Korak napred i dva nazad (Zaključak)

Pišem samo one stvari kojih sam bio svedok. Obišao sam dosta zemalja i sreo se sa puno duhovnih osoba. Neki od njih su takođe prešli velike razdaljine da bi se videli. Nekoliko njih se i trajno naselilo u gradu u kome živimo. Razlog za to nije bio u našoj ili njihovoj posebnosti, nego je to čisto po milosti. Mi se svih ovih godina neprestano molimo da srećemo ljude koji pripadaju Njegovom izboru.

Nema ni jednog od izabranih koji to ne osećaju. Oni su celog života imali unutrašnje osvedočenje da su pozvani još od "utrobe majke". I dobro je imati ovu sigurnost, ne dozvoliti da sumnja u izbor nadvlada, nego naprotiv raditi na tome da se poziv i izbor utvrde.

To nikako ne znači da jedan vernik sebi sme da dozvoli da njegov izbor postane sadržaj njegovog propovedanja. Niti on sam sebe sme da propoveda, niti bilo šta ljudsko. Po Božjem Zakonu i pravilu Jevanđelja, koje je iznad svakog drugog otkrivenja i nauke koja je otkrivena ljudima, ne sme se za sadržaj i centar iznošenja imati ništa što je povezano sa prolaznim i grešnim čovečanstvom. Ovakve propovedi i verska nauka su uvek povezane sa radom nečistih duhova. Kao što se ne sme propovedati Marija, jer i pored toga što je bila Hristova majka je ipak bila samo čovek, niti se sme propovedati Crkva, ako je čak i Božja, jer i pored božanskog ona ima ljudski udeo. Još manje od toga se sme propovedati neki pokret, neko probuđenje.

Nikako se ne smeju propovedati sveci, to je nama većinom poznato, ali ipak u ovo sadašnje vreme su mnogi upali u tu zamku, a mnogi su već upokojeni jer nikako nisu hteli da nauče da je od večnosti određeno da se propoveda samo jedno Ime koje je dato ljudima da bi se mogli spasti.

Devedeset devet zarez devet posto propovedi i predavanja koja se danas iznose stoje direkno nasuprot Božjem idealu koji je postavio vernicima i učiteljima. Onaj jedan promil istine moramo ostaviti zbog toga što Pismo kaže da neko mora da zastupa istinu.

Mnogi će se još začuditi zašto Božje kazne pogađaju neke od najistaknutijih verskih učitelja ali zar nije izrečeno prokletstvo nad onima koji iznose Jevanđelje drugačije od onoga koje je dato apostolu Pavlu!? Neka se svako od onih koji se usuđuje da govori u Božje ime uplaši za sebe i svoju decu!

Pitanje koje svako od hrišćanskih učitelja sebi treba da postavi je: da li sam zaista pozvan da govorim, da li su moja usta dotaknuta nebeskom žeravicom, da nisam požurio da iznosim sa krovova pre nego što se davalo u sobama?

Svedočim, a vaša je dužnost da to proverite bez izgovora, da iznosite mrtvu istinu tako što idete jedan korak napred a dva nazad.

Svi vi do poslednjeg koji ste bili deo probuđenja i reforme, pa ste odstupili nazad, počeli ste da propovedate sami sebe i svoje pozvanje, svoju ekskluzivnost. Umesto da smo, u ono vreme kada su počeli da se dešavaju rascepi i nesporazumi, ponizno potražili rešenja i greške koje su potkrale u učenju, mnogi od nas smo krenuli da tražimo svoje prolazne interese a sve pod verskim izgovorima. Izdali ste Božji interes i Hrista, a dokaz je to da ste stavili sebe na Njegovo mesto u Hramu u poslednje vreme. Tako ste ispunili proročanstvo da će se pojaviti čovek bezakonja na svetom mestu.

Greška je bila u tome što se opravdanje verom propovedalo samo kao događaj u životu vernika, a ne ono što je prvenstveno, delo Božje kroz Isusa Hrista, bez našeg udela. Na taj način je pažnja usmerena na čoveka koji prima milost a ne prvenstveno na Njega koji je Izvor. Korak po korak se razvijao otpad u redovima reforme i probuđenja, koji je doveo do toga da ste danas poludeli u nerazumnom trčanju za ljudskom časti i materijalnim stvarima. U tome svemu ste dobili i više nego dovoljno opomena i poziva ka Hristu, tako da se polako ali sigurno troši svaki kredit.

Vi koji se osećate pozvanim za delo reforme i probuđenja čitajte Sveto Pismo i proročanstva. Tamo stoji napisano da nije problem u svetu, gde ima ljudi koji trče za materijalnim stvarima, to je normalno. Nije problem ni u Crkvi koja je u otpadu, to je prorečeno. Problem je u nama, koji smo loši reformatori, nedostojni poziva koji smo prihvatili. Tu zapinje cela stvar, tu je neko zagradio izvor vode života, tu je neko zamutio da ne može više da se pije.

Ko je gori, onaj koji propoveda Mariju i svece ili onaj koji propoveda sveca samog sebe?

Božji čovek bi trebao da bude manji od makovog zrna, a opet kada je potrebno pun sile. Trebalo bi da bude sluga svima, a ne da neumorno traži od drugih da mu služe. Ne bi smelo ni u mislima da drži za sebe da je nešto posebno, nego da je Hristos nešto posebno.

Korak napred i dva nazad (treći deo)

Mi ovde ne tvrdimo da je Marko Kurtović iznosio potpunu istinu, bez ikakvih primesa zablude. Mi tvrdimo samo to da bio opunomoćen predstavnik Neba imajući potvrdu za to. Ja sam doživeo da vidim neke neverujuće članove moje porodice duboko pokrenute porukom sa tonskih zapisa njegovih propovedi.

Ljudi koji žele da zanemare činjenicu, da Nebo odabire koga hoće i potvrđuje njegov rad čine veoma opasnu stvar za svoje duše. Tu se ne radi o tome jeli neko simpatičan ili ne; ima visoke škole ili ne, tu se radi o opunomoćenju sasvim druge vrste.

Marko Kurtović je započeo nešto što se neće završiti do sudnjeg dana. Jer ovo je vreme za konačno iznošenje nauke o pravednosti, gde nikada neće nestati ruke koja će nositi baklju. Naprotiv, sve više i više će biti onih koji će priznati istinu ustima i nositi je u srcu.

2001. godine je počeo sa javnim radom pokret koji je iznosio istine o opravdanju verom na način na koji do sada nije bio slučaj. U našem narodu poznato kao proročki pokret; ili jednostavno po istaknutim pojedincima neki su to zvali jednostavno Boban i Milan.

Opravdanje verom se, u tome što smo mi koji mu pripadamo nazivalo "delom probuđenja i reforme", propovedalo ponovo kao centralna, vrhovna i najjača istina. U tome se pod opravdanjem verom smatralo iskustvo koje svaki pojedinac treba neminovno da doživi da bi uopšte krenuo putem posvećenja i da bi mogao da bude ubrojen u vernike. Onaj koji to ne doživi, jednostavno nije posmatran kao neko ko je unutra, nego kao neko ko je spolja i ko ne može da predstavlja autoritet za verske stvari i obavlja čak i najjednostavnije dužnosti u Božjoj crkvi.

Ljudi koji su bili deo ovog dela su najoštrije osuđivali greh, mlakost i formalizam, primajući i prosleđujući lična svedočanstva nekim pripadnicima crkve, uglavnom vođama i vernicima koji su se isticali. Ime proročki pokret je nastalo kao posledica toga što su se pojedinci dela za probuđenje pozivali na snove, viđenja i unutrašnja osvedočenja Svetog Duha.

Ovaj pokret je u vreme između 2001 do današnjeg dana izazvao takođe negativnu reakciju struktura organizacije adventista.Svi istaknuti pripadnici dela su vrlo brzo isključeni iz članstva. U Srbiji je delovao paralelno u to vreme još jedan pokret koji nije u prvom redu imao opravdanje verom nego proročanstva kao centralnu temu proučavanja i iznošenja, tzv Sivački pokret.

I za jedan i drugi verujemo da ih je pokrenuo i pokreće i dalje Bog. Ne možemo dati drugačiju izjavu jer moramo da svedočimo istinu.

I pored toga što je većina pripadnika ovih pokreta ili bolje rečeno dela, odstupila od svojih prvobitnih uverenja i nastavila svoj verski život u jednom ili drugom pravcu, slično kao i vesnici 1888. njihov kontinuitet i osnova verovanja žive i dalje i ostaju za jedno vrlo blisko vreme.

Potrebni su odgovori, preispitivanja a u konačnom smislu i ujedinjenje svih delova Hristovog tela u istini. Tako dolazimo do zaključnog dela u ovom istorijskom kratkom preseku verovanja u pravednost kroz veru.

Korak napred i dva nazad (drugi deo)

Nije moguće pronaći reči koje mogu da dočaraju koliko je presudno učenje o pravdi vere. Naš adventistički narod, svoje duhovne početke traži u polovini devetnaestog veka, doba velikog adventnog probuđenja.

Kako je poruka o pravednosti verom tretirana u našoj crkvi?

Gotovo svi znaju da je 1888. godine iznesena poruka o pravednosti verom i da je u to vreme našla mesta u srcu pojedinaca. Mi takođe znamo da je došlo do velikih promena u životima onih koji su prihvatili poruku. Takođe važi da je za one koji su poruku odbacili i nisu pravovremeno reagovali na svetlost, izrečeno najoštrije moguće upozorenje, da ako nastave tako da će izgubiti svoj večni život.

Da li nas ovo donekle pokreće na razmišljanje i da li uviđamo o kakvom sudbonosnom učenju se ovde radi?

Poruka 1888. je slično kao u vreme Avgustina i Lutera, bila reakcija na pogrešne poglede o spasenju. Naime adventisti su većinom verovali da kada se u Novom zavetu radi o delu milosti, da ono pokriva naše prošle grehe, a od trenutka kada se čovek obrati mora uz pomoć Zakona da održava svoje posvećenje. Zakon koji nam je čuvar do Hrista, da se verom opravdamo jeste isključivo Mojsijev ili ceremonijalni zakon koji je važio do Hrista.

Vagoner (Waggoner) je dokazao da nije samo ceremonijalni nego još u većoj meri moralni zakon deset zapovesti taj koji nas vodi Hristu, da bi samo u Njemu tražili pravednost. Učenje o zakonu na taj načim pada u drugi plan, jer prvo mora da se utvrdi učenje o milosti, koja pokriva ne samo naše prošle nego buduće i sadašnje grehe, jednom za svagda prinesenom Žrtvom.

Vagoner je propovedao takođe dve vrste pravednosti i završeno delo spasenja koje samo treba da se veruje, da bi primili silu. Istina je iznošena u velikoj sili i jasnoći, ali nažalost nije došlo do promene u celom narodu.

Naprotiv, ostala je podeljenost, a nakon podele na one koji primaju i one koji odbacuju učenje o pravdi, vremenom su velike istine izbledele.

Od toga vremena do danas su postojala dva osnovna pokreta u adventizmu koji su u sili istine iznosili učenje o pravdi verom. Ovo su bili pokreti koje su započeli ljudi koji su pronašli stare zapise Vagonera i  Džonsa (Jones).

Milošću i proviđenjem Božjim sam imao prilike da razgovaram sa nekim od preživelih članova ovih pokreta, jednom od njih sam držao ruku na samrtnoj postelji, obećavajući da ću sve učiniti da istina o tome izađe na svetlost dana.

 Verovatno je da su u tom dugom nizu godina takođe postojali i drugi pojedinci koji su se borili za istinu. Primer za to je Emilio Knechtle i Margaret Davis.

U našim krajevima prvi čovek koji je krenuo da iznosi opravdanje verom bio je početkom devedesetih godina Marko Kurtović. Pod uticajem knjiga Morisa Vendena i pod direktnom inspiracijom branio je neustrašivo istinu o tome da je vera presudna i da je vera dovoljna tako da nije potrebno ništa više. Takvo iznošenje je naišlo na veliki otpor i predrasude, a oko njegove ličnosti su se ispredale neverovatne i neistinite priče, jer sile tame tako pokušavaju da oslabe silu istine, ličnim pitanjima.

Jedan očevidac mi je ispričao da je Marko u Zemunu na jednom molitvenom sastanku, nakon dugog ćutanja rekao samo jednu rečenicu: Hristos je Spasitelj.
Na tu rečenicu je grupa vernika počela da mu se suprotstavlja i da ga napada. Bilo je jasno kakav duh ih vodi, jer u veri izensena istina jeste pravi ispitivač srca.

Korak napred i dva nazad 1.deo

Počeli bi molitvom Bogu da blagoslovi svaku reč i u istom redu molbom čitaocu da obrati pažnju na temu koja je bila i biće rezultat velikih unutrašnjih borbi mnogih.

Prošlo je skoro petnaest godina od jednog razgovora koji nikada neću zaboraviti. Na proputovanju kroz jednu evropsku zemlju sreo sam osobu koja ima dar snova. Iako sam je tada video prvi put u životu tvrdila je da me već više dve godine zna iz snova. Sanjala me više puta, ne poznavajući me u to vreme i nije nikako mogla da objasni poruku koja se iza toga sakriva. Jedan dugi niz godina objašnjenje nisam mogao da nađem ni sam.

Nekoliko puta me sanala kako sakriven iza jednog drveta posmatram dva čoveka koji nose jednu mrtvu ženu iz jedne zgrade stepenicama na dole. U tom nošenju mrtvog tela su silazili jedan korak napred i dva nazad ili jedan korak nazad i dva napred.

U tom snu je posmatrala veliku borbu koja se odvijala u meni: da li da o tome čega sam postao svedok govorim drugima ili da zadržim za sebe.

Prošao je dugi niz godina bez da sam mogao sebi da objasnim kakva je poruka ovog sna. Ono u šta nisam sumnjao jeste da je poruka od Boga i to zbog načina na koji je data koji je sam u sebi nosio nebeski pečat.

Danas imam sigurnost da je mrtva žena u stvari sama istina. I to ne bilo koja istina, nego sama suština i centralna nebeska poruka: pravednost vere.

To je ona pravednost za koju je Solomun u nadahnuću napisao da uzdiže narode.

Pravda podiže narod, a greh je sramota narodima.

Dakle ne radi se tu o pravednosti koja se od nas samo traži, nego koja nam se daje na dar.

Kako je došlo do toga da se ova istina obori na zemlju i šta možemo u ovom trenutku da posvedočimo u vezi toga?

Iz onoga što sam do sada uspeo da saznam jeste da je početak ove nauke svakako bio kroz apostola Pavla. Principe nauke o pravednosti dobio je direktnim uputstvima sa Neba. Njegove poslanice su svedoci, tamo se može naći sve u vezi toga, kao i posledice i protivljenje koje je doživeo kao osoba koja je u najvećoj meri tada prenosila svetlost pravednosti vere.

Na osnovu spisa ranih crkvenih otaca dolazi se do zaključka da nakon Pavlove smrti nije bilo pravih nosioca ove poruke sve dok se nije pojavio Avgustin, kasniji biskup iz Hippa. Ovde moramo obratiti pažnju da ne možemo posmatrati sva Avgustinova učenja kao ispravna. Međutim kada se posmatra njegova nauka o milosti i o grehu, očito je da je upravo on bio oružje koje je Bog u to vreme upotrebljavao.

U njegovo vreme je ogroman uticaj na hrišćanske krugove imao monah Pelagije, izuzetnog intelektualnog potencijala. Pelagije je uticao na mnoge učitelje onog vremena da veruju da ne postoji veza između adamovog greha i naše grešnosti, a time da čovek svojim prirodnim, intelektualnim silma može dostići milost i pobedu. U tom smislu je otkupljenje u stvari samo proces poučavanja ljudi da svojom slobodom, svojim potencijalom i uz pomoć Zakona i Evanđelja može postići izbavljenje gde nam je Hristos isključivo samo primer, koji je pokazao kojim putem trebamo i mi sami ići.

Avgustin je ovom učenju stao nasuprot iznoseći dokaze da je spasenje dar milosti, bez našeg udela, koje se prihvata i živi samo verom. Greh je preko Adama ušao u celo čovečanstvo i mora biti otkupljen smrću i savladan Hristovom silom. On je više nego primer, Otkupitelj, a mi bez milosti ne možemo činiti ništa dobro.

Ovo su učenja koja su temelj kasnije protestanske reformacije, pokreta iz 16 veka, čija je sama srž bilo učenje o pravednosti kroz veru. U Reformaciji je Avgustinovo učenje o milosti pobedilo Avgustinovo učenje o Crkvi. Martin Luter je izabran da obavi ovo delo i da iznese nauku o pravednosti u takvoj jasnoći i sili, da se zaista ispunila reč o pravdi koja uzdiže narode. Uspeh zapadne civilizacije i sama suština napredka i pobede je ništa drugo nego posledica primanja ovih ispravnih božanskih principa vere.

Luter je otkrio da postoje dve vrste pravednosti koje je u svojim spisima jasno označio i razdvojio.  Prvu pravednost je označio kao aktivnu pravednost, dobra dela ili pravednost zakona.
Druga pravednost je bila ta čije je razumevanje otvorilo vrata protestantskoj reformaciji. Tu pravednost je nazvao pasivna pravednost, pravednost Jevanđelja, pravednost kroz veru ili uračunata pravda.

Ovo prepoznavanje posvećenja i opravdanja je uistinu temelj najvećeg reformnog pokreta u istoriji. Umesto da je vernik zabavljen sobom u ispunjavanju merila Božjeg zakona, umesto da je usmeren da krene od svoje potrebe za Bogom i svoje grešnosti, on se usmerava na Hrista i Njegovo delo koje je osnova njegovog prihvatanja od Boga. Naša vera nije ona koja kaže: "Svako treba da počne prvo od sebe" nego važi ovo: "Hristos je naša pravda, mi smo pravedni po Njemu i po Njegovom delu opravdanja."

Od Lutera preko Kalvina i velikog broja učitelja koji su prihvatili i živeli pravednost kroz veru, dolazimo i do 19.veka. Dakle tri i po stoleća su narodi, pokreti, probuđenja imali u onoj meri uspeha u kojoj su bili u pravdi koja je dar. Nasuprot tome narodi koji nisu imali jasne pojmove o spasenju milosti su ostali u tami, osiromašeni i zaostali u svakom pogledu. 

O tome se može govoriti u puno primera;  Vilijam Vilberforce (William Wilberforce) tvorac prvog zakona protiv ropstva u istoriji Novog sveta je svoj uspeh i silu pripisao učenju o pravednosti kroz veru. Do dan danas se primete posledice preuzimanja reformatorskih učenja na najuspešnijim i najnaprednijim društvima sveta.

Različita značenja pojma duh ili osobe Duha u Svetom Pismu

Pre svega je potrebno naglasiti da postoji razlika između božanske ličnosti Duha u starozavetno i novozavetno vreme.

Kada se u Starom zavetu govori o Duhu kao božanstvu, tada se to ne odnosi na onu istu božansku ličnost o kojoj Isus govori kao Duh Sveti.

Sveti Duh je u Starom zavetu ili pod jedan prisustvo božanske sile kao što je to u događaju kada se na Samsona spušta duh sile; ili pod dva je to na izabranim mestima u Starom zavetu, božanska ličnost koja učestvuje u stvaranju i kod Jezekilje osoba kojoj se molio za oživljavanje suvih kostiju u poglavlju 37 ili još očiglednije osoba koja ga je "kao rukom" odnela u Jerusalim "između neba i zemlje" u poglavlju 8.

Mi vidimo dve božanske osobe u Starom Zavetu i tri nakon utelovljenja.

Iz tog razloga proročanstva Starog Zaveta govore o tome da će Bog svom narodu dati "novog Duha" dakle, nakon utelovljenja se pojavljuje ono što do tada nikad nije bilo, a to je božansko ljudska osoba Isusa Hrista. Isus je govorio o tome da će Duh doći na Zemlju, tj. na učenike, kao da ga do tada nikada nije bilo. Jasno je da se radi o tome da se desila promena u samom božanstvu time što je u Sebe uzeo ljudsku komponentu. Tako da ono što smo videli kao Dvojicu je postalo Trojica utelovljenjem.

Ona ličnost Duha iz Starog Zaveta je učestvovala u začeću u Marijinoj utrobi, a nakon toga se Sveti Duh otkriva kao drugo Isusovo ja, tj. Sveti Duh je Hristos ali bez ljudske prirode. To je božanstvo koje nije prestalo da postoji u ona tri dana nakon Golgote, to je drugi Utešitelj i prva glava Crkve do kraja vremena. To je neosporni tumač Svetog Pisma u njegovom sadašnjem značenju.

Što se tiče upotrebe reči duh u Svetom Pismu tu postoje dalja značenja koja je potrebno pažljivo razlučiti.

1. životni duh označava nepersonalnu životnu silu, dar života u kojem učestvuje svako živo biće na ovoj zemlji;

2. čovekov duh kao deo njegove trostruke strukture, gde su još telo i duša; koji je iako neodvojiv etitet koga nema bez tela; ipak može da bude prisutan van tela verom negde drugde; tako je prorok telesno prisutan za vreme vizije u svojoj okolini, dok istovremeno njegov duh biva vođen u duhovne realnosti; ovaj duh je jedino sredstvo kojim Bog komunicira sa nama jer ostali delovi samo primaju uticaj preko duha koji je u čoveku;

3. čovekovu, novostvorenu prirodu ili postojanje; to je ono što je ostvareno planom spasenja; to jedna strana čovekovog postojanja na suprot telu koje u ovoj dvojičnosti čoveka ima značenje stare prirode.


Kada je Isus rekao "duh je srčan ali je telo slabo" to se nije odnosilo na to da je telesna strana naše strukture slaba, nego da je naša stara priroda nepopravljiva i da se treba moliti da se nadvlada. Tu se govori o onome što se naziva pobeda nad samim sobom, što dokazuje da čovečanstvo ima dva postojanja paralelno. To znači da sam dar naše nove prirode nije po sebi dovoljan ako se svojom verom i voljom ne suprotstavimo staroj i podržimo novu prirodu.

Kada Pavle piše Korinćanima da će svojim duhom biti prisutan na njihovom sastanku iako ne telom, tada se to svakako ne odnosi na to da on jedini ima takve natprirodne moći zbog svoje vere. Njemu je jednostavno bila poznata istina da vernik ima duh koji Bog upotrebljava u duhovnoj borbi. Isto tako i nevernici i primera radi okultisti, koji ne predaju svoj duh Bogu, mogu da duhovno putuju i primaju utiske u skladu sa svojim uverenjima.

Činjenica stoji da vernici mnogo manje znaju o svom duhu, za razliku od onih koji duha koriste za svoje neplemenite ciljeve.

Takođe kada u Efescima kaže da se duh bori protiv tela i telo protiv duha, da ne bi mogli činiti ono što hoćemo, to se svakako ne može odnositi na našu trostrukost strukture. To znači da se u nama bore dva postojanja. Takođe se ne može odnositi na to da Sveti Duh u nama se bori protiv tela.

Nevernici imaju takođe novog čoveka, novu prirodu ili duha nasuprot telu. Međutim oni nemaju Svetog Duha. Imati Svetog Duha je po Pismu samo kroz veru. Oni imaju novu prirodu i ona se u njima takođe suprostavlja staroj. Prednost vernika je u tome da mogu darom Svetog Duha da ostvare potpunu pobedu.

Međutim ta prednost vernika postaje veoma često neiskorištena, kroz razne pogrešne poglede i učenja, tako da je vrlo česta pojava da su nevernici bolji ljudi od zavedenih i formalističkih vernika.

Vernika se vara sa velikom silom prevare, da on može spoznati Boga intelektualno, tj. duševnim silama koje su nam na raspolaganju, a ne isključivo duhom. Tako da se na mesto duhovnosti stavlja razum, logika intelekt, akademska dostignuća i diplome staju na mesto duhovne sile.  Po Pismu postoji velika razlika između duhovnosti i duševnosti. Bog komunicira samo preko našeg duha, a ti utisci se prenose dalje na dušu i telo. Vernik koji nema duhovnosti, tj. čiji duh ne reaguje na Božje poticaje je telesan i ne može ništa da razume i radi kako je ispravno.

Sila prevare se sastoji u tome da takav telesni vernik, obzirom da nema kontakt sa Bogom preko svog duha pokušava da nađe zamenu u svojim čisto razumskim zaključcima. Po Pismu se ovo naziva ludovanje i nema nikakvu vrednost u Božjem carstvu.

Takođe ako se borba duha i tela razumeva kao borba božanske ličnosti Svetog Duha sa našom telesnom komponentom bića, tada je rezultat fanatizam, samokažnjavanje i traženje Boga kroz asketizam i mučenje tela. Kada Pavle govori da muči svoje telo ili mori svoje udove koji su na Zemlji to se nikako ne odnosi na telo kao deo naše trodelne strukture nego se odnosi na telo u smislu stare prirode. Čovek priziva pomoć ne protiv svojih fizikalija nego protiv čitavog starog postojanja. U poslednje vreme se pojavljuje celi niz fanatičnih pogleda koji principe zdrave ishrane i zdravog načina života vide u istoj liniji kao i samo delo spasenja.

To su neki od razloga da Pismo kaže da je stanje vernika veoma jadno i da su u goroj poziciji od neobaveštenih i neobraćenih.