Nekada sam bio ubeđenja da među njima nemam šta da tražim, da su ti ljudi otpali prelazeći preko saveta koje smo dobili preko Duha proroštva. Iako i dalje imam ista uverenja u vezi organizovanja, uvideo sam da nad mnogima od ovih ljudi još uvek počiva Gospodnja ljubav i strpljenje. Verujem da među nezavisnim pokretima Bog ima svojih.
Mi smo uvek bili tog ubeđenja i osvedočenja da osim Crkve adventista sedmog dana, ne postoji potreba za bilo kakvim novim organizovanjem. Kada mi se par puta učinilo da bi bilo mnogo praktičnije i razumnije delovati pod imenom nekog udruženja, pa čak i najneutralnijeg oblika organizacije, uvek sam na molitvi dobijao osvedočenje da to nije Bogu po volji. To je nebiblijski, i na tome ne leži blagoslov. U ovo sam se i praktično uverio u svakom mom kontaktu sa nezavisnim pokretima, gde se po pitanju učenja zaista nije daleko otišlo od naše crkve, čak vredi suprotno. Mnogi su u pitanjima učenja prihvatili ideje i poglede koji zastranjuju u vrlo velikom stepenu. Primer za to su učenja o Hristovoj ljudskoj prirodi, za koju se tvrdi da je imala sklonosti ka grehu, ili pitanje Trojstva gde se tvrdi da Sveti Duh nije ličnost, ili gde se drugačije objašnjava božanstvo Isusa Hrista, od onoga što smo primili u poslednjih stotinu godina.
Postoji i druga strana. Mnogi od ovih ljudi su dosta čitali i izučavali; i jedan broj njih se bavi pitanjima opravdanja verom. Bilo je određene svetlosti koju su milostivo primali od Boga i to je bilo prijatno iznenađenje za mene. Do dan danas srećemo braću koji u pitanjima opravdanja verom imaju šta da kažu, i imaju neuporedivo više svetla od vernika koji su ostali u istim crkvenim klupama.
Voleo bih da upozorim na sledeću opasnost, da se neprijatelj ne bi previše radovao razjedninjenom i slabom stanju adventizma u ove dane. Nemojmo odbacivati svetlo od Boga koje zastupaju nezavisni adventistički pokreti u meri u kojoj im je to podareno. Čak i ako su ti ljudi istovremeno nosioci lažnih učenja, moguće je da su istovremeno došli do svetlosti i saznanja koje upravo svima nama danas trebaju.
Kobna je zamka sotone da smanji interes za poruku o opravdanju verom koja ima silu da nas izbavi, time što je često zastupaju ljudi koji očigledno uče suprotno Božjoj reči u drugim predmetima.
Sa druge strane, to što je neko doživeo promenu i osveženje u svom ličnom hrišćanskom životu kroz nove istine i poglede na Hrista, je zamka za one koji ne žele sve da proveravaju, da od njih prihvate učenja koja nisu u skladu sa našim temeljnim učenjima koja imaju nepobitnu potvrdu u Svetom Pismu.
Bog je dozvolio da određeni delovi istine pripadnu drugima da bi nas naučio poniznosti, i da bi nas doveo u vezu sa njima. To se u još većoj meri odnosi na neke od onih koji su iz različitih razloga odlučili da se reorganizuju izvan Crkve. Onaj koji je naučio da pita Boga pre nego što donese odluku i oprezno ispituje duhove, uvideće razliku između onih koji su Božji od onih koji to nisu među njima.
Kao što među nama ima pravih sotoninih apostola, poput Dezmonda Forda i ostalih koji izvrću prave puteve Božije, tako i među njima. Kao što među nama ima ljudi koji pripadaju Ostatku, tako i među njima. Iako je duhovna klima u Crkvi adventista sedmog dana i dalje daleko najbolja od svih duhovnih grupacija, ipak se ne treba izdizati iznad nikoga, koliko god jasno taj sledio neke pogrešne principe.
Avgusta 2005. sam pozvan na jedan adventistički skup koji nije organizovala crkva. To mi je bilo prvo i za sada poslednje takvo iskustvo. Skupu su prisustvovali adventisti različitih grupacija, kao i oni koji su pripadnici Crkve, ali se drže za probuđene, koji žele da učine nešto za svoj duhovni rast. Na skupu je govorila sestra Margaret Dejvis, Moris Beri, Džef Pipindžer i drugi.
Molio sam se za svaki korak. Bog me tamo poveo predzadnjeg dana sastanka koji je trajao celu sedmicu. Atmosfera je bila nešto drugačija nego na sastancima i saborima oficijelnog dela adventista. Primetio sam veći broj iskreno posvećenih ljudi, i što me posebno obradovalo, mladih ljudi sa velikim interesom za duhovne stvari. Hvatao sam razgovore mladih ljudi između sebe koji su govorili o Bogu. Sreo sam mnoge umorne i zbunjene intenzivnim programom poučavanja. Podsvesno su osećali da nešto nedostaje.
Bog me vodio da sednem na klupu ispred dvorane u kojoj su se održavala predavanja. Osetio sam da jednostavno treba tu da sedim, molim se i čekam. Zvuk predavanja je bio prenošen i napolje. Osim Margaret Dejvis, žene za koju se osetilo da je primila višu svetlost od Boga, ostala predavanja su bila istog nivoa kao ona u Crkvi. Osetilo se da predavači nedostatak posvećenja nadomeštavaju naglašenim načinom iznošenja, ili pokušavanjem da određenje predmete prikažu na originalan način. Međutim tu nije bilo hrane koju je Bog odredio da hrani njegov narod danas. Ti ljudi ne prate put jednostavne pobožnosti i potpune predaje. Do kraja ovih sesija bio sam vođen da nekima od njih uputim poziv i opomenu u tom smislu. I sama Margaret pokazivala je znake duhovnog slabljenja. Velika svetlost iziskuje i život na nivou te svetlosti.
Na ovom sastanku sam doživeo za dva dana toliko toga što bi moglo da stane u jednu knjigu da se opiše. Od toga svega izdvajam jedan događaj. Dok sam sedeo i molio se na toj klupi, pred sam kraj sastanka te večeri, primetio sam jednog mladića na ulazu u hodnik. Bio je svetovno obučen, i odudarao je od ostalih. Vrlo neobičan mladić. Sveti Duh mi je rekao da treba da se molim za njega. On je postajao nemiran, šetao je po dvorištu, da bi na kraju seo pored mene. Sa zvučnika se čuo Margaretin glas. Molio sam se velikim unutrašnjim vapajima da Bog dotakne ovog mladića. On je nekoliko minuta sedeo pored mene. Tada je uzeo moju Bibliju koja je stajala na stolu ispred mene, otvorio je nasumice i počeo da čita. Čitanje su počele da prate suze, a nije prošlo dugo, počelo je da jeca celo njegovo biće. Zagrlio sam ga kao brata koji se upravo nanovo rađa, ne uspevši da mu kažem ni jednu reč. Ljudi su nas posmatrali.
Tada je pritrčala jedna sestra, vrlo odlučnog i hrišćanski otvorenog duha. Počela je glasno da hvali Boga. Insistirala je da joj kažem šta sam mu ispričao. Objasnio sam joj da mu nisam reako ni jednu reč. Ona je u tome videla veliko čudo Božije. Radi se o mladiću koji je osam godina dolazio u crkvu bez da donese odluku za Hrista. Nije pokazivao nikakve znake duhovnog života, osim što je prisustvovao bogosluženjima. Sestra je htela da obavezno uđemo u salu i da se pomolimo zajedno. Nakon toga je svima ispričala šta se desilo. Mene su postavili da sedim u prvi red, a onda sam i pored prepunog programa dobio par minuta da se obratim skupu.
Prepoznao sam da je ovo delo proviđenja i obratio sam se skupu iznoseći osnovne principe dela probuđenja i reforme. Želeo sam da ukažem na to šta je potrebno da neko delo ispunjava da bi ga mogli prepoznati kao pravo delo Gospodnje za ove dane. Ispričao sam neka iskustva koja smo imali u delu. Ono što sam te večeri video sa katedre u slušaocima me jako pogodilo. Umorna od slušanja i očekivanja tu je sedela grupa ljudi koji se smatraju onim najboljim što Crkva na nemačkom govornom području trenutno ima. Imao sam utisak da se reči vrlo malo slušaju i prepoznavaju. Kasnije se pokazalo da je jedan vrlo mali broj prisutnih bio u tom trenutku u stanju da izmeri iznete dokaze. Jedna mlada žena iz te grupe je primila krštenje u Hrista.
