Ova poslanica je suštinski deo Novog zaveta i najčistije evanđelje. Vredna je da je hrišćanin ne samo nauči napamet, već i da se svakodnevno hrani njome kao duhovnim hlebom. Ne može se previše detaljno proučavati; što više istražujemo, to postaje dragocenija i ukusnija.
Zato ću uložiti svoj napor i, koliko mi je Bog dao, pružiti uvod kako bi je svako bolje razumeo. Do sada je bila zloupotrebljena različitim tumačenjima i besmislenim razgovorima, iako je po sebi svetlo koje može potpuno osvetliti celu Bibliju.
Prvo, moramo razumeti jezik i shvatiti šta apostol Pavao misli pod pojmovima: Zakon, greh, blagodat, vera, pravda, telo, i slični. Inače, čitanje nema svrhe.
Reč "Zakon" ne treba shvatiti na ljudski način, kao da je u pitanju nauk o delima koja treba činiti ili izbegavati. Ljudi mogu ispuniti svoje zakone spoljašnjim delima, čak i bez srca. Međutim, Bog sudi prema osnovi srca. Njegov zakon traži dubinu srca, i ne zadovoljava se samo spoljašnjim delima. On kažnjava dela koja nisu proizašla iz srca, poput licemerja i laži. Zbog toga su svi ljudi nazvani lažovima, kako je rečeno u Psalmu 116, jer niko ne može održavati Božji zakon iz dubine svog srca. Ako ne postoji pusta želja za dobro, onda srce nije u skladu s Božjim zakonom. Onda su tu sigurno i greh i zasluženi Božji gnev, iako spoljašnja dela i ugled često deluju besprekorno.
Zbog toga Pavle u drugom poglavlju donosi zaključak da su svi Jevreji grešnici i da su samo oni koji stvarno žive po Zakonu pravedni pred Bogom. On želi reći da niko nije ispunio Zakon delima, već govori sledeće: Ti učiš da ne činiš preljubu, a sam je činiš; i u oblasti gde drugog osuđuješ, osuđuješ i sebe, jer činiš istu stvar. To je kao da kaže: Spolja živiš po Zakonu i osuđuješ one koji to ne čine, poučavaš svakoga, vidiš trun u oku drugoga, ali greh u svom oku ne primećuješ. Iako spolja održavaš Zakon iz straha od kazne ili iz želje za nagradom, to sve radiš bez prave spontane želje i ljubavi prema Zakonu, već pod prinudom i neslobodom.
Ti bi radije postupao drugačije da Zakona nema. Iz toga proizlazi da si suštinski protiv Zakona. Šta je onda to kada druge učiš da ne kradu, a sam si lopov u srcu, i bio bi to i spolja, da se usudiš? Ipak, spoljašnje delo ostaje bezvredno kod takvih licemera tokom vremena. Ti druge učiš, ali ne i sebe; čak i sam ne znaš šta učiš, ni Zakon nisi pravilno razumeo. Osim toga, Zakon povećava greh, kako kaže u poglavlju 5, jer ljudi postaju neprijateljski nastrojeni prema Zakonu što više on traži ono što ne mogu ispuniti.
Zato piše u poglavlju 7: Zakon je duhovan. Šta to znači? Ako bi Zakon bio materijalan, delima bi bio zadovoljan. Međutim, pošto je duhovan, niko mu ne može ugoditi, osim ako sve što radiš ne proizlazi iz srca. Ali takvo srce niko ne može imati osim Božji Duh, koji usklađuje čoveka sa Zakonom, tako da srce dobija želju za Zakonom i osoba ga ispunjava ne iz straha ili prinude, već punoga srca. Tako je Zakon duhovan: želi da bude ljubljen i ispunjen duhovnim srcem i zahteva takav duh. Gde taj duh nije u srcu, ostaje greh, nelagodnost i neprijateljstvo prema Zakonu, iako je on dobar, pravedan i svet.
Zato se navikavaj na to razmišljanje, da su dve potpuno različite stvari: činiti dela Zakona i sa druge strane: Zakon ispunjavati. Delo Zakona je sve što čovek može učiniti ili pokušati svojom voljom i snagom. Međutim, pošto ostaje nelagodnost i prinuda prema Zakonu u srcu uz ta dela, sva takva dela su uzaludna. To Pavle misli kada u poglavlju 3 kaže: Nijedno delo Zakona ne čini čoveka pravednim pred Bogom. Tako sada vidiš da su skolari i sofisti zavodnici kada uče da se dobrim delima pripremamo za milost. Kako se može neko pripremiti dobrim delima ako ne čini dobra dela iz slobodne želje i ljubavi u srcu? Kako će Bog imati zadovoljstva u delu koje potiče iz neslobodnog i dobru nesklonog srca? Ali ispunjavati Zakon znači činiti dela sa zadovoljstvom i ljubavlju, slobodno, bez prisile Zakona, živeti božanski i pobožno, kao da Zakona ili kazne nema.
Takvo zadovoljstvo slobodne ljubavi unosi Sveti Duh u srce, kako je rečeno u poglavlju 5. Međutim, Duh se daje samo kroz veru u Isusa Hrista, kako je rečeno u uvodu. Zato dolazi do toga da samo vera opravdava i ispunjava Zakon. Jer vera donosi Duh iz zasluga Hrista. Duh, pak, stvara srce puno želje i slobodno srce, onako kako Zakon zahteva.
Tako dobra dela proizlaze iz same vere. To se misli u poglavlju 3, gde su dela Zakona odbačena, pa čak izgleda kao da Pavao hoće da ukine Zakon verom. Ne, kaže, mi opravdavamo Zakon verom, tj. ispunjavamo ga verom.
Reč "greh" u Pismu ne označava samo spoljašnje, telesno delo, već sve što se pokreće i usmerava ka spoljašnjem delu, odnosno srce sa svim svojim silama. Reč "činiti greh" znači da čovek potpuno pada i kreće ka grehu. Jer spoljno delo greha ne dešava se bez potpunog angažovanja tela i duše. A posebno Pismo gleda u srce, na koren i glavni izvor svega greha: to je neverovanje u samom srcu. Kako vera samoj čini čoveka pravednim i donosi želju za dobrim spoljašnjim delima, tako samo neverovanje čini da telo i želja idu ka zlim spoljašnjim delima, kao što se desilo Adamu i Evi u raju, 1. Mojsijeva 3.
Zato Isus jedino neverovanje naziva grehom, rekavši u Jovanu 16: "Duh će osuditi svet zbog greha, što ne veruje u mene." Zato mora postojati vera u srcu pre nego što se dese dobra ili zla dela, dobre ili zle posledice; ili neverovanje kao koren, sok i glavna snaga svih greha. U Pismu se stoga takođe naziva glavom zmije i glavom starog zmaja, koju potomstvo žene, Hristos, mora zgaziti, kako je obećano Adamu u 1. Mojsijeva 3.
Razlika između milosti i dara je sledeća: Milost se pravilno naziva Božjom naklonošću ili ljubaznošću koju nam pokazuje, zahvaljujući kojoj je voljan izliti Hrista i Duha sa njihovim darovima u nas, kao što se jasno vidi u petom poglavlju, gde piše: "Milost i dar u Hristu..."
Iako darovi i Duh u nama svakodnevno rastu, ali još nisu potpuni, tako da u nama ostaju zle želje i greške koje se bore protiv Duha, kako se navodi u Rimljanima 7 i Galatima 5, i kao što je nagovešteno u 1. Mojsijeva 3 u sukobu između potomstva žene i potomstva zmije: milost ipak čini toliko, da se smatramo potpuno pravednima pred Bogom. Jer Njegova milost se ne deli ili komada, kao što to rade darovi, već nas u potpunosti prihvata i uživamo Njegovu naklonost, radi Hrista, našeg Posrednika, i zato što je transfer darova već otpočeo u nama.
Tako možeš shvatiti sedmo poglavlje, gde se Pavle još uvek naziva grešnikom, ali ipak kaže u osmom poglavlju da nema osude za one koji su u Hristu, uprkos nesavršenim duhovnim darovima. Zbog nezavršene smrti tela, još smo uvek grešnici. Međutim, zato što verujemo u Hrista i imamo početak Duha, Bog nam je toliko naklonjen i blag, da neće računati ili suditi našim greškama, već će postupati s nama prema veri u Hrista, dok greh ne bude ubijen.
Vera nije ljudska zabluda i snoviđenje, što neki drže za veru. Kada vide da nema poboljšanja u životu niti dobrih dela, a ipak čuju mnogo o veri, zalaze u zabludu i govore: vera nije dovoljna, moramo činiti dela da bismo postali pobožni i blaženi. To se dešava kada čuju Evanđelje, ali padaju u zabludu i stvaraju sopstvene misli u srcu, koje govore: "Ja verujem". Zatim to smatraju pravom verom.
Međutim, kako je to ljudska izmišljotina i misao koju srce nikada ne ostvaruje, tako ne pomaže ništa i ne dolazi do nikakvog poboljšanja. Ali vera je Božje delo u nama, koje nas menja i ponovo rađa iz Boga, ubija starog Adama i čini nas potpuno drugačijim ljudima u srcu, umu, razumu i svim silama, donoseći sa sobom Svetog Duha. Oh, vera je živo, delotvorno, aktivno, moćno delo; nemoguće je da ne čini neprestano dobro. Ne pita se ni da li treba činiti dobra dela, već pre nego što pitate, ona ih već čini i uvek je u delovanju. Ko, međutim, ne čini takva dela, taj je neverujući čovek, tumara i traži veru i dobra dela, i ne zna šta su vera ili dobra dela, iako mnogo govori o veri i dobrim delima.
Vera je živa, hrabra uverenost u Božju milost, tako čvrsta da bi za nju mogao hiljadu puta umreti. Takvo uverenje i spoznaja Božje milosti čini čoveka radosnim, hrabrim i punim radosti prema Bogu i svim stvorenjima: to čini Sveti Duh u veri. Zato čovek postaje voljan i radostan, bez prisile, da čini dobro svakome, služi svakome, podnosi svakojake nevolje, iz ljubavi i radi slave Božje, koji mu je iskazao takvu milost. Stoga je nemoguće razdvojiti dela i veru, baš kao što je nemoguće odvojiti plamen i svetlost od vatre. Zato pazi na svoje vlastite misli i beskorisne govornike koji žele mudro suditi o veri i dobrim delima, a zapravo su najveće budale. Molite Boga da rađa veru u tebi: inače ćeš zauvek ostati bez vere, bez obzira na to šta činiš ili pokušavaš.
Pravda: to je sada dakle ta vera. Ona se naziva Božjom pravdom, ili pravdom koja važi pred Bogom, jer je Bog daje i uračunava kao pravdu zbog Hrista, našeg Posrednika. Ona čini da čovek svakome daje ono što mu duguje. Jer, verom čovek postaje bez greha i stiče želju za Božjim zapovestima. Verom daje Bogu čast i vraća mu ono što mu pripada. A ljudima služi s voljom, čineći sve što može, i time se odužuje svakome.
Prirodne sposobnosti, slobodna volja i naše sile ne mogu proizvesti takvu pravdu. Jer, kao što niko ne može sam sebi dati veru, tako niko ne može oduzeti neverovanje: kako onda neko može otipisati i najmanji greh? Stoga je sve laž, licemerje i greh ono što se dešava izvan vere ili u neverovanju, ma koliko god to sjajno izgledalo.
"Telom" i "Duhom" ne smete ovde shvatiti samo ono što se odnosi na nečistotu ili ono što je unutrašnje u srcu. Već, Pavle naziva "telom", kao i Hristos u Jovanu 3, sve što je rođeno od tela, čitavim čovekom, spoljašnjim telom i dušom, razumom i svim čulima, jer sve u njemu teži ka telu. Stoga znaj da trebaš nazvati i onog "telesnim" koji, bez Božje milosti, razmišlja, uči i govori puno o visokim duhovnim stvarima, kako možeš naučiti iz dela "tela" u Galatima 5, gde i jeres i mržnju naziva delima "tela"; i u Rimljanima 8, kaže da je kroz telo zakon oslabljen.
Ovde nije reč samo o moralnoj nečistoti, već o svim gresima, a najviše o neverovanju, koje je najduhovniji greh. Isto važi i suprotno, trebaš nazvati "duhovnim" i onoga nazivati ko obavlja najjednostavnije poslov. Kao što je to Isus učinio kad je oprao noge učenicima, a Petar kad je plovio sa lađom i pecao. Takođe morate znati da je "telo" čovek koji živi unutra i spolja, i čini ono što koristi telu i zemaljskom životu; "duhovni" je onaj koji živi unutra i spolja, i čini ono što koristi duhu i budućem životu.
Bez takvog razumevanja ovih reči, nikada nećeš razumeti ni ovu poslanicu od Svetog Pavla ni bilo koje drugo Sveto Pismo. Zato se čuvaj svih učitelja koji koriste ove reči na drugačiji način, bili oni ko bili, čak i ako su to Jeronim, Augustin, Ambrozije, Origen i slični, pa čak i viši.
E sada možemo da krenemo sa Poslanicom...
Tako nalazimo u ovoj Poslanici izuzetno obilje onoga što hrišćanin treba znati, to jest, šta je Zakon, Evanđelje, greh, kazna, milost, vera, pravda, Hristos, Bog, dobra dela, ljubav, nada, krst, i kako treba da se odnosimo prema svakome, bilo on pobožan ili grešnik, jak ili slab, prijatelj ili neprijatelj, i prema samom sebi. Osim toga, sve je to izuzetno dobro potkovano stihovima iz Pisma i dokazano primerima iz samog Pisma i od proroka, tako da ovde nema više šta poželeti.
Zato se čini da je Sveti Pavle u ovoj Poslanici želeo jednom ukratko sažeti celokupno hrišćansko i evanđeosko učenje i time dati uvod u celi Stari Zavet. Jer nesumnjivo, ko god dobro razume ovu Poslanicu, ima svetlo i snagu Starog Zaveta uz sebe. Zato neka se svaki hrišćanin vežba u ovoj Poslanici u svom svakidašnjem životu. Neka Bog za tu stvar podari svoju milost! Amen.
Martin Luter
Nema komentara:
Objavi komentar