Pišem jer ne mogu drugačije. U ovom momentu celo moje biće želi da oda slavu Onome koji nas je ljubio do kraja, pored toga što je svesno sopstvene slabosti i nemogućnosti za činjenje bilo kakvog dobra.
Pre nego što iznesem ono što mi leži na srcu, molim se da Bog nebeski blagoslovi sve ono što mu je po volji i potvrdi sve što je istina. Potpuno se oslanjam samo na Njega i znam da je u Njegovim rukama da delo ljudskih ruku blagoslovi i da mu silu uticaja, kada je to na proslavu Njegovog imena.
Sedmog decembra ove 2012. godine, nakon vrlo napornog radnog dana i kratkog porodičnog bogosluženja za početak svetog subotnog dana, povukao sam se na mesto gde obično provodim vreme nasamo sa Bogom, u čitanju duhovne literature, molitvi i razmišljanju. Nešto me teralo da pretražujem po štampanim materijalima koji već godinama leže u različitim ladicama našeg ormara za knjige. Već danima sam se nalazio u stanju intezivnog traženja Boga i Njegove utehe i prisutnosti.
"Gde je tvoja Reč Gospode?", pregledao sam svoje omiljene knjige, biografije velikih Božjih ljudi iz prošlosti, dela ranih crkvenih otaca, propovedi. U ruke mi je došao časopis brata Boba Brinsmejda (Robert "Bob" Brinsmead). Ovo je privuklo moju pažnju. Prelistao sam prvi broj časopisa "Present Thruth", nakon toga i drugi. U trenutku kada sam stigao do upitnika: "Da li ste katolik ili protestant?", moja pažnja je bila na vrhuncu. Pažljivo sam iščitavao pitanja i ponuđene opcije, dva različita učenja o opravdanju verom.
U roku od petnaestak minuta, Sveti Duh se spustio na mene u intenzitetu kakav retko kada pamtim. Moje duhovne oči su se otvorile, moje duhovno poimanje dobilo oštrinu kao u danima za kojima toliko čeznem, danima prve ljubavi. Bio sam zapanjen, ostao sam bez teksta, načinom na koji je neprijatelj duša zamaglio istinu ispred naših očiju, nudeći nam zavodljive i logične teorije opravdanja, koje su savršeno ukomponovane sa našom starom i telesnom prirodom.
Na taj način je Bogu oduzeto toliko časti, uskraćen za toliko ljubavi iz mnogih srca. Na taj način je narodu uzet pravi pojam o Božjem spasenju i načinjena velika praznina koju više ništa ne može popuniti osim same istine. Do današnjeg dana me drži vrlo jak utisak žalosti. Utisak ne mogu drugačije da opišem nego da mi je iz dubine srca žao Hrista, šta smo mu kao narod radimo.
Ova zapažanja i duh sam podelio sa svojom suprugom, koja je reagovala na sličan način, zaprepašteno. Sama je uradila taj test, iznenađena koliko je zabluda naizgled slična istini.
Zaključili smo da ne možemo da ćutimo o tome. Na koji način da upozorimo ostale? Moja supruga mi je ispričala da je pre izvesnog vremena imala vrlo jak utisak da treba nešto da objavi na Fejsbuku (Facebook).
To je bio odgovor.
Te noći sam usnio sledeći san:
Sudelovao sam u rukometnoj utakmici kao reprezentativac moje zemlje. Cela reprezentacija je brojala samo još jednog člana pored mene. Protivnik je bila reprezentacija zemlje koja je poznata po dobrom rukometu i čiji su stanovnici većinski katoličke vere. Ona se sastojala od takođe dva člana. Video sam da smo teoretski imali minimalne šanse na uspeh. Međutim na samom početku smo za kratko vreme iznenađujće brzo postigli šest golova bez ijednog primljenog. Protivnička reprezentacija se brzo oporavila i smanjila na 6:3.
Otpočela je vrlo teška sportska borba, koja je iziskivala najveće napore. Meni je ponestajalo daha, svakog trenutka sam bio fizički i psihički na granici mogućnosti. Primetio sam razliku između mene i mog saigrača. On nije težio da bude u centru pažnje, igrao je besprekorno čisto i fer, dok sam se ja u žaru borbe u jednom trenutku branio pred sudijom iako nisam bio stopostotno siguran da li sam u pravu. Naime, postigao sam pogodak iz zone u koju se ne sme stati nogom, gde nije bilo jasno jesam li prestupio ili ne.
Sada sam siguran da je u slici mog saigrača simbolično predstavljena ličnost božanske prirode, Spasitelj Isus Hristos.
Kako je igra proticala, sve jasnije sam u snažnim i besprekorno disciplinovanim protivnicima prepoznavao članove naše Crkve.
Vraćam se na pomenuti upitnik. Jedno je kada se iznosi istina. Ona ima uticaj istine. Sasvim drugo je kada se iznosi istina upoređena sa zabludom. Nema nikakve sumnje da tako iznesena istina ima još jači uticaj. Upravo to je razlog zašto je Gospod rekao da nije moguće da bude bez sablazni. One moraju doći među nas.
U svom proviđenju On dozvoljava da se pojave laži, da bi kroz njih istina dobila još jači uticaj. O dubino premudrosti razuma Gospodnjeg! On je znao koliko smo slabi, da primimo istinu samu kakva jeste.
Svih ovih godina sam smatrao da je dovoljno izneti istinu onakva kakva je u Hristu, istinu koja je meni lično pomogla. Ukoliko si kroz nešto utešen, kroz to mogu da budu utešeni i drugi.
Očito je međutim, da je uporedo sa time, povremeno, onako kako Bog vodi, radi pojačavanja uticaja istine i bržeg rasta u karakteru, ukazati i na neistinu, u ljubavi i odlučnosti.
Naredni dani i godine će biti otvorena bitka. Neka Gospod milostivo bude sa nama.
Nema komentara:
Objavi komentar