U Hristu, 1.deo

Po konkordansu elektronske biblije Karadžić-Daničić, postoji pedeset pet mesta gde se spominje „u Hristu“ (uglavnom u Pavlovim poslanicama). Verujem da bi taj broj bio drugačiji ukoliko bi se koristio neki savremeni prevod. Na našem jeziku nemam drugi konkordans, tako da su mesta koja sam pronašao sledeća:

1. Rimljanima 6,11: Tako i vi, dakle, držite sebe da ste mrtvi grehu a živi Bogu u Hristu Isusu Gospodu našem.

Utisak je da ako se ovo ne razume, onda se ništa ne može razumeti. Ili ako se pogrešno razume ima jako teške posledice za našu veru. Pretpostavimo da danas odemo jednom prosečnom verniku sa ovim rečima: „Brate ti si mrtav grehu!“ Nema puno mogućnosti. Ili je to istina ili nije. Ovo je biblijska istina, znači veća je istina od toga da ja sada ovde sedim i pišem ove redove. Neki mogu da kažu da ovde u Pismu piše da treba sebe da držimo, dakle da se smatramo da smo mrtvi grehu. To je ideja koja treba da nas vodi, ideal koji će se ispuniti u budućnosti. Međutim da li je to tako u stvarnosti, to je već nešto drugo. To zavisi od nas.

Tada bi trebalo pročitati celu šestu glavu. Drugi stih recimo kaže da kako ćemo još živeti u grehu kada smo umrli grehu. Dakle istina je: mi smo umrli grehu. I dalje u desetom kaže da smo jedamput umrli (grehu). Pavle objašnjava u šestoj glavi da se to desilo na Golgoti. Tamo smo umrli zajedno sa Hristom na krstu. Naša smrt grehu se tada i tamo desila za sva vremena. Iz tog razloga trebamo svoju smrt grehu da priznamo i iskoristimo.

Možda će sada biti lakše da ponovo priđemo tom verniku i da mu kažemo i drugu istinu: „Brate ti si živ Bogu u Hristu Isusu.“ Jer su Bogu svi živi. Ako je živ Avram, i Isak i Jakov, onda si i ti živ. Tvoj život je skriven sa Hristom u Bogu. Tvoj život nije to što ustaješ, ideš na posao, igraš se sa decom i ideš sa ženom spavati. Ne. Tvoj život je Hristos i ne samo tvoj nego i svih ostalih ljudi na zemlji, znali oni to ili ne znali. Pavle objašnjava da onog trenutka kada je Isus vaskrsao, tada smo i mi vaskrsli sa Njim. Svoj život u Hristu trebamo da priznamo i iskoristimo.

2. Rimljanima 6,23: Jer je plata za greh smrt, a dar Božji je život večni u Hristu Isusu Gospodu našem.

Jedan lep prevod kaže: “Greh isplaćuje svoje sledbenike. Plata je smrt. A Bog daruje svoje večnim životom u Isusu Hristu.” Dakle iako je Hristos život svakog čoveka, On ipak nema potpunog dejstva ukoliko se ne primi. Jer dar postaje naš u potpunosti tek kada se primi. Zato se na ljudima koji nisu primili Hrista, i koji ne žive u Hristu, primećuje greh i smrt. Ubeđenja smo, međutim, da će na nebu biti ljudi koji nisu primili Hrista, jer im evanđelje nije bilo poznato; ali ga nisu ni odbacili kao svoj život, što se pokazalo kroz dela ljubavi.

3.Rimljanima 8, 1.2: Nikakva, dakle, sad nema osuđenja onima koji su u Hristu Isusu i ne hode po telu nego po Duhu. 2. Jer zakon Duha koji oživljava u Hristu Isusu, oprostio me je od zakona grehovnog i smrti.

Ovo Pavle piše nakon opisa borbe sa grehom jednog čoveka u Rim.7. Postoje različiti stavovi o tome koga ovaj čovek predstavlja. Veliki broj naših vernika veruje da se ovde radi o Pavlu u svakom trenutku njegovog života, Pavlu koji ne može biti potpuno poslušan zakonu, zbog svoje grešne prirode. Mi ne verujemo da je to Pavle sam. On ovde govori o svima nama uopšteno, koji imamo pravilnu spoznaju o zakonu, i priznajemo da je zakon dobar. Dakle radi se o obraćenom čoveku, jer neobraćeni se protivi, izgovara i nikako ne ponižava. Međutim, iako priznajemo zakon da je dobar, ponižavamo se i tražimo Gospoda, ipak grešimo u odnosu na Njegov zakon. Ovde se svakako radi o namernim gresima (prestupima). To znači da nam nedostaje sila Božja da bi bili poslušni.

Ono što mnogi namerno ne žele da vide jeste da postoji izlaz. I on je pokazan na kraju Rim.7. i nalazi se „u Hristu“; kao što ovde dalje Rim.8 kaže. Ovde govori da postoje oni koji su u Hristu. To znači da je u Hristu postojanje. Postoji dakle egzistencija, život u Hristu. To je pravi život, a ne ono što često nazivamo životom. Stanje čoveka iz Rim.7. iako se naoko čini kao život poniznosti, religiozni život, iako ulazi čak i u područje Božjeg strpljenja, ipak je po Pismu smrt. To vidimo po tome što čovek u Hristu oživljava. Da nije bio mrtav, ne bi mogao da oživljava. I drugo on oživljava uvek, a nešto što je uvek to je zakonitost. To je ono što Pavle naziva, po našem prevodu zakon Duha. Taj zakon Duha ima jednu od zapovesti: čovek koji je u Hristu ne greši namerno; i drugu: Takav čovek koji je u Hristu se ne sme i ne može nazivati mrtvim, neobraćenim, bez obzira na to šta on čini ili ne čini.

4. Rimljanima 12,4: Tako smo mnogi jedno telo u Hristu, a po sebi smo udi jedan drugom.

U Pismu postoji nauka o telu. Ona se prihvata verom, jer se ne vidi telesnim očima Kada je Adam stvoren Bog mu je udahnuo život ne samo za njega nego celog čovečanstva (udahnuo mu je duhove života). Kaže se za Adama i Evu da su bili jedno telo. To kaže i za današnje brakove. Za nas je ovo tajna o kojoj možemo da kažemo samo ono što je otkriveno, ali nikada u potpunosti da shvatimo. Pismo dalje kaže da je u Adamu sagrešio celi svet, jer kada je on sagrešio, mi smo bili u njemu, tj. njegovo telo.

Postoje mnoga tela. Izrael je jedno telo. Zato je Danilo osećao grehe naroda kao svoje. Nacija svaka za sebe su tela. Crkve su tela. Pismo često pominje kolena, plemena, narode. U simboličnoj priči o Lazaru, Isus spasene vidi u Avramovom krilu itd.

Mi nismo postali deo Hristovog tela tako što smo mi Njega izabrali. Ne. To se desilo tako što je On izabrao nas, tj. pristao na Očev predlog da postane čovek, tj. jedno telo sa čovečanstvom. Hristos je čovečanstvo spasio svojim utelovljenjem, jer pošto je postao jedno sa nama, popravio nas je. Od tada postoji jedan pravi čovek. Zato je nebiblijski razdvajati nas i Njega.

Svaki čovek koji hoće da sagreši mora da iskoči iz Njega, iz tog tela. On mora da se potrudi da čini greh, da pogreši protiv tela. Zato i kaže da ko se udruži sa bludnicom postaje jedno telo sa njom, i čini greh protiv svog tela, Hrista.

5. Rimljanima 14,11 Znam i uveren sam u Hristu Isusu da ništa nije pogano po sebi, osim kad ko misli da je pogano, onome je pogano.

Zajednica sa Hristom daje dubinu uverenja. Čovek u Hristu ima Hristov um, tj. Hristos ga upotrebljava i govori, misli i oseća kroz njega. U Hristu je čoveka nemoguće prevariti, morate ga navesti prvo da skine pogled sa Njega, da ga izgubi iz vida, i tek onda je bespomoćan.

Zašto onda dva čoveka u Hristu mogu da imaju različite poglede na određeni predmet? To je zato što imaju različitu spoznaju, i različite savesti. Tako da može da bude da ono što je za jednog greh, za drugog nije, jer nije primio jasnu svetlost po tom pitanju. Pošto ljude vodi Bog i odlučuje kada će i kako poslati novu svetlost, tako niko ne može da bude merilo za drugog, nego kada je čovek u Hristu, merilo mu je sopstvena savest i ako je vernik, Pismo. Kada Bog nekog potvrđuje i odobrava On je u Hristu. Prisustvo Hrista je merilo da li je čovek obraćen ili nije, da li je prestupnik ili nije, i da li on nešto dobro razume ili ne.

6. Rimljanima 15,17: Imam, dakle, hvalu u Hristu Isusu kod Boga.

Ovde Pavle objašnjava zašto se ne može smatrati da ova poslanica koju je uputio Rimljanima, predstavlja izraz njegove oholosti ili hvalisanje, razmetanje istinama koje mu je Bog otkrio. On dalje navodi da nikada ne bi pisao o tako visokim stvarima da iza toga ne stoji Hristos. Pisano je da ko se hvali treba Gospodom da se hvali, tj. time da Ga poznaje. Zato uvek trebamo biti oprezni kada sudimo nekog ko govori u Gospodnje ime pripisujući mu nadmenost, jer „hvala u Hristu“ može tako da naoko izgleda.

7. Rimljanima 16. Pozdravite Priskilu i Akilu, pomoćnike moje u Hristu Isusu… Pozdravite Epeneta, meni ljubaznog, koji je novina iz Ahaje u Hrista…Pozdravite Amplija, meni ljubaznog u Gospodu. Pozdravite Urbana, pomoćnika našeg u Hristu, i Stahija, meni ljubaznog. Pozdravite Apelija, okušanog u Hristu... Pozdravite domaće Narkisove, koji su u Gospodu… Pozdravite Trifenu i Trifosu, koje se trude u Gospodu. Pozdravite Persidu ljubaznu, koja se mnogo trudila u Gospodu. … Pozdravite Rufa izbranog u Gospodu, i mater njegovu i moju…Pozdravljam vas i ja Tertije, koji napisah ovu poslanicu u Gospodu.

Ovo je poglavlje realnosti života u Hristu. Pavle i cela njegova okolina, njegovi saradnici i pripadnici Zajednice, su ljudi u Hristu. Ovde nije moglo biti zabune i prevare. Čovek izvan Hrista ne bi mogao da ih prevari ili da odglumi da je i on u Hristu. Takav bi se jasno razlikovao i poznao. Među njima se sve merilo Hristom, sve se posmatralo u odnosu na Hrista. Trud, iskušenja, izbor, prijateljstvo, bratstvo, materinstvo, pa i stavljanje na papir ove poslanice, sve je bilo u Hristu. Primanje Hrista je bio minimum njihove vere, nakon čega se nastavljao život u Njemu. I danas ne bi smelo biti drugih merila. „U Hristu“ se ne sme smatrati prevelikim zahtevom, nego naprotiv preduslovom za svako hrišćansko zajedništvo.

8. 1 Korinćanima 1,2: Crkvi Božijoj koja je u Korintu, osvećenima u Hristu Isusu, pozvanima svetima, sa svima koji prizivaju ime Gospoda našeg Isusa Hrista na svakom mestu i njihovom i našem…

Posvećen u Bibliji ima dva značenja. Prvi je odvojen. Drugi je kontakt sa svetim, sa Bogom. Mnogi su razmišljali o ovim redovima, naime kako to da Pavle naziva svetima i osvećenima članove crkve koji su se, po onom što kasnije saznajemo, nalazili na vrlo niskom duhovnom nivou. Vrlo je rašireno mišljenje da su oni bili sveti i pored toga što su u velikoj većini bili u grehu. Po ovom tumačenju, pripadništvo Hristovoj crkvi je toliko značajno, da automatski čini ljude odvojenim, posvećenim. Kao da pristupanjem crkvi dobijamo neku vrstu imuniteta kojim smo uvek u kontaktu sa Bogom, neovisno o našem ličnom posvećenju. Iako postoje velike prednosti za članove Božjeg naroda (Rim.3. i 11.), ovakvo stanovište je nebiblijsko i može jako da našeti crkvama u kojima se propoveda. Johan Bengel je dobro zapazio da ovaj stih predstavlja uvod u ono o čemu Pavle kasnije raspravlja sa Korinćanima koje naziva telesnima, nepoučenima. Ono što nam Svetim Duhom ovde kaže je da smo mi posvećeni, odvojeni, sa Bogom, ali samo u Hristu. U Hristu predstavlja ovde uslov koji treba da bude ispunjen. Glagol osvećen ovde predstavlja radnju koja je završena u prošlosti i čiji rezultati traju u sadašnjosti. On ovde predstavlja istinu da je naša svetost Hristov čisti život koji je proveo na Zemlji, Njegovih 33 godine. Pridev sveti se odnosi na moralnu čistoću. Oni koji se odluče na život sa Hristom, oni su pozvani da sarađuju sa Svetim Duhom, da bi održali svoju zajednicu sa Bogom. To što oni u Hristu imaju svetost kao dar, bez njihovog udela, njih ne čini neobaveznim, nego šta više, ono ih motiviše. Oni koji osete slast života sa Bogom, čine sve da to održe u svom iskustvu.

9. 1 Korinćanima 1,4.5 Zahvaljujem svagda Bogu svom za vas što vam je dana blagodat Božija u Hristu Isusu, Te se u svemu obogatiste kroza Nj, u svakoj reči i svakom razumu…

Dok su pravo živeli u Hristu, doživeli su veliki napredak, veliku promenu; kao jedno uzvišeno obrazovanje u Hristovoj školi. Ispadanjem iz Hrista, gubljenjem veze, taj napredak staje, i postepeno se gubi sve što je duša zadobila.

10. 1 Korinćanima 1,30 Iz kog ste vi u Hristu Isusu, koji nam posta premudrost od Boga i pravda i osvećenje i izbavljenje.

Prethodno Pavle podseća da među Korinćanima (u crkvi) nema puno obrazovanih i uglednih ljudi. Božji izbor je pao na slabe da bi se u njima više proslavio, i da bi ponizio ljudsku oholost. Elet Vagoner je jednom rekao da je razlog Božjeg izbora taj, da bi se mogao radovati promeni koju doživljavaju izabrani, i da bi ih takve mogao pokazati svemiru. Sigurno je da postoji više razloga zašto je baš taj i taj izabran, ali u samoj svojoj suštini je to neobjašnjivi akt božanske milosti.

Pavle ne kaže vi ste postali premudri, pravedni i posvećeni itd. Bog čoveka po sebi nikada ne bi mogao tako da promeni. Čovek je grehom postao potpuno neupotrebljiv i nepopravljiv. Takvo čovečanstvo Bog nije mogao prvo da popravi da bi ga tako postepeno spasio, nego ga je prvo spasio da bi ga popravio. Doveo ga je u Hrista, ne bi li čovek poželeo da u Hristu i ostane, kad vidi koliko je to bolje. Mi u Hristu uvek prvo primamo mudrost, a onda dođe problem; prvo pravdu pa onda poziv na predanje. Razlog zašto neko iz Hrista ispadne nije taj što je on nešto učinio, već zato što je nešto propustio da primi. To je donekle slično čoveku kome izgori kuća, ne zato što nije mogao da je spasi, već zato što je bio zatvorenih ušiju za alarm. Zato i Isus kaže u propovedi na gori, da će onaj koji ne ispuni zakon i tako nauči druge biti prozvan manjim, ali onaj čija pravda ne bude veća od spoljašnje, tj. ukoliko ne održi verom Hristovu pravdu, biće izgubljen. Dakle biti na nebu nije pitanje držanja ili ne držanja zapovesti, već pitanje primanja ili ne primanja pravde, tj. Hrista.

Sperdžen je držao jednu od najlepših propovedi na ovaj stih. On je tu pokazao da čovek u Hristu dobija sve što je potrebno. Ne da on prvo dobije mudrost, pa nakon toga pravednost, pa osvećenje i tek onda na kraju i izbavljenje. Ne, on dobija sve u Hristu, celu paletu. On u Hristu dobija sve što je potrebno za pobožan život. I još nešto je istina: čovek u Hristu ne treba ništa više. Hristos je potpuno dovoljan. On je maksimum naše vere. Dakle primanje Hrista je istovremeno i minimum i maksimum. Kao što postoji greh oduzimanja, tj. proglašavanje primanja Hrista previsokim merilom i spuštanja merila pravednosti (liberalizam), tako postoji i greh dodavanja, tj. osim što si primio Hrista verom, navodno je potrebno još nešto (konzervativizam, fanatizam). Primer za to je slučaj opisan u Delima apostola, kada su neki došli u Antiohiju učeći vernike koji su bili u Hristu, da se moraju obrezati da bi se spasili.

Ne, u Hristu dobijamo sve, a onda prebivanjem u Hristu se to sve umnožava i raste.

Moderna verzija zablude protiv koje se ovde govori bi bila teorija o duhovnim darovima koja je bila popularna tema seminara i upitnika po našim crkvama. Mnogi su poučavali da svaki vernik ima neki duhovni dar, neki više a neki manje. Tako da je ono Pavlovo „da nemate nedostatka ni u jednom daru, vi koji čekate otkrivenja Gospoda našeg Isusa Hrista“ primenjivano ne na svakog pojedinog vernika, nego na celu crkvu. Znači tek svi vernici jedne crkve imaju sve darove. Uči se dalje, da se tek procesom posvećenja dobija dalje jedan po jedan dar. Kao potvrda za to je služila Hristova priča o talantima, naime jedan je dobio deset, drugi pet, dok treći samo jedan. Istina, Elen Vajt piše: „Svi ljudi nisu dobili iste darove, ali je Gospodar svakom svom sluzi obećao neki dar Duha“. Međutim ona kaže dalje: „Nama su ovi darovi već osigurani u Hristu, ali od našeg primanja Duha Svetog zavisi da li ćemo ih stvarno posedovati, i u kolikoj meri“. (COL 327)

Problem je u tome što su se darovi Svetog Duha, a to isto važi i za ostale sposobnosti i darove, stečene i urođene, posmatrali odvojeno od Hrista, tj. Hristos ima darove u svojoj ruci, mi se posvećujemo i molimo, i On nam daje darove, i oni postaju naši.

Mi kažemo ne! Darovi Svetog Duha su Hristove osobine kroz nas, kada je On u nama, i mi u Njemu. To znači naša dobrota je Hristova dobrota kroz nas; naša premudrost je Hristova kroz nas; proroštvo je Hristova reč kroz nas itd.

Iz ovog razloga su vernici, nakon početnog kratkog oduševljenja, opadali u veri i ljubavi, i gubili Hrista još više iz vida. „U Hristu“ se nije propovedalo pravo, tako da je lažno proroštvo, koje ne vidi nas u Hristu, pogubilo veliki broj duša. Vernik se trudi i gleda u Hristove ruke, očekujući da dobije dar, i nagradu za svoje napore, umesto da celo svoje staranje uloži u to da bude u Hristu i da u Njemu živi i ostane. On ne razume da je Hristos postao Njegova pravda, i posvećenje i premudrost i izbavljenje; on to traži u sebi, razočarava se i posustaje.