"Kroz čovekov greh sotona je dobio kontrolu nad čovečanstvom." P.P. 77.
"Kao posledica Adamove neposlušnosti svaki čovek je prekršitelj zakona, prodat pod greh, služeći Satanu." S.T. 23-7-1902.
"Jer neposlušnošću jednog čoveka mnogi postadoše grešnici." Rim. 5:18.
"Nasleđe dece je nasleđe greha." C.G. 475.
Zbog Adamovog greha, svaki sin i kći Adamova rođen je kao grešnik. On nije rođen da postane grešnik, on je grešnik u trenutku kada se rodi: štaviše, to grešno stanje se na misteriozan način prenosi u trenutku začeća ("na misteriozan način", jer nauka ne može objasniti prirodu greha ništa više nego što može prirodu spasenja). Tako je David priznao: "Evo, u bezakonju sam stvoren; i u grehu me je majka moja začela" (Psalam 51:5). Kao posledica, deca dolaze na svet kao prirodni neprijatelji Boga. "Opaki su otuđeni od materice; oni zalutaju čim se rode." (Psalam 58:3) Zabeležite, oni nisu neprijatelji zato što zalutaju; oni zalutaju zato što su pre svega neprijatelji. To jest, nismo grešnici zato što smo počinili greh, već činimo greh zato što smo po prirodi začeti i rođeni kao grešnici. Tako Pavle objašnjava: "bili smo po prirodi deca gneva, kao i drugi." (Ef. 2:3). I Bog kroz Isaiju kaže: "znao sam da ćeš postupati veoma izdajnički, i nazvan si prekršiteljem od materice." (Isa. 48:8).
Iz ovoga se mora zaključiti da ne možemo pobeći univerzalnoj osudi zakona, čak i da nikada nismo počinili nijedan čin greha (Rim. 5:16-18). Ovaj sveti zakon od nas zahteva takvu svetost unutrašnjeg bića (tj. prirode) da osuđuje naše stanje. Svako dete Adamovo je osuđeno i dete gneva, čak i odvojeno od bilo kakvog ličnog čina greha.
"Sada znamo da sve što zakon govori, on govori onima koji su pod zakonom: da bi se svaka usta zatvorila, i da bi ceo svet postao kriv pred Bogom. Zato, delima zakona ni jedno telo neće biti opravdano pred Njegovim očima." "Jer Bog ih je sve zaključao u neverovanju..." "...Pismo je sve zaključalo pod grehom..." (Rim. 3:19-20; 11:32; Gal. 3:22).
Zabeležite, svi su nevernici, svi su pod grehom, svi su pod zakonom i svi su krivi. Kako se onda može reći da neobraćeni muškarci i žene nemaju pravni problem?
Hajde sada da razmotrimo šta znači biti opravdan pred Bogom. Opravdanje je pravna reč i neraskidivo je povezana sa Božijim zakonom. "Opravdanje postavlja osobu ispravno pred zakonom." (Strong sistematska teologija, str. 856). Zakon zahteva svetost — ne samo u delima, već i u najdubljim motivima i dispozicijama. Zahteva ne samo bezgrešnu evidenciju, već i bezgrešnu prirodu. Zakon traži savršenstvo naših ličnosti, kao i naših dela. Ova činjenica naglašava našu beznadežnu osudu po zakonu, osim kroz milostivu Božiju intervenciju kroz Isusa Hrista, koji "posla svog Sina, rođenog od žene, rođenog pod zakonom, da otkupi one koji su bili pod zakonom, da bismo mi mogli primiti posinjenje." "Jer greh neće vladati nad vama; jer niste pod zakonom, nego pod milošću." "Jer zakon Duha života u Hristu Isusu oslobodio me je od zakona greha i smrti." (Gal. 4:4-5; Rim. 6:14; 8:2). Pošto je vernik legalno slobodan, on je moralno slobodan. "Duh života u Hristu Isusu, snaga Njegovog vaskrsenja, oslobađa ljude od zakona greha i smrti" (Fil. 3:10; Rim. 8:2). "Vlast zla je slomljena, i kroz veru, duša se čuva od greha." (D.A. 209-210)." Svi oni za koje se pred univerzumom tvrdi da su u Hristu podneli kaznu zakona i da su u Njemu ispunili Njegovu pravednost imaće večni život. Oni će biti jedno sa Hristom." Posebna uputstva u vezi sa časopisom Review i Herald Office. Str. 20.B.C.532.
Da je Isus posedovao našu grešnu prirodu, On ne bi bio pravi čovek. Ne bi mogao biti prihvaćen kao čovekov predstavnik, jer zakon zahteva i svetu prirodu i sveta dela. Oni koji kažu da zakon ne zahteva svetu, bezgrešnu prirodu, moraju svesti greh na čin. Ali šta Pismo kaže: "Zato, kao što je greh ušao u svet kroz jednog čoveka, i smrt kroz greh; i tako je smrt prešla na sve ljude, jer su svi sagrešili." "Jer znamo da je zakon duhovan; ali ja sam telesan, prodat pod grehom." Rim. 5:12; 7:14 (grčki). "Sada znamo da sve što zakon govori, on govori onima koji su pod zakonom, da bi se svaka usta zatvorila, i da bi ceo svet postao kriv pred Bogom." (Rim. 3:19). "Jer Bog ih je sve zaključao u neverovanju." (Rim. 11:32). "Ali Pismo je sve zaključalo pod greh." (Gal. 3:22).
Ovi tekstovi otkrivaju veći problem od grešnih dela. Oni nam govore da su "svi" sagrešili u Adamovom jednom grehu, i svi su prodati pod taj jedan greh. Zato su svi "pod zakonom," "krivi," "u neverovanju," "pod grehom," i to, pre nego što učinimo bilo kakve grehe. "Pad Adamov je bio užasna stvar... Njegovom neposlušnošću, svet je bačen u nered i pobunu. Zbog njegove neposlušnosti, čovek je bio pod kaznom kršenja zakona, koji osuđuje na smrt." Biblijski Eho, 7-16-1894.
"Adam je sagrešio, i doveo greh na svoje potomstvo..." Pismo, 143.1900.
"Entail." Pravni termin. Znači opterećenje. Ograničiti nasleđivanje na direktne potomke vlasnika; ili na određenu klasu njih. Nametnuti kao neizbežnu pratnju ili posledicu. Sledeća posledica.
Zašto smo mi prekršitelji zakona? Da li je to zbog naše neposlušnosti? Ne! Naša neposlušnost je posledica toga što smo prekršitelji zakona kroz Adamovu neposlušnost. "Jer neposlušnošću jednog čoveka, mnogi postadoše grešnici." (Rim. 5:19).
Naša uključenost u krivicu i greh kroz tuđi greh je zaista veoma teška doktrina za neke da prihvate. Ali, da li bi trebalo da bude teže od naše uključenosti u stanje bez krivice i bezgrešnost kroz tuđu bezgrešnost? Ako odbacimo jedno, moramo odbaciti i drugo, jer one stoje zajedno. "Adam je sagrešio, i deca Adamova dele njegovu krivicu i njene posledice." Vera i dela, str. 88-89. "Što se tiče prvog Adama, ljudi ne dobijaju od njega ništa osim krivice i smrti." BC 6 1074. "Deca dobijaju nasleđe neposlušnosti, krivice i smrti od Adama." Pismo 8. 1895.
Moramo razumeti, ako Božiji zakon ne osuđuje grešnu prirodu, zašto je onda nazivati "grešnom"? Nazvati nešto "grešnim" što ne krši Božiji zakon je pogrešno imenovanje. Kada je greh nastao na nebu, Lucifer je optužio Boga za nepravdu. On je izjavio da zakon ne mogu držati ni bezgrešna bića. Kao dokaz, ukazao je na sebe i na trećinu anđela, koji, kako je rekao, nisu mogli da drže Božiji zakon. Tada nije bilo spora o tome da li pali entiteti mogu držati zakon. Pitanje je bilo da li ga bezgrešni entiteti mogu držati.
Kada je čovek sagrešio, veliki pobunjenik je ukazao na njega kao dodatni dokaz da se zakon ne može držati. Sotona nije izazvao Boga idejom da bi pali, grešni čovek mogao držati zakon na način koji je u skladu sa beskonačnom pravdom i da je zadovolji. I Bog i đavo znaju da čovek u svojoj grešnosti "ne može ispuniti zahteve svetog Božijeg zakona." DA 762 (videti 1 SM 344, 367). Više od toga je izjavio da čovek, onakav kakvim ga je Bog stvorio, bezgrešan i svet, nije mogao da drži zakon. "Kada je čovek prekršio Božiji zakon i suprotstavio se Njegovoj volji, Satan je trijumfovao. Dokazano je, rekao je, da se zakon ne može držati." DA 761.
Kada je Hristos došao na ovaj svet, to je bilo ne samo da donese pravednost kroz koju bismo mogli biti vraćeni u Božiju milost, već i da odbrani zakon i karakter svog Oca, da dokaže da su sotonine optužbe lažne. "Hristos je došao na zemlju, uzeo ljudsku prirodu, i stao kao čovekov predstavnik, da bi, u borbi sa Sotanom, pokazao da čovek, onakav kakvog ga je Bog stvorio, povezan sa Ocem i Sinom, može poslušati svaki božanski zahtev." 1 SM 253. "Hristos je došao da da svetu primer šta savršeno čovečanstvo može biti, kada je ujedinjeno sa božanstvom." 1 SM 260. "Svojim životom i smrću, Hristos je dokazao da je zakon pravedan, i da se može savršeno poslušati. Sotonine optužbe su bile opovrgnute." DA 762.
"Sa kakvim intenzivnim interesovanjem su nebeski anđeli i ne-pali svetovi posmatrali sukob, dok je čast zakona bila potvrđena. Ne samo za ovaj svet, već i za univerzum neba, sukob je trebalo da bude rešen zauvek, jer je konfederacija tame tražila i prividnu šansu da trijumfuje nad božanskom i ljudskom zamenom čovečanstva..." "Ali Satan je samo dosegao petu; nije mogao doseći glavu. U Hristovoj smrti, Satan je video da je poražen. Hristova ljudska priroda bi za večna vremena ukazala na pitanje koje je rešilo sukob." 1 SM 255. DA 758.
Zabeležite snažne izraze u vezi sa Hristovim opravdanjem zakona: Sukob je "zauvek rešen." "Hristova ljudska priroda bi za večna vremena ukazala na pitanje koje rešava sukob." Isus je došao da "uzveliča zakon i učini ga časnim." Isa. 42:21. On je rekao: "Ja sam te proslavio na zemlji: završio sam delo koje si mi dao da učinim." (Jovan 17:4). Đavo i njegovi anđeli znaju da je problem rešen: stanovnici drugih svetova i neba znaju da je rešen; i svako na ovom svetu ko odvoji vreme da prouči svete zapise biće ubeđen da je rešen. Da li je onda delo poslednje generacije da dokaže nešto što je već dokazano "iznad kontroverze"?
Bog ne čeka demonstraciju poslednje generacije palog grešnog čoveka koja bi potvrdila Njegov zakon i dokazala da se može poslušati. Taj sukob je "zauvek rešen" i "za večna vremena" demonstriran u Hristovoj ljudskoj prirodi. Reći da ova demonstracija mora biti ponovljena, u stvari znači poricati potpunost Hristovog dela. Njegovo delo je potpuno delo, i sav sveti život poslednje generacije (a nema sumnje da oni moraju i hoće voditi svet, čist život) ne može ništa dodati njegovom savršenstvu.
Hristos je napravio demonstraciju koja je porazila Sotonu. Učinio je to za nas kao naš predstavnik, jer nismo sposobni da to učinimo sami. Da jesmo, On to ne bi učinio za nas.
Ovo ne poriče da će poslednja generacija živeti bez greha. Oni će videti kako je svaka zemaljska podrška odsečena, i živeće potpuno zavisni od Boga. Potpuno zavisni od nebeskih resursa. Oni će stajati pred svetim Bogom, bez posrednika, bez službe za greh. Ali neće stajati bez opravdanja, niti bez milosti. (Rim. 5:9, 21). Njihovo savršenstvo karaktera pod kasnom kišom i dalje neće zadovoljiti beskonačnu pravdu zbog grešnosti njihove prirode. Ali oni će odbraniti Boga dokazujući da je Hristova krv trajni protivotrov za greh.
Kada pravilno cenimo veličinu, veličanstvenost i svetost Božijeg zakona, shvatićemo da najjasnije i najefikasnije možemo pokazati svoju lojalnost Njemu poniznim prihvatanjem Hristovog završenog i beskonačno savršenog dela. To je demonstracija lojalnosti koju Bog zaista čeka.
Pretvaranje doktrine "pravednosti po veri" u nešto što se dešava u verniku na zemlji; je izvrtanje Pisma i "bacanje istine na zemlju." To je "prestup pustošenja." To je "oskvrniti svetilište snage... oduzeti svakodnevno i... postaviti na njegovo mesto gnusobu koja pustoši." Dan. 11:31. Gde god da je takva doktrina danas prihvaćena, donosiće iste plodove koje je donela u ranoj crkvi i u mračnom dobu.
Ova doktrina poništava Božiji zakon, jer ga spušta na nivo naših slabih napora da ispunimo njegove pravedne zahteve. Najbolja dela svetaca u bilo kom dobu su zagađena i prljava i ne dostižu slavu Božiju. Jer "Nema pravednog čoveka na zemlji, koji čini dobro, a da ne greši." (Propovednik 7:20). Ako je to sve što zakon zahteva, onda je on negde poništen, izgubivši svoje značenje. Ova doktrina, onako kako je uči "Naš Čvrst Temelj," gazi istinu da je Hristos naša pravednost, skrećući naše oči sa "pravednosti po veri" koju imamo u Njemu za naše opravdanje, i stavljajući ih na "pravednost po zakonu" koja se manifestuje u životu svetaca, kroz koju smo posvećeni, time brkajući to dvoje i stvarajući poverenje u nedovoljnu pravednost, sada i za vreme nevolje, u kojoj treba da budemo prihvaćeni i zaštićeni od Boga.
U poruci Jevanđelja je moć. "Jer se ne stidim Jevanđelja Hristovog; jer je ono sila Božija na spasenje svakome ko veruje... Jer se u njemu otkriva pravednost Božija od vere do vere." Rim. 1:16-17. Kada verujemo u ovu poruku i objavljujemo je, shvatićemo njenu moć da spasava duše. Isto tako, u ovoj poruci, ne u životu onih koji je propovedaju, otkriva se beskonačna lepota i savršenstvo Božijeg karaktera. "Bog je ljubav." 1. Jovanova 4:16. Njegova slava je Njegova ljubav, i nigde ta ljubav nije potpunije pokazana nego na krstu Golgote. Sa Hristovog uzdignutog krsta će doći slava koja će ispuniti celu zemlju pod objavljivanjem glasnog vika. Isus je rekao: "I ako budem podignut sa zemlje, sve ću privući k sebi." Jovan 12:32 (margina).
Kao što je rečeno, pripisivanje Hristu naše grešnosti prirode uništava ne samo Njegovu reprezentativnost, već i Njegovu sposobnost zamene. Zakon je "beskonačan standard." (COL. 315). Nijedan bezgrešni anđeo ili savršeni čovek ne bi mogao posedovati pravednost koja bi se mogla meriti sa zakonom. Kada je čovek pao, onako kako ga je Bog prihvatio, i pao pod osudu zakona, samo pravednost jednaka zakonu u svakom pogledu mogla je biti dovoljna da ga spasi. Nijedan anđeoski život ne bi to mogao učiniti, i nijedna ljudska pravednost ne bi to mogla učiniti." BC 7 904.
Šta god je zakon zahtevao od nas, Isus je dao zakonu kao naša zamena. Zakon, koji je izraz svete prirode Boga, zahteva da naša priroda bude sveta. Da bi bio naš zastupnik, Isus je morao posedovati svetu ljudsku prirodu. Da je ljudska priroda Isusova bila telesna, grešna i pokvarena kao i kod ostalih ljudi koji se začeju, onda nemamo zamenu koja bi zadovoljila božanski zakon u naše ime. Tvrditi, kao što su neki činili, da je priroda Isusova bila grešna kao i kod drugih ljudi, a samo Njegova dela sveta, znači zauzeti stav da zakon seže samo do dela, da je greh samo čin, a ne stanje postojanja. Onda bi se moralo tvrditi da deca, kada se rode, uopšte nisu grešnici, jer nisu učinila ni dobro ni zlo.
Sin beskonačnog Boga došao je na ovaj svet da postane naša zamena. Jednom rečju, On je došao da ispuni zakon u ime celog čovečanstva. (Gal. 4:4-5). "Cilj ovog pomirenja bio je da se božanski zakon i božanska vlast mogu održati." QD. 675. Prvo, On je zakonu predstavio život koji je odgovarao njegovim najširim zahtevima. Znamo li šta to znači? Zakon je beskonačan. Čak ni život anđela nije jednak zakonu. QD. 677. Ali u životu Isusa otkriven je "beskonačno savršen karakter." TIMKH. 70. U Njemu je bila "sva punina božanstva telesno" (Kol. 2:9) - punina beskonačne čistote, punina beskonačne ljubavi, punina beskonačne milosti, pravde, istine, mudrosti, strpljenja, pravednosti i svakog drugog božanskog atributa: Ovo, naš zamenski život, bio je daleko superiorniji od bezgrešnog života Adamovog, daleko superiorniji od života anđela, jer je to bio život beskonačne vrednosti. Ništa manje od takvog života ne bi moglo ispuniti najšire zahteve zakona u ime pale rase.
Ali to nije sve. Bilo je potrebno više od Hristove aktivne poslušnosti da bismo dobili opravdanje pred Bogom. Bilo je potrebno i Njegova pasivna poslušnost, čak i Njegova smrt na krstu, da bi se izbrisala naša krivica pred zakonom i odnele sve savezničke kletve. Bio je to Knez slave koji je visio na krstu za naše opravdanje. Njegove patnje su bile ništa manje nego beskonačne. Da je samo ljudska priroda patila, patnje bi bile samo konačne, ali gresi sveta su se svalili na Hristovu božansku dušu. QD, 670.650. Sva patnja svih svetih mučenika zajedno ne bi se mogla porediti sa Isusovom patnjom. Njegovo poniženje je bilo beskonačno, Njegovo nije bilo samo poniženje čoveka, već poniženje Boga. (Fil. 2:5-8; QD. 677). To je bila krv Boga prolivena na Golgoti. (Dela 20:28). On je išao dublje i dublje, dokle god nije bilo dubljeg mesta gde bi mogao ići. Pogledajte ovde život beskonačne vrednosti koji podnosi beskonačan bol i poniženje. Ovo je bilo potrebno da bi se zadovoljio zakon kako bismo mi bili opravdani.
Kako bismo, gledajući na krst, uopšte mogli sanjati da bi bilo šta drugo osim Isusovog delovanja i umiranja moglo zadovoljiti zahteve Božijeg zakona? Opravdanje je sola Christus – samo kroz Hrista.
Neka se čovek popne na alpske visine svetog života, i videće da njegov život sam nikada ne bi mogao ispuniti Božiji zakon. Smrtni čovek bi isto tako mogao da se popne na najvišu planinu i zatim pokuša da dotakne najbližu zvezdu, kako bi zadovoljio pravednost zakona. Ali Sin Božiji sišao je u najdublji pakao; ipak, čak i odatle, Njegova svetost se uzdigla da dopre do prestola Večnoga, iznad najviše zvezde. "Svršeno je!" povikao je, i pravednost Božijeg zakona je bila zadovoljena. I samo kroz Njegovu poslušnost, Njegovo ispunjenje zakona za nas, mi ne samo da smo opravdani, već i ostajemo opravdani pred Bogom do kraja vremena.
Ako verujemo da ćemo posredovanom pravednošću ispuniti zakon kao što je Isus učinio, onda smo zaslepljeni neznanjem i strašnim bogohuljenjem. (videti DA 467-468). Pogledajmo na Golgotu i vidimo šta je bilo potrebno da se ispuni sva pravednost. Mislimo li da smo jednaki tome? Trebalo bi da shvatimo da smo pozvani da branimo i ispunimo Božiji zakon na horizontalnom nivou – to jest pred svojim bližnjima; ali niko manji od samog Boga ne bi mogao ispuniti zakon na vertikalnom nivou.
Strašno je mračno verovati da se Pavlovo učenje o opravdanju tiče samo hrišćanske inicijacije. To je bila greška Galaćana. Mislili su da je Pavlova poruka samo o tome da se opravda, umesto da se održi opravdan. Kao što smo opravdani samo Njegovom krvlju, tako ostajemo opravdani samo Njegovom krvlju. Čak i tokom izlivanja zala. (Rim. 5:9). Otac gleda na našeg Predstavnika i Garanta, koji uvek nosi znakove svojih okrutnih patnji. On prihvata našeg Predstavnika, a mi smo prihvaćeni samo zato što je On prihvaćen.
"Vera se uračunava u pravednost." (Rim. 4:5). Poslušnost, ljubav i sveti život se nikada neće računati u pravednost, već samo vera. U ovom životu, Božiji narod je pravedan (opravdan) pred Bogom samo verom – ne regeneracijom, ljubavlju, posvećenjem ili savršenstvom. Hrišćanski život počinje verom i završava se verom, a između "pravednik će živeti verom." (Rim. 1:17). Oni su pravedni u Božijim očima sve dok veruju da je Hristos sam njihova pravednost i održavaju vitalnu vezu sa Njim. TM 494. U Njemu i samo u Njemu je pravednost sa kojom je zakon veoma zadovoljan. Vera donosi Bogu poslušnost Isusa Hrista, i samo kroz to možemo stajati u Božijoj milosti. 1 SM 389.
U ovom životu, možemo stajati pravedni u Božijim očima samo milošću (milostivim Božijim uračunavanjem), samo krvlju (Hristovim delovanjem i umiranjem) i samo verom u pravednost koja je potpuno izvan, iznad i iznad nas.
Šta je pravednost Isusa koja opravdava vernike za večni život? Da li je to pravednost Njegovog vlastitog večnog pre-postojanja (božanska priroda) ili pravednost Njegove ljudske prirode? Odgovaramo, to je pravednost božansko-ljudske OSOBE. Hristov život je bio pravednost proživljena u ljudskoj prirodi, ali pošto je to bila pravednost OSOBE koja je bila božanska, to je bila beskonačna pravednost.
"...život Hrista otkriva beskonačno savršen karakter." (T6 60). "...Jevanđelje je predstavilo karakter Hrista kao beskonačno savršen." (UL 260). "...beskonačna vrednost žrtve..." (T9. 44). "...Hristos je sjedinio u svojoj ličnosti puninu i savršenstvo božanstva i puninu bezgrešnog čovečanstva." (FILB. str. 219). "...kroz beskonačnu Hristovu žrtvu..." (T4. 563). "U Njegovoj plemenitosti, u Njegovoj milosti i nežnoj saosećajnosti, u Njegovoj ljubavi i dobroti, On stoji pred nama kao otelotvorenje božanskog savršenstva, kao slika nevidljivog Boga." (TS. 739). "...izvrsnost karaktera pronađena u Njemu, i koja nikada nije bila, niti je mogla biti pronađena u bilo kom drugom." (BC7. 904).
Slavno novozavetno učenje o opravdanju za večni život kroz pripisano opravdanje vere (Rim. 3 i 4) počiva na beskonačnoj i neponovljivoj veličini Hristove pravednosti. "Pravednost Božija." (Rim. 3:21-22). Ako se misli da je ova pravednost išta manje od beskonačne, i ako se misli da se može duplirati u nama, kako mnogi uče, onda je neizbežno da počnemo da omalovažavamo doktrinu pripisivanja, reprezentacije i zamene blagim pohvalama. On je doneo "večnu pravednost." (Dan. 9:24). "Napravljene pripreme su potpune, i Hristova večna pravednost se uračunava svakoj duši koja veruje." (1SM394).
U istoriji crkve postojale su dve velike jeresi o ličnosti Hrista. Jedna je ugrozila Njegovo božanstvo u inkarnaciji, druga je ugrozila Njegovu ljudskost u inkarnaciji. Mnogi nose temu primera toliko daleko da ugrožava Hristovo božanstvo. On se pojavljuje samo kao čovek, čovek bez greha, istina: čovek kome se treba diviti i koga treba kopirati; ali, nažalost, samo čovek. Oni izgleda uče da je Isus bio delitelj božanske prirode kroz Svetog Duha, kao što i mi možemo biti. Ali to Ga ne bi učinilo Bogom, više nego što to nas čini Bogom. Ličnost Hrista nije bila samo delitelj božanske prirode kroz Svetog Duha, jer je ličnost Hrista bila esencijalno božanska. Božanstvo je esencijalno bilo Njegovo vlastito, On nije mogao prestati biti Bog.
Moramo razumeti da su najveća i najteža Hristova iskušenja nastala iz činjenice da je On bio vlasnik svemoćne moći i mudrosti. Nije bilo iskušenje za lopove da siđu sa krsta, jer nisu imali moć da to učine. Hristos je imao! Ne bi bilo iskušenje za nas da zapovedimo kamenju da postane hleb, jer ne posedujemo svemoćnu moć. Hristos je imao! Zabeležite: "Bilo je za Njega teško da održava nivo čovečanstva, kao što je za ljude teško da se uzdignu iznad niskog nivoa svoje pokvarene prirode i postanu delitelji božanske prirode." (7 BC 930).
Mi nikada ne bismo mogli biti iskušani toliko snažno kao Hristos, jer ne možemo koristiti moći božanstva u svoje ime. Kada shvatimo da je Isus bio potpuno Bog i da je posedovao svu moć, a ipak je stalno i svesno nije koristio u svoje ime, to čini Njegovu poniznost još čudesnijom. Ovde je bio stalan prikaz beskonačnog poniženja. Pozvani smo da kopiramo obrazac, ali nikada, nikada ga ne možemo dostići. (T2 549; T2 628).
Da je Isus bio ljudski kao i mi, ne bi iskusio takav intenzitet iskušenja. Neki žele da vide Hrista kao onoga koji ima svoju grešnu prirodu. Oni zamišljaju da bi osetio punu snagu iskušenja ako bi imao njihove grešne sklonosti i nagnuća. Ali oni ne razumeju psihologiju iskušenja. Biće sa grešnom prirodom nikada ne bi moglo osetiti punu snagu iskušenja, jer njegova grešna priroda ne bi imala sposobnost mržnje i otpora koju ima bezgrešna priroda. Upravo je bezgrešnost Isusove prirode bila ta koja Ga je osposobila da spozna snagu iskušenja koju mi nikada ne bismo mogli spoznati. Zabeležite: "Da li bismo mogli razumeti značenje reči kada je Hristos bio 'u iskušenju'? Dok je bio slobodan od greha, rafinisana osećanja Njegove svete prirode učinila su kontakt sa zlom neopisivo bolnim za Njega." (7 BC 927). "Hristovo stradanje je bilo u proporciji sa Njegovom besprekornom čistoćom; Njegova dubina agonije, proporcionalna dostojanstvu i veličini Njegovog karaktera." (RH Dec. 1872). "...patnja je bila osećana jače od strane Njega; jer je Njegova duhovna priroda bila slobodna od svakog mrlje greha." (5 BC 1104). "Patio je od iskušenja, patio je u proporciji sa savršenošću Njegove svetosti." (T5 422). "Hristos nije bio neosetljiv na sramotu i sram. Osećao je sve najgorče. Osećao je to daleko dublje i akutnije nego što mi možemo patiti, jer je Njegova priroda bila uzvišenija i čistija i svetija nego kod grešne rase za koju je patio." (TIMKH 339).
Zabeležite, Hristova patnja nije bila u proporciji sa Njegovom identifikacijom sa našom pokvarenošću, već suprotno. Upravo zato što je Njegova priroda bila bez greha, On je osećao iskušenje jače, jer mu se jače opirao. Onaj koji se malo opire, malo pati. Ako je Hristova svetost bila beskonačna, to mora značiti da je Njegova patnja bila beskonačna. Misao je užasna, ali to je porazna istina.
Ljudska priroda je samo konačna. Njena pravednost može biti samo konačna i može podneti samo konačnu patnju. "Nijedna patnja ne može podneti poređenje sa patnjom Onoga na koga je Božiji gnev pao sa preplavljujućom snagom. Ljudska priroda može podneti samo ograničenu količinu iskušenja i patnji. Konačno može podneti samo konačnu meru, i ljudska priroda popušta; ali Hristova priroda je imala veću sposobnost da pati; jer čovek je postojao unutar božanske prirode, stvarajući sposobnost patnje da podnese ono što je rezultat greha izgubljenog sveta." (5 BC 1103). "Beskonačna dovoljnost Hrista pokazuje se u tome što je On nosio grehe celog sveta." (7 BC 993).
Ustanovili smo da zakon predstavlja beskonačan standard. (COL 315). Zadovoljstvo tog zakona u naše ime moralo je biti beskonačno. Cena, žrtva, pravednost i patnja morali su biti beskonačni.
Kakva je to strašna stvar ugroziti ili izgubiti iz vida božanstvo inkarniranog Hrista! I oh, vrednost, beskonačna vrednost Isusove krvi! Ona ima vrednost kod Boga! Kada je On vidi, On prolazi pored nas bez da nas uništi. Apostoli su propovedali o Hristovoj krvi. Knjiga Otkrivenja slavi njena svojstva spasavanja. Kao crkva, uvek treba da ispovedamo dve stvari o Hristovoj ljudskoj prirodi:
On je bio začet od Svetog Duha;
On je bio rođen od Device Marije.
Obe ove istine, kao i njihove posledice, moraju se učiti. U suprotnom, upadamo u ozbiljno izobličenje istine. To što je Hristova ljudskost začeta od Svetog Duha znači da je Njegova ljudska priroda bila sveta i bez greha. To što je Njegova ljudska priroda rođena od žene znači da je On u stvarnosti posedovao supstancu i sve bitne osobine ljudske prirode kakva je bila posle pada, sa efektima greha na njoj.
Razvijaju se dve klase ljudi, praktikuju se dve vrste religije. Jedna ukazuje na život Božijeg naroda na zemlji kao ispunjenje "pravednosti Božije." Druga ukazuje na život Isusa Hrista, našeg Predstavnika, kao to ispunjenje. Između pristalica ova dva stava besniće konačni sukob. Neka Bog da da se svi ujedinimo na čvrstoj platformi istinskog Jevanđelja. (Otk. 14:6-12).
