Oslobođen iz Tamnice

(april 2002)

"Šest hiljada godina tresla se zemlja od sotoninih pobuna... Šest hiljada godina je njegova tamnica primala Božji narod, i on bi ga zauvek držao u zarobljeništvu da Hristos nije razbio njegove okove i oslobodio sužnje" (Velika borba, str. 532.).

Sva slava i hvala Isusu Hristu, našem Spasitelju i Gospodu, jedinom istinitom i pravom Bogu. On je razlog našeg postojanja i uzrok ovog spasenja. Nema reči kojom bi se mogla opisati Njegova lepota, u Njemu i na Njemu. Blago očima koje su ga videle, blago srcima u kojima stanuje.

"Navuhodonosor"

Početkom novembra 2001. g., u svom stanu, Štutgart, Nemačka, dok sam se ujutro molio Bogu, ispovedajući svoje grehe i grehe mog naroda, tražeći reč koju bi trebalo da uputim svojoj crkvi preko propovedi, čuo sam jasno unutrašnji glas koji mi je rekao:"Navuhodonosor". U kasnijem čitanju Biblije, redova koje sam smatrao bitnim za narod Božji, ponovo tim istim glasom bio sam naveden da čitam tekstove iz knjige proroka Danila, koji su govorili o istoriji ovog moćnog cara Vavilonske imperije. Tog jutra, pred mojim očima su se, u Duhu, otkrivali prizori iz života ovog čoveka. Sve to na mene je ostavilo dubok utisak, kao nešto veoma važno.
Navuhodonosorovo obraćenje nije došlo iznenada, već u dugim fazama duhovne borbe. Nakon serije snova koje je dobio, ovaj car više nije mogao ostati isti čovek, njegov duh se uznemirio. Za mnoge među nama želimo iste snove i isto buđenje. Ostala su mnoga pitanja i ovaj čovek je poželeo odgovor. Dobra su pitanja, ali su odgovori bolji. Ogromna većina ljudi nikada ne dostiže ovu stepenicu, ne žele da razumeju jer znaju da saznanje često traži nešto od njih. Ona manjina bi bila ostavljena u potpunom mraku, da nema Božjeg naroda, koji čuva istinsko znanje o Bogu i jedine prave odgovore na važna pitanja. Ovo je jedini narod koji "razotkriva tajne misli srca", pomoću Božjom. U susretu sa njima na vas deluje Bog, koji stanuje u njima. Car je imao jednog takvog, koji je usmerio njegovu pažnju ne na sebe nego na Boga.
Informaciju koju je dobio od proroka Danila, Navuhodonosor upotrebljava po svom nahođenju. Svetlost koju je dobio nije poslužila njegovom duhovnom rastu, nego je narastao pozlaćen kip u polju Duri. Mnogi koji godinama idu u crkvu, ne čine ništa više od pozlaćivanja onoga što su nekad dobili od Boga. Ne znaju da se živi Bog, koji ne stanuje u građevinama drvenim i kamenim, ne može prizemljiti, Sveti Duh se ne da konzervirati. Preslušavaju se uvek iste kasete sa duhovnim porukama, ponavljaju se uvek iste rečenice iz istih knjiga. Formalizam. Navuhodonosor u ovom trenutku, verom Božjih ljudi, koji se žrtvuju radi nevernih (Bog uvek žrtvuje ono što mu je najvrednije, radi onih najbezvrednijih), dobija spoznaju Božjeg Sina. Tog trenutka on se obraća. Menja stranu. U iskustvu njegovog obraćenja međutim primećujemo, da je on obraćen manje Bogu nego Njegovim delima i čudima. Slava Božjim delima, ali ne i Njemu samom. Mnoga bogosluženja imaju ovaj pečat. Radi se o vrhunskoj obmani. Kažu da je veći oltar od Onoga kome je oltar posvećen, kažu da je crkva veća nego sam Bog.
Koliko nas živi u ovakvom lažnom miru kao što je opisan u 4,1:"..življah mirno u svojoj kući i sretno u svojoj palači"? U laži je lažna sigurnost i svaka vrsta falsifikata, za svaki duhovni rod. Zamislimo nekoga ko je zadovoljan domaćin svoje kuće, a na stolu mu uvek samo plastično voće, umetno ukrasno cveće, falsifikovane slike na zidu, hrani se surogatima za pravu hranu, vitamini samo u tabletama, kalorije samo iz konzervi. Ovoga trenutka on ponovo sanja san koji ga iz zadovoljstva prebacuje u strah. Kada ponovo poziva Danila, priznaje da je Val još uvek njegov Bog (4,5). Fenomen "poštenog grešnika". "Grešan sam, grešan" mnogi uzvikuju; Val je naš Bog, ili mamona; nemam snage to da izmenim. " Gospode ti znaš da smo mi grešni...", a ništa se ne preduzima da se na osnovu tog saznanja preduzmu koraci za popravljanje. «Evo razgovaram ja sa čak i sa Njegovim prorokom, uvažavam ja to, priznajem da je jači, da je bolji, mi smo čak i drugovi. Ja imam zdrav odnos sa Gospodom. On je tolerantan i sigurno će uvažiti moje mišljenje. Spreman sam izgraditi čak i spomenike svim Božjim ljudima iz prošlosti.»
Kakve li hule na Boga! Nigde straha i poslušnosti Božje. Takvi bi trebalo da razmišljaju o pravdi i svetosti Svemoćnog, kao što je Danilo ustuknuo u 4,19: «Tada Danilo, koji se zvaše Valtasar, osta u čudu za jedan sahat, i misli ga uznemiravahu.» Ovaj čovek je primer za one koji se ne pokoravaju reči saveta. Voleo je biti savetovan, ali se nije dao posavetovati."Srce je ljudsko prevarno iznad svega i opako". Bio je kažnjen sa sedam godina života koji nije ličio na ljudski, već na životinjski. Sudovi Božji, čak i pomešani sa milošću, su strašni.
Nakon sedam godina vidimo pravo obraćenje ovog čoveka, pravo pokajanje, hvalu Bogu. Služba Bogu zbog Njega samoga. On se ne stidi da sam opiše svoje iskustvo, da bi odao slavu Njemu. Ne čeka čudo, drago mu je da sam posluži kao čudo milosti.
Pitao sam se zašto nije dalje opisan život Navuhodonosora, cara Vavilona.
Zbog Isusa, vođen Njegovim savetom ovih dana, odlučujem da ovde opišem svoje lično iskustvo, kratku istoriju Božjeg postupanja sa mnom, što su moje oči videle, uši čule i ruke opipale o Reči života.
Obraćenje i pad
Rođen sam i odrastao u jednom lepom krajiškom selu, gde su moji roditelji radili kao nastavnici u osnovnoj školi. U godinama puberteta, moj duh je pokrenut da postavlja pitanja i traži odgovore u mnogim knjigama. Doveden sam do zaključka da Bog mora da postoji i da ne može biti drugog rešenja. Moj put služenja Bogu je vodio preko raznih religijskih pravaca i sistema. U jesen 1992. napokon je pravi Bog, jedini Isus Hristos, kroz svoju Reč sa svojom silom ušao u moj život.Isus je inače, za mene sve vreme bio velika i privlačna zagonetka. Nikako nisam uspevao da rešim neka pitanja u vezi sa Njime. Tradicionalne i orijentalne religije nisu mogle da mi pruže zadovoljavajuće odgovore koje sam imao u vezi ove Osobe. Preko jednog jednostavnog čoveka, koji je živeo i govorio u Hristu, na centralnom niškom trgu, za vreme evanđeoskih predavanja u tom gradu, sam On je ponudio odgovore i vremenom silu da se živi po volji nebeskog Oca. Uveren sam da se ovo desilo po tačno određenom Božjem planu, pet dana pre nego što je trebalo da prvi put posetim hram jedne od lažnih religija koja pogešno prikazuje Hrista. Imao sam ozbiljne planove da se na tom mestu potpuno posvetim onome što sam tada shvatao kao službu Bogu.
U narednim mesecima, čitajući Bibliju i knjigu "Čežnja vekova", upoznavao sam nešto od Onoga "koji je sav ljubak", smisao mog života, "u kome je sva punina božanstva", jedinog pravog duhovnog Učitelja. Upoznao sam i nešto od toga kakav sam ja, i ko sam ja. Velike životne dileme i strah su nestajali i njih je zamenila želja da mu služim i živim po Njegovoj volji izraženoj u Njegovom zakonu. Zavet Njemu krštenjem učinio sam u Hrišćanskoj adventističkoj crkvi u Nišu 19.12.1992.
Nakon toga, proveo sam veoma lepe dve godine života u Hristu, u zajedništvu sa braćom i sestrama u crkvi koja priznaje autoritet pravog Boga držanjem svih zakona, zapovesti i uredaba koje je dao. Učili smo da slušamo Njegov glas, čitali smo Njegovu Reč -Bibliju; želeli smo i mogli da mu služimo svojim životom. I u padovima smo se obraćali Njemu kao jedinom posredniku između Boga i čoveka. Hristos je bio naš život i hteli smo da ga pokazujemo svima. Posebno mogu da istaknem prijateljstvo sa jednim bratom u Hristu, kao veliku pomoć i podršku u životu punom iskušenja, nerazumevanja okoline i slabosti tela koje nas uvek vuče da radimo što Bog nije rekao i ne radimo što je Bog rekao.
Doneo sam odluku da se posvetim službi propovednika Evanđelja. Poziv da postanem propovednik mi je došao iz usta ljudi koje sam cenio, poštovao i slušao, a i sama želja mog srca je išla u tom pravcu. U oktobru 1994. upisao sam Teološki fakultet u Beogradu. Moje oduševljenje je bilo veliko i trudio sam se da na tom mestu nastavim život u Hristu, sticajući znanja koja bi trebala da posluže drugima.
Godinu i po dana kasnije izrečena mi je disciplinska mera, zbog kršenja pravila reda u internatu i nemudrog ponašanja. Trebalo je da odložim studije na neko vreme. Sledeću godinu dana sam proveo na osluženju vojnog roka. Ovde sam imao puno vremena za razmišljanje, proučavanje i molitvu.Shvatio sam, sa bolnom jasnoćom, da sam u prethodnih dve godine potpao pod uticaj slabosti kojih nije smelo da bude u životu onoga koji se odlučio za svetu službu. Video sam da su nepreporođene, nepobeđene strane mog karaktera došle do izražaja u velikoj meri. Čak sam i neke velike pobede koje je Hristos ostvario u meni, izgubio, i ponovo su postale moj veliki poraz. To je bio jedan od razloga zbog čega sam i kasniju odluku crkvenih vođa, da više ne mogu nastaviti studije, prihvatio kao pravednu. Na jednoj molitvi u maju 1997, kroz unutrašnji glas, Bog me je uputio da se pomirim i poslušam.

Nemačka i pokušaji

Ovi ljudi, protiv kojih sam se uvek trudio da ne izgovorim reči osude, da bih opravdao sebe, ceneći ih kao vođe dela, savetovali su me da studije nastavim u Nemačkoj, gde je živela moja supruga, sa kojom sam u decembru 1996. stupio u brak. Nas oboje smo imali želju da radimo za Boga u našoj zemlji, koju veoma volimo, i palo mi je veoma teško, da smo morali od toga da odustanemo. Ako u išta mogu biti siguran, to je da je u tom trenutku, koji je za mene bio teži od smrti, Gospod brižno bdio nad nama. Doživeli smo pravo čudo u trenucima kada smo sređivali ulaznu vizu za moj boravak u Nemačkoj, u jedno politički teško vreme za naš narod i zemlju, iz koje skoro niko nije mogao da izađe.

U prvim danima života u Štutgartu, moje srce su pogađala iskrena svedočanstva pobožnog života nekih hrišćana, kroz koje sam uvideo da i ovde Bog deluje i ima svoj izabrani narod. Premda nikako nisam uspevao da ostvarim svoj san o nastavku studija, zbog okolnosti na koje nisam mogao da imam uticaja, vodila me je želja da učestvujem u crkvenom životu, zajedničkim naporima sa vernima, u pokretanju veoma potrebne reforme i probuđenja među adventistima sedmoga dana. Sa druge strane, slabosti karaktera i tela, pod koje sam potpadao sve više, činile su moj život velikom mešavinom uspona i padova. Nije bio redak slučaj, kada sam se morao pre same svete sužbe Bogu, za propovedaonicama naših crkava, iznova zavetovati i kajati. Većina nas, na molitvenim sastancima je iznosila slično iskustvo, a neki su čak branili stav da to tako mora da bude. Bili smo "pošteni grešnici", a nezadovoljstvo i neuspesi su pratili naše pokušaje. Neke sam pozivao da krenu stazama pravednim, na kojima nisam mogao, zbog nedostatka duhovne sile i da ih pratim na tom putu. Bio sam često loš doktor, od čega je ljudima, nakon prekinutih pokušaja terapija, postajalo još gore. Sve to sam posmatrao nemoćan, sve više zabavljen sopstvenim teškoćama da zadobijem potpuni Božji blagoslov.

Nailazili smo, vrlo često, u vernicima crkve, veoma čudan duh protivljenja, sličan onome koji sam viđao na početku mog hrišćanskog iskustva u ljudima ovog sveta. Racionalizacija problema, naučna objašnjenja stvarnosti, površnost u verskom životu, formalizam. Bilo je čak trenutaka kada sam razmišljao da se prepustim ovoj struji, jer je veoma jaka. U to vreme sam se počeo baviti i nekim poslovima na granici poštenja, i kršenja zakona, za koje sam bio jasno osvedočen da su protiv Božje volje. Bilo mi je jasno da Bogu treba dati Božje i caru carevo, ali se nisam libio da radim "na crno". Gubio sam puno vremena pred televizijskim ekranom, vodeći ponekada i danima, potpuno besmislen način života, ispunjen nervozom i dokolicom, dezorijentacijom. Odnosi sa okolinom su se prečesto kvarili. Periodi posvećenog života (ako se to uopšte tako sme nazvati), bivali su sve kraći. Počeo sam da pravim planove da potpuno odustanem od vere, bez obzira što sam znao da je to pravi i istiniti put. Neobjašnjive slabosti su me zbunjivale i ispunjavale moju dušu sve dubljom nesrećom i nezadovoljstvom.

Vrhunac krize se desio leta 2001, inače godine za koju sam bio osvedočen da će se desiti neke krupne promene (to je bilo pojačano logičkim zaključkom, da će nakon godine velikih očekivanja, kada neprirodno oduševljenje i očekivanje početka milenijuma splasne, Bog postaviti zamku koja će biti posledica odbačene ljubavi istine, kao što je prorečeno u Solunjanima poslanici). Tog leta gotovo uopšte nisam čitao Bibliju, prepustivši se tokovima lažnog života i formalizmu. Pesimizam i ironija su se vratile u moje srce gde su bili stanovnici pre obraćenja. Moja jedina molitva je bila: "Gospode kada ćeš ukloniti svoj gnev sa mene!"

Zaključio sam da je od mene postao mnogo gori čovek nego pre upoznavanja Hrista. Ovo saznanje me potpuno porazilo.

Ta čudesna milost

Krajem septembra 2001., na jednom bogosluženju, saboru omladine crkve, na mene je snažno uticala propoved i životno iskustvo jednog brata propovednika. Pod tim uticajem, čvrsto sam odlučio da prekinem sa svime za šta sam znao da može da me odvaja od Hrista. Napustio sam svaki plan za svoj život i život moje porodice. Čekao sam Gospoda i tražio ga. Moja duša je, međutim i dalje bila prazna. Nisam se više oslanjao na nikakvu potporu ovoga sveta, a i od Gospoda sam bio daleko.
Početkom oktobra se desilo nešto što je trajno promenilo moj život. Našao sam se, jednog toplog dana, na glavnoj štutgartskoj ulici, žureći nekim poslom. Na centralnom trgu me je privuklo glasno propovedanje. Jedan čovek je govorio o blizini Hristovog dolaska, i potrebi potpunog predanja Hristu. Razobličavao je laž falsifikovanog i popularnog hrišćanstva. Nisam čuo ni jednu pogrešnu reč, a sila je nedvosmisleno bila od Gospoda. Meni, koji sam tako često propovedao na ulici, sada je propovedano. Uzeo sam prospekte koje su delili oni koji su bili sa ovim propovednikom. Bile su to pozivnice za biblijska proučavanja u jednoj prostoriji. Po adresi sam mogao videti da se održavaju na samo 150 m od našeg stana. Došao sam kući i to ispričao svojoj supruzi koja je odmah poverovala da se radi o pravoj sili Božjoj. Odlučio sam da sutradan odem na ta proučavanja. Upravo ja, koji sam tako dugo poučavao druge.
Sećam se, veoma živo, prve večeri, kada sam poveo i svog malog sina. Ovo inače veoma živahno dete provelo je više od sat vremena na stolici, neuobičajeno miran, imitirajući pokrete govornika. Tema i posvećenost posetilaca, na tom skromnom mestu, ostavili su neizbrisiv utisak na mene. Dok sam slušao tumačenja evanđelja i živa iskustva ljudi, koji su pripadali različitim crkvama, neizbežno sam napravio neka poređenja na štetu mene i moje voljene crkve.Sledeće srede se proučavala Rimljanima poslanica. Dvanaesto poglavlje. Ove večeri desio se trenutak mog ponovnog i potpunog obraćenja Hristu.
Nikada neću zaboraviti čitanje prvog stiha dvanaestog poglavlja Rimljanima poslanice u maloj sali u Rosembergstr. 64.:
"Molimo vas dakle, braćo, milosti Božje radi, da date telesa svoja u žrtvu živu, svetu, ugodnu Bogu i to neka bude vaše duhovno bogomoljstvo".
Taj propovednik-laik, koji je pre tri godine došao Hristu, i primio poziv: "Idi na ulicu i otvori svoja usta", je objasnio kako mnogi hrišćani ovde mogu da prepoznaju svoju golemu zabludu: Oni daju Bogu svoj stari život, dok novi zadržavaju za sebe. Reč otkriva da Njemu pripada naš novi život. Stari nema nikakvu vrednost. Potpuno je bezvredan i poklanjati ga Bogu znači pravo izdajstvo. Novi život, živu žrtvu treba staviti pred noge našeg Gospoda. Osetio sam takvo nezadovoljstvo svojim duhovnim životom i video sam da me ova reč potpuno osuđuje, a zakon Božji proglašava krivim. Prezreo sam Božju milost koja se tako dugo i uporno otkrivala u mom životu. U dubokom pokajanju, u našem stanu, na podu, klečeći, izlio sam svoje srce Gospodu i On me je prihvatio. Ušao je u moje srce sa velikom silom.
Tako sam se radovao. Ponovo sam zadobio prvu ljubav. Imao sam ponovo svog Hrista. Tako sam sretan i hoću da svi to znaju, koliko je dobar i divan Gospod.

Vođstvo

Nakon dva dana sam doživeo prvi ozbiljni napad onog drugog duha, koji je hteo da me ponovo vrati na pređašnje pozicije. Ukazao mi je na moje najveće probleme, i dao jedino rešenje u bekstvu, da se sklonim. Ponovo sam počeo da lutam starim tokovima misli. Hteo sam odmah da preselim sa svojom porodicom iz ovog grada, kao da je to izlaz iz svih mojih problema. U tom trenutku sam se opomenuo: "Gospode, pa dosada, u ova dva dana sam rešavao sve sa tobom, želim ti izneti i ove misli." Tihi glas mi je odgovorio: " Ja sam ti utočište i zbeg". Ako se negde treba pobeći, treba u Njega. Time je rešen moj najveći životni problem, jedinom jednom rečenicom, gde sam video da je u Njemu sigurna tvrđava, gde nam nikakva sila i nikakav problem ništa ne mogu. Hrišćanin, ovako sklonjen, može sa svakim mirom i radošću da posmatra uzaludne napade koji se odbijaju od sigurne zidove.
Jedini stvarni problem kojeg sam imao je bio nedostatak prave zajednice sa Isusom. Devedeset devet posto Isusa je nula. Ili imaš ili nemaš. Kad nešto fali, fali Isus. Kad Isus nedostaje, nemaš ništa. Kada Njega imaš imaš sve jer je Njegovo sve, a On je tvoj. Mi smo postavljeni pred lagan izbor: sve ili ništa. Imamo jednu izuzetnu ponudu: u zamenu za naše ništa, dobijamo Njegovo sve. Ropstvo dajemo za slobodu. U ovim danima, ponovo sam osetio, po drugi put u mom životu, tu slobodu kojom nas je Hristos oslobodio. Sada je izbor bio na meni: Šta ću činiti sa tom slobodom, sa novim životom u Isusu Hristu? Rekao sam: " Da Gospode, koristim tu slobodu da se predam tebi kao tvoj sluga, novi život dajem u Tvoje ruke da ga Ti vodiš, na slavu i hvalu tvog imena, kako Ti vidiš da je dobro. Ovu slobodu ponovo vraćam Tebi." U narednim mesecima sam shvatio zašto nema opisa kasnijeg Navuhodonosorovog života. To ne bi moglo stati u sve knjige ovoga sveta. Obraćeni hrišćanin živi tako ispunjenim životom u Hristu, da to ne može da se opiše u malo knjiga.
Bilo bi nemoguće da opišem sve što mi se dešavalo u prethodnih par meseci života u Isusu. Pokrenut sam, ipak, da govorim o nečem što bi, verujem, moglo biti od koristi za neke od onih koji iz celog srca žele da tvore volju Božju.

Otkrića

Izučavanje Svetog Pisma mi je donelo nenadana otkrića. Bog me je tako Duhom vodio, da sam veoma često sticao osvedočenja u neke, meni do tada nedovoljno jasne istine, na koje sam obraćao tako malo pažnje. Početkom novembra sam bio zauzet izučavanjem knjige proroka Amosa i ostalih malih proroka, što je bila tema subotnoškolske lekcije u to vreme. Put istraživanja me je odveo i do knjige proroka Jezekilja. Jednog dana, dok sam čitao pomenutu biblijsku knjigu od četvrtog do devetog poglavlja, na mom radnom mestu za vreme popodnevne pauze, na mene je polako i sigurno došlo duboko, sa neba dano ubeđenje da ovde piše za nas. Ovo upozorenje na izlivanje Božjih sudova je jasno upućeno upravo nama koji se nazivamo Božjim narodom u vreme neposredno pred drugi Hristov dolazak. Tada je moje telo obuzela slabost koju još nikada u životu nisam osetio. Moji udovi su malaksali, kao od nekog velikog i dugotrajnog fizičkog napora. Jedva sam, nakon usrdnih molitava Bogu da mi vrati snagu, uspeo da nastavim posao nakon pauze. Ubeđenje koje sam od toga dana sticao, koje me i sada drži i postaje sve veće, može da se donekle opiše rečima: Mi, adventisti sedmoga dana, smo veoma zgešili Bogu. Počevši od onih koji nose najveće odgovornosti, pa sve do najmlađe dece, nosimo posledice jednog strašnog verskog opadanja i približavamo se granici milosti sa druge strane. U skorijoj budućnosti nas očekuje izlivanje strahovitih Božjih kazni. Mi smo, kao prava crkva Božja, prva institucija i narod koji će okusiti punu meru Božjih sudova. Od malog deteta do starca, neće biti pošteđen niko osim onih koji budu zapečaćeni pečatom živog Boga, što je znak jednog posebnog dela Svetog Duha u naše vreme na onima koji to dozvole. Događaji neuporedive strahote nam se neumoljivo bliže.
Na meni je ostao teret da ovo saznanje podelim sa drugima. Video sam da nije toliko vreme za evangelizacije, rada za Boga pred ljudima ovoga sveta, koliko je vreme za oglašavanje posta, za dozvoljavanje Bogu da radi za nas. U narednim danima kroz proučavanja, shvatio sam nešto od užasa, strahote, odvratnosti greha u kojima učestvujemo. Svi proroci govore o tome, a i Isus je sve to video i upozorio nas. Danilo je video otpad pustošni da stoji na svetom mestu. Knjige Elen Vajt jasno govore o tome. Posebno mi je privuklo pažnju poglavlje "Božji pečat" iz pete sveske Svedočanstava za zajednicu, kao i sledeća poglavlja iz knjige "Velika Borba" : "Buđenja u poslednje vreme" i "Prorečeni otpad".
Osetio sam veoma jasan poziv da učestvujem u hrabrenju i tešenju, kao i ukoravanju svoje sabraće. To je zaista bio put na kojem sam video da su blagoslovi Božji kao što je pisano u Jez.3,4-6,18-21, kroz koje mi je Gospod govorio: «Zatijem reče mi: sine čovječji, idi k domu Izrailjevu, i govori im moje riječi. Jer se ne šalješ k narodu nepoznata jezika i nerazumljiva govora, nego k domu Izrailjevu; Ne k mnogim narodima nepoznata jezika i nerazumljiva govora, kojima riječi ne bi razumio; k njima da te pošljem, poslušali bi te... Kad rečem bezbožniku: poginućeš, a ti ga ne opomeneš i ne progovoriš mu da bi odvratio bezbožnika od bezbožnoga puta njegova, da bi ga sačuvao u životu, onaj će bezbožnik poginuti sa svojega bezakonja; ali ću krv njegovu iskati iz tvojih ruku. A kad ti opomeneš bezbožnika, a on se i ne vrati od bezbožnosti svoje i sa zloga puta svojega, on će poginuti s bezakonja svojega, a ti ćeš sačuvati dušu svoju. Ako li se pravednik odvrati od pravde svoje, i stane činiti bezakonje, i ja mu podmetnem na što će se spotaći, te pogine, a ti ga ne opomenu, on će poginuti sa svoga grijeha, i neće se pomenuti pravedna djela njegova što je činio, ali ću krv njegovu iskati iz tvoje ruke. Ako li ti opomeneš pravednika da ne griješi pravednik, i on prestane griješiti, on će živjeti, jer primi opomenu, i ti ćeš sačuvati dušu svoju.»
Ovde često previđamo stihove koji jasno govore da treba opomenuti i pravednika ako je na lošem putu, ne samo bezbožnika. Sudovi Božji će pohoditi čak i pravednike Jez.21,3.9: » I reci šumi južnoj: čuj riječ Gospodnju, ovako veli Gospod Gospod: evo ja ću raspaliti u tebi oganj koji će proždrijeti u tebi svako drvo zeleno i svako drvo suho; plamen razgorjeli neće se ugasiti, i izgorjeće od njega sve od juga do sjevera... Da istrijebim iz tebe pravednoga i bezbožnoga, zato će izaći mač moj iz korica svojih na svako tijelo od juga do sjevera.»
Kako su samo veliki zahtevi vremena u kome živimo!

"Plač između trema i oltara"

Jedan događaj mi je pomogao da dobijem uvid u nešto od onoga što Božja reč naziva "plakanje između trema i oltara", što je obeležje onih koji će primiti zapečaćenje kojem težimo.
Početkom decembra 2001. je trebalo da prisustvujem odborskoj sednici u mojoj crkvi. U srcu sam odlučio da iznesem vest o izlivanju Božjih kazni nad nepokajanim narodom. Na putu prema crkvi posegnuo sam u svoju tašnu da uzmem nešto za čitanje. Iz tašne je ispao jedan list. Bila je to jedna pesma pod nazivom " Prekrasne pahuljice". Ovu sam dobio od jednog brata iz crkve, koji je bio pokrenut da nam to stavi u crkveni ”Glasnik” i podeli u toku subotnjeg dana. Nemoguće je pronaći reči da opišem koliko me je duboko dotaklo to što sam tu pročitao. Bila je to pesma jedne mlade osobe koja je uporedila svoj život sa kratkim životom jedne pahuljice. Bila je bela i nevina, slobodno padala kroz vazduh, dok nije pala na zemlju, isprljala se zgažena nogama. U tom trenutku se pojavio Isus koji je ponovo podigao ovu pahuljicu, očistio je i ponovo učinio belom i slobodnom.
Na kraju pesme je stajalo objašnjenje da je autor jedna mlada američka prostitutka koja je nađena mrtva pored puta, sa svojom završenom pesmom u kaputu, koja je, ubeđen sam, dokazivala da je spašena dočekala tenutak smrti.Hristova tolika ljubav me iznenadila. Bio sam zatečen. Video sam da tako malo znam o njoj. Postao sam žedan ove ljubavi od koje ne samo da nema veće, nego uopšte nema ništa veće. Na odborsku sednicu sam došao potpuno promenjenog duha. Sa žalošću sam slušao svoju braću i sestre, kako sa svakim gestom, svakom rečju ranjavamo srce svog Spasitelja. On je ostavljen po strani u onome što činimo i u odlukama koje donosimo. On kaže: "Nema me u srcima".
Za vreme sastanka sam se pitao, otvarajući Bibliju, u knjizi proroka Jezekilja, da li je vreme da govorim o kaznama za veliki prestup ranjavanja Božjeg Sina. U tom trenutku neko je otvorio vrata i doneo tanjir kolača na sto ispred nas. Setio sam se da piše kako će kad Bog pošalje reč svakom zastati zalogaj u grlu. Rekao sam u sebi da ću govoriti, ako svi uzmu kolač. Dvoje od odbornika nisu uzeli. Kada je došao red na mene da govorim, potpuno savladan osećanjem krivice, jer ovu braću nikada nisam dovoljno ljubio, i naša krivica jer nismo dovoljno ljubili Hrista i ranjavali ga, naterali su me da briznem u plač. Gledao sam one koje duboko poštujem i cenim kako čuvaju zakopane talente, srljajući u neminovnu propast ako se nešto ne promeni, "tamo gde je plač i škrgut zuba". Video sam duhovni ponos u nama koji huli na slavu, zadovoljstvo kome nikako nema mesta.
Neka Bog bude milostiv svom narodu, i vodi ga u pokajanje, dok traje vreme milosti.

Bog je ljubav

Otkrivenje Božje ljubavi u Isusu Hristu je potpuno obuzelo sva moja interesovanja. Proučavao sam ovu temu, sa velikom gladi za spoznajom onoga što sam tako malo poznavao. Video sam, naprimer, da je prorok Jona prava slika nas. On izjavljuje: "Zato sam htio prije pobjeći u Taršiš; jer sam znao da si ti Bog milostiv i milosrdan, spor na gnev i bogat milosrđem, i da se nad nesrećom brzo sažališ" (Jona 4,2). Jona nije bežao od odgovornosti. Ono što on nije mogao da podnese bila je Božja ljubav. Ona nas na našim putevima obasjava tako jasnim svetlom na čijim je zracima zdravlje i mi tada poželimo puteve Božije. Kakva je to moćna sila! Onaj koji je potpuno obuzet Božjom ljubavi, poseduje silu.
Mi, istina, teško podnosimo ljubav, tj. da nas neko toliko ljubi, i da taj toliko ljubi druge. Mi smo veliki begunci od Božje ljubavi, kao Jona koji kaže da mu je čak bolje i umreti nego živeti sa takvom spoznajom. Život onoga koji ljubi postaje život stalne patnje srca, sličan Hristovom, koji toliko čezne za onima koji ga odbacuju. On gleda one koji će do kraja ostati tvrdi za Njegove pozive, koji su mrtvi, i kaže:"Pogledajte vi koji prolazite ovuda, ima li bola kakav je moj.." ( Plač1,18). Njegovo srce će tiho boleti u celoj večnosti za onima koji neće biti spaseni.
Tog nedeljnog dana, nakon sednice odbora, pod uticajem svega doživljenog, klečeći na kolenima sam molio Boga da mi otkrije svoju ljubav. Da sam samo znao šta sam tražio! Na kraju te sedmice, premoren intenzitetom događaja kojima sam bio svedok, sa tri kilograma telesne težina manje, poželeo sam odmor. Dan za danom, Bog mi je raznim primerima iz svakodnevnog života, znakovima i kroz Reč, pokazao nešto od toga što je Njegov Sin preživljavao dok je bio na ovoj zemlji. Na svakom koraku sam sretao ljude žedne i gladne Božjih reči. Dešavalo se da su ljudi plakali nakon samo dva minuta razgovora, a neki okretali leđa što je razdiralo srce iz koga sam upućivao poslednje molitve za njih, za one do kojih mi je istinski stalo.Jedan dan je naglo zahladnelo. Čekao sam voz na stanici, i u tom trenutku obratio mi se Božji glas koji me je uputio da izađem van zaklona. Mislio sam da je opet planiran susret sa nekim i pošao sam. Lagano obučenog šibao me hladan vetar, a ništa se nije događalo. Voz je kasnio neuobičajenih četvrt sata. Nakon vožnje, i jednog razočaravajućeg susreta sa studentom teologije iz Tübingena, sa Univerziteta koji sam cenio, koji je upotpunio moju sliku o strahoti otpada lažnog hrišćanstva, glas mi je rekao: "Vidiš, tako se moj Sin smrzavao, nemajući gde glave zakloniti".
Neopisiva veličino Božje ljubavi! Daj da možemo stalno da te doživljavamo i osetimo.
Otpad

Neki od ljudi iz moje okoline su čudno reagovali na ove promene u mom životu. Bilo je onih koji su kao i Navuhodonosor, slavili očigledna dela Božja, ali ne i samog Boga. Došlo je do neshvatanja i nerazumevanja koje je veoma retko bilo iskreno i praćeno težnjom da se pronađe istina. Počele su da kruže neverovatne i neistinite priče u vezi mog ponašanja i karaktera, i poluistnite interpretacije onoga što sam govorio na molitvenim sastancima u mom stanu.
Svaki među nama bi trebalo da bude spreman da prihvati ono što je pravo, ili još bolje rečeno da gaji ispravan duh iskrenosti i otvorenosti Božje (2 Kor.1,12):»Jer je naša slava ovo: svjedočanstvo savjesti naše da smo u prostoti i čistoti Božijoj a ne u mudrosti tjelesnoj nego po blagodati Božijoj življeli na svijetu, a osobito među vama.», ne trošeći snagu na ispitivanje karaktera bližnjih oko sebe. Mi smo veoma retko pozvani da se bavimo ličnim pitanjima, i da donosimo sud o nekoj ličnosti. Da nam je Bog ostavio ovakvo pravo, koje bi smo koristili samostalno i odvojeno od Njega, sigurno je da bi često činili kardinalne greške. Mi smo pozvani da se bavimo onim "što je Bogu ugodno", Njegovom rečju, svetlošću koja nam je otkrivena. Niko nije bez grešaka, pa ni oni koje Gospod odabira da vrše Njegovo delo. Bavljenje takvim greškama je neretko lukavi pokrivač za opravdavanje sopstvenih grešnih stavova i grehova koji se ljubomorno gaje. Mi smo oni koji "robimo svaku pomisao na pokornost Hristu". Svako bi trebalo da bude spreman da "se nađe laža, da Bog bude istinit", tj. da napusti pozicije sopstvenog svetla, onog trenutka, ni pre ni posle, kada se pojavi jasnije svetlo.
Jedna tema je sve više prebivala u mojim mislima: veliki verski otpad, prorečen u Prorocima, Otkrivenju i Hristovom govoru na Maslinskoj gori. Potresni govor iz Mat.24 i 25 otkriva prirodu borbe koja se dešava u nama i između nas koji smo poslednja generacija ljudi do kraja ove istorije. Ljudi koji sede u istim crkvenim klupama doživeće takvo razdvajanje, koje ih vodi tako da jedni postanu najpočastvovanija grupa na nebu, a drugi najviše kažnjena grupa u paklu.
Glavno versko pitanje koje će izazvati podelu među nama je pitanje Isusa Hrista, gde je On i šta je On. U svetu u kome je prisutno veliko približavanje stavova u verskom svetu između svih, nekada sukobljenih verskih pravaca, potpisuje se veliki broj dokumenata u kojima postoji saglasnost po svim ključnim tačkama vere, kao što su pitanja Božjeg zakona, opravdanje verom itd. U stvarnosti postoji samo jedan jedini problem u kome dolazi do razilaženja: Isus Hristos.
U Mat.24 vidimo da lažni proroci kažu: ja sam Hristos, ovde je ili onde. U sobama je, u pustinji. Lažni prorok ne može reći: u mom je srcu, moj je život, u centru je. Ako je neko početak i svršetak, a isto tako i središte, znači da je On sve. Isus se ne može priznati osim pod uticajem Svetog Duha koji se daje onima koji ga slušaju. Lažni duhovi mogu napraviti gotovo savršenu kopiju evanđelja, ali njoj fali Isus u centru, na početku i kraju. Isus je pomeren iz ovakvog evanđelja. Oni znaju da ako ga samo malo pomere, njihov uspeh je potpun. Poruka: "Hristos u nama-nada na slavu" je jedino istinsko evanđelje.
Lanac biblijskih istina o otpadu od pravog evanđelja se otkrivao pred mojim očima. Prorok Danilo je video otpad-ukidanje svakidašnje žrtve, gde stoji na svetom mestu. Osim naše crkve nema drugog svetog mesta, niti će biti predmeta veće Hristove pažnje. Svagdašnja žrtva je svakodnevno priznavanje Hrista kao Spasitelja, pod uticajem Svetog Duha , što je jedina prihvatljiva žrtva pred Bogom.
I drugi proroci govore o onome što nam se dešava i što se već odavno desilo. Suviše često smo gradili kuću bez temelja i duboko se kajem što sam i ja u tome učestvovao. Setio sam se mnogih mojih propovedi u kojima je Isus stavljen u stranu.
Duhovna tamnica

Jedan događaj iz decembra 2001 je Gospod upotrebio da bi mi otkrio razloge mog pada i dugogodišnje duhovne slabosti. Sedam godina iz Dan.4. bila je poruka upućena meni. Kada sam oduzeo sedam godina od vremena kada me je Gospod svojim proviđenjem doveo do novog života u Hristu, došao sam u oktobar 1994. To je bilo vreme mog upisa na Teološku školu. Video sam da je to bilo protiv Božje volje. On je želeo u to vreme da rastem, utvrđujem se u Hristu, da jedem tvrdu duhovnu hranu-nauku o pravednosti, i uzimam vitamine iz knjiga Duha proroštva. Za položaj u carstvu nebeskom, kao i u crkvi, je potreban odgovarjući karakter. U vreme kada nisam bio dorastao i nisam imao potpunu pobedu, Bog me je pozvao Hristu,a ja sam prema nalogu svog telesnog srca, taj poziv protumačio kao poziv da studiram teologiju. Omeo sam time Božje planove da preko mene dovede mnoge Hristu. Napustio sam mesto koje u tom trenutku nikako nisam smeo napustiti, gde je trebalo utvrditi svoju braću, ”kad god obrativši se”. Setio sam se kako sam otišao tamo"sa ponosom ne malijem" kao nekada car Agripa. To je bila druga, i odlučujuća stepenica mog duhovnog pada. Moj um se na fakultetu počeo hraniti pogrešnom hranom, filozofijom ovoga sveta, "naukama ljudskim". Umesto rodova prave duhovnosti, prihvatao sam, korak po korak, lažnu intelektualnu zamenu. Zapovest da se ne jede nečisto se ne odnosi samo na telesnu hranu. Spoznaja duhovnih istina dobila je svoj surogat u punjenju znanjem koje daje plodove koji nisu za jelo.
Bez Hrista nisam mogao učiniti ništa, i moje odluke su kretale u pogrešnom pravcu. Nesvesan, prevaren i opčinjen, hodao sam sve dalje od jednostavnosti koja je u Hristu. To je rezultiralo mojim potpunim duhovnim bankrotom u 2001. godini. Isus je bio potpuno uklonjen iz mojih očiju i sa pravog mesta u srcu. Prolio sam gorke suze u pokajanju, a Gospod mi ih je obrisao. Dao mi je priliku da, odbijajući jedan sličan poziv kao onaj pre sedam godina, kada sam pozvan na teološke studije, okajem svoj greh. Danas nije vreme da se deca uopšte više šalju u takve škole. Nauka čistog evenđelja je na njima gotovo potpuno uklonjena. Naši teološki fakulteti mogu da odvedu čoveka veoma daleko od Hrista i postanu pravi rasadnici gotovo savršene duhovne prevare. Kao malo dete u Hristu, On me poučava hodanju po Duhu, putevima pobožnosti ni levo ni desno, nego samo pravo. Ninevljani iz vremena proroka Jone nisu znali ni gde je levo ni gde je desno, jer nisu znali gde je centar. Kad imate centar-Isusa Hrista, imate jasnu orijentaciju gde je levo i gde je desno, šta je istina a šta laž. Ako je Isus u srcu, onda ga samo treba na tom mestu čuvati, pazeći na svaki prilaz sopstvenoj duši.
U to vreme sam posebno razmišljao o stihovima iz Mat 5,23-26. Ovde Isus upozorava da dok ideš da prineseš dar na oltar, i setiš se da bližnji ima nešto na tebe, potrebno je da odustaneš od ove službe (namerno je data najjednostavnija služba koju vernik može da obavlja), pomiriš se sa suparnikom dok si još sa njim na putu, da te ovaj ne preda sudiji, a ovaj tamničaru, da te ne bace u tamnicu, odakle nećeš izaći dok ne daš do poslednjeg dinara. Dok sam razmišljao o tome, kako bi ovaj tekst mogao da se odnosi na mene, koji sam vaspitan da imam uvek dobre odnose sa svim ljudima, shvatio sam da osim doslovnog ovaj tekst ima i duhovno značenje. Naš bližnji ovde je Isus Hristos. On u drugom trenutku postaje suparnik, a onda te daje na sud gde se razmatra samo jedno pitanje- pitanje odnosa sa Sinom Božjim. Ova parnica je već unapred izgubljena.Onaj ko ne živi po svakoj reči koja izlazi iz Njegovih usta biva predat tamničaru-sotoni, da prebiva u njegovoj tamnici. To je ona tamnica za koju kaže, misleći na Hrista, u 1 Pet.3,19.20: " U duhu je otišao propovjedati duhovima koji su u tamnici, onima koji su nekoć bili nepokorni kad ih je Božja strlljivost uporno čekala u vreme Noe”. Ovo je duhovna tamnica za sve one koji ostaju uporni u svom grehu i ne ispravljaju svoj odnos sa Hristom. Ja sam sedam godina poput Navuhodonosora bio u tamnici sotoninoj. Tu sam ostao dok nisam isplatio do poslednjeg dinara posledicama za svoj otpad. Duboko sam osvedočen, da je ono što se nakon tog peioda desilo, bio poslednji poziv milosti za mene. Da nisam tada rekao Gospodu "da", bio bih potpuno izgubljen za večnost.
Sotona je znao da se kraj mog tamnovanja bliži kraju, kao što je pisano u 1Moj.15,1:» Svake sedme godine opraštaj» i zato je pred kraj napao svim silama da me potpuno pridobije. Međutim, Gospod je propovedao u tamnici preko svojih oružja, kao nekad preko Noja, i izbavio je ovog roba. Korak po korak sam vođen do slobode u Hristu.
Nije li veliki razlog za moju zahvalnost?

Pokret za reformu i probuđenje naroda Božjeg

U međuvremenu su se desili događaji koji su me uverili da nisam usamljen u ovom iskustvu. Isus propoveda duhovima u tamnici, i neki su videli svoju šansu u ovo vreme. Pojedini oko mene su doživeli veoma slične pozive i silu Božiju da se odupru grehu i krenu putevima posvećenja. Znam neke koji su odbili, a neki su rekli "da".
U decembru, putem interneta, do mene su stigli spisi braće Bobana Nikoličića i Milana Mijajilovića, u kojima oni iznose svoja iskustva obraćenja, viđenja koja im je Bog dao, snove i tumačenja. Nakon što sam se upoznao sa ovim tekstovima, moj duh se veoma obradovao u meni: "Gospode, Ti si progovorio svom narodu, ti si podigao reformu i probuđenje prvobitne pobožnosti u samom krilu Božjeg naroda, među običnim i jednostavnim ljudima, kao što si to obećao". Prošlo je par dana dok nisam javno putem interneta pozvao imenom i prezimenom, sve ljude od odgovornosti, koje sam poznavao, kao i svu braću i sestre, adventiste sedmog dana, da stanu uz ovu vest.
U svedočanstvima ove braće sam video da ih vodi potpuno isti duh koji je i mene u prethodnim mesecima vodio. Biblijski tekstovi i citati su bili gotovo identični sa onima kroz koje mi je Gospod progovarao. Poklapali su se i zaključci koje smo izvukli, milošću Božjom. Ovo su videoci, proroci i reformatori Božji. Drago mi je što možemo zajedno da stojimo u ovom delu koje nije naše i usmeravamo ljude na Isusa, nikako na sebe. Uveren sam da je ovo što se trenutno odigrava, poslednji Božji poziv na probuđenje pre pohođenja Božjeg naroda sudovima strašnijim od onoga što je zadesilo Jevrejski narod, i pre samog Isusovog dolaska. Gajim nadu da će veliki broj adventista sedmog dana prihvatiti ove pozive da se obrate Hristu. Da će smatrati sve za štetu nasuprot poznanja Njega.
Znam da je prorečeno da će otpala, reakcionarna i nazadna struja u krilu crkve, koja, kako mi je to u februaru 2001. pokazano jasnim znacima, ide putem Davida Koreša, učiniti sve da spreči ovo probuđenje, ali ne može da se desi da propadne Božja reč. Ova crkva će se izrešetati i očistiti da bude spremna nevesta za svog Ženika.
Prelepa su obećanja koja nas vode u ovom vremenu. Na primer, celo dvadeset treće poglavlje iz knjige proroka Jeremije dostiže svoje ispunjenje upravo među nama. Iako ovde vidimo veliku bitku u samoj zajednici Njegovog naroda, i teške osude i prokletstva, raduje nas ovo: "Evo dolaze dani, riječ je Jahvina podići ću Davidu izdanak pravedni: On će vladati kao kralj i biće mudar, činiće pravdu i pravicu u zemlji. U njegove dan će Judeja biti spašena, i Izrael će živeti spokojno. I evo imena kojim će ga nazivati: Jahve pravda naša." Od svih tema koje nas zaokupljaju naše umove, i događaja koji zapažaju naša čula, ovo je što se posebno ističe: Isus naša pravda. Nema slađeg imena pod nebom, nema većeg, pravednijeg i istinitijeg. Njegova je ljubav nashvatljivo duboka i široka. Volim ga svim svojim srcem i dušom, razumom i telom. Svakom misli svojom.
On nije ni za šta drugo nego za ljubiti.
Amin
Dođi što skorije Gospode Isuse Hriste!