E.Vagoner-Rim.3

Rimljanima 3, 1-24

U našem proučavanju prvog i drugog poglavlja saznali smo da je znanje bez Boga ludost i nemoralnost i da i najveća pobožnost ili, kako to Pavle navodi, obrezanje tela, ne donosi ništa tamo gde ono što taj znak označava (pravda Božja kroz veru, obrezanje srca) ne postoji.
Poglavlje 3, 1-4. »Šta je dakle bolji Jevrejin od drugih ljudi? Mnogo svakojako; prvo što su im poverene reči Božje.« Avram je bio izveden iz središta paganizma, iz vere u veru i njegovi potomci su zbog toga uživali naklonost Božju. Bog je Avramove potomke obavezao svojim istinama. Oni su propuštali da shvate kakva je korisnost od toga da se bude Jevrejin i ostajali su pouzdano u njihovoj uzvišenoj pobožnosti, smatrajući da Bog mora o njima misliti više nego o bilo kom drugom narodu. Bog im je dao svetlost da bi je mogli nositi drugima. Ali ispunjeni ponosom oni nisu obavljali zadatak i Bog se nosio sa njima generaciju za generacijom.
Za vreme ropstva On je otkrio Danilu da će čekati još 490 godina svoj narod da bi preneo svetlost svetu. Prenošenje jevanđelja neznabošcima je bio posao na kome je Bog sve te vekove radio da bi Jevreje osposobio da ga izvrše, ali oni su to odbili. Međutim Bog se pobrinuo za neznabošce i »nije ostavio sebe ne posvedočena«. Zar ne vidimo tenedenciju među nama da se hvalimo svetlošću koju imamo i osećamo da Gospod mora da ima naročit odnos prema nama kao narodu? Ali On nam je dao svetlost samo da bi je mogli odneti drugima. Ako se hvalimo svetlošću a ne nosiomo je drugima, Bog će nas podnositi dugo, ali konačno neko drugi će zauzeti naše mesto i obaviti posao.
Bog se zakleo Avramu i Njegova obećanja biće ispunjena, čak iako ljudi ne veruju. Stih 3. i 4. Ako se niko ne nađe sa verom Avramovom, Bog je kadar da podigne od kamenja decu Sebi. Bog je lično na iskušenju pred svemirom i sotonom i zli ljudi će ga uvek optuživati da je nepravedan i samovoljan, ali na sudu sav svemir će reći »Prevedni su i istiniti putevi, Care svetih.«
Stih 9-18. Svi su u grehu. Ne postoje dva puta spasenja. »I puta mirnoga ne poznaše.« Ovde se nalazi probni kamen koji pokazuje razliku između pravog Jevrejina i neznabošca. Deca vere će imati ovaj mir – mir koji Hristos ima – neprestano u njima.
Stih 19. »Pod zakonom« se pogrešni tumači. Tu se misli na pojam u zakonu ili pod njegovom nadležnošću. Ali Bog koji je napisao tekst, možda je propustio da se pobrine za čast svoga sopstvenog zakona. Iz razloga što je zakon večnog trajanja ne može opravdati grešnika. Zakon zahteva savršenu pravdu u čoveku koja se pokazala u životu Hristovom. Nijedan čovek nikada nije živeo kao što je to Hristos – svi su sagrešili. Savršenstvo i veličanstvo zakona vodi grešnika da zavapi »Šta mi valja činiti?«
Ponekad preovlađuje misao da ako je Hristos samo obrisao zapis prošlosti, svako bi mogao onda proći dobro. To je bio problem sa Jevrejima. Rim. 10, 2.3. Ne postoji ni jedan čovek na zemlji koji bi sam od sebe mogao učiniti nijedno čisto delo, oslobođeno od sebičnosti kao što je to Hristos činio. »Što nije od vere, greh je.« Propoved koja nije propovedana verom je greh za koji se treba pokajati. Veliki deo misionarskog posla koji smo obavljali je sve ono za šta bi se trebali pokajati.
Nikada nije postojao bolji čovek od Pavla, po čoveku. Ako je ijedan čovek van Hrista ikada činio dobra dela, onda je to bio Pavle. Međutim, on je držao sve te stvari koje je posedovao štetom, da bi mogao Hrista da dobije. Fil. 3, 4-8. Psalmista kaže da Bog ne zadržava nijednoga dobra od onih koji hodaju pošteno. Ako je Pavle, pre nego što je pronašao Hrista, imao nešto u svojoj prirodi što je bilo dobro, on je mogao sve te stvari zadržati sa sobom. Ali on ih je držao ništavnim.
Stih 21. Zakon će svedočiti na sudu za pravdu koju je grešnik primio bez zakona, svedočeći o njenoj savršenosti. Samo zadobijanjem pravde koja nije od nas, jer je nema u nama mi dolazimo do glavnog izvora. Stih 22. Svi ljudi su na tom stupnju. Mi ćemo biti zahvalni što je Bog hteo da nas spase kao što spašava druge. Plan spasenja je plan davanja i zahvaljivanja; davanja od strane Boga i zahvaljivanje od strane čoveka. Ponos srca se buni ovoj zavisnosti od Boga, ali mi smo najamnici, prosijaci, jadni, siromašni i ogoljeni. Jedina stvar koju možemo učiniti je da kupimo bele haljine. Ova ponuda je bez novaca i plate.
Prorok se raduje u Gospodu, jer ga je Bog obukao u haljine spasenja i pokrio ga odećom pravednosti. Mi ne treba da stavljamo ovu odeću na sebe sami. Verujmo da to Bog čini. Kada je Gospod obuče, to nije spoljašnja haljina, nego je On postavlja i spolja i iznutra, tako da je on (čovek) sav pravedan.
Ponekad čujemo ljude da govore da mi moramo sami obući odeću naročito pristojnog izgleda pre nego što možemo zatražiti bele haljine. Ali upravo su potreba i bespomoćnost onoga koji mili ono što ga preporučuje milosti.
»Jer svi sagrešiše i izgubili su slavu Božju«. Svi ljudi stoje na tom istom nivou i ponuda milosti je svima da doću i imaju udela u vodi života zabadava. Mi smo »opravdani zabadava blagodaću njegovom, otkupom Isusa Hrista.« Stih 24.
(Prevod K.N.)