32 Psalam-komentar Martina Lutera

Komentar Psalma 32. Martina Lutera je jedan deo njegovog "Tumačenja sedam pokajničkih psalama" izdatog u proleće 1517. godine. Ovo je prva, u Gutembergovoj štampariji odštampana brošura, u kojoj se Luter na narodnom jeziku obratio javnosti. Pre samih događaja u Vitembergu koje istorija beleži kao početak najznačajnije verske reforme, ova reč se počela širiti dotada nezapamćenom brzinom. Ovde je razobličena suština srednjovekovnog ideala pobožnosti, i otkriveno nešto od lepote prave vere u Boga na način koji je obradovao svako srce koje je gajilo iskrenu ljubav prema Hristu.

Uvereni smo da će isto tako biti sa ovim srpsko- hrvatskim prevodom ovog blagoslovenog štiva, u vreme kada je, kao nekad, prokletsvo religije bez Hrista zamračilo toliko široko prostranstvo sveta, i na jedan posebno težak način pogađa naše narode kojima želimo pred Gospodom da dožive reformu.

U tekstu smo pratili revidirani Daničićev prevod, s tim da smo mu na mestima gde postoji razlika sa tadašnjim Luterovim prevodom, koga je kasnije korigovao na osnovu saznanja kojima je u to vreme otvoren put, dodali taj stari prevod u zagradama.



Drugi pokajnički Psalam
(Psalam 32)

Blago onome, kome je oproštena krivica, kome je greh pokriven.
Blago čoveku, kome Gospod ne prima grehe i u čijem duhu nema lukavstva.
Kad ćutah, posahnuše kosti moje od uzdisanja mog po vas dan.
Jer dan i noć tištaše me ruka Tvoja; nesta soka u meni kao na letnjoj pripeci.

Greh svoj kazah Tebi, i krivice svoje ne zatajih; rekoh: Ispovedam Gospodu prestupe svoje;
i Ti skide s mene krivicu greha mog.
Zato neka Ti se moli svaki svetac, kad se možeš naći; i onda potop velike vode neće ga stignuti.

Ti si zaklon moj, Ti me čuvaš od teskobe; okružavaš me radostima u izbavljanju.
Urazumiću te, i pokazaću ti put kojim da ideš; savetovaću te, oko je moje na tebi.

Nemojte biti kao konj, kao mazga bez razuma, kojima uzdom i žvalama valja obuzdati gubicu, kad ne idu k Tebi.
Mnogo muke ima bezbožnik, a koji se uzda u Gospoda, oko Njega je milost.
Radujte se o Gospodu, i pevajte, pravednici; veselite se svi koji ste pravog srca.



Blago onome, kome je oproštena krivica (nepravda), To je kao da je hteo da kaže: niko nije bez pravednosti, no su i oni pred Bogom nepravedni koji čine dela pravde i njima se misle izbaviti iz nepravednosti. Jer niko ne može sam sebi pomoći . Zato: blagosloveni su oni koji ne da nemaju greha ili koji su ih sami odstranili, nego samo oni kojima ih Bog oprašta iz milosti. Ali ko su oni? To će nas naučiti peti, šesti i sedmi stih.

kojima je greh (nedelo) pokriven. Isto tako niko nije bez greha, koje samo Bog potpuno i otkriveno vidi na nama. Blaženi su, međutim, oni kojima ih pokriva, kod kojih ih ne vidi, kod kojih ne želi da misli i zna o njima, već ih želi oprostiti iz čiste milosti. To su oni koji ih ne pokrivaju sami, niti ih sami sebi odrešuju, opraštaju i zaboravljaju, nego ih uočavaju, znaju o njima, razmišljaju i osuđuju ih.

Blago čoveku, kome Gospod ne prima grehe, To dakle znači: ne blažen, nego proklet onaj koji sebi ne pripisuje greh, već je sobom zadovoljan, gradi se pobožnim, ne poznaje grižu savesti, pokazuje svoju nevinost, time se teši i na to oslanja premda apostol kaže: "Jer ne znam ništa na sebi; no zato nisam opravdan" (1 Kor.4,4) kao da želi reći: Onaj je blažen kome Bog ne uračunava greh, dakle Bog ne želi ništa da zna o njegovom grehu. To su oni koji sebi stalno pripisuju greh i mnoge prekršaje.

i u čijem duhu nema lukavstva. To znači da ga njegovo srce ne prevari kada pored toga što spolja izgleda verno, a i samom sebi deluje pobožno i kao onaj koji voli Boga, ipak je njegovo unutrašnje usmerenje pogrešno i služi Bogu ne Boga radi nego je vernik po svojoj volji. Ovakvo zlo, naopako i prevarno lukavstvo vara uglavnom one koji su veliki po spoljašnjoj svetosti, one duhovne ljude koji na osnovu svog pobožnog života i svojih mnogih dobrih dela žive bez straha, pri tome ne obraćajući pažnju na svoj duh i unutrašnje stanje. Oni takođe ne žele da shvate da takvoj opasnoj prevari ne odoleva ni jedan čovek, naprotiv u svakom se nalazi u najdubljim osnovama duše i da se može odagnati samo Božjom milošću. Zato David ovo naziva duhovnom prevarom (lukavstvom), dakle ne nekom prevarom kojoj je začetnik i svesno je izaziva čovek protiv sebe ili drugih, već prevara koja pogađa njega kao nešto što mu je urođeno, koja se da dobrim životom prekriti i ulepšati kako bi čovek pomislio da je slobodan i čist od toga. Međutim tek tada gadna nečist leži ispod pogrebena. Doktori je nazivaju "amorem sui" , ljubav prema sebi, u kojoj je čovek vernik iz straha od pakla ili zbog nagrade na nebu, ali ne po Božjoj volji. To je teško prepoznati a još teže se toga osloboditi, i ne može se desiti osim milošću Svetog duha.
Zapažamo da prorok ovde imenuje mnoge mane: Nepravednost, nedelo, greh, lukavstvo. Ako bismo hteli da napravimo razliku rekli bi: Reč nepravda označava da čovek pred Bogom nije pravedan i zakida ga za sve ono što bi trebao da ima tj. pobožnost i dobra dela. To je prva šteta. Drugo, tu su nedela. To su zla dela koja kao druga šteta proizilaze iz one prve, slično kao što iz siromaštva može da sledi krađa, preljuba, izdaja ili slično. Ista nepravda su i dobra dela koja se čine kada nema ili je uklonjena prava pobožnost koja se rađa iz milosti. Treća šteta nazvana "greh" jeste zlo prirode, koja prebiva i opstaje svuda tamo gde se dešava nedelo i nepravda; ona je zla želja, ljubav i strah, koja nam je utelovljena i urođena i tera nas na one prve dve. To je do onog vremena opstajući greh, sam po sebi smrtonosan, dok ga Bog ne ukloni iz milosti onima koji trpe pod njim i teže ozdravljenju. Zato David kaže da njima Bog ne uračunava, kao da želi reći: on jeste tu; ali ga Bog iz milosti ne uračunava. Zato je on svakodnevno tu i smrtonosan čim se čovek uzoholi i prestane da se neprekidno žali na njega. Zato je on prevara i fina podvala za svakog koji se trudi u dobrim delima i prave se pobožnima. Oni misle da su sada stvarno čisti i ne veruju da je to Bog koji po svojoj dobroti njihovu nečistoću iz milosti ne uračunava.


Kad ćutah... To znači :pre nego što sam znao ove stvari, uzdizao sam se i sam sebe hvalio. Dopadao sam se sam sebi u mom dobrom životu i ne znadoh ništa drugo osim da sam čist i veran. Ali to je propalo. Postao sam tih. Hvala se pretvorila u tužaljku jer mi se moja pobožnost pokazala kao zlo.

...posahnuše kosti moje... To kaže: sve moje snage, sve moje zasluge, i moja pobožnost isto, sa kojima sam se tešio, postala je slaba, stara i nekorisna, a bila je tako sveža, jaka i mlada preda mnom. I tako on govori: isušila, ostarela. Tako se može razumeti i osmi stih prvog pokajničkog psalma (Ps.6): Iz velikog straha od tvog suda postao sam star i sed. Jer kako je patniku vreme dugo, tako će preko mere u jednom drugom smislu biti dugo kada kosti tj. duševne snage pate pod utiskom Božjeg suda, kada Sveti duh strahovito osvetli dušu koja se precenjuje, da bi se ponizila i spoznala sebe. Zato ona govori: Oh jao Bože, koliko još treba da traje taj pogled. Moje kosti će se osušiti od toga i postati stare i bolesne. Izgleda mi da ću propasti i biti izgubljen za večnost.

...od uzdisanja (vika) mog po vas dan. Vika dolazi od velikog straha koji donosi spoznaja svoga Ja, ona dolazi kada čovek prepozna taj osetljivi momenat božanskog suda kako je to već rečeno. Ova vika se ne može izmeriti i ne mogu je opisati nijedna usta. Poznata je jedino onima koji su je doživeli. Kaže se: celi dan, kao što u prethodnom psalmu David kaže. "noćima kvasim odar svoj suzama" (Ps.6,6)

Jer dan i noć tištaše me ruka Tvoja; To znači: tvoja strahovita snaga mi je preteška zato vičem i tužim dan i noć. Tvoja ruka ide daleko preko mojih snaga, ne mogu podneti tvoje kazne kojima mi pretiš takvim pogledom.

nesta soka u meni kao na letnjoj pripeci. (Povratio sam se svojoj bedi) To znači: Pre sam se bio odvratio od moje bede: vidio sam samo svoje zadovoljstvo sobom; sada vidim drugačije. Mislio sam da sam srećan; u stvari sam jadan.

(Tako duboko se u mene trn zabo) To znači: Tvoji sudovi su tako strašno duboko zabijeni u moju žalosnu savest i zabijaju trn, svom snagom pritišćući moju dušu.


Greh svoj kazah Tebi, To znači: postao sam tako tih, tako se potpuno slava spustila, da priznajem sledeću istinu: nikada nisam učinio dobra, nego puno zloga i greha, isto i tamo gde sam činio pravo.

i krivice svoje ne zatajih; kao što čine oni kojima lukavstvo njihovog duha stvara jednu prevarnu sigurnost da i oni mogu sebe same bez straha opravdati i sebi oprostiti, i stoga upadaju u svađe sa drugim ljudima, postaju sujetni, besni, mrzitelji, nestrpljivi, sudeći i klevetajući. Zbog te svoje nevinosti postaju utoliko više krivima. Ipak, u svemu tome žele pravo i dobro i prihvatljivo postupati. Prikrivaju svoju zloću duboko; jer otkrivaju svoju pobožnost i ne priznaju Bogu grehe iskreno i bez podmuklosti svog duha. A pravedni ne sakrivaju svoje zlo, ne ljute se, ne postaju nestrpljivi, čak i kada im se čini nepravda budući da na sebi ne nalaze nikakve pravde. I ti su blaženi jer Bog otpušta njihove nepravde i poništava ih jer ih priznaju i oglašavaju. I zato što svoje grehe ne pokrivaju i ne kriju, njih pokriva i sakriva Bog.

Rekoh: To znači: Naumio sam, zaključio sam u sebi, kao da kaže: tako si milostiv i tako rado slušaš jedno istinsko priznanje i poniznu ispovest da smesta utešavas i podižeš kada čovek naumi da se ponizi. Čim se kao grešnik prepozna i tebi potuži, već je pravedan i ugodan tebi.

Ispovedam Gospodu prestupe svoje; (Želim protiv sebe priznati Bogu sve svoje nepravde) To je: koriću samog sebe da bi me Bog pohvalio, sam sebe posramiti da bi me Bog počastvovao, hoću sam na sebe tužiti da bi mi Bog oprostio, sam na sebe govoriti da bi Bog za mene govorio, reći svoju krivicu, tako će On reći moju zaslugu kao što je Mariji Magdaleni učinio u kući Simona gubavog. (Lk.7,47)

i Ti skide s mene krivicu greha mog. Ti si je skinuo zato što sam je ja uračunao i priznao neposluh mog greha. Jer "impietas" znači ustvari nečinjenje onoga što se treba činiti; i to se ponekad nalazi samo, ali to prati u svim gresima i svim dobrim delima koja nisu počinjena iz milosti.


Zato neka Ti se moli svaki svetac, To znači da će stoga biti sveti jer se tuže Tebi na svoje grehe i mole za milost, zapazimo: pred Tobom! Jer iako pred ljudima deluju sveti oni na to ne obraćaju pažnju. Međutim, oni se boje Tvog suda i znaju da im kod Tebe njihova svetost ništa ne pomaže, već ponizno čekanje Tvoje milosti.

kad se možeš naći; (u zgodno vreme) Ili u vreme milosti, jer je to zgodno vreme za molitvu kao što u proroku Isaiji kaže: "U vreme zgodno pomogoh ti". U njemu stoje sveti kada ih Bog pokrene i pohodi sa svetlom svoje milosti.


i onda potop velike vode... To kaže: svetac, dakle onaj koji se ne drži vlastite svetosti već stene Tvoje pravednosti, koja je Isus, na kojoj je utemeljen svaki koji je svoj sopstveni tužilac, sudija i kaznitelj. Kada tako mnogi udarci i strašna iskušenja nadiru preko njega slično potopu sa svojim vodama tj. kada ga zbog njegovog poniznog života progone kao što je to rečeno u prethodnom psalmu (Ps.6,8)

...neće ga stignuti. To znači one neće naškoditi njegovoj duši, čak i tada kada mora da položi svoje telo ili život.


Ti si zaklon moj, U svim tim vodama iskušenja koje nadiru, Ti si moja stena na kojoj stojim da me ne udave i progutaju.


Ti me čuvaš od teskobe; To su vode kao simbol iskušenja, svuda i naokolo.

okružavaš me radostima u izbavljanju. (O uteho moja izbavi me od onih koji me opkoliše) Kao što je ranije opisano tako jedna po Božjoj milosti radosna savest pobeđuje sve navedene oluje i iskušenja.- Sad odgovara Bog:

Urazumiću te, i savetovaću te, pokazaću ti put kojim da ideš; na kojem te želim videti. Ti moliš da te izbavim. Nemoj da žališ. Upoznaj me, i nemoj sam sebe poučavati, pusti mene u tome. Želim da ti budem učitelj i dovoljan, voditi te putem kojim ćeš činiti ono što je meni ugodno. Čini ti se da je pogrešno kada ne ide tako kako si zamislio. Takvo razmišljanje je pogrešno i ometa me. Ne mora ići prema tvom razumu već preko tvog razuma Spusti se do nerazumevanja i daću ti svoj razum. Nerazum je pravi razum. Ne znati kuda ideš je u stvari znati gde ideš. Moj razum te ne čini nimalo nerazumnim. Tako je Avram pošao iz svoje domovine i ne znajući kuda. On se predao mom znanju da povede njegovo znanje i došao do pravog kraja na pravom putu. Pogledaj, to je put krsta; ne možeš ga pronaći, već te ja moram voditi kao što se slepog vodi. Zato niti ti niti bilo koji čovek ili stvorenje, već ja, sam ja te hoću naučiti putu na kome ćeš delovati. Ne delo koje si ti izabrao, ne patnje koje si ti namislio već ono što ti protiv tvog izbora, mišljenja i težnji zapadne to je to; tu sledi, tu ja zovem, tvoj Gospodar je tu došao. Ne trebaš biti kao konj ili nerazumna životinja. Prati me i predaj se i gle tada:

oko je moje na tebi. neću te ostaviti, ne trebaš potonuti, ne želim te zaboraviti. Tvoje oči trebaš zatvoriti nad sobom dok su moje oči otvorene nad tobom. Zar nisi čitao:"Oči su Gospodnje obraćene na pravednike" (Ps.34,15) Ili brdo Morija što znači "Bog će se postarati" (1Moj.22, 14). Nesumnjivo da Ja jedini vidim, kao što sam kod Avrama video ono što on nije nikako mogao videti. Ukratko to znači da Bog od nas želi imati ništa drugo osim jedne prave jednostavne vere i čvrstog poverenja, pouzdanja i nade. Stoga u ovim rečima vera, nada, poniznost i strpljenje nisu ni pomenuti svojim imenom već je to izraženo onim što je tim vrlinama slično po načinu i stvarnoj prirodi. Mnogi koji su o ovim vrlinama pisali više su uzdizali njihova imena nego što su pokazali njihovu prirodu.

Nemojte biti kao konj, kao mazga bez razuma, To su oni koji mi ne daju da vladam nego isto kao životinje koje se ravnaju po svojim čulima i tako dugo prate dok osećaju nešto, no tamo gde više ništa ne osećaju ili opaze, više ne slede.Jer konji i mazge nisu stvoreni tako da mogu spoznati stvari koje nisu iskustvene; stoga na taj način ne mogu ni biti pokrenute na ljubav ili žrtvu. Tako isto neki ljudi koji ne žele više činiti, ostavljati, patiti više nego što to u tom trenutku osećaju, procenjuju, zaključuju i zapažaju; oni Moj razum ne mogu izmeriti ni spoznati. Oni su sa svojim razumom kao konji koji sa svojim čulima, koji oboje ne idu dalje dok nešto ne osete.


kojima uzdom i žvalama valja obuzdati gubicu, kad ne idu k Tebi. To znači: onima koji ne žele razumeti, koji su kao konji i hoće sve činiti po svom mišljenju i težnjama, pošalji tako veliko protivljenje dok oni tako ne budu prisiljeni. To se zove nateravanje (Lk.14,23), jer nužda čini voljnim i moranje se pretvara u dobrovoljnost tako dugo dok čovek govori: ako trebam onda to hoću, ako se mora tako neka tako bude. Tako Bog primorava buntovničke konje i mazge tako što im ne dopušta da postignu ono što žele i to najprije čini sa onima koji se kao obesni konji tako dugo preče na putevima Božjim, dok ne dođu u red i nauče razumeti da se mora pomučiti i ne ići po svojoj volji.

Mnogo muke ima bezbožnik, To su oni koji vladaju sami i neće da trpe Božju vladavinu, koji ne tvore ničim osim po svojim težnjama. Ove Bog ne može pokoriti ni slanim ni slatkim, ni milom ni silom. Oni kidaju uzde i žvale i još misle da poštuju i slave Boga najbolje moguće i da su najposlušniji, najpobožniji i najpravlji, jer imaju visoko mišljenje o sebi i drže za pravilno to što priznaje njihov razum. Ovima se Bog stalno protivi. Pošto su oholog uma i ne pokoravaju se Božjem savetu i volji stoga moraju mnogo zaludno da pate i imaju prokletstvo bez plate i utehe.


a koji se uzda u Gospoda, oko Njega je milost. Kao što one okružuje Božji gnev i sudovi, i imaju mnogo nesreće i nikakve sreće, jer se sami sebi dopadaju i uzdaju u dobru procenu sebe samih, isto je tako oko onih sto su pravi (tj pravedni) i koji se ne uzdaju u sebe i svoja nahođenja niti se čvrsto oslanjaju na njih, milost kroz koju imaju mnogo dobra i sreće. Zato David kaže o njima na kraju:


Radujte se o Gospodu, i pevajte, pravednici; Tu hoće reći: Vi koji se uzdate u Boga, trebate se u Bogu i radovati. Vi ne verujete sebi i isto u sebi nemate radosti, nego ste nepoverljivi i nespokojni u vezi sa vama samima, budite sami sebi neprijatelji i nemojte da vam se dopada vaše mišljenje.



veselite se svi koji ste pravog srca. To znači budite prkosni, uzdignite se, hvalite se i budite zadovoljni kao što je to čovek koji veliko i slavno što čini. Jer tvoje srce je pravo prema Bogu i nema krive slike o sebi ni ti bilo o čemu drugom kao i o Bogu, utemeljeno je na večnom dobru i stoji čvrsto. Stoga ima dozvolu preko svake mere činiti što je veliko i slavno, veseliti se, sijati, odolevati kao što je rekao apostol: "Ko se hvali, Gospodom da se hvali". (1Kor. 1,31) Međutim pokvarene duše, koje su usmerene na sebe svojim pogrešnim nastojanjima i prevarnim dobrim procenama, one se ponose sobom a ne Bogom.