Uvod u poslanicu Rimljanima - Origen

 Čini mi se da postoje dva razloga zbog kojih se smatra da je pismo koje je napisano Rimljanima teže za razumevanje od drugih pisama apostola Pavla. Prvo, zato što on koristi izraze koji su ponekad zbunjujući i nedovoljno eksplicitni.  Drugo, zato što on podstiče veoma mnoga pitanja u pismu, a jeretici, posebno se oslanjajući na njih, navikli su da posmatraju da uzrok postupaka svake osobe nije u tome da ona sledi neki interes, već u različitim vrstama prirode.  Iz šačice reči iz ovog pisma oni pokušavaju da potkopaju smisao celog Pisma, koje uči da je Bog dao čoveku slobodu volje. Zato, najpre se moleći Bogu, "koji uči čoveka poznavati" i "koji daje reč mudrosti kroz Duh" i koji "prosvetljuje svakog čoveka koji dolazi na ovaj svet," da bi smatrao da nas učini dostojnima "da razumemo priče i nejasne reči i reči i zagonetke mudrih", tek tada ćemo se dotaknuti Uvoda u komentar na Pavlovu poslanicu Rimljanima. Želim da kažem kao predgovor ono što se obično primećuje od strane vrednih komentatora, da se čini da je Apostol bio više savršen u ovom pismu nego u ostalima.

 Pri tome smo sigurni, kada je pisao Korinćanima da je bio u velikom napretku, ali on izjavljuje nešto o sebi što zvuči kao čovek koji se koleba kada kaže: "Ali ja kažnjavam svoje telo i vraćam ga u ropstvo, tako da nakon što sam objavio drugima i sam ne bih bio odbačen." Štaviše, kada je pisao Filipljanima, on otkriva da je do sada u njemu bilo manje savršenstva od onog koje je kasnije postigao kada je tvrdio da je suobličen Hristovoj smrti "ako bi nekako" mogao da dostigne "vaskrsenje iz mrtvih". Jer ne bi rekao "ako nekako" da mu se u to vreme učinilo da je stvar nesumnjivo sigurna.  Takođe, u nastavku iste poslanice, otkriva istu misao kada kaže: „Ne kao da sam već dostigao ili se već usavršio, nego idem napred da dosegnem ono zbog čega je mene Hristos dosegao. Braćo, ne smatram da sam to već dosegao.“ Ako neko smatra da su ove reči izgovorene iz poniznosti, neka pogleda šta dalje govori o svom napretku kada kaže: „Jedno činim: zaboravljajući ono što je iza mene, i pružajući se prema onome što je preda mnom, s ciljem jurim ka nagradi Božijeg poziva u Hristu Isusu.“ Nakon toga dodaje: „Mi, dakle, koji smo savršeni, imajmo ovakav um.“ Ovim rečima otkriva da postoje dve vrste savršenstva: jedno koje se sastoji u ispunjavanju vrlina, prema kojem tvrdi da nije savršen; drugo je ono kada neko napreduje do te mere da ne može pasti ili se osvrnuti unazad, skladno onome što je napisao: „Mi koji smo savršeni, imajmo ovakav um.”

 Kako će se, dakle, dokazati da je pisao Drugu poslanicu Korinćanima kao čovek još savršeniji nego kada je pisao Prvu poslanicu Korinćanima? Nesumnjivo, to je očigledno iz onoga što se navodi u ovoj poslanici kada kaže: „Mučimo se, ali nismo pritisnuti; zbunjeni smo, ali ne očajavamo; progonjeni, ali ne ostavljeni; oboreni, ali ne uništeni; uvek noseći smrt Isusovu u telu svom, da bi se i život Isusa Hrista otkrio u telu našem.” U njemu, koji je uvek nosio smrt Isusovu u svom telu, svakako nije bilo da telo požudno radi protiv duha, nego je telo bilo potčinjeno njemu jer je bilo umrlo po sličnosti Hristove smrti.

 Sada, ako bi nam neko rekao da ove tvrdnje ne izgledaju istinite jer nije prošlo mnogo vremena između prve i druge poslanice, moguće je vrlo jasno razumeti to iz činjenice da je u prvoj poslanici Pavle naložio da se čovek, okaljan užasnim grehom incesta, izbaci i preda Satani na uništenje tela kako bi se duh spasao. A sada, u drugoj poslanici, Pavle poziva tog čoveka nazad i ponovo ga povezuje s članovima crkve. Sigurno to ne bi učinio da u međuvremenu nije jasno uočio vredne plodove pokajanja u tom čoveku, i da telo već nije pretrpelo uništenje koje je apostol zapovedio, to jest umrtvljenje grehu i porocima, tako da je napokon bio živ za Boga. Stoga, s obzirom na to da je bilo dovoljno vremena da incestni grešnik primi spasenje svoga duha kroz pohvalno uništenje tela, kako je moguće poreći da je apostol išao ka savršenstvu bržim tempom.

 Ali to bi bio njegov napredak kroz poslanice Korinćanima; ipak možemo videti koliko je uzvišeniji i plemenitiji dok piše Rimljanima, na osnovu odlomaka iz ove poslanice u kojima kaže: „Ko će nas odvojiti od ljubavi Hristove? Nevolja, ili teskoba, ili progonstvo, ili glad, ili golotinja, ili opasnost, ili mač? Kao što je pisano: 'Zbog tebe smo izloženi smrti svaki dan; predati smo kao ovce za klanje.' Ali u svemu tome pobeđujemo kroz onoga koji nas je voleo. Jer uveren sam da ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sadašnje, ni buduće stvari, ni sile, ni visina, ni dubina, ni ikakvo drugo stvorenje neće moći da nas odvoji od ljubavi Božije koja je u Hristu Isusu, Gospodu našem. Istinu govorim u Hristu, ne lažem, moja savest mi svedoči u Duhu Svetom.” Da li će izgledati kao da je rekao: „Bijem svoje telo i savlađujem ga, da ne bih, propovedajući drugima, sam bio odbačen,” s istom uzvišenošću duha s kojom ovde kaže: „u svemu tome pobeđujemo,” i „uveren sam da ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva,” i druge stvari koje je opisao, „neće moći da nas odvoje od ljubavi Božije”?

Dakle, pošto smo, koliko smo mogli, izrazili svoje misli o njegovom sada savršenijem razumevanju u ovoj poslanici, možemo izneti ni malo apsurdnu pretpostavku da je očigledno da ovu poslanicu piše iz Korinta. Iako postoje mnogi drugi dokazi, ovo se najjasnije vidi iz njegovih reči: „Preporučujem vam sestru našu Foivu, služiteljku crkve u Kenhreji.” Kenhreja je naziv mesta blizu Korinta, tačnije samog korintskog pristaništa. Stoga izgleda da je poslanica napisana iz Korinta, kako zbog toga tako i zbog ovog: „Gaj, domaćin moj, pozdravlja vas.” Pavle pominje ovog Gaja kada piše Korinćanima, rekavši: „Zahvaljujem Bogu što nisam krstio nikoga od vas „osim Krispa i Gaja.“ Sličan pokazatelj je dat i u rečenici: „Erast, blagajnik grada, pozdravlja vas.” Pavle pominje ovog Erasta kada piše svoju drugu poslanicu Timotiju, rekavši: „Erast je ostao u Korintu.” Na osnovu svega ovoga, čini se da su najsigurniji pokazatelji da je Poslanica Rimljanima napisana iz Korinta.

 Ova poslanica zadaje ne male poteškoće u tumačenju jer je mnogo stvari utkano u nju, a tiču se Mojsijevog zakona, poziva neznabožaca, Izraela po telu i Izraela koji nije po telu, telesne i srčane obrezanosti, duhovnog zakona i zakona slova, zakona tela i zakona udova, zakona uma i zakona greha, unutrašnjeg i spoljašnjeg čoveka. Dovoljno je pomenuti ove pojedinačne teme jer izgleda da su u njima sadržani glavni motivi poslanice. No, sada se požurimo prema njegovim objašnjenjima koliko nas Gospod smatra dostojnim da nam otkrije put.

Prvo pitanje koje nam se čini važnim tiče se samog Pavlovog imena: Zašto se on, koji je u Delima apostolskim nazivan Savle, sada naziva Pavle? U Svetom Pismu nalazimo da su imena promenjena kod nekih ljudi i žena iz starine, tako je Avram preimenovan u Avraam, Saraja u Sara, a Jakov u Izrael. U Jevanđeljima je, takođe, Simon preimenovan u Petar, a sinovi Zevedejevi nazvani su Sinovima Groma. Čitamo da se to desilo po Božjoj zapovesti. Međutim, nigde ne nalazimo ništa slično kada je u pitanju Pavle. Zbog toga neki smatraju da je apostol možda sam uzeo to ime u čast konzula Pavla, kojeg je u Kipru priveo veri u Hrista. Na sličan način kao što su vladari obično nazivali sebe prema narodima koje su osvojili, na primer...„Parthicus” su nazvani po Partima, a „Gothicus” po Gotima. Slično tome, apostol bi mogao biti nazvan Pavle nakon što je Pavla priveo veri. Ni mi ne mislimo da bi ovo objašnjenje trebalo potpuno odbaciti.

Međutim, pošto se takav običaj ne može naći u Svetom Pismu, radije ćemo potražiti objašnjenje u onome što predstavlja naš uzor. U Pismu, nalazimo neke ljude koji koriste dva imena, pa čak i tri. Na primer, Solomon se naziva i Jedidija, Sedekija je poznat i kao Joahim, a Ozija je nazvan Azarija, a mnoge druge slične primere možeš pronaći u knjigama o Kraljevima i Sudijama gde su pojedinci nazivani s dva imena. Ni Jevanđelja ne odbacuju ovu praksu. Čak i Matej sam piše o sebi: „Dok je Isus prolazio, naišao je na izvesnog čoveka po imenu Matej, kako sedi na carinarnici.” Luka, međutim, o istoj osobi piše da, dok je Isus prolazio, „ugleda izvesnog carinika po imenu Levi i reče mu: 'Pođi za mnom.'” Nadalje, u spisku apostola, Matej kaže: „Matej carinik, i Jakov [sin] Alfejev, i Lebej, i Simon Kananit.” Marko, međutim, beleži ovako: „Matej carinik, i Toma, i Jakov [sin] Alfejev, i Tadej.” Istog čoveka kojeg Matej naziva Lebejem, Marko beleži kao Tadeja. A Luka ga navodi kao: „Matej, Toma, Jakov, i Juda [sin] Jakovljev.” Tako je ista osoba koju Matej naziva Lebejem, a Marko Tadejem, kod Luke zapisana kao Juda sin Jakovljev.” Sada je izvesno da evanđelisti nisu pogrešili u imenima apostola, već su, zbog običaja među Hebrejima da koriste dva ili tri imena, svaki autor koristio različite nazive za jednu i istu osobu. Prema ovom običaju, dakle, čini nam se da je Pavle takođe koristio dva imena; dok je služio svom narodu, nazivao se Savle jer je to ime bilo bliže njegovom domaćem govoru, dok je korišćenje imena Pavle bilo prikladno kada je sastavljao zakone i učenja za Grke i neznabošce. Jer Pismo koje kaže „Savle, koji se takođe zove Pavle” jasno pokazuje da on tada nije prvi put nazvan Pavle, već je to bilo staro ime.

Iako ove stvari nisu uključene od strane autora dela, uneli smo ih u Predgovor (što smatram prikladnim) jer se činilo da je početak rasprave to zahtevao. Sada pratimo ostatak teksta komentara, sažimajući ga koliko god možemo.