Uračunata pravednost Isusa Hrista je tema od najveće važnosti u vremenu u kome živimo. Ovde iznosimo neka pitanja za pobožno razmišljanje i razgovor u redovima Božjeg naroda:
1. Kome je uračunata pravda Isusa Hrista?
Već ovde nastaju podele. Velika većina vernika odbacuje već sam način na koji je pitanje postavljeno. Po njima bi pitanje trebalo da glasi: Kome Hristova pravda može biti uračunata? Ili: Kome biva Hristova pravda uračunavana?
Zašto postavljamo pitanje uračunavanja kao nešto što je već završeno i obavljeno u prošlosti? Postoji veliki broj razloga. Kao prvo, to je potrebno upravo zbog velikog broja zabluda koji u vezi uračunate pravde kruže. U najmanju ruku postoji nejasnoća u vezi uračunavanja čak i kod onih učitelja Božje Reči koji su dostigli visoki stepen poznanja.
Ako je nešto u prošlosti već uračunato, to znači da ga ima celi ljudski rod! Da li to znači da tvrdimo da je Hristova pravda uračunata svim ljudima? Da upravo to tvrdimo!
Zar nije pisano: "Poverova Avram Bogu i to mu se uračuna u pravdu"? Dakle prvo vera a onda uračunavanje pravde.
Kako možemo da tvrdimo da prvo ide uračunavanje pravde a onda vera?
Vrlo jednostavno: Kako da neko ljudsko biće, dakle potpuno grešno po prirodi, uopšte može da poveruje a da pre toga nije pravedno? Jer vera je nešto dobro, čak vrhunsko dobro. Nema ništa bolje što čovek može da učini, doživi, osim da poveruje.
2. Kako bi onda čovek mogao da čini nešto dobro iz svog potpuno pokvarenog bića?
Neki uče da čovek Adamovim padom u greh nije potpuno pokvaren, nego da je pad u greh preživelo nešto dobro. Dakle čovek nije potpuno pokvaren nego su ostale neke dobre osobine i sposobnosti u njemu. Po njima stara priroda ima mogućnosti i potencijal da poveruje.
Mi ovo moramo odlučno odbaciti. Učenje Biblije je da je stara ljudska priroda potpuno pokvarena, da nema dobra u njoj i da ne može učiniti nikakvo dobro, pod nikakvim okolnostima.
Dakle čovek ne može da veruje iz svoje stare prirode, starog postojanja.
3. Kako onda uopšte neko može da poveruje?
Očito je da celo čovečanstvo, svaki pojedinac ljudske porodice ima pored svoje stare prirode i postojanja, paralelno, novo postojanje i novu prirodu.
To je suprotno onima što uče da je čovek stari, a kada poveruje postaje novi.
Ne! Čovek je i stari i novi paralelno. On ima oba postojanja u sebi, prirodno i po rođenju. Verom ne nastaje nova priroda. Ona je nastala Hristovim delom novog stvaranja! Isus nije ukinuo staru prirodu svojim delom, nego je paralelno stvorio novu.
Da je to istina, svedoče nam dobra dela ljudi koji ne veruju.
4. Dakle ljudi koji ne poznaju Boga, a ipak imaju ljubav i dobra dela, odakle im ta dela i ta ljubav?
Ukoliko tvrdite da to nije iz Hrista, da to nije Hristova pravednost, onda vi tvrdite da postoje ljubav i dobra dela mimo Hrista, odvojeno od Hrista. To nije učenje Pisma. Svaki dobar dar je odozgo! Ne postoji nikakvo dobro koje ne dolazi od Izvora, samog Boga.
Ako postoji samo Hristova pravednost i nikakva druga, ako je stara priroda potpuno pokvarena, tada je jasno da ljudi koji nisu vernici, koji ne poznaju Hrista imaju novu prirodu i Božju milost, kao i Božju pravednost. Oni se ne razlikuju od vernika po svojim prirodama, po svom postojanju.
Dakle uračunavanje pravednosti je dar celom ljudskom rodu, svakom čoveku koji dođe na ovaj svet!
5. Šta je onda razlika između vernika i nevernika?
Ta razlika nije u uračunatoj nego u datoj pravednosti. Dok se uračunata pravda odnosi na sve ljude i niko se ne može isključiti iz tog dara, datu pravdu imaju samo vernici.
Dakle oni koji veruju u Hrista primaju dar Svetoga Duha, božansku silu koja im omogućava da žive svetim životom poslušnosti. To nemaju ljudi koji ne poznaju Boga.
Ljudi koji ne poznaju Boga mogu da samo u određenoj meri žive po svojoj novoj prirodi, ali oni ne mogu da imaju potpunu pobedu nad svojom starom prirodom i svojim starim postojanjem.
Samo silom Treće božanske ličnosti može da se potpuno pobedi greh i staro postojanje stavi pod potpunu kontrolu.
6.Šta je sa uračunavanjem pravde nakon vere?
Ovo primanje Svetog Duha, verovanje u Hrista, novorođenje se ponekada, kao i u Avramovom slučaju takođe naziva uračunavanjem pravde. Time se ne misli da se uračunavanje pravde odigralo u tom trenutku kada je Avram poverovao. Ne! Uračunavanje pravde se odigralo Hristovim utelovljenjem, životom i smrću, za sve ljude. Uračunata pravda nije pravda vernika, nego Hrista. Ona se samo veruje, da je to Hristova pravda za nas.
Vera se pojavljuje u verniku kada čuje Božju Reč. Kada čuje ovu radosnu vest da je Hristos uzeo njegov greh i uračunao mu Svoju pravdu. Sve što može je da to poveruje. Zato kažemo da je to Hristova pravda pre vere. Nakon vere u uračunatu pravdu, koja je savršeni Hristov život na ovoj zemlji, vernik prima dar date pravde koja je Hristov život pre utelovljenja, Sveti Duh, duša Njegovog života koji je položio u Nebeskoj svetinji.
7. Šta je onda uračunata pravda po sebi? Koja je razlika sa datom pravdom?
Uračunata pravda je Hristovih 33 godine života koji je proživio za nas da bi ispunio svaku pravednost.
Data pravda je dar Njegovog samo božanskog života, kojega se On odrekao za celu večnost, da bi ga ustupio nama da bi mogli živeti životom pobede.
Data pravda je delo Svetog Duha u nama. Uračunata pravda je Hristovo delo za nas.
Dakle data pravda nije osnova našeg prihvatanja od Boga. Ona je osnov našeg posvećenog života nakon što poverujemo da smo već prihvaćeni. Uračunata pravda nije isto što i posvećenje. Naprotiv, mešanje uračunate i date pravde je zabluda.
Njegova smrt je plata za naše grehe. Rad Svetog Duha na nama nije plata za grehe, to znači da se na to ne možemo osloniti i hvaliti se time.
Uračunata pravda je osnova kroz koju je Bog primio grešnika. Data pravda će se suditi na večnom sudu.
Neki uče da se vernici sude na osnovu uračunate pravde. To odbacujemo, jer bi značilo da se sudi Hristovoj pravdi koja je savršen ljudski život. Sama pomisao da se Hristu sudi preko nas je bezbožna.
Sudi se nama, a ne Njemu, tj. naša pravednost, data pravednost. Sudi se da li smo sarađivali sa Svetim Duhom na svom spasenju, sude se po delima.
Zaključak:
a) Pitanje pravednosti, nauka o pravednosti je prvo što učitelj Božje reči mora da razume. Ukoliko ovo ne razume ne može da poučava nego da se uči dok ne nauči, slično tome kao što prvačić ne može da pređe u drugi razred dok nije naučio abecedu.
b) Početak nauke o pravednosti je učenje o uračunatoj pravednosti. Ono je dar prosvetljenja Svetim Duhom i veoma je malo pojedinaca koji su je stekli.
c) Reformacija je nezaobilazni temelj našeg učenja o pravednosti. Ne postoji i nikad neće postojati drugi. Sve što se protivi reformatorskom učenju treba najodlučnije odbaciti.
d) Prvenstvo opravdanja je stub Reformacije: Pravednost bez udela Zakona.
e) Učenje o posvećenju mora biti na temeljima učenja o opravdanju. Posvećenje kojem nije temelj opravdanje se mora odbaciti sa gađenjem kao nečisto.
f) Pravljenje razlike između opravdanja i posvećenja je delo koje se treba poveriti učiteljima koji su božanski prosvetljeni slično kao hirurg koji razdvaja sijamske blizance.
g) I pored svega ovoga postoji svest o nedostojnosti i nemogućnosti čoveka da spozna sve dubine. Tamo gde nas nadahnuće dovede do kraja, treba zastati.
Nema komentara:
Objavi komentar