Krv Isusa Hrista

I Krv Isusa Hrista se najobilnije izlila u Njegovim patnjama i nakon Njegove smrti
Prilikom starozavetnog žrtvovanja zahtevalo se da se prolije krv i tom prilikom je ona morala da se odlije tako potpuno da ništa nije smelo da ostane u venama i telesnim sudovima. Upravo se to desilo i sa jedinim žrtvovanjem (Hristovog tela) koje se pominje u Novom zavetu. Tada se najdragocenija krv izlila u potpunosti u vrtu kroz znoj, u sudnici kroz bičevanje, na krstu kroz eksere i nakon smrti kopljem. Tako je zapravo Hristos ubijen po telu (1Pet.3,18). To da je od cele količine krvi u najsvetijem telu ostala i jedna jedina kap teško bi mogao da tvrdi neko ko duboko razmišlja o rečima Psalma 22, 14. i 15 stih: "Kao voda razlih se...Sasuši se kao crep krepost moja, i jezik moj prionu za grlo, i u prah smrtni mećeš me." Božje Jagnje je uistinu zaklano. Nije samo jedan deo krvi proliven dok je drugi ostao neproliven, nego kao što je celo telo ostalo tamo, tako je isto prolivena sva krv. (Mat. 26,28). Prolivanje Hristove krvi i Hristova smrt vremenski stoje jedno pored drugog, međutim jedno nije uzrok drugoga. On je zaista prolio Svoju krv i položio Svoj život, ali ne posredstvom prirodnih uzroka koji onima koji umiru nasilnom smrću donosi smrt.

II Jednim prolivanjem te krvi postignuto je stanje jedne prolivene krvi.

III Ova krv je isto tako u stanju, koje odgovara prolivenoj krvi očuvanom od bilo kakvog raspadanja. "Znajući da se propadljivim srebrom ili zlatom ne iskupiste iz sujetnog svog življenja, koje ste videli od otaca nego skupocenom krvlju Hrista, kao bezazlenog i prečistog jagnjeta." (1Pet. 1, 18.19) Dragocenost te krvi isključuje svako raspadanje. To ostaje sigurno i neosporno.

IV Ne može se tvrditi da se prolivena krv ponovo ulila u vene svetoga tela. Ljudski razum ne može da obuhvati ništa osim onoga što je svojstveno normalnom životu. Zato se oslanjamo isključivo na Pismo. Ono često pominje prolivanje krvi i smrt Isusa Hrista, a ništa manje ne slavi Njegovo vaskrsenje i ničim prekinuti život. Međutim, o krvi koja bi se ponovo ulila u telo, nema nikakve izričite izjave. Ukoliko su telo koje je ostalo bez krvi i krv izvan tela ostali neraspadnuti nakon što je Isus bio među mrtvima, još više oboje ostaje neraspadnuto nakon pobede nad smrću. Pogledajmo šta Pismo kaže o tome.

V Krv koja je odvojena od tela je unesena u nebo za vreme Hristovog vaznesenja.
Vaznesenje predstavlja ulazak Sveštenika novog zaveta u pravu svetinju. Istina, zavesa zemaljskog hrama je pocepana još za vreme Isusove smrti, kroza šta je otvoren put za nebo, kao pravi hram; ali se sam ulazak ipak odigrao za vreme vaznesenja.Tri dana nakon smrti bilo je vaskrsenje, a četrdeset dana nakon vaskrsenja vaznesenje. Hristos je u svetinju ušao kroz svoju sopstvenu krv, nakon čega je ovaj Sveštenik uneo u svetinju i svoju od tela odvojenu krv. Stoga se sa pravom govori protiv oholosti onih koji tvrde da su čudom na zemlji sačuvani delovi Hristovog tela koji su ostali na biču, ekserima i na trnovoj kruni, kao i kapljice prolivene krvi, i da bivaju umnoženi na obredu svete večere. Upravo u vreme ulaska ili vaznesenja Hristos je imao krv odvojenu od tela. Telo je bilo bez krvi ali svejedno ne mrtvo već živo. Ako bi krv bila u telu, tada nebi odgovarala primeru sveštenika u vreme starog zaveta, koji je ulazio u svetinju sa životinjskom krvlju (Jev.9,7.25) Apostol ne govori o sili i dejstvu krvi, već o samoj Hristovoj krvi kroz koju je omogućen ulazak u svetinju. Takođe ne spominje neku materijalnu krv, već krv Onoga koji se kroz večnog Duha prineo Bogu neokaljan.

VI Hristova krv ostaje zauvek prolivena krv. Ako bi ikada Hristova krv mogla ili trebala da se vrati u Hristovo telo, to je moglo ili moralo da se desi ne kasnije nego u momentu vaskrsenja. Ne možemo pronaći nijedno vreme u kome bi se moglo odigrati takvo primanje krvi. To stanje prolivene krvi je neprestano. Sam Isus je na nebu i Njegovo telo, a isto i Njegova krv je na nebu. Međutim upravo stoga je još više Njegova krv van tela. Ne bih hteo toliko da viziju iz Otk.1,14 o beloj boji Hristove glave, koja kao da pokazuje nedostatak krvi, dovodim u vezu sa time koliko snežnobelu kosu, naspram kojoj se u stihu 16. lice poredi sa sjajnim suncem. Postoje i drugi znaci krvi koja je odvojena od tela. Sveto pismo pokazuje krv i telo odvojeno ne samo u mukama i smrti Gospodnjoj, već isto i prilikom svete večere koja je uspostavljena kao uspomena na Njegovu smrt. O tom govori Jev. 13,9-14; 10,10.29; 1Kor.11,24 i dalje. Hristovo telo i krv se posmatraju različito iz tog razloga što razlika ili odvojenost postoji u stvarnosti. Prema tome, Hristova krv se još uvek nalazi kao prolivena krv na nebu pred Božjim očima. Još uvek govori za nas. Još uvek je to krv kropljenja (1Pet.1,2) Aveljeva krv koju je zemlja otvorenim ustima progutala iz Kainove ruke, viče odvojena od tela. Hristova krv, isto tako odvojena, viče na nebu još jače i bolje. Upravo iz tog razloga je u Jev.12, 24, na ključnom mestu, krv kropljenja pomenuta posebno pored Isusa, kao i u Jev.10,19.21 gde su posebno pohvaljeni ulaz u svetinju kroz Hristovu krv i sam taj veliki Sveštenik. Prolivena krv sama, ne samo prolivanje krvi, je cena večnog spasenja. Ta cena, doneta pred Boga ostaje prinesena da se ne vrati nazad u spasiteljevo telo. Spasenje je večno. Večna je takođe i važnost otkupne cene, ništa manje nego kad bi Spasitelj svakodnevno predavao svoj duh za nas raspet na krstu. U Njegovoj smrti je bila neiscrpna snaga života, u Njegovom životu je jedno neprekidno dejstvo smrti. Tek je smrt Gospodnja progutala slabost Njegovog života na ovom svetu, da bi mogao umreti On je uzeo udela u telu i krvi (2,14). Tako upravo ovakva smrt kao prelaz ka slavnom životu nosi sa sobom nešto što odgovara životu u slavi. (1Tim.3,16) Prema tome obznanjivanje smrti Gospodnje obuhvata sećanje na Njega u celini, na Njegov pogreb i vaskrsenje, na uznesenje i ustoličenje sa desne strane Očeve, dokle ne dođe (1Kor.11,26) Veliki Pastir ovcama je izveden iz mrtvih; ali je zavet koji je zasnovan kroz Njegovu krv je večan.(Jev.13,20) Odavde će biti jasno na koji je naročiti način Jovan opisao Jagnje, koje je sam video kao zaklano Jagnje u Njegovom životu i slavi.

VIII Ovo lično ujedinjenje i stanje prolivene krvi se međusobno dobro slažu. Oni se ne uzdižu jedno iznad drugog tokom tri dana Hristove smrti, a tako će još manje da protivreče nakon isteka ta tri dana.

IX Vaskrsenje i proslavljeni život Isusa Hrista ne izmenjuju stanje prolivene krvi. Krv se potpuno prolila i nije se više povratila. Prirodni i duševni život zavise od krvi i njenog protoka i održavaju se hlebom. Međutim, Božja reč održava i hrani tela svetih bez hleba. Već po samoj Njegovoj privlačnoj odeći (Jov.19,23) možemo primetiti da je čitav Njegov način života daleko premašivao čistoću svih smrtnika. Ukoliko je sila Božja tako nešto mogla ostvariti na zemlji, koliko više će to biti na nebu.(Mat.22,29). Život u slavi ne potrebuje nikakvo kruženje krvi; on je potpuno iz Boga (Rim.6,4.10; 1Kor.6,13; 15,44.50). Naše telo i krv je podložno raspadanju. Šta će se desiti sa našom krvlju ne znam, ali će telo biti učinjeno slično Njegovom proslavljenom telu. "Dokazali smo da Mihaelov rat na nebu (Otk.12) ne bi mogao biti dovršen, kada unesena Jagnjetova krv ne bi oslabila aždajino pravo na tužbu"...Rana na boku, koja bi na jednom normalnom telu bila smrtonosna rana je večni spomenik i nakit proslavljenog života.

X Stanje prolivene krvi daje neosporno jaku potvrdu za proslavljanje večere Gospodnje uzimanjem dvaju simbola. Oni koji brane uzimanje samo jednog simbola u svetoj večeri nemaju nikakav jači argument od toga da telo ne može bez krvi. No prilikom tajne večere se telo i krv prikazuje sa najjasnijom razlikom.On kaže prvo: "Ovo je telo moje!" Zatim: "Ovo je moja krv!" Nakon toga telo nije davano sa krvlju, i krv sa telom, već zasebno.

XI Prilikom smrti Gospodnje krv je odvojena od tela. Tako obzanjivanje Njegove smrti nosi sa sobom da se jede posvećeni hleb kao uspomena na Gospoda i da se pije iz posvećenog pehara kao uspomena na Gospoda (1Kor.11,24.25)...

XII U tumačenjima Svetog pisma i u hrišćanskim udžbenicima se ne može lako pronaći jasno objašnjenje ni sažeto učenje o ovom predmetu. Što se mene lično tiče, još od svoje najranije mladosti sam se bavio mislima o jednom temeljnom istraživanju o odnosu između Hristovih zasluga i našeg spasenja. Ipak posle mnogih razmišljanja nisam došao do jednog samostalnog zaključka o ovoj stvari. Neka nam Gospod Isus podari jedan željeni zrak svoje svetlosti, po svojoj volji. Amin


1. Kroz Hristovu krv doživljavamo dvostruko dobro, naime: a) izbavljenje od krivice greha i b) dobijanje novih životnih snaga koje se pokazuju u dobrim delima. Oba se zovu opravdanje kroz krv Isusa Hrista. To dobija onaj koji jede Njegovo telo i pije Njegovu krv.

2. Pošto je Hristova krv krv kropljenja, postavlja se pitanje da li se ta krv vernicima daje kao prava krv na oba načina kao što je gore pomenuto ili je to samo u prvom slučaju.

3. U Starom zavetu je bilo mnogo kropljenja; bilo da posmatramo osobe koje su obavljale kropljenje ili materiju na kojoj se kropljenje obavljalo; ili ljude i stvari zbog kojih i na kojima se kropljenje dešavalo, ili na razlog škropljenja zbog osvećivanja, posvećenja itd. Kropljenje pored oltara je uvek bilo nešto neuobičajeno. Izrailjci su kroz jedenje žrtve održavali zajedništvo sa Bogom.

4. U Novom zavetu postoji jedno kropljenje koje se dešava kroz Hristovu krv. Pošto je to jedino kropljenje, a celo levitsko uređenje se usredsređuje na Isusa, tako bi trebalo da su sva levitska kropljenja tek simbolične slike upravo ovog kropljenja.

5. Kropljenje krvi je pomenuto u 1Pet.1,2 i ponovo krv kropljenja na mestu koje smo posmatrali (Jev12,24). Isto se kaže da smo pokropljeni na srcima i kroz to kropljenje oslobođeni od loše savesti, da bi smo imali istinito srce u punini vere. Više od toga o kropljenju nema u Novom zavetu, ali Isaija prorokuje (52,15): "Tako će opet pokropiti mnoge narode, carevi će pred Njim zatisnuti usta svoja" itd (noviji prevodi).Ovde ćemo videti ko je taj koji kropi, i ko bi trebali biti oni koje kropi, kako je kropljenje posledica Njegovih patnji i da kao rezultat nastaje poslušnost iz vere.




Johann Albrecht Bengel