Večni zavet

Teško je biti izgubljen. Pošto je čovečanstvo u Hristu spašeno, pojedinac se mora potruditi da bi bio izgubljen. Svaki čovek na ovoj planeti ima muku u grehu, svako oseti da greši Hristovom telu, pa čak i da ne poznaje nauku Jevanđelja. Oni koji imaju poznanje istine su naročito teško pogođeni. Oni moraju da preskoče planine osvedočenja da bi grešili, i da bi u grehu tako dugo ustrajali da izgube i konačno spasenje, da pređu granicu i više se nikada ne mogu vratiti.
 
Koji se odluči da se protivi svojoj novoj prirodi, on mora da iskoči iz hleba, jer smo svi jedan hleb, da siđe sa krsta jer smo svi raspeti sa Hristom, a onda svakog narednog dana u svom životu čini mnogo greha da bi oterao Boga iz svog kruga. Pošto je istina velika u njemu, i laž mora da bude još veća u njemu. Ako posmatramo nevernike kako greše i srljaju u neznanju, kako objasniti da vernici mogu da se toliko otuđe od Onoga u koga verovaše? Objašnjenje daje Pismo.

Cela industrija greha se zasniva na tome da se čoveku odvlači pažnja od Hrista, i da on grešeći, udaljuje Boga iz svog života, da otupi u odnosu na ljubav. To odvlačenje pažnje ima vrlo veliku privlačnu moć. Pismo kaže da su neznabošci magičnom silom privučeni da služe bezglasnim idolima. Svako od nas ima iskustvo u tome da je pobeđen svojom starom i grešnom prirodom, kojoj jednostavno nije mogao da odoli. Ipak sila telesnih greha nije dovoljna da bi obmanula sve ljude. Postoje ljudi koji su finije satkani, koji imaju odvratnost prema nečistoći duše. Oni su moralni i savesni. Njih bi moralo da prevari nešto što je duhovne prirode. Njih mora da odvuče od novine nešto intelektualno i duhovno moćnije od njih. Vrhunac sile greha je lažno proroštvo.

Svako iznošenje religijskih učenja, gde se Hristos posmatra odvojeno od čoveka, je lažno proroštvo. „Mi u Hristu“ je naše opravdanje, i istina. Mi van Hrista je laž iza koje stoji neprijatelj. U Hristovom govoru na Maslinskoj gori je razotkriveno da lažni proroci nose vest: Ovde je ili onde (Hristos). Nauke kojima je poreklo direkno iz sotoninog uma idu tim putem da, pošto nije uspeo da čoveka i Boga razdvoji realno, to učini kroz učenja gde se čini fiktivno. On se vrlo trudi da status vernika i čovečanstva predstavi i dalje kao razdvojenost od Boga. Biblija uči da smo mi jedno telo u Hristu. Lažne nauke razdvajaju to Telo. Uči se primera radi, da mi treba da nešto učinimo ili odbacimo, da bi postali jedno telo. Tako se vernici motivišu da potraže druga rešenja osim jednostavnog primanja i prebivanja u Hristu.

Biblija uči Istinu. I ta istina izbavlja sama po sebi silom istine.

Opravdanje samo kroz veru. Kada su se Otac i Sin, u pradavna vremena sastali da naprave plan spasenja čoveka, tada je Sin preuzeo na sebe da postane čovek, živi i umre na krstu, ustane i posreduje. Otac je preuzeo na sebe da će svakog koji veruje u Hrista, voditi tako u životu, da dostigne konačni stepen potreban da bi nasledio večni život. Ovo je Zavet milosti, Novi zavet, Večni zavet. To je zavet između Oca i Sina i Svetog Duha, jednom potvrđen i zaključen. On nema posrednika jer je Bog jedan (videti Gal. 3,20). Bog je ovaj Zavet napravio u okviru sopstvene i jedinstvene Ličnosti, gde je svaka od Osoba Trojstva ponela jedan deo odgovornosti.

Pogrešno je verovati da je Novi zavet onaj u kome su zavetne strane sa jedne strane Bog, sa druge mi, a Isus posrednik. Mi nismo u stanju da držimo obećanja ni čoveku, a kamoli Bogu. Isto tako je pogrešno verovati da je bilo koji čovek na planeti, ikada bio izuzet od obećanja Novog večnog Zaveta, čak i ako je živio u vreme koje se naziva starozavetno.

Bog je vernim pojedincima kroz istoriju svoj Večni zavet na različite načine otkrivao, a ne sa njima sklapao. Mi imamo udeo u Zavetu milosti u Hristu. Otac je sklopio zavet sa Hristom, a pošto smo mi u Njemu, sa nama. Adamu je večni zavet otkriven, a ne sklopljen sa njim. Avraam je isto tako poverovao u obećanje večnog zaveta, primio je ono što mu je dato i opravdan verom. To opravdanje je zadržavao poslušnošću većim delom svog života. Pošto je on otac vere, nema ni jednog drugog koji bi na drugi način bivao opravdan, osim zaista samo verom.

Hristos je takođe otkrio zaboravljeni Novi zavet, otkrivajući još veće dubine i detalje. Zato je rekao da zapovest ljubavi i jeste i nije nova. Nije nova jer je već u nama. Svi je osećamo kroz novu prirodu koju smo dobili u Njemu. Nova je jer je On u svom ovozemaljskom životu, a još više u nebeskom, otkrio neslućene, veličanstvene visine ljubavi.

Tako ono što mnogi veruju da je Novi zavet, u stvari Stari zavet. Tako su mnogi kršteni u Stari zavet i žive životom opravdanja delima. Stari zavet je zavet sa Sinaja (Gal.4,24). On je bio vaspitno sredstvo da bi Izrael shvatio da čovek ne može da drži svoja obećanja. Oni su tada rekli da će držati sve što je Gospod zapovedio, ali su ga brzo prekšili, tako da je brzo prestao da važi. Bog je sa namerom ušao u taj zavet, da bi nakon njegovog kršenja ljudi razumeli da se mogu uzdati samo u milost na osnovu Novog zaveta.

Svuda gde se opravdanje verom ne objašnjava i ne uči, i ne zahteva, mora da se nađe zamena u naukama ljudskim, što je u većoj ili manjoj meri opravdanje delima, oslanjanje na ljudsku silu ili organizaciju. Tako se Stari zavet uvek iznova kroz istoriju oživljava. Margaret Dejvis je  rekla u jednoj propovedi, da ljudi bivaju upisani u knjigu života tek nakon što dožive novorođenje. Krštenje nepoučenog i nepreporođenog je ono što se u spisima Duha proroštva naziva sahranjivanje mrtvog, i ne priznaje se na Nebu.

Upravo iz ovih razloga krštenje vodom nikada ne bi smelo da se zove sklapanje zaveta sa Bogom.  To može da bude samo obznanjivanje, primanje Božjeg zaveta sa Hristom,tj.nama, jer smo mi Hristos.To može da bude samo primanje krštenja. 

Ti treba da poveruješ da si kršten, sjedinjenjem Hrista i čovečanstva. Nikada nije bilo vremena u kojem nismo bili kršteni tim krštenjem. Neka zato tvoje krštenje vodom bude znak toga da voliš to sjedinjenje, obećanje dobre savesti da ćeš se uvek truditi da to krštenje - jedinstvo sa Hristom održiš.

Nebesko

Kad vam kazah zemaljsko pa ne verujete, kako ćete verovati ako vam kažem nebesko? Jov.3,12

"A ako Hristos ne usta, uzalud vera vaša; još ste u gresima svojim.", međutim pošto je Hristos ustao nismo u gresima. Šta znači to da nismo u gresima? Neko može da primeti da grešimo, pa kako to onda da nismo u gresima!? Ovo bi bilo pogrešno rasuđivanje i nerazumevanje vaskrsenja. Slično kao kada bi mi neko prišao i rekao: Ti si Srbin, znači mi se nalazimo u Srbiji. Ne, mi smo prebačeni sa Hristom na nov teren gde se greh gleda drugačije, ne sudimo na osnovu greha gde se nalazimo, već suprotno. Na osnovu greha mi sudimo o tome gde se ne nalazimo, jer Božje dete mrzi greh čak i kada ga sam čini. Greh u novom stvorenju predstavlja atavizam, ostatak prošlog i nižeg stepena života. To što ljudi čine greške u novom životu, to je isto kao što kada se preselite u bogatiju zemlju pa niste u stanju da se odjednom oslobodite svih posledica ranijeg siromaštva. Gresi u novom stvorenju, novoj tvari, kako Pismo ovu krasnu pojavu naziva, nisu tu više da bi čovek sa njih propao, nego da bi se naučio. Kao što je Noje puštao svoju golubicu, tako i nas Gospod pusti iz Hrista, da vidimo da nema gde da stanemo nogom svojom. Gresi nas sada vaspitaju i ponovo vraćaju Hristu. Kao što nas zakon dovodi Hristu sa jedne strane, tako nas gresi dovode Hristu sa druge strane kao što je beda izgubljenog sina poterala da razmišlja o dobroti svog Oca i da mu se vrati. " I od razumnih će pasti neki da bi se okušali i očistili i ubelili do roka, jer će još biti rok." Dan 11,35. Pravednik pada u blato da bi ustao još belji, to jest da bi još više potražio Hrista. Kao što Luter kaže da kada Bog želi čoveka da učini pravdenikom On ga pre toga učini grešnikom.

Sauznesenje sa Hristom. Kada Bog želi da nas negde premesti i na taj način unapredi delo spasenja, On to čini tako što premesti Hrista, dakle nas koji smo u Njemu, tako da nas je Njegovim uznesenjem na Nebo potpuno oslobodio ne samo naših greha nego celokupne atmosfere, grehom zagađene okoline. "Jer kad smo se pomirili s Bogom smrću Sina njegovog dok smo još bili neprijatelji, mnogo ćemo se većma spasti u životu Njegovom kad smo se pomirili." Rim.8,10 Drugim rečima, šta te sprečava sada kada si spasen da budeš spasen još više!?

Gde nas je Isus preselio? "Ali Bog, koji je bogat u milosti, za premnogu ljubav svoju, koju ima k nama, I nas koji bejasmo mrtvi od grehova ožive s Hristom (blagodaću ste spaseni), i s´ Njim vaskrse i posadi na nebesima u Hristu Isusu." Ef. 2,4-6; "Jer je naše življenje na nebesima, otkuda i Spasitelja očekujemo Gospoda svog Isusa Hrista, Fil.3,20. Božja reč otkriva da smo nakon smrti i vaskrsenja u Isusu preseljeni na nebo. Ubeđeni smo da se ovde ne radi o simbolici. Ovo je duhovna stvarnost. Ovako to opisuje Gospodnji sluga Rozenius: "Čuli smo već da su imena dece Izraela bila napisana na dragom kamenju Urimu i Tumimu. Ovo ima veliko i slavno značenje. Hristos nosi imena svoje dece. Bog ih je postavio na Njega, i Njegovo ime je stavljeno na njih. Melhisedek je u određenom smislu ja, i ja sam On. "Jer kao što je On i mi smo na svetu ovom", kaže Jovan. Hristos nije umro i vaskrsao sasvim sam, uzašao na nebo i od Boga slavom i čašću ovenčan, već ja u Hristu. Ovo je jedna velika i blagoslovena tema. Ovu tajnu su znali svi apostoli, oni su svi živeli u toj istini, iz nje su imali carstvo nebesko u svojim srcima, i svedočili su nam da stvar zaista stoji tako da smo mi sveti. Kada je Pavle podizao svoje oči vere i u duhu ugledao slavu Gospodnju, tada je znao : Ovo je Hristos, ali Hristos sa Pavlovim imenom, koji stoji na Pavlovom mestu i nosi njegov nakit. Pavle, mislio je, dakle više neće umreti, jer je već umro. (2 Kor. 5,14.21) Pavle je već na nebu, iako prebiva još na ovoj zemlji. Pavle je već nadvladao sve svoje neprijatelje. Pavle je već uzdignut. Pavle upravo zrači beskrajnom slavom, jer je Hristova slava njegova. Pavle je Svemoćnom neiskazano ugodan, Pavle poseduje Njegovu neograničenu božansku ljubav; Nebo i Zemlja su njegovi; jednom rečju sve je Pavlovo. - Tako je on sebe video u proslavljenom Hristu, kao da se Hristos ne zove Hristos, već Pavle, i Pavle se ne zove više Pavle već Hristos" (Rosenius, Tajne Zakona i Evanđelja, 12).

 Teologija neba."Ako dakle vaskrsnuste s Hristom, tražite ono što je gore gde Hristos sedi s desne strane Boga. Mislite o onome što je gore a ne što je na zemlji. Jer umreste, i vaš je život sakriven s Hristom u Bogu." Kol. 3,1-3"Ako činimo drugačije nego Pavle, ako pričamo o smrti i uplašeno se pitamo, hoćemo li zaista opstati na sudu, i hoćemo se pre svega sami pripremiti za smrt i sud, umesto da verujemo da smo već davno stojali pred Božjim sudom, tada uzimamo naša imena ponovo nazad na sebe, to je, mi na nebiblijski način delimo svoju ličnost od Njegove. Ali to ne smemo činiti. Mi smo božanskim uračunavanjem zatvoreni u Hrista i tako se prepoznajemo u Njemu" (Rosenius). Šta je to ono što je gore? O čemu da mislimo, a što je gore? Tamo je Hristos kao Hristos u jednini i mi sa Njim kao Hristos u množini. Mi ne moramo prvo zamišljati Hrista na Zemlji već ga gledati sa nama na nebu, tako da nakon toga možemo odozgo gledati i nas i Njega na Zemlji. Hristov život na nebu je temelj našeg svakodnevnog života.Ako je stvarnost ovog života vidljiva sa perspektive krsta, i teologija krsta naša prava teologija, onda je to u još većoj meri tako sa perspektivom neba i teologije neba.

Zato Pismo kaže da mi više ne prepoznajemo nikoga (pa ni sebe) po telu, i sve vidimo i razmatramo duhovno. Jer ima telo telesno i ima telo duhovno, i sami mi smo duhovi, stanovnici neba.

"Nego pristupiste k Sionskoj gori, i ka gradu Boga Živoga, Jerusalimu nebeskom, i mnogim hiljadama anđela, K saboru i crkvi prvorodnih koji su napisani na nebesima, i Bogu, sudiji svih, i duhovima savršenih pravednika" Jev.12, 22.23

Šta je pakao?

Mnogi koji veruju u biblijsku nauku o tome da duša nije besmrtna i poznaju učenje o besvesnom stanju nakon smrti, se zadovoljavaju time da znaju šta pakao nije. Pakao nije mesto večnih muka nepravednih. Kazna za nepravedne je ono što je u Otk.20 opisano kao ognjeno jezero. To je pakao koji je u Novom zavetu preveden sa grčke reči gehena.

Međutim postoje druga mesta u Bibliji koja su isto tako prevedena kao pakao, a gde to ne znači ognjeno jezero. Mnogi su videli da je ovaj drugi pakao, simbolično mesto prebivanja mrtvih, koji su u nesvesnom stanju i čekaju na vaskrsenje i sud.

Ono što ostaje kao vrlo malo poznata istina je to, da pakao ima i treće značenje. Ako znamo reći šta pakao nije, moramo biti u stanju da kažemo i šta pakao jeste.To je mesto kazne za grehe pre smrti. To je postojanje van Hrista, u kojoj se vernik našao neposlušnošću.

Tamnica. Mat 5,23-26. Ovde Isus upozorava da dok ideš da prineseš dar na oltar, i setiš se da bližnji ima nešto na tebe, potrebno je da odustaneš od ove službe (namerno je data najlakša služba koju vernik može da obavlja), pomiriš se sa suparnikom dok si još sa njim na putu, da te ovaj ne preda sudiji, a ovaj tamničaru, da te ne bace u tamnicu, odakle nećeš izaći dok ne daš do poslednjeg dinara. Naš bližnji ovde je Isus Hristos. On u drugom trenutku postaje suparnik, a onda te daje na sud gde se razmatra samo jedno pitanje - odnos sa Sinom Božjim.

Ova parnica je već unapred izgubljena. Onaj ko ne živi po svakoj reči koja izlazi iz Njegovih usta biva predat tamničaru -sotoni, da prebiva u njegovoj tamnici. To je ona tamnica za koju kaže, misleći na Hrista, u 1 Pet.3,19.20: " U duhu je otišao propovjedati duhovima koji su u tamnici, onima koji su nekoć bili nepokorni kad ih je Božja strpljivost uporno čekala u vreme Noe”. Ovo je duhovna tamnica za sve one koji ostaju uporni u svom grehu i ne ispravljaju svoj odnos sa Hristom. Tamnicu vidimo isključivo u ovom životu.

Pakao. Osim što ima značenje konačne kazne za grešnike (gehena) i groba (hades), postoji potreba da se proveri ne označava li pakao u nekim slučajevima isto ono što i duhovna tamnica ili bezdan (Lk.8,31 mesto prebivanja demona). Drugim rečima, pakao je život van Hrista, mesto kazne za namerne grehe, ne nakon smrti, već pre smrti. U Otkrivenju 6,8 i 20,13 hades se pominje paralelno sa smrt, kao da je mesto duhovne smrti, a ne fizičke smrti. Isus govori o vratima pakla (hades), koja prete Crkvi. Pošto je sud za vernike u ovom životu i vernici se ne pojavljuju na sudu nakon smrti, onda sledi da je hades u ovom slučaju grešno postojanje vernika izvan zajedništva sa Bogom. Život vernika koji ima spoznaju istine, ali nema silu da živi po njoj je predstavljen kao pakao ili paklena vrata.

Hristos je govorio o bacanju neposlušnih vernika u tamu najkrajnju gde je plata licemerima, plač i škrgut zuba. Mnogi opisi koji uključuju i muke i vatru, se odnose ne na konačnu kaznu grešnika u ognjenom jezeru, nego na bezbožni ovozemaljski život koji je zaista muka i vatra (koja je simbol za sotonina iskušenja i laži).

Vrata paklena. Postoje dokazi za to da čovek može da se nalazi u nekom međuprostoru duhovnog preživljavanja, mlakosti (poruka Laodikeji). Pavle spominje vernike koji su i pored toga što su bili unutra u zajedništvu sa Bogom i drugim vernicima, zbog neposlušnosti morali da budu "predani sotoni na mučenje tela". On iznosi uverenje da će se time njihova duša sačuvati za spasenje.

Hristovo obećanje da Crkvu neće savladati paklena vrata se odnosi na to, da oni koji su izabrani i primili pečat Svetog Duha, ne mogu da budu konačno izgubljeni, i da će se čak i ako ispadnu u greh i pakleno postojanje, opet vratiti.