studirali, i dobro znate teološke dokaze koji se obično navode u prilog božanskog porekla Biblije"? - Da - "Ali razumeo sam da oni trenutno više ne važe"? - Ne. - " Jedan dokaz koji je veoma jednostavan i upravo zbog svoje jednostavnosti veoma snažan želim da iznesem sada, naime: Ako Biblija ne sadrži, što za sebe tvrdi, reč Božju, čija je onda to reč? Da li su to zli ili pobožni ljudi‚ koji su sastavili tu knjigu? Da li je moguće da su zli ljudi napisali knjigu, koja tako umno, snažno i duboko opisuje upravo njih i njihovu prirodu i osuđuje ih? Isto je tako je nemoguće da su pobožni ljudi mogli napisati Bibliju, ako ona nije istinita; jer da li mogu pravedni ljudi sastaviti jednu gomilu laži i to izneti kao Božju reč? Zamisli da jedan vek za drugim oni izmišljaju jednu istu veliku laž, kao i stvari i čuda koja sva u celini ukazuju na jednu glavnu misao, - i sve bi trebalo da bude laž, - i oni to sve nazivaju Rečju Božjom?! Ne odnosi li se isto na svetog, snažnog i visokog Duha koji posvuda počiva na ovoj Knjizi? Ukratko, Biblija sama nosi svedočanstvo o sebi. Ona poseduje takav jedan duh, da onaj koji je poznaje, ali ne želi verovati da ona sadrži Božju reč, mora da prihvati najgrublje apsurde". Tako je govorio engleski propovednik. Pri tome je moju dušu probio takav zrak svetlosti i utehe, da su se u mojim očima pojavile radosnice, - to je bio trenutak takvog osveženja, kakve nisam imao sedmicama, čak mesecima. Nisam mogao ništa protivrečiti, naprotiv, samo sam tražio da mogu zadržati gledište koje sam primio. Dalje me je upozorio, da nastavim sa molitvom Bogu za Njegovo smilovanje i
sa čitanjem Biblije.

Trenutak izbavljenja

Međutim, trenutak izbavljenja još uvek nije otkucao. Došao sam kući, razmišljajući i iznova razmišljajući celu sedmicu i nađoh se ponovo u istom mraku. Jedno beskonačno, neizbrisivo "Ko zna? Ko zna?" činilo mi je sve nesigurnim.. Cela moja duša je bila u takvom mraku, takvoj pometnji i rešetanju, da nisam najmanje mogao videti ili sačuvati, kada bi ga uhvatio u jednom trenutku. Nakon sedmice dana došao sam ponovo kod dobrog engleza. Pitao me je, kako mi je bilo i da li sam oslobođen od mog iskušenja. "Ne", odgovorih, "sve mi je i dalje ostalo nesigurno". No, on mi dade jedan drugi, jedan sasvim neobičan savet. Rekao je: "Pretpostavljam, da se sada u srcu nisu pojavili samo protivargumenti protiv Pisma, već i dodatni koji opovrgavaju one koje smo izneli". - Da. - "Tada uzmite pero i napišite vaše prve kao i poslednje misli i nakon toga ih pažljivo i mirno razmotrite. U ovakvom iskušenju se neprijateljeva moć sastoji uglavnom u tome da rastroji i okrene misli. On je duh tame i ne voli svetlo, kao ni ozbiljno i temeljno istraživanje. U tome da će sada biti izveden na svetlo, on će biti razoružan. Stavite sve misli koje vam se pojavljuju na papir, za i protiv, i posmatrajte nakon toga koje među njima nose više težine." - Sa ovim čudnim savetom udaljio sam se, i Bog ga je tako obilno blagoslovio, da sam nakon tri dana došao do tako jake svesti o božanskom poreklu Biblije i istinitosti svega što ona sadrži, da sam se čudio i radovao, dirnut jedno dugo vreme drhtao i plakao u svojoj sobi. " Sve je istina, potpuna istina, božanski istinito, sve je i dalje tu što sam već oplakao kao izgubljeno"! Tako sam govorio. Video sam ne samo ono što sam i ranije uviđao, nego su moje oči bile potpuno obnovljene, tako da sam video sve još mnogo jasnije nego pre. Sada je sa mojom dušom bilo kao i u prirodi, nakon što teški oblaci i kiša i nevreme jedno dugo vreme zakrivaju nebo, i onda se sve to brzo ukloni takoda nema ni jednog oblačka. Tada je vazduh tako pročišćen, i sunce sija tako divno bljeska po mokrom lišću, da čovek pomisli da tako divnu prirodu još nikada nije video. - Tako je iščupana i tako dugo odsutna dečija sigurnost u Boga, ponovo došla do mene. Primio sam milost, da mogu ponovo da verujem u oproštaj mojih greha. Mom Spasitelju i Bogu mog života mogao sam ponovo prići i kao Toma blaženo izgovoriti: Gospod moj i Bog moj."