Martin Luter
1.Pre svega je potrebno reći, o čemu se radi, tj. čime se apostol Pavle bavi u ovoj poslanici. Radi se naime o sledećem: Pavle želi da tako učvrsti učenje o veri, o milosti, o oproštaju greha, o hrišćanskoj pravednosti, da bi mi dobili potpunije saznanje i određenu razliku između hrišćanske pravednosti i ostalih pravednosti. Jer postoje različite pravednosti: jedna je svetovna, kojom se bave car, vladari ovog sveta, filozofi i pravnici. Jedna druga je ceremonijalna, koja se prenosi kroz ljudske ukaze, kao što su papski i slični ukazi. Domaćin jednog doma i učitelji poučavaju ovu pravednost bez opasnosti, jer joj ne pripisuju silu kao da bi kroz nju moglo da se obavi poravnanje greha, pomirenje sa Bogom i zaradi milost, nego oni uče ceremonije kao potrebne za spoljašnje vaspitanje i uspostavljanje određenog reda.
Pored toga postoji još jedna, naime pravednost Zakona ili deset zapovesti, koje uči Mojsije. Mi je takođe poučavamo, nakon što smo postavili temelj učenja o veri.
2.Daleko iznad svih ovih je pravednost kroz veru ili hrišćanska pravednost, kod koje bi se morala najbrižnije napraviti razlika od ovih koje smo već prethodno naveli. Jer ove prethodne su joj potpuno suprotne, jer sa jedne strane proističu iz carskih zakona, papskih ukaza i Božjih zapovesti, a sa druge jer imaju veze sa našim delima i mogu da se obave kroz nas, bilo kroz čisto fizičke sile (kao što to sofisti kažu) ili kao dar Božji (jer su i te pravednosti kroz dela takođe Božji dar, kao i ostala dobra koja posedujemo).
3. Ova, naime pravednost kroz veru, je najdragocenija, koju nam Bog zbog Hrista uračunava bez naših dela, i ona nije niti svetska, niti ceremonijalna, niti pravda iz Božjeg Zakona, nema ništa sa našim delima, nego je potpuno različita, tj. jedna pravednost trpljenja (isto kao što su ostale pravednosti radnje). Jer pri njoj ne činimo mi, i nemamo ništa što bi dali Bogu, nego samo primamo, i trpimo da jedan drugi, naime Bog, deluje u nama. Iz tog razloga se ta pravednost kroz veru ili hrišćanska pravednost potpuno ispravno nazvati pravednost trpljenja.
4.I to je pravednost, koja je sakrivena od postanja sveta i naraštaja (Kol. 1,26), koju svet ne razume, a takođe hrišćani ne uzimaju dovoljno tako da je u svojim kušanjima vrlo teško dostižu. Zbog toga mora se neprestano usađivati u umove i neumorno isticati napred. Onaj koji je ne može održati i dostići u nevoljna vremena, kada savest drhti, ne može opstati. Jer ne postoji nijedna druga slična uteha za savest kao što je ta pravednost trpljenja.
5.Međutim, takva je nemoć i jad čovečanstva, da mi u našim unutrašnjim konfliktima i smrtnim pretnjama na ništa drugo ne možemo obratiti pažnju nego na naša dela, naše dostojanstvo i na Zakon. Kada nam oni pokažu naš greh, tada nam odmah postaje jasno koliko smo protraćili naš život. Tada grešnik jauče u velikim bolovima srca i misli u sebi: O kako je bezbožan moj život! Ako bi bila Božja volja da još poživim, hteo bi se popraviti u životu. Tako se čovekov razum ne može ispetljati iz te pogrešne predstave o sopstvenoj pravednosti ili pravednosti radnje (tako mnogo se ukorenilo kod nas to zlo, u tolikoj meri smo primili tu nesretnu prirodu) da se ne može izdići i prepoznati pravednost trpljenja ili hrišćansku pravednost, nego jednostavno ostaje da visi na onoj radnoj.
6.Svakome sada dolazi đavo koristeći slabost naše prirode, umnožava i pojačava takve misli. I pri tome ne može biti drugačije nego da savest još više grize, drhti i strahuje. Naime nije moguće da ljusko srce dobije utehu iz sebe samog i da vidi ništa osim milosti svojim očima, kada oseti svoj greh i tone u njemu, i kada se odvija ova rasprava o delima i sličnom, da je stalno odbija od sebe. To leži izvan granica ljudske snage, misli i mogućnosti poimanja, pa čak i izvan mogućnosti Božjeg Zakona. Istina, Božji Zakon je najviše od svega što je u svetu, ali opet nedostaje toliko da uteši jednu nemirnu savest, štaviše on tu istu još više ožalošćava i rastužuje. Jer Zakon čini da „greh bude odviše grešan“ (Rim 7,13).
7.Zato nečista savest ne bi imala nikave pomoći protiv očajanja i večne smrti, kada je ne bi dostiglo obećanje u Hristu ponuđene milosti, drugim rečima te trpne ili hrišćanske pravednosti vere; i kada je dohvati, tada može da zadovoljno i sa sigurnošću da kaže: Ne tražim pravednost dela, koju doduše treba da imam i da je činim; ali kada bi je čak i imao i činio, opet ne mogu na nju da se oslonim, kao ni da je ponudim sudu Božjemu. Zato se okrećem od svake radne i sopstvene pravednosti kao i od pravednosti Božjeg Zakona i sežem se samo za pravednost trpljenja, koja je pravda milosti, sažaljenja, opraštanja greha, ukratko Hristova i Svetoga Duha, koju mi ne obavljamo, nego trpimo, ne koju imamo, nego primamo, tako što nam je Bog Otac kroz Isusa Hrista daje.
8. Isto kao što sama zemlja ne može proizvesti kišu, niti je može primiti kroz bilo kakav svoj napor, rad ili silu, nego je prima samo kao nebeski dar odozgo (Jev.6,7), tako biva i nama, bez naše zasluge ili činjenja, darovana odozgo nebeska pravda. Isto koliko suva zemlja može sama doprineti tome da je najzad okvasi toliko željena i obilna kiša, toliko možemo i mi ljudi svojim radom i silom doprineti tome da nam se udeli ta Božja nebeska i večna pravednost, osim da je primimo besplatno kroz uračunavanje i Božji neopisivi dar. Zato je velika umetnost
i mudrost hrišćana, da neće da znaju za Zakon, dela i celu tu pravednost dela, posebno kada su savest bori sa sudom Božjim, isto kao što je izvan Božjeg naroda najveća mudrost poznavati Zakon, dela i pravednost dela, to stalno imati pred očima i na tome insistirati.
9. Međutim, postoji jedna čudna i pred svetom nečuvena stvar, da neki uče hrišćane kako ne treba poznavati Zakon i da treba tako živeti pred Bogom, kao da nema nikakvog Zakona. Jer ukoliko ne obraćaš pažnju na Zakon, čvrsto u srcu odlučivši da tu nema nikakvog Zakona i gneva Božjeg, nego sama milost i pomilovanje Hrista radi, onda ne možeš imati blagoslov.“ Jer kroz zakon dolazi poznanje greha.“ (Rim.3,20)
10. Sa druge strane, u tom svetu se Zakon i dela moraju tako isticati, kao da smo sasvim bez obećanja ili bez milosti upravo zbog tvrdovratih, ponosnih i otvrdlih ljudi, kojima čovek ne treba staviti pred oči ništa drugo osim Zakona, da bi se uplašili i ponizili. Jer zato je Zakon dat, da bi takve ljude jako uplašio, ubio i da bi mučio starog čoveka. Oboje, naime reč milosti i reč gneva, mora da se pravilno raspodeli, kao što je apostol učio 2 Tim. 2,15.
11. Evo ponovo tog mudrog i vernog pristava Božjeg, koji Zakon tako upravlja da ovaj ostaje u svojim okvirima. Koji tako poučava, da bi ostao u svojim okvirima. Koji uči da će ljudi kroz Zakon postati pravedni pred Bogom, on prekoračuje granice Zakona, meša ove dve pravednosti, radnu i trpnu, i on je loš dialecticus, jer ne razlučuje dobro.
