Radikalna osnova prihvatanja od strane Boga

 

Iz govora Geoffreya J. Paxton-a (preuzeto iz Present Truth Magazine vol. XIII)

Dozvolite mi da počnem postavljanjem vrlo fundamentalnog pitanja. Ono glasi: Po kojoj osnovi Bog prihvata čoveka?

Pažljivo pogledajte pitanje. To je u osnovi svih religijskih pitanja. Predložiću nekoliko odgovora, a nakon toga vas zamoliti da izaberete onaj koji je tačan.

1. Život poslušnosti zakonu
2. Vera u evanđelje Isusa Hrista
3. Neki drugi način

Malo nam je neprijatno da tražimo podizanje ruku na ovo pitanje, jer mnogi daju pogrešan odgovor. Situacija je još gora kada smo na bogosloviji i otkrijemo da profesori daju pogrešan odgovor! Ali veličanstvena stvar u vezi sa evanđeljem je da smo prihvaćeni čak i kada grešimo. Stoga slobodno izaberite odgovor broj 1, broj 2 ili broj 3.

[Govornik traži podizanje ruku. Sto posto odbija broj 1. Oko devedeset posto bira broj 2. Nekoliko bira broj 3. A neki su uzdržani.]

Kao što sam rekao, ovo pitanje koje sam postavio je ključno. To je najvažnije religijsko pitanje koje se može postaviti  nekoj osobi. Zahteva jasan odgovor. I da bismo dali takav odgovor, moramo imati jasne poglede o ovoj važnoj stvari. To je bilo veliko pitanje Reformacije. Neki smatraju da su se vremena promenila i da su stoga nova pitanja relevantnija. Ali mi verujemo da je naše pitanje relevantno danas koliko je bilo u danima Pavla ili Lutera. To je najfundamentalnije pitanje koje muči ljudsko srce. Ono je u korenu svih problema u društvu.

Mi iz Australijskog Foruma verujemo da je jedini ispravan odgovor na ovo pitanje broj 1. Neki od vas gledaju razrogačenih očiju! Pa, to je u redu. Ali nadamo se da će do kraja predavanja vaše oči biti ne-razrogačene. Nedvosmisleno biramo odgovor broj 1. Jedina osnova po kojoj je bilo koja osoba prihvaćena od strane Boga je život poslušnosti zakonu.

Odgovor legalizma

Reći ću vam zašto ste izabrali broj 2 i zašto niste izabrali broj 1. Niste želeli da izgledate kao legalista. Većina ljudi bira broj 2 (tj. veru u evanđelje Hrista) jer misle da je to protiv legalizma. Ali broj 2 je zapravo legalistički odgovor.

Vidim da neki od vas počinju da izgledaju zbunjeno — kao student univerziteta u Minesoti koji je imao veliko K napisano na leđima košulje. Pitao sam: "Šta znači K?" On je odgovorio: "Zbunjen sam — zbunjen sam — to znači." "Ali," odgovorio sam, "ne pišeš 'zbunjeno' sa K." "Ah," rekao je, "ne znaš koliko sam zbunjen." Dakle, možda kažete: "Zbunjen sam. Prevarili ste nas. To je poslednji put da ću doći na vaš forum."

Hajde da razmislimo zajedno!

Broj 2 je zapravo legalistički odgovor. Koja je druga reč za osnova? [Publika odgovara: "Temelj," "Tlo."] Dobro. Šta je osnova, temelj ili tlo, na kojem je čovek prihvatljiv Bogu? Nijedan od reformatora i nijedan biblijski učenjak dostojan reformatorske tradicije nikada nije rekao da je vera osnova, ili tlo, prihvatanja kod Boga. Nikada! Vera je veličanstvena. Od svih atributa koje milost usađuje u ljudsko srce, ona stoji na samom vrhu. Ona je Božji dar i koren svih vrlina. Ali bez obzira na kneževsku prirodu vere, ona nikada nema poziciju osnove, temelja ili tla spasenja. I jedna od opasnosti moderne religiozne scene je ideja da me Bog prihvata zbog moje vere, zato što sam ponovo rođen, ili zato što verujem u Isusa.

Reći da je vera osnova prihvatanja kod Boga je legalistički, jer nudi Bogu nešto što je u meni kao osnova prihvatanja kod Boga. (To što Bog daje veru ne čini razliku u principu. Vera je i dalje kvalitet u meni.) Ako odvojite vreme da pogledate dekrete Tridentskog sabora o opravdanju, videćete da je broj 2 klasičan rimokatolički odgovor. Reformatori su se suprotstavljali toj poziciji.

Odgovor vere

Sada pogledajmo Rimljanima 2:12, 13:

„Jer koji bez zakona sagrešiše, bez zakona će i propasti; i koji u zakonu sagrešiše, po zakonu će se suditi; (jer pred Bogom nisu pravedni oni koji slušaju zakon, nego će se opravdati oni koji izvršavaju zakon.)“

Biblija je nedvosmislena. Niko osim onih koji izvršavaju zakon nije prihvaćen od Boga. To je večni princip. Bog se neće okrenuti od njega. Nikada se nije predomislio. Život poslušnosti — to jest, život pravednosti — jedina je osnova prihvatanja kod Boga.

Problem sa tolikim evangelizmom danas je što se evanđelje smatra pametnim načinom zaobilaženja zakona. Počelo je da znači pametan trik kojim možemo preskočiti zahteve zakona direktno u prisustvo Boga. Mislimo da evanđelje znači da je Bog manje zahtevan nego što je bio.

Bog zahteva život savršene poslušnosti Njegovom zakonu. Nikakva hroma, nesavršena, polovična, nepotpuna poslušnost neće zadovoljiti Njegovu svetost. "...oni koji izvršavaju zakon će biti opravdani." Ova fundamentalna osnova biblijske religije je zanemarena u dvadesetom veku. Malo je pravog propovedanja zakona danas. Zanemarili smo da propovedamo svetost i veličanstvo Boga. Bog je narodu predstavljen kao dobroćudni dekica koji užurbano krstari nebom tražeći kako da ugodi nezasitnim potrebama svetovnih ljudi. Nije ni čudo što smo u takvoj religioznoj močvari. Potreban nam je zakon. Trebamo biti upoznati sa svetim Božjim zahtevima. Trebamo znati božanski standard. Trebamo ga propovedati na takav način da će ljudi uzviknuti: "Kako onda mogu biti spasen?"

Kada Pavle u Rimljanima i Galatima suprotstavlja put vere i put dela, on ne suprotstavlja veru i dela kao takve, već veru i naša (slaba, sićušna, manjkava) dela. Ne smemo podleći učenju da je vera protiv zakona. U Rimljanima 3:31 Pavle tvrdi da put vere nije protiv zakona. Vera utvrđuje zakon. Vera nije negacija Božjeg zakona. Vera poštuje zakon. Vera priznaje da samo na osnovu odgovora broj 1 — života poslušnosti zakonu — Bog će primiti čoveka i nikako drugačije.

Čovekova nevolja

U ranim poglavljima Rimljanima Pavle pokazuje veliku opasnost za čoveka. Koja je to nevolja? Pavle jasno pokazuje da ni neznabožac ni Jevrejin nisu u stanju da ispune sveti Božji standard ispoljen u Božjem zakonu. I da bi nam predstavio izlaz, Pavle govori — u Rimljanima 3:21-26 — o Isusu Hristu i pravednosti Božjoj.

Ali mi često skačemo u Rimljanima 3:21-26, ne posvećujući dužnu pažnju snazi prethodnog argumenta. Podsetimo se da u Rimljanima 1:13 do 3:20 Pavle, neuporedivom jasnoćom i silom nadahnuća, nastoji da utvrdi poruku da je cela ljudska rasa u strašnoj nevolji jer čovek nije bio u stanju da Bogu dadne ono što Mu pripada — a to nije ništa manje od savršene usklađenosti sa Božjim zakonom.

Hrišćansko evanđelje poštuje Božji zakon. Prava vera uvek će težiti ka odgovoru broj 1. Budući da se vera uvek hrani svojim objektom i crpi svoju vrednost iz svog objekta, vera će uvek odgovoriti: „Broj 1.“

Pravednost Božja

Rimljanima 3:21 počinje: "Ali..." To je najznačajija reč veznik u Bibliji. To je bila najveća mala reč i u mom detinjstvu. Moj otac bi me uzeo na stranu i rekao: "Tvoja majka mi je rekla da si bio jako nestašan dečak. Zaslužuješ da budeš kažnjen. Trebalo bi da dobiješ batine." Tako bi se popeo do velikog psihološkog vrhunca gde sam mogao da osetim nadolazeće batine. Onda bi rekao: "Ali... želim da znaš šta je milost. Suzdržaću se od onoga što zaslužuješ." Uh!

"Ali sada pravednost Božja..." To je ono što interveniše u našoj strašnoj nevolji. Razumimo da je ta "pravednost Božja" bila ono oko čega i iz čega je proistekla Reformacija. Šta se podrazumeva pod pravednošću Božjom?

1. Pravednost Božja je ono što se odnosi na karakter samog Boga. To je ono što je srazmerno svetosti Božjoj. Ima Boga kao svoju meru. To je Njegov sveti, besprekorni, božanski karakter.

2. Ova pravednost Božja je Božji zahtev. Njegova pravda to zahteva od svakog muškarca i žene. To je ono što je On uvek zahtevao, i to je ono što će uvek zahtevati od nas, jer nikada ne bi mogao tražiti ništa manje od Njegovog savršenog bića. To je pitanje s kojim se Luter borio. Gotovo je očajavao kada je video ovaj aspekt u "pravednosti Božjoj". Sećate se kako se borio svom snagom i asketskim principima da Bogu da ono što je Bog tražio. Ipak, njegova savest mu nije dala mira. "Jesam li učinio dovoljno? Jesam li to učinio dovoljno dobro? Kako mogu biti siguran?"

Smatramo da je upravo zato što se danas ne borimo sa istim dilemama, evanđelje praktično nepoznato. Jer evanđelje ima smisla samo u pozadini Božjih radikalnih i beskompromisnih zahteva. Kada muškarci i žene shvate da je život savršenog usklađivanja sa zakonom osnova prihvatanja kod Boga i kada su u nevolji kako mogu ispuniti taj zahtev, tada, i samo tada, evanđelje će imati bilo kakav smisao.

Šta je toliko pogrešno u velikom delu naše religioznosti danas je to što ne postavljamo teološka pitanja. Umesto toga, želimo da znamo: "Kako mi Bog može ugoditi? Kako može zasititi moje srce koje voli svet?" Ali fundamentalno pitanje Biblije i fundamentalno pitanje koje je rodilo Reformaciju bilo je: "Kako mogu ugoditi Bogu?" Tek kada ovo pitanje postane hitna potreba, treća tačka o Božjoj pravednosti imaće smisla.

3. Pravednost Božja je ono što sam Bog obezbeđuje. Kada je Luter ovo otkrio, rođena je Reformacija. To je dobra vest. To je fantastično!

Isus je i zahtev Boga i Božja odredba. Ako želite da vidite šta Bog zahteva od vas i mene, pogledajte savršen život Isusa Hrista. On je bio zaista čovek kakav je čovek i trebalo da bude. Ali nemojte pretvarati Isusa u većeg Mojsija. Isus je pravednost Božja u tome što je On odredba Božja. Kada se rodio na ovom svetu, to je bilo rođenje kakvog nije bilo od Adamovog pada. Došao je na ovu zemlju da živi život kakav niko nije živeo od Adamovog pada. Ako pogledate ceo tok ljudske istorije od Pada do kraja sveta, videćete samo trideset i tri godine koje Bog podržava. Isus je došao da prinese savršenu žrtvu, antilutron (zamensku otkupninu) za neuspeh ljudi da žive prihvatljivo pred Bogom. Uskrsnuo je iz groba i uzneo se desno od Boga, tako da je upravo sada u Božjem prisustvu kao savršen čovek u ime svih onih koji Mu veruju.

Isus je došao i živeo život savršene poslušnosti Božjem zakonu. Njegov život je u svakom pogledu odgovarao svetosti Božjoj. Ono što je svetost Božja zahtevala, Isus je pružio. Da li ste ikada čitali "O Ovaploćenju Reči Božje" od Atanasija, ili "Cur Deus Homo?" (Zašto je Bog postao čovek?), od Anselma? Trebalo bi da čitamo ove klasike umesto ove šećerne vune koja se topi. Ovi ljudi su se borili sa pitanjem utelovljenja. Bog je morao postati čovek da bi nam pružio ono što je Njegova jedina sveta samosvesnost zahtevala.

Delovanje vere

Isus je obezbedio pravednost koju Bog zahteva, ali mi smo i dalje obavezni da je iznesemo pred Boga da bismo bili lično opravdani. Hristova poslušnost zakonu vam neće pomoći, osim ako nekako ne postane vaša. Morate je predstaviti Bogu. Morate reći: „Evo je, Oče.“ Kako se to dešava? Dešava se kroz (a ne zbog) plemeniti kanal vere.

Kada dođemo pred Boga u pokajanju, kažemo: „Gospode, vidim sebe prikazanog u Rimljanima 1:18 do 3:20. Nisam držao Tvoj sveti zakon. Nisam predstavio ono što Tvoja svetost zahteva. Budi milostiv meni, grešniku.“ Ali vera kaže: „Tvoje sveto evanđelje kaže da si to učinio za mene u Isusu Hristu.“ Mi pružamo svoje prosjačke ruke i kažemo: „Moje su Isusovo rođenje, Njegov bezgrešni život, Njegova smrt, vaskrsenje i uznesenje.“ To je jezik vere. Vera seže i shvata pravednost Božju u Isusu Hristu. Tada, kroz veru, možemo da predstavimo Njegov život Bogu kao svoj.

4. Pravednost Božja, dakle, je moja pravednost kroz veru u Isusa Hrista. Ponekad nam karizmatici priđu i pitaju: „Brate, da li si napravio uzbudljivo otkriće života ispunjenog Duhom?“ Tragedija je u tome što, kada su tako suočeni, mnogi hrišćani se osećaju duhovno nagi i postiđeni. Jedini odgovor muškarca ili žene vere je: „Da, kakav život! Rođen sam savršeno, živeo sam srazmerno svetosti samoga Boga u svom Zameniku, Isusu Hristu.“ Kada se hvalimo tim životom ispunjenim Duhom (koji je naš po veri), svaki drugi život ispunjen Duhom izgleda mali i beznačajan u poređenju sa tim. Naš problem je što nismo ništa bolji nego karizmatici po uverenjima.

5. Pravednost Božja, koja je moja kroz veru, jeste u Isusu Hristu. To nije kvalitet u mom srcu. Ovo je naglasak Rimljanima 3:21-26 — „u Hristu Isusu.“ Ova pravednost se nalazi samo u Isusu sa Božje desne strane. Pavle govori Kološanima:

„Ako ste dakle vaskrsli s Hristom, tražite ono što je gore, gde Hrist sedi s desne strane Bogu. Mislite na ono što je gore, a ne na ono što je na zemlji. Jer umrli ste, i vaš život je skriven s Hristom u Bogu. Kada se Hrist, koji je život naš, javi, tada ćete se i vi javiti s Njim u slavi.“ — Kološanima 3:1-4.

Zato ne usmeravajte svoju pažnju na pogrešan život. Vaš život posvećenja, koji nužno sledi opravdanje, je senka istinskog života hrišćanina u Božjoj desnoj ruci. Sviđa mi se način na koji je Kalvin to rekao (i ovo je protivotrov za „jednom spasen—uvek spasen“ — kao da vera na trenutak donosi život za večnost): „Hrist ne opravdava nikoga koga istovremeno ne posvećuje.“

Zaključak

Dozvolite mi da zaključim sledeće: Život poslušnosti zakonu – ono što Bog zahteva – izvršen je delovanjem i umiranjem Isusa Hrista. Mogu se pozvati na nju pred Bogom verom. To nije pozivanje na pravednost koju imam u sebi, već predstavljanje pravednosti koja je Isus Hristos. To je, kako je Luter rekao, tuđa pravednost Hristova. Ona je sačuvana na nebu kao veliko blago za ljude koji žive među lopovima. Nebo je sigurno mesto za nju. Dakle, Bog nas prihvata na osnovu savršene pravednosti. On nas spasava pravedno. To znači da je naše spasenje utemeljeno na Božjoj pravdi. To je dobra vest. Ponekad se pitamo hoće li Božja milost nestati. Svaki pastor može da kaže da je Bog milostiv. Ipak, mi bismo mogli reći: „Ali on ne poznaje moje srce. Je li Bog toliko milostiv?“ Ali jeste li pomislili da je moguće da bi Bog prestao biti pravedan? Ne! Zato mislimo da Njegova milost ne može nestati – jer znamo koliko je pravedan.

Evo slavne poruke Rimljanima 3:25, 26, koja se danas ne uči koliko bi trebalo: Evanđelje je objava Božje pravde. Bog nas je spasio na način koji potvrđuje da je On pravedan. Nije zaobišao zakon. Nije bio nedosledan. Pre nego što bi Bog mogao odbiti čoveka koji veruje u Isusa Hrista, prvo bi morao postati nepravedan. "...da objavi, kažem, u ovo vreme pravednost svoju: da bude pravedan, i da opravda onoga koji veruje u Isusa." Rimljani 3:26. Dakle, naša sigurnost je čvrsto utemeljena u Božjoj pravdi.

Bog nikada nije promenio mišljenje. Uvek je zahtevao savršenu poslušnost svom zakonu. A kada je pogledao na ovaj potpuno izgubljeni svet, sam je došao — Bog u jaslama, na grudima palestinske devojke; Bog u prašini Palestine, koja mu se lepi za noge, dok je ispunjavao sopstveni zakon u naše ime. Vera priznaje zakon jer je Isus priznao zakon. Vera uvek bira savršen život Isusa koji je u skladu sa zakonom kao osnovu za prihvatanje kod Boga (odgovor broj 1), a ne sebe (odgovor broj 2) ili bilo koji drugi način (odgovor broj 3).

Geoffrey J. Paxton je anglikanski sveštenik i predsednik Kvinslendskog Biblijskog Instituta, Brizbejn, Australija, godina 1974.