Stvarna antinomija

 

Odbacivanje Zakona, delovi propovedi

Autor: C. O. Rosenius

Moje učenike, književnici i fariseji — mi mislimo na zagovornike dela koji prave učenike Hristove svih vremena uvek optužuju da su „protiv Zakona“, da „ukidaju Zakon“, da se „gotovo rugaju Zakonu“, da „Zakon ukidaju kroz veru“ — baš kao što je nekada u danima Sina Čovečijeg bilo potrebno Njega Samoga učiniti neprijateljem, ukidateljem i rušiteljem Zakona, kako se može videti u Mat. 5, 17; Del. 12, 2–8; Jovan 8, 3–11; Rim. 3, 8. 31; Del. 6, 13.

To je sasvim izvesna stvar: ako sluga ovde uopšte nema nikakvog znaka od toga, onda on nije u potpunosti kao njegov Gospodar. Ako on nosi isto ime i istu optužbu, mi zato govorimo o „stvarnom odbacivanju Zakona“. Pritom ne mislimo na ono što misle učenici Mojsijevi, već govorimo o onome što misle pravi učenici Hristovi — oni koji iz sopstvenog iskustva znaju gore pomenutu optužbu prvih — mi mislimo na ono što pravi hrišćani nazivaju stvarnim odbacivanjem Zakona. Pogledaj ovde izvod iz pisma jednog takvog, od 17. aprila 1845. godine:

„Ovde i dalje ostaje stari odnos. Kajinska duhovnost (), kako kod učitelja tako i kod učenika, urotila se protiv nauke blagodati i jevanđelja mira. Ona ni po koju cenu ne može da podnese da se savesti oslobode pritiska ropstva pod Zakonom i da se prenesu u mir i slobodu koju nam je Hristos kupio. Nemir zbog greha, mržnja prema grehu i čekanje na Hrista (čekanje pre vere ili bez nje) — zato se oni najpre i najviše revnosno zalažu za to; a rešiti se da se zaista veruje u Gospoda Isusa i kroz Njega opravda i spase — to se osuđuje kao jeres, štaviše, gadi se kao kuga. Ipak, dragi brate, to već i sam znaš iz sopstvenog iskustva. Ali, ovde nas ne napada samo kajinska duhovnost, već i druga lažnih duhova suprotne strane, koji se nalaze na najvišoj tački telesne slobode, zloupotrebljavaju blagodat našeg Boga, hvale se velikim svetlom jevanđelja, ali u tome žele da budu slobodni. Protiv takvih sigurnih duhova izašao sam sa mačem Reči i pokazao njihove zablude. Jer jednako malo kao što se blagodat dobija kroz rad na obraćenju ili kroz čekanje u jevrejskom neverju na Hrista, isto tako malo blagodat pripada neverujućoj veri, tj. onoj koja telu daje slobodu i želi da živi po ukusu starog Adama.

(*) Kajinska? Šta je obeležje kajinske duhovnosti? To što je on doduše doneo žrtvu Bogu, ali je proganjao svog brata; drugo, priznao je: „Greh je moj suviše velik da bi mi se oprostilo“, ali je otišao od lica Gospodnjeg u zemlju Nod i tamo živeo bez Boga (1. Mojs. 4; Luterove Poslanice, br. 8).

Vidiš dakle, dragi L. B., da sam i ja pritisnut sa mnogih strana. Kajinci me odbacuju kao suviše jevanđeoskog, a slobodni i sigurni duhovi me nasuprot tome odbacuju kao suviše zakonskog“ ().*

(*) Pa to je u redu! Tako mora ići ako treba da ide pravo! Kamo sreće da naš stav uvek bude takav da nam prigovori dolaze sa obe strane! Da se Božija reč ne zove uzalud „dvosekli mač“! Hristos, „kamen koji odbaciše zidari“, naziva se i kamenom spoticanja, a drugima na izgradnju; nekim je suviše uzak, drugima suviše širok. — Izdavač ovog lista sedeo je jednog januarskog uveče ove godine za svojim pisaćim stolom; zakucalo je na vrata, otvorio je, bio je poštar sa dva pisma; otvorio ih je i pročitao. U jednom je stajalo: — „Tvrdi se da si ti previše jevanđeoski, a Zakon i obraćenje stavljaš u drugi plan.“ Otvorio je drugo pismo, a N. N. su hteli da otkažu svoj list; jer, kažu, nije čisto jevanđeoski; govori previše o samoispitivanju, o znakovima, o iskušenjima, veže savest zakonima i delima itd. — I pomislio je: 'Aha, šta su svi ljudi! Gospode, da Tvoja reč nije žižak nogama mojim i svetlo stazama mojim!'

Ovako dakle stoji u ovom pismu. 

Da bismo sada rekli nekoliko reči o antinomijskoj zabludi, najpre primećujemo da ona ima različite stepene i da se izražava na različite načine. Neki antinomi tvrde da Zakon ne pripada propovedanju Novog zaveta i da čoveku nije potreban, niti za prvo veliko obraćenje, niti kasnije za svakodnevno. Drugi pak tvrde samo ovo poslednje, naime da Zakon u svakodnevnom obraćenju nije niti koristan niti potreban; jer novorođenu i verujuću dušu, koja je sama sebi zakon, treba odvratiti od svih razmatranja o Zakonu, opomena i karanja, kako ne bi iznova bila uhvaćena u jaram ropstva ili vezana u savesti. Prvo mišljenje je veće i ređe, ali se ka ovom drugom lakše mogu zavesti poštene, verujuće i spasene duše. 

 Jedva se može verovati da neko može doći do čudnog mišljenja da se Zakon u Novom zavetu ne bi trebalo propovedati. Ko god čita Pismo mora videti da je Sam Hristos bio toliko predan propovedanju Zakona da bi čovek morao posumnjati u antinomijsku zabludu. Jedva se može verovati da neko veruje, da neko voli Reč i koristi je, a da ne vidi da Apostol propoveda Zakon tako snažno i tako često. Da li se može zamisliti da svete Božije zapovesti, opomene, karanja i pretnje ne bi trebalo predočavati vernima i svetima, kada su sve apostolske poslanice time ispunjene, i to upravo za verne i svete? Kao što i sam Apostol naziva one kojima piše, i pošto jevanđeoska istorija pokazuje kako je Hristos svakodnevno karao i popravljao Svoje verujuće učenike i kakvi je trebalo da budu. Bilo je naime tako i jeste tako da su Petar, Jakov i Jovan rekli: „Duh je voljan, ali je telo slabo“ (Mat. 26, 41). Zar nije dovoljno za pobijanje antinomijske zablude to što se mora setiti da čitav Novi zavet, gde Hristos Sam i Apostoli propovedaju, jedva sadrži jedno poglavlje u kome se ne pojavljuje nešto iz Zakona ili kakva opomena? Ili — zar Hristos i Apostoli nisu poznavali pravi, najbolji način na koji treba propovedati? Zar ne treba od Hrista i Apostola da naučimo kako treba propovedati? Zar ne treba naučiti da se ova dva dela: Pokajanje i Oproštenje grehova moraju propovedati među svim narodima (Luka 24, 47)? Zar njihovo pravilo nije uvek bilo da uče ova dva dela?

Ali završavamo time da opomene i molitve teše, okrepljuju i leče one koji su utešeni jevanđeljem; 2) oborene i slomljene sa Zakonom, sve sopstveno uništeno i izbrisano sa Jevanđeljem, (3) a verujuće odnegovane i održane opomenama i molitvama!

U „Sämtliche Werke“, tom 32, strana 71–72, Luter kaže:

„Opasna je pritužba da neki propovedaju da je Zakon bez Jevanđelja beskoristan i proklet. Jer Bog je dao Zakon upravo zato da on ubija i osuđuje. Bog ubija neverne, bezbožne ljude; jer potrebno je da se oholi, neustrašivi, nesrećni stari Adam uplaši i očajava u samom sebi i da mu se pokaže smrt, kako bi se ponizio, kako bi mu se pokazao greh i tako postao žedan blagodati.“

„Jer iako smo kroz blagodat postali pravedni, ipak još uvek živimo u ovom smrtnom telu i moramo kroz Zakon obuzdavati, ubijati, plašiti i žrtvovati telo sve do groba. I to što posle u ovom dobrom delu i pod optužujućim Zakonom uvek ostaje prestup i greh. I to što zatim živimo u ovom sadašnjem životu, o čemu nas Sv. Pavle i naše knjige mnogo i obilno uče.“

Na dve prethodne stranice (69–70) Luter daje sledeće jasne i važne napomene:

„Gde se greh ne prepoznaje i ne propoveda, tamo ljudi ne razumeju šta je greh. Zato ne mogu ceniti oproštenje i blagodat. Zato blagodat u nama mora razumeti i pobediti protiv Zakona i greha; ali gde se o Zakonu i grehu ništa ne zna, tamo blagodat ništa ne koristi; jer nemamo zbog čega da očajavamo. A gde neko ništa ne zna o Zakonu i grehu, tamo se ne može radovati blagodati. Osim toga, gde nema blagodati, tamo se ništa ne dešava osim ako nam Hristos nije uteha i živa vera, ne samo misaono znanje ili priznanje da Reč postoji, nego gde postoji razumevanje i iskustvo srca o grehu, tamo takođe mora postojati i poznanje Zakona i Izmiritelja, tamo takođe mora postojati i poznanje Zakona.“

Ista zapažanja Luter nastavlja dalje u jednom pismu C. Gitlu protiv Antinoma, u kome kaže:

„Ili može li neko zamisliti da je greh išta ako nema Zakona? A ko ukida Zakon, taj mora ukinuti i greh. Ako želi da greh ostane, onda mora ostaviti i Zakon. Jer u Rim. 5, 13 stoji: 'Gde nema zakona, nema ni prestupa'. Ako nema greha, onda ni Hristos nije ništa. Jer zašto je umro ako nema Zakona? Iz čega je jasno da đavo kroz ove fantazije ne radi na tome da ukine Zakon, već da ukine Hrista. Jer on dobro vidi da se Hristos lako može iščupati i srušiti. Jer ako je Zakon usađen u srce, ne može se ukinuti; jer Zakon je temelj srca. Zatim kaže: Iako se ne može ukloniti (Rim. 2, 14. 15), on ipak radi na tome da ljude učini sigurnima i da ih nauči da ni na šta ne paze, kako bi, kada se jednom i Zakon i greh uklone, ne mare ni za šta, tako da ako ikada iznenada sa smrću ili zlim delom savest bude pritisnuta, iznenada padnu u pakao, kao oni koji u Hristu nisu naučili ništa drugo osim da prebivaju u čistoj sigurnosti, bez ikakvog opreza, bez ikakvog saveta za smrt i greh ili zlu savest... Što đavo traži i rado želi.“

„Jer to što tvrde, da treba držati put propovedanja pokajanja samo na jedan način, naime da je Hristos postradao za nas, kako bi to bilo očigledno, to nije ništa; nego treba propovedati na sve načine, neko kroz pretnje, obećanja, kazne, pomoć i šta god može, kako bi išli na pokajanje, to jest sa svim primerima iz Pisma ka poznanju gnjeva Božijeg greha i Zakona da budu dovedeni, kao što svi Proroci, Apostoli i Sv. Pavle (Rim. 2, 4) uče.“

I tako, konačno uzvikuje Luter, kao umoran i zadivljen nad ovim čudnim zabludama:

„Mili Bože, zar čovek ne može da tuguje što se sveta Crkva ponizno moli za jednu grešnicu, moli da joj se oproste prestupi, traži osim toga u Molitvi Gospodnjoj oproštenje grehova, a kada neko želi da nauči šta je greh, jer tamo nema Zakona? A odakle će se znati šta je greh ako nema Zakona i nema savesti? I gde neko želi da nauči ko je Hristos, šta je On učinio za nas? I ovde treba primetiti da se ovde ne radi o golom znanju i priznanju, nego o delu, o iskustvu srca.“

Ali završimo sa njim tamo gde smo i počeli. Zar nije čudno što je isti taj Luter takođe bio optužen da ukida Zakon i da je jedan od najžešćih Antinoma? O tome on sam u istim pismima vrlo prikladno kaže:

„I veoma se čudim kako neko može pisati o meni da ukidam Zakon ili Deset zapovesti, kada u našim crkvama postoji tako obimno tumačenje Deset zapovesti koje se svakodnevno propoveda i primenjuje — da i ne spominjem Ispovedanje (Confessio), Apologiju i druge naše knjige. Tome treba dodati i dvostruki način pevanja, kao i druge dečije knjige, pored toga što o tome sa decom razgovaramo ujutru, u podne i uveče. Sve to se ne dešava bez razloga i svi vide da je tako; ne znam ni za jedan drugi način na koji bi ljudi u tome mogli biti poučeni, iako sa žaljenjem vidimo da to ne sprovode u delu i životu, što moramo priznati. Pa i ja sam, iako sam star i učen, svakodnevno poput deteta ponavljam Božiju reč, od reči do reči.

Kada neko tvrdi da je iz mojih spisa razumeo nešto sasvim drugačije — iako je iz njih mogao razumeti šta god je hteo — i kada se vidi koliki sam udarac zadao svojim spisima, jasno je da bi pojedinci želeli da tu nauku nasilno sahrane sa mnom, a da od mene potom naprave ono što njima odgovara. Neka bude tako, i neka im bude oprošteno!“

Amin.