I O Hristu i spasenju
1.Hristos je zaista spasio svakog čoveka. “Jer se uzdamo u Boga Živog, koji je Spasitelj svim ljudima, a osobito vernima.” (1 Tim.4, 10). Ne kaže se da je Isus spasenje omogućio kako se to često propoveda. To bi značilo da se Njegovom delu spasenja još nešto mora dodati, ili da mi imamo udela u spasenju. Pismo posmatra sve ljude kao spašene, bez obzira na njihovu veru ili neveru. Oni koji Hrista prihvataju kao ličnog Spasitelja, dakle vernici, Njegovo spasenje koje je već savršeno obavljeno prihvataju. Tada tek mogu da se okoriste onim što i drugi imaju, ali za to ili neznaju ili odbacuju.
2.Osnova našeg spasenja uračunata pravednost, kao i data. Uračunata pravda je Hristov savršeni život na zemlji i Njegova smrt na krstu, Njegovih više od 30 godina života. To je naše opravdanje. Data pravda je naše posvećenje, Hristov život na Nebu i posredovanje za nas, dobra dela koja čini milost u nama, našom saradnjom. Ona nije sama u sebi osnova našeg spasenja jer bi to značilo da mi imamo udela u spasenju.“ Jer kad smo se pomirili s Bogom smrću Sina njegovog dok smo još bili neprijatelji (uračunata pravda), mnogo ćemo se većma spasti u životu Njegovom kad smo se pomirili (data pravda).” (Rim.5,10) Iz toga proizilazi da se nijedan vernik ne treba uzdizati nad bilo kim, smatrati se elitom koja ima posebne privilegije. Hristovim delom pomirenja izbrisana je svaka verska i druga podela jer su njime svi obuhvaćeni.
3.Sagrešenje ne narušava samo naš odnos sa Bogom tj. datu pravdu, već čini da gubimo i pravo na uračunatu pravdu. „Kad kažem pravedniku (opravdanim uračunatom pravdom) da će doista živeti, a on se pouzda u pravdu svoju (datu pravdu) pa učini nepravdu, od sve pravde njegove (i date i uračunate) ništa se neće spomenuti, nego će poginuti s nepravde svoje koju učini.” (Jez.33,13) Učinjeni namerni greh ukida naše opravdanje, tako dugo dok se veza sa Bogom ponovo ne uspostavi kroz ponizno traženje oproštenja. Kao što je to opisano u poruci crkvi u Efesu, nakon što je vernik pao, on mora da ponovo počne sve iznova.
4.Pravi vernik traži datu pravdu i ne oslanja se samo na uračunatu. Slika za to je Ahsa, Halevova kćerka. Pored zemlje koju dobija u miraz, ona još preko toga od svog oca traži izvore. Nju je na to nagovorio muž, što je slika za to da nas Hristos poziva da se ne zadovoljavamo uračunatom pravdom, koja je bez date kao suva zemlja bez ploda. To je ono što Hristos kaže da ko ima, daće mu se još više, a ko nema uzeće mu se i ono što ima.
5.Tako je pravo biblijsko posvećenje život oslobođen od greha. Ovo potvrđuju mnogobrojne izjave Svetog pisma i proročkog Duha kroz Elen Vajt. Hristova pravda deluje u nama tako da nema prostora za opravdavanje bilo kakvog greha ili zanemarivanje poznate dužnosti. Vernik povezan sa Hristom ima pobedu nad svojom grešnom prirodom i puno božansko vođstvo. Pismo pravi jasnu razliku između onoga koji je na putu posvećenja i onoga koji živi u grehu, kroz opise rodova, ponašanja, govora. Vidimo, na primer one koji žive u tami i one u svetlu, one koji ponizno primaju ukor i one koji ga mrze i shvataju lično itd. Ove razlike su tako velike da ne može biti nikakve zablude.
6.Postoji razlika između pomirenja namernog i nenamernog greha. U tački broj 3. i 5. smo govorili o namernom grehu, koji se čini permanentno i svesno. To je stanje u kome se čovek nalazi van zajednice sa Bogom. Za takve grehe nije postojala žrtva već samo kazna ( Jev. 10, 26-29). Tako zaključujemo da se ovaj greh ne može pomiriti Hristovom krvlju. Pomirenje Hristovom krvlju je pomirenje vernika ili nevernika koji greše nesvesno, nenamerno (4 Moj. 15).
7. Prava nauka o spasenju uči o „Mi u Hristu“. Hristos nije došao čoveku da bi ga spasao, nego da ga je uzeo u Sebe . "Kroz svoju poslušnost svim božanskim zapovestima Hristos je ostvario spasenje čoveka. To se nije desilo tako što je on nekome došao, nego je čovečanstvo uzeo u sebe. Tako je Hristos dao čovečanstvu postojanje u sebi. Dovesti čovečanstvo u Hrista, pali ljudski rod ujediniti sa božanstvom: to je delo spasenja. Hristos je uzeo ljudsku prirodu da bi ljudi postali jedno sa Njim kao što je On jedno sa Ocem, tako da bi Bog ljubio ljude kao što ljubi svog jedinorodnoga Sina, i da bi ljudi uzeli deo u božanskoj prirodi i postali savršeni u Njemu." (RH 5. April 1906). Pošto je ovo najvažnija i najuzvišenija istina, Bog je opisao u mnogim slikama i primerima. Hristos je uzeo čovečanstvo u Sebe kao što je Nojeva barka primila u sebe celu raznolikost živog sveta, i čiste i nečiste.
8.Zato se spasenje ne može razumeti dok se ne razume utelovljenje. Pretpostavimo da imamo jedan hleb u rukama. Postavlja se pitanje: kako taj hleb može da postane svet? Kako posvetiti običan hleb? Odgovor je: odsekli bi parče tog hleba i posvetili Bogu, predali Bogu na žrtvu. Tako bi ostatak hleba Bog blagoslovio, postao bi osvećen. Zato je Hristos prvo postao sa čovečanstvom jedan hleb, jedno telo, da bi se nakon toga prineo Bogu na žrtvu i posvetio, da bi mi ostali bili blagosloveni i spašeni.
9.Kroz ovo primanje čovečanstva u Sebe, kroz presađivanje, mi smo sa Isusom uzeti u Njegovu smrt i vaskrsenje. Na krstu dakle, nije umro samo Isus nego i kompletno grešno čovečanstvo.: "Jer kad smo jednaki s Njim jednakom smrću, bićemo i vaskrsenjem; Znajući ovo da se stari naš čovek razape s Njime, da bi se telo grešno pokvarilo, da više ne bismo služili grehu. Jer koji umre oprosti se od greha. A ako umresmo s Hristom, verujemo da ćemo i živeti s Njim.." (Rim.6,5-8). Iz tog razloga prihvatanjem Hrista čovek ima istovremeno smrt starog i rađanje novog. Slika za to je reka Jordan. Zamislimo verom da je reka Jordan jedna voda zajedno sa Galilejskim jezerom iz koga ističe, koje je puno riba i života, i Mrtvim morem u koje utiče. Dakle u jednoj vodi i život i smrt istovremeno. (Jez.47,8.9)
10."...ako jedan za sve umre, to dakle svi umreše.” Tamo na krstu su umrli svi ljudi. Konkretno, to znači da je grešno postojanje ljudi koji prolaze pored nas ulicama, umrlo sa Hristom na krstu, znali oni to ili ne znali, prihvatali ili ne. Zato je napisano „odrediše mu grob sa zločincima“ i „bi metnut među zločince“. Ako pogledamo događaj u Lk.22,35-38, vidimo da Isus kao zločince vidi svoje učenike, razotkrivajući ih kao one koji su u tom trenutku još uvek materijalisti, kao i to da su spremni da upotrebe oružje. Ako su najbolji među nama zločinci koliko smo to više mi ostali. Međutim, isto je tako pisano „ali na smrti bi sa bogatim“. Dakle zločinac koji je izgubljen i obespravljen, obogaćuje se Hristovom smrću, postavši kroz Njegovu uračunatu pravdu naslednikom celog neba.
11.Dakle, smrt tvog starog čoveka je u Hristu, i nikako ne treba da je tražiš u sebi. Traži je samo u Hristu. Gledajući na svoje grehe i tužeći se na njih nećemo ispuniti uslov da ih budemo oslobođeni. U Rim.7,1-6 je ova istina predstavljena slikovito. Mi smo vezani za Božji moralni zakon, kao što je žena vezana za muža, dok god je živ, i ne sme uzeti drugoga da ne bi postala preljubočinica. I šta je rešenje Božje? Žena umire, i tako se oslobađa od osude, ako pođe za drugoga.“ Zato, braćo moja, i vi umreste zakonu telom Hristovim, da budete drugog, Onog što usta iz mrtvih, da plod donesemo Bogu… A sad, umrevši izbavismo se od zakona koji nas držaše, da služimo Bogu u obnovljenju Duha a ne u starini slova.” Dakle smrtna presuda (druga smrt) izrečena našim praroditeljima u Edemu, izvršena je saraspećem.
12.Hristos je život u telu svakog čoveka, vernika i nevernika. Kada je Adam sagrešio, tada je u njemu sagrešio celi ljudski rod, jer je u tom trenutku bio u njegovim bedrima. On je tog dana umro, jer Bog uvek govori istinu:“U koji dan okusiš, umrećeš“. Zašto je ipak i dalje živio, i zašto pored grešenja i dalje živimo mi? Zato što je svaku narednu sekundu, svakog ljudskog života, od Adama pa do danas, platio Hristos. Ako je platio, to je Njegovo. Pošto je On to platio ničim drugim, nego svojim životom, onda je taj život, život u telu, sam On. Dakle Hristos je život u telu svakog čoveka, Njegov je svaki otkucaj srca i udisaj pluća.
13.Hristos je telo svakog čoveka, vernika i nevernika. Videli smo da je naša smrt nastupila onog dana u Edemu. Pošto smrt uključuje i smrt svake ćelije tela, kako je bilo moguće da živimo dalje u telu koje je mrtvo? Tako što je Isus platio svojim telom, svaki atom svakog tela. To je opisano slikom svaranja žene: Adam (slika Hrista), uspavan od Boga (žrtvovan na krstu i spava u grobu), predaje rebro od koga se oblikuje Evino telo (telo čovečanstva). Zato je Adam ugledavši Evu uzviknuo da je telo od njegovog tela. Ipak, iako je naš život i telo Njegova svojina, čovek ima slobodu da ga upotrebi, i oni su u tom smislu njegovi. Čovek je sagrešio u Adamu, ali za to neće snositi krivicu, niti je krivica slabost našeg tela i sklonost ka grehu. Krivi smo tek tada kada ne dozvoljavamo Hristu da osvoji naše srce.
14. Krst predstavlja centralnu temu Svetog Pisma kroz koju razumemo sve ostale. Ovo ne treba dokazivati. Pošto je pomirenje namernih, svesnih, smrtnih greha, ne kroz Hristovu krv, već je takav koji živi u prestupu, potpuno, dvostruko izgubljen, ne oseća kajanje i za njega niko od ljudi ne može učiniti ništa (Jev.6,3-8), Gospod je odlučio da nam podari nešto što može da slomi silu laži i neznanja, i daje nam krst za gledanje, ne bi li se kroz tako drastično prikazivanje stvarnosti, ponovo probudili na život. Pomirenje namernih greha je novorođenje, ponovni početak od nule, što je simbolično prikazano pranjem vodom.
15. Reč krstova tj. teologija krsta je jedina sila koja je jača od sile greha u nama. Bog je dobro upoznao novog čoveka koji je nastao padom u greh, a to je da je tom čoveku greh postao mio kao i sam život. Zato je znao da nas ne može odvojiti od greha u nama samima. On nije došao da nam uzme greh na krst a nas ostavljajući bez greha. On nas je uzeo cele na krst. Tamo se desilo razdvajanje greha u Hristu, Njegovom smrću. Tamo smo mi umrli. Na ovaj način nam se otkriva nešto od tajne krsta. Poštovanje krsta bez Hrista nema nikakvog smisla, a poštovanje Hrista bez nas na krstu nema silu da nas potpuno oslobodi. Naš grešni život je prekinut na krstu. Iskustvo raspeća sa Hristom nas odvaja od sile sveta, koji nas vuče da smrt svog starog čoveka ne zadržavamo u iskustvu. Greh ima veze sa starom ljudskom prirodom, ali sa novom nema ništa. „A ja Bože sačuvaj da se čim drugim hvalim osim krstom Gospoda našeg Isusa Hrista, kog radi razape se meni svet, i ja svetu.". (Gal.6,14). Isto tako nas spasava od najtežeg greha kao što piše David u Psalmu: „I od voljnih sačuvaj slugu svog, da ne ovladaju mnome. Tada ću biti savršen i čist od velikog prestupa.“( Ps.19,13). " U Hristovom krstu mi vidimo neiscrpni izvor snage koja može da nas učini delotvornima i uspešnima u duhovnom životu... Na sigurnost pobede i zagarantovani uspeh u borbi vere, svaki pojedinac može ra. čunati samo ako svoj pogled upravlja na Hristov krst. I ukoliko je srce dublje skriveno u Hristu, utoliko je sigurnije da će naslediti neprolazna blaga večnosti." ..." Duši paralisanoj grehom život može biti darovan samo zahvaljujući delu koje je Začetnik našeg spasenja ostvario na krstu" "Hristos na Golgoti privlači pažnju i izaziva divljenje, i na kraju će pobediti sve sile zemlje i pakla. U krstu su usredsređeni i iz njega proističu svi mogući uticaji. On je veliki centar koji sve privlači, jer je na njemu Hristos položio život za pali ljudski rod. Ta žrtva je prinesena da omogući povratak u njegovo prvobitno savršenstvo. Čak i više od toga, ona omogućava čoveku potpuni preobražaj karaktera čineći ga više nego pobednikom. Oni koji Hristovom snagom pobede velikog neprijatelja Boga i ljudi, zauzimaće u nebeskim dvorovima položaj viši od anđela koji nikada nisu pali.`Kad ja budem podignut sa zemlje´kaže Hristos, `sve ću privući k sebi`. Ako ne postoji uticaj povoljan u korist krsta, on ga stvara. Tokom generacija koje su dolazile, istina za dotično vreme otkrivala se kao `sadašnja istina`. U Hristu raspetom na krstu ispunilo se proročanstvo: `Milost i pravda srešće se, pravda i mir poljubiće se` Na taj način krst je pokrenuo svet." .(6BC 112-113.1084)
16.Isto vredi i suprotno, a to je da se bez razumevanja i življenja opravdanja verom ne može krst dobro videti i razumeti verom. U svetištu je nakon žrtvenog oltara koji predstavlja krst, bio umivaonik koji predstavlja novorođenje, sjedinjenje božanskog i ljudskog. Tek nakon umivanja je moglo da se pristupi službi u svetinji. Tako se vrednost zajedništva sa Hristom sa jedne strane, i strahota skrivenih greha sa druge strane razume tek u novoj tvari, tek pravim obraćenjem. Skriveni gresi nisu oni koji su nam nepoznati, koje činimo nesvesno, nego su to tajni, potisnuti u svesti, ali svesno počinjeni gresi kojih postajemo svesni tek nakon što se ponovo obratimo (videti kod Margaret Davis, „Šta mi treba činiti da bi bio spašen“). “Oni koji nose krivicu znaju tačno koji su to gresi koje treba da priznaju, da bi njihove duše bile čiste pred Bogom. Isus im daje priliku da priznaju, pokaju u dubokoj poniznosti i da očiste svoj život, tako što će slediti istinu i živeti po njoj.“ (1T 156)
17.Izvor novorođenja je u Hristu, i zato ga ne trebaš tražiti u sebi. Kao što je čovečanstvo sa Hristom umrlo na krstu, i bilo sahranjeno sa njim u grobu, Hristovim vaskrsenjem je stvoreno novo čovečanstvo. To je novorođenje. “Blagosloven Bog i Otac Gospoda našeg Isusa Hrista, koji nas po velikoj milosti svojoj prerodi za živu nadu vaskrsenjem Isusa Hrista iz mrtvih” (1Pet 1,3). Zato je On nazvan prvorođenim, tj. Prvi koji je novorođen. Prihvatanjem Hrista novorođenje ne nastaje, nego se izliva u tebe. Zato je i rečeno u pismu da je novorođenje kao banja, kupka. Tako nakon Prvog, dolaze drugi, treći itd, koji je nanovo rođen. Svi oni čine Crkvu Gospodnju, ili Sion, duhovni Jerusalim.“Ona se porodi pre nego oseti bolove, pre nego joj dođoše muke, rodi detića. Ko je ikada čuo to? Ko je video takvo šta? Može li zemlja roditi u jedan dan (dan Isusa Hrista)? Može li se narod roditi ujedanput? A Sion rodi sinove svoje čim oseti bolove. Eda li ja, koji otvaram matericu, ne mogu roditi? veli Gospod. Eda li ću ja, koji dajem da se rađa, biti bez poroda, veli Bog tvoj. Radujte se s Jerusalimom i veselite se u njemu svi koji ga ljubite; radujte se s njim svi koji ga žaliste.” (Isa.66,7-10)
18.Bez razumevanja novorođenja, saraspeća i savaskrsenja, ne mogu se razumeti obećanja i proročanstva starozavetnih knjiga. O ovome bi se moglo pisati u beskrajnom nizu primera. Jezekilja je u 37. poglavlju video groblje-kosturnicu (Golgota) starog čovečanstva, koja je nakon proricanja (iznošenja nauke opravdanja verom), i molitve za Svetog duha, postala kolevka novog čovečanstva. Nakon toga uzima u ruke dva drvena štapa (krst), upisuje na njima imena dva plemena Izraela , koja ujedinjuje u ruci (ujedinjenje čovečanstva na krstu). Jeremija proriče u 33. poglavlju o upisivanju zakona u srce svog naroda, opraštanju i zaboravljanju njihovih greha. Da li je to proročanstvo čije ispunjenje treba čekati u budućnosti? U Rim.2,14.15 je zapisano da neznabošci koji po prirodi čine ono što zahteva Zakon, bez da poznaju Zakon, dokazuju da je delo zakona napisano u njihovim srcima. To je ostvareno tako što je Hristos postao jedan od nas, Svetlost koja obasjava svakog čoveka koji dolazi na svet. U Njemu je čovečanstvo dobilo oproštaj greha, a On je postao novo srce svakoga od nas. To dokazuje činjenica da u našem propovedanju evanđelja, ljudi kojima govorimo u dubini duše osećaju da im je to poznato. Svako ljudsko biće zna kada se govori istina. Mi propovedamo vest o Hristu kao nešto što je poznato, blisko srcu, što je naša velika prednost u odnosu na neprijatelja. Tako vidimo da i je i ovo obećanje u Jeremiji ispunjeno u Hristu, od večnih vremena, kada je odlučeno da se sjedini sa ljudskim rodom.
19.Hristovo delo preseljenja: "I načiniću od njih jedan narod u zemlji, na gorama Izrailjevim, i jedan će car biti car svima njima, niti će više biti dva naroda, niti će više biti razdeljeni u dva carstva. I neće se više skvrniti gadnim bogovima svojim ni gnusobama svojim niti kakvim prestupima svojim, i izbaviću ih iz svih stanova njihovih u kojima grešiše..."- Ovde je opisano preseljenje iz našeg starog stana, nešeg grešnog postojanja, izbavljenje i spasenje Hristovim telom. Kod nas postoji jedna firma koja se bavi preseljenjima i zove se Christ - Hristos! Šta radi ta firma? Ona dolazi u vaš stan, uzima sve vaše u sebe i seli vas u drugi stan. Tako nas je Hristos preselio.
20.Šta znamo o našem starom postojanju? U Amosu stoji: "I ako deset ljudi ostane u jednoj kući, umreće. I kad uzme koga stric mu ili koji će ga spaliti da iznese kosti njegove iz kuće, reći će onome koji bude u kutu u kući: Ima li jošte ko kod tebe? A on će reći: Nema nikoga. A on će reći: Ćuti; jer ne pominjaše ime Gospodnje." Am.6,9.10 Koji god ostanu u starom stanu, u Adamu, poginuće, a ako i neko preživi u nekom ćošku neće smeti ni da spomene Božje ime. Jedan od gradova koje je Bog uništio plamenom zove se Adama, i tako pokazao kraj svih koji žele ostati u starom stanju. U blizini firme Christ postoji još jedna firma za preseljenje. Ona se zove Wüst. wüst adj. (pril) pust, neobrađen, zapušten; adv. (prid) silno, užasno, do zla boga wüst einnander liegen ležati bez reda, biti ispremešano; der Kopf ist mir wüst glava mi šumi, boli me glava; ein wüstes Gewitter strašna oluja; ein wüstes leben führen živeti raskalašenim životom. (iz srpsko-hrvatsko/nemačkog rečnika)
21.Tamnica. Mat 5,23-26. Ovde Isus upozorava da dok ideš da prineseš dar na oltar, i setiš se da bližnji ima nešto na tebe, potrebno je da odustaneš od ove službe (namerno je data najlakša služba koju vernik može da obavlja), pomiriš se sa suparnikom dok si još sa njim na putu, da te ovaj ne preda sudiji, a ovaj tamničaru, da te ne bace u tamnicu, odakle nećeš izaći dok ne daš do poslednjeg dinara. Naš bližnji ovde je Isus Hristos. On u drugom trenutku postaje suparnik, a onda te daje na sud gde se razmatra samo jedno pitanje - odnos sa Sinom Božjim. Ova parnica je već unapred izgubljena. Onaj ko ne živi po svakoj reči koja izlazi iz Njegovih usta biva predat tamničaru -sotoni, da prebiva u njegovoj tamnici. To je ona tamnica za koju kaže, misleći na Hrista, u 1 Pet.3,19.20: " U duhu je otišao propovjedati duhovima koji su u tamnici, onima koji su nekoć bili nepokorni kad ih je Božja strpljivost uporno čekala u vreme Noe”. Ovo je duhovna tamnica za sve one koji ostaju uporni u svom grehu i ne ispravljaju svoj odnos sa Hristom. Tamnicu vidimo isključivo u ovom životu.
22.Pakao. Osim što ima značenje konačne kazne za grešnike (gehena) i groba (hades), postoji potreba da se proveri ne označava li pakao u nekim slučajevima isto ono što i duhovna tamnica ili bezdan (Lk.10,31). Drugim rečima, pakao je život van Hrista, mesto kazne za namerne grehe, ne nakon smrti, već pre smrti. U Otkrivenju 6,8 i 20,13 hades se pominje paralelno sa smrt, kao da je mesto duhovne smrti. Isus govori o vratima pakla (hades), koja prete Crkvi.
23.Vrata paklena. Postoje dokazi za to da čovek može da se nalazi u nekom međuprostoru duhovnog preživljavanja, mlakosti (poruka Laodikeji). Naš prorok nas je u mnogim rečima upozoravala, koliko teške posledice ovakvo stanje otvorenosti za kompromise ima za nas i druge.
24."A ako Hristos ne usta, uzalud vera vaša; još ste u gresima svojim.", međutim pošto je Hristos ustao nismo u gresima. Šta znači to da nismo u gresima? Neko može da primeti da grešimo, pa kako to onda da nismo u gresima!? Ovo bi bilo pogrešno rasuđivanje i nerazumevanje vaskrsenja. Slično kao kada bi mi neko prišao i rekao: Ti si Srbin, znači mi se nalazimo u Srbiji. Ne, mi smo prebačeni sa Hristom na nov teren gde se greh gleda drugačije, ne sudimo na osnovu greha gde se nalazimo, već suprotno. Na osnovu greha mi sudimo o tome gde se ne nalazimo, jer Božje dete mrzi greh čak i kada ga sam čini. Greh u novom stvorenju predstavlja atavizam, ostatak prošlog i nižeg stepena života. To što ljudi čine greške u novom životu, to je isto kao što kada se preselite u bogatiju zemlju pa niste u stanju da se odjednom oslobodite svih posledica ranijeg siromaštva. Gresi u novom stvorenju, novoj tvari, kako Pismo ovu krasnu pojavu naziva, nisu tu više da bi čovek sa njih propao, nego da bi se naučio. Kao što je Noje puštao svoju golubicu, tako i nas Gospod pusti iz Hrista, da vidimo da nema gde da stanemo nogom svojom. Gresi nas sada vaspitaju i ponovo vraćaju Hristu. Kao što nas zakon dovodi Hristu sa jedne strane, tako nas gresi dovode Hristu sa druge strane kao što je beda izgubljenog sina poterala da razmišlja o dobroti svog Oca i da mu se vrati. " I od razumnih će pasti neki da bi se okušali i očistili i ubelili do roka, jer će još biti rok." Dan 11,35. Pravednik pada u blato da bi ustao još belji, to jest da bi još više potražio Hrista. Kao što Luter kaže da kada Bog želi čoveka da učini pravdenikom On ga pre toga učini grešnikom.
25.Sauznesenje sa Hristom. Kada Bog želi da nas negde premesti i na taj način unapredi delo spasenja, On to čini tako što premesti Hrista, dakle nas koji smo u Njemu, tako da nas je Njegovim uznesenjem na Nebo potpuno oslobodio ne samo naših greha nego celokupne atmosfere, grehom zagađene okoline. "Jer kad smo se pomirili s Bogom smrću Sina njegovog dok smo još bili neprijatelji, mnogo ćemo se većma spasti u životu Njegovom kad smo se pomirili." Rim.8,10 Drugim rečima, šta te sprečava sada kada si spasen da budeš spasen još više!?
26.Gde nas je Isus preselio? "Ali Bog, koji je bogat u milosti, za premnogu ljubav svoju, koju ima k nama, I nas koji bejasmo mrtvi od grehova ožive s Hristom (blagodaću ste spaseni), i s´ Njim vaskrse i posadi na nebesima u Hristu Isusu." Ef. 2,4-6; "Jer je naše življenje na nebesima, otkuda i Spasitelja očekujemo Gospoda svog Isusa Hrista, Fil.3,20. Božja reč otkriva da smo nakon smrti i vaskrsenja u Isusu preseljeni na nebo. Ubeđeni smo da se ovde ne radi o simbolici. Ovo je duhovna stvarnost. Ovako to opisuje Gospodnji sluga Rozenius: "Čuli smo već da su imena dece Izraela bila napisana na dragom kamenju Urimu i Tumimu. Ovo ima veliko i slavno značenje. Hristos nosi imena svoje dece. Bog ih je postavio na Njega, i Njegovo ime je stavljeno na njih. Melhisedek je u određenom smislu ja, i ja sam On. "Jer kao što je On i mi smo na svetu ovom", kaže Jovan. Hristos nije umro i vaskrsao sasvim sam, uzašao na nebo i od Boga slavom i čašću ovenčan, već ja u Hristu. Ovo je jedna velika i blagoslovena tema. Ovu tajnu su znali svi apostoli, oni su svi živeli u toj istini, iz nje su imali carstvo nebesko u svojim srcima, i svedočili su nam da stvar zaista stoji tako da smo mi sveti. Kada je Pavle podizao svoje oči vere i u duhu ugledao slavu Gospodnju, tada je znao : Ovo je Hristos, ali Hristos sa Pavlovim imenom, koji stoji na Pavlovom mestu i nosi njegov nakit. Pavle, mislio je, dakle više neće umreti, jer je već umro. (2 Kor. 5,14.21) Pavle je već na nebu, iako prebiva još na ovoj zemlji. Pavle je već nadvladao sve svoje neprijatelje. Pavle je već uzdignut. Pavle upravo zrači beskrajnom slavom, jer je Hristova slava njegova. Pavle je Svemoćnom neiskazano ugodan, Pavle poseduje Njegovu neograničenu božansku ljubav; Nebo i Zemlja su njegovi; jednom rečju sve je Pavlovo. - Tako je on sebe video u proslavljenom Hristu, kao da se Hristos ne zove Hristos, već Pavle, i Pavle se ne zove više Pavle već Hristos" (Rosenius, Tajne Zakona i Evanđelja, 12).
1.Hristos je zaista spasio svakog čoveka. “Jer se uzdamo u Boga Živog, koji je Spasitelj svim ljudima, a osobito vernima.” (1 Tim.4, 10). Ne kaže se da je Isus spasenje omogućio kako se to često propoveda. To bi značilo da se Njegovom delu spasenja još nešto mora dodati, ili da mi imamo udela u spasenju. Pismo posmatra sve ljude kao spašene, bez obzira na njihovu veru ili neveru. Oni koji Hrista prihvataju kao ličnog Spasitelja, dakle vernici, Njegovo spasenje koje je već savršeno obavljeno prihvataju. Tada tek mogu da se okoriste onim što i drugi imaju, ali za to ili neznaju ili odbacuju.
2.Osnova našeg spasenja uračunata pravednost, kao i data. Uračunata pravda je Hristov savršeni život na zemlji i Njegova smrt na krstu, Njegovih više od 30 godina života. To je naše opravdanje. Data pravda je naše posvećenje, Hristov život na Nebu i posredovanje za nas, dobra dela koja čini milost u nama, našom saradnjom. Ona nije sama u sebi osnova našeg spasenja jer bi to značilo da mi imamo udela u spasenju.“ Jer kad smo se pomirili s Bogom smrću Sina njegovog dok smo još bili neprijatelji (uračunata pravda), mnogo ćemo se većma spasti u životu Njegovom kad smo se pomirili (data pravda).” (Rim.5,10) Iz toga proizilazi da se nijedan vernik ne treba uzdizati nad bilo kim, smatrati se elitom koja ima posebne privilegije. Hristovim delom pomirenja izbrisana je svaka verska i druga podela jer su njime svi obuhvaćeni.
3.Sagrešenje ne narušava samo naš odnos sa Bogom tj. datu pravdu, već čini da gubimo i pravo na uračunatu pravdu. „Kad kažem pravedniku (opravdanim uračunatom pravdom) da će doista živeti, a on se pouzda u pravdu svoju (datu pravdu) pa učini nepravdu, od sve pravde njegove (i date i uračunate) ništa se neće spomenuti, nego će poginuti s nepravde svoje koju učini.” (Jez.33,13) Učinjeni namerni greh ukida naše opravdanje, tako dugo dok se veza sa Bogom ponovo ne uspostavi kroz ponizno traženje oproštenja. Kao što je to opisano u poruci crkvi u Efesu, nakon što je vernik pao, on mora da ponovo počne sve iznova.
4.Pravi vernik traži datu pravdu i ne oslanja se samo na uračunatu. Slika za to je Ahsa, Halevova kćerka. Pored zemlje koju dobija u miraz, ona još preko toga od svog oca traži izvore. Nju je na to nagovorio muž, što je slika za to da nas Hristos poziva da se ne zadovoljavamo uračunatom pravdom, koja je bez date kao suva zemlja bez ploda. To je ono što Hristos kaže da ko ima, daće mu se još više, a ko nema uzeće mu se i ono što ima.
5.Tako je pravo biblijsko posvećenje život oslobođen od greha. Ovo potvrđuju mnogobrojne izjave Svetog pisma i proročkog Duha kroz Elen Vajt. Hristova pravda deluje u nama tako da nema prostora za opravdavanje bilo kakvog greha ili zanemarivanje poznate dužnosti. Vernik povezan sa Hristom ima pobedu nad svojom grešnom prirodom i puno božansko vođstvo. Pismo pravi jasnu razliku između onoga koji je na putu posvećenja i onoga koji živi u grehu, kroz opise rodova, ponašanja, govora. Vidimo, na primer one koji žive u tami i one u svetlu, one koji ponizno primaju ukor i one koji ga mrze i shvataju lično itd. Ove razlike su tako velike da ne može biti nikakve zablude.
6.Postoji razlika između pomirenja namernog i nenamernog greha. U tački broj 3. i 5. smo govorili o namernom grehu, koji se čini permanentno i svesno. To je stanje u kome se čovek nalazi van zajednice sa Bogom. Za takve grehe nije postojala žrtva već samo kazna ( Jev. 10, 26-29). Tako zaključujemo da se ovaj greh ne može pomiriti Hristovom krvlju. Pomirenje Hristovom krvlju je pomirenje vernika ili nevernika koji greše nesvesno, nenamerno (4 Moj. 15).
7. Prava nauka o spasenju uči o „Mi u Hristu“. Hristos nije došao čoveku da bi ga spasao, nego da ga je uzeo u Sebe . "Kroz svoju poslušnost svim božanskim zapovestima Hristos je ostvario spasenje čoveka. To se nije desilo tako što je on nekome došao, nego je čovečanstvo uzeo u sebe. Tako je Hristos dao čovečanstvu postojanje u sebi. Dovesti čovečanstvo u Hrista, pali ljudski rod ujediniti sa božanstvom: to je delo spasenja. Hristos je uzeo ljudsku prirodu da bi ljudi postali jedno sa Njim kao što je On jedno sa Ocem, tako da bi Bog ljubio ljude kao što ljubi svog jedinorodnoga Sina, i da bi ljudi uzeli deo u božanskoj prirodi i postali savršeni u Njemu." (RH 5. April 1906). Pošto je ovo najvažnija i najuzvišenija istina, Bog je opisao u mnogim slikama i primerima. Hristos je uzeo čovečanstvo u Sebe kao što je Nojeva barka primila u sebe celu raznolikost živog sveta, i čiste i nečiste.
8.Zato se spasenje ne može razumeti dok se ne razume utelovljenje. Pretpostavimo da imamo jedan hleb u rukama. Postavlja se pitanje: kako taj hleb može da postane svet? Kako posvetiti običan hleb? Odgovor je: odsekli bi parče tog hleba i posvetili Bogu, predali Bogu na žrtvu. Tako bi ostatak hleba Bog blagoslovio, postao bi osvećen. Zato je Hristos prvo postao sa čovečanstvom jedan hleb, jedno telo, da bi se nakon toga prineo Bogu na žrtvu i posvetio, da bi mi ostali bili blagosloveni i spašeni.
9.Kroz ovo primanje čovečanstva u Sebe, kroz presađivanje, mi smo sa Isusom uzeti u Njegovu smrt i vaskrsenje. Na krstu dakle, nije umro samo Isus nego i kompletno grešno čovečanstvo.: "Jer kad smo jednaki s Njim jednakom smrću, bićemo i vaskrsenjem; Znajući ovo da se stari naš čovek razape s Njime, da bi se telo grešno pokvarilo, da više ne bismo služili grehu. Jer koji umre oprosti se od greha. A ako umresmo s Hristom, verujemo da ćemo i živeti s Njim.." (Rim.6,5-8). Iz tog razloga prihvatanjem Hrista čovek ima istovremeno smrt starog i rađanje novog. Slika za to je reka Jordan. Zamislimo verom da je reka Jordan jedna voda zajedno sa Galilejskim jezerom iz koga ističe, koje je puno riba i života, i Mrtvim morem u koje utiče. Dakle u jednoj vodi i život i smrt istovremeno. (Jez.47,8.9)
10."...ako jedan za sve umre, to dakle svi umreše.” Tamo na krstu su umrli svi ljudi. Konkretno, to znači da je grešno postojanje ljudi koji prolaze pored nas ulicama, umrlo sa Hristom na krstu, znali oni to ili ne znali, prihvatali ili ne. Zato je napisano „odrediše mu grob sa zločincima“ i „bi metnut među zločince“. Ako pogledamo događaj u Lk.22,35-38, vidimo da Isus kao zločince vidi svoje učenike, razotkrivajući ih kao one koji su u tom trenutku još uvek materijalisti, kao i to da su spremni da upotrebe oružje. Ako su najbolji među nama zločinci koliko smo to više mi ostali. Međutim, isto je tako pisano „ali na smrti bi sa bogatim“. Dakle zločinac koji je izgubljen i obespravljen, obogaćuje se Hristovom smrću, postavši kroz Njegovu uračunatu pravdu naslednikom celog neba.
11.Dakle, smrt tvog starog čoveka je u Hristu, i nikako ne treba da je tražiš u sebi. Traži je samo u Hristu. Gledajući na svoje grehe i tužeći se na njih nećemo ispuniti uslov da ih budemo oslobođeni. U Rim.7,1-6 je ova istina predstavljena slikovito. Mi smo vezani za Božji moralni zakon, kao što je žena vezana za muža, dok god je živ, i ne sme uzeti drugoga da ne bi postala preljubočinica. I šta je rešenje Božje? Žena umire, i tako se oslobađa od osude, ako pođe za drugoga.“ Zato, braćo moja, i vi umreste zakonu telom Hristovim, da budete drugog, Onog što usta iz mrtvih, da plod donesemo Bogu… A sad, umrevši izbavismo se od zakona koji nas držaše, da služimo Bogu u obnovljenju Duha a ne u starini slova.” Dakle smrtna presuda (druga smrt) izrečena našim praroditeljima u Edemu, izvršena je saraspećem.
12.Hristos je život u telu svakog čoveka, vernika i nevernika. Kada je Adam sagrešio, tada je u njemu sagrešio celi ljudski rod, jer je u tom trenutku bio u njegovim bedrima. On je tog dana umro, jer Bog uvek govori istinu:“U koji dan okusiš, umrećeš“. Zašto je ipak i dalje živio, i zašto pored grešenja i dalje živimo mi? Zato što je svaku narednu sekundu, svakog ljudskog života, od Adama pa do danas, platio Hristos. Ako je platio, to je Njegovo. Pošto je On to platio ničim drugim, nego svojim životom, onda je taj život, život u telu, sam On. Dakle Hristos je život u telu svakog čoveka, Njegov je svaki otkucaj srca i udisaj pluća.
13.Hristos je telo svakog čoveka, vernika i nevernika. Videli smo da je naša smrt nastupila onog dana u Edemu. Pošto smrt uključuje i smrt svake ćelije tela, kako je bilo moguće da živimo dalje u telu koje je mrtvo? Tako što je Isus platio svojim telom, svaki atom svakog tela. To je opisano slikom svaranja žene: Adam (slika Hrista), uspavan od Boga (žrtvovan na krstu i spava u grobu), predaje rebro od koga se oblikuje Evino telo (telo čovečanstva). Zato je Adam ugledavši Evu uzviknuo da je telo od njegovog tela. Ipak, iako je naš život i telo Njegova svojina, čovek ima slobodu da ga upotrebi, i oni su u tom smislu njegovi. Čovek je sagrešio u Adamu, ali za to neće snositi krivicu, niti je krivica slabost našeg tela i sklonost ka grehu. Krivi smo tek tada kada ne dozvoljavamo Hristu da osvoji naše srce.
14. Krst predstavlja centralnu temu Svetog Pisma kroz koju razumemo sve ostale. Ovo ne treba dokazivati. Pošto je pomirenje namernih, svesnih, smrtnih greha, ne kroz Hristovu krv, već je takav koji živi u prestupu, potpuno, dvostruko izgubljen, ne oseća kajanje i za njega niko od ljudi ne može učiniti ništa (Jev.6,3-8), Gospod je odlučio da nam podari nešto što može da slomi silu laži i neznanja, i daje nam krst za gledanje, ne bi li se kroz tako drastično prikazivanje stvarnosti, ponovo probudili na život. Pomirenje namernih greha je novorođenje, ponovni početak od nule, što je simbolično prikazano pranjem vodom.
15. Reč krstova tj. teologija krsta je jedina sila koja je jača od sile greha u nama. Bog je dobro upoznao novog čoveka koji je nastao padom u greh, a to je da je tom čoveku greh postao mio kao i sam život. Zato je znao da nas ne može odvojiti od greha u nama samima. On nije došao da nam uzme greh na krst a nas ostavljajući bez greha. On nas je uzeo cele na krst. Tamo se desilo razdvajanje greha u Hristu, Njegovom smrću. Tamo smo mi umrli. Na ovaj način nam se otkriva nešto od tajne krsta. Poštovanje krsta bez Hrista nema nikakvog smisla, a poštovanje Hrista bez nas na krstu nema silu da nas potpuno oslobodi. Naš grešni život je prekinut na krstu. Iskustvo raspeća sa Hristom nas odvaja od sile sveta, koji nas vuče da smrt svog starog čoveka ne zadržavamo u iskustvu. Greh ima veze sa starom ljudskom prirodom, ali sa novom nema ništa. „A ja Bože sačuvaj da se čim drugim hvalim osim krstom Gospoda našeg Isusa Hrista, kog radi razape se meni svet, i ja svetu.". (Gal.6,14). Isto tako nas spasava od najtežeg greha kao što piše David u Psalmu: „I od voljnih sačuvaj slugu svog, da ne ovladaju mnome. Tada ću biti savršen i čist od velikog prestupa.“( Ps.19,13). " U Hristovom krstu mi vidimo neiscrpni izvor snage koja može da nas učini delotvornima i uspešnima u duhovnom životu... Na sigurnost pobede i zagarantovani uspeh u borbi vere, svaki pojedinac može ra. čunati samo ako svoj pogled upravlja na Hristov krst. I ukoliko je srce dublje skriveno u Hristu, utoliko je sigurnije da će naslediti neprolazna blaga večnosti." ..." Duši paralisanoj grehom život može biti darovan samo zahvaljujući delu koje je Začetnik našeg spasenja ostvario na krstu" "Hristos na Golgoti privlači pažnju i izaziva divljenje, i na kraju će pobediti sve sile zemlje i pakla. U krstu su usredsređeni i iz njega proističu svi mogući uticaji. On je veliki centar koji sve privlači, jer je na njemu Hristos položio život za pali ljudski rod. Ta žrtva je prinesena da omogući povratak u njegovo prvobitno savršenstvo. Čak i više od toga, ona omogućava čoveku potpuni preobražaj karaktera čineći ga više nego pobednikom. Oni koji Hristovom snagom pobede velikog neprijatelja Boga i ljudi, zauzimaće u nebeskim dvorovima položaj viši od anđela koji nikada nisu pali.`Kad ja budem podignut sa zemlje´kaže Hristos, `sve ću privući k sebi`. Ako ne postoji uticaj povoljan u korist krsta, on ga stvara. Tokom generacija koje su dolazile, istina za dotično vreme otkrivala se kao `sadašnja istina`. U Hristu raspetom na krstu ispunilo se proročanstvo: `Milost i pravda srešće se, pravda i mir poljubiće se` Na taj način krst je pokrenuo svet." .(6BC 112-113.1084)
16.Isto vredi i suprotno, a to je da se bez razumevanja i življenja opravdanja verom ne može krst dobro videti i razumeti verom. U svetištu je nakon žrtvenog oltara koji predstavlja krst, bio umivaonik koji predstavlja novorođenje, sjedinjenje božanskog i ljudskog. Tek nakon umivanja je moglo da se pristupi službi u svetinji. Tako se vrednost zajedništva sa Hristom sa jedne strane, i strahota skrivenih greha sa druge strane razume tek u novoj tvari, tek pravim obraćenjem. Skriveni gresi nisu oni koji su nam nepoznati, koje činimo nesvesno, nego su to tajni, potisnuti u svesti, ali svesno počinjeni gresi kojih postajemo svesni tek nakon što se ponovo obratimo (videti kod Margaret Davis, „Šta mi treba činiti da bi bio spašen“). “Oni koji nose krivicu znaju tačno koji su to gresi koje treba da priznaju, da bi njihove duše bile čiste pred Bogom. Isus im daje priliku da priznaju, pokaju u dubokoj poniznosti i da očiste svoj život, tako što će slediti istinu i živeti po njoj.“ (1T 156)
17.Izvor novorođenja je u Hristu, i zato ga ne trebaš tražiti u sebi. Kao što je čovečanstvo sa Hristom umrlo na krstu, i bilo sahranjeno sa njim u grobu, Hristovim vaskrsenjem je stvoreno novo čovečanstvo. To je novorođenje. “Blagosloven Bog i Otac Gospoda našeg Isusa Hrista, koji nas po velikoj milosti svojoj prerodi za živu nadu vaskrsenjem Isusa Hrista iz mrtvih” (1Pet 1,3). Zato je On nazvan prvorođenim, tj. Prvi koji je novorođen. Prihvatanjem Hrista novorođenje ne nastaje, nego se izliva u tebe. Zato je i rečeno u pismu da je novorođenje kao banja, kupka. Tako nakon Prvog, dolaze drugi, treći itd, koji je nanovo rođen. Svi oni čine Crkvu Gospodnju, ili Sion, duhovni Jerusalim.“Ona se porodi pre nego oseti bolove, pre nego joj dođoše muke, rodi detića. Ko je ikada čuo to? Ko je video takvo šta? Može li zemlja roditi u jedan dan (dan Isusa Hrista)? Može li se narod roditi ujedanput? A Sion rodi sinove svoje čim oseti bolove. Eda li ja, koji otvaram matericu, ne mogu roditi? veli Gospod. Eda li ću ja, koji dajem da se rađa, biti bez poroda, veli Bog tvoj. Radujte se s Jerusalimom i veselite se u njemu svi koji ga ljubite; radujte se s njim svi koji ga žaliste.” (Isa.66,7-10)
18.Bez razumevanja novorođenja, saraspeća i savaskrsenja, ne mogu se razumeti obećanja i proročanstva starozavetnih knjiga. O ovome bi se moglo pisati u beskrajnom nizu primera. Jezekilja je u 37. poglavlju video groblje-kosturnicu (Golgota) starog čovečanstva, koja je nakon proricanja (iznošenja nauke opravdanja verom), i molitve za Svetog duha, postala kolevka novog čovečanstva. Nakon toga uzima u ruke dva drvena štapa (krst), upisuje na njima imena dva plemena Izraela , koja ujedinjuje u ruci (ujedinjenje čovečanstva na krstu). Jeremija proriče u 33. poglavlju o upisivanju zakona u srce svog naroda, opraštanju i zaboravljanju njihovih greha. Da li je to proročanstvo čije ispunjenje treba čekati u budućnosti? U Rim.2,14.15 je zapisano da neznabošci koji po prirodi čine ono što zahteva Zakon, bez da poznaju Zakon, dokazuju da je delo zakona napisano u njihovim srcima. To je ostvareno tako što je Hristos postao jedan od nas, Svetlost koja obasjava svakog čoveka koji dolazi na svet. U Njemu je čovečanstvo dobilo oproštaj greha, a On je postao novo srce svakoga od nas. To dokazuje činjenica da u našem propovedanju evanđelja, ljudi kojima govorimo u dubini duše osećaju da im je to poznato. Svako ljudsko biće zna kada se govori istina. Mi propovedamo vest o Hristu kao nešto što je poznato, blisko srcu, što je naša velika prednost u odnosu na neprijatelja. Tako vidimo da i je i ovo obećanje u Jeremiji ispunjeno u Hristu, od večnih vremena, kada je odlučeno da se sjedini sa ljudskim rodom.
19.Hristovo delo preseljenja: "I načiniću od njih jedan narod u zemlji, na gorama Izrailjevim, i jedan će car biti car svima njima, niti će više biti dva naroda, niti će više biti razdeljeni u dva carstva. I neće se više skvrniti gadnim bogovima svojim ni gnusobama svojim niti kakvim prestupima svojim, i izbaviću ih iz svih stanova njihovih u kojima grešiše..."- Ovde je opisano preseljenje iz našeg starog stana, nešeg grešnog postojanja, izbavljenje i spasenje Hristovim telom. Kod nas postoji jedna firma koja se bavi preseljenjima i zove se Christ - Hristos! Šta radi ta firma? Ona dolazi u vaš stan, uzima sve vaše u sebe i seli vas u drugi stan. Tako nas je Hristos preselio.
20.Šta znamo o našem starom postojanju? U Amosu stoji: "I ako deset ljudi ostane u jednoj kući, umreće. I kad uzme koga stric mu ili koji će ga spaliti da iznese kosti njegove iz kuće, reći će onome koji bude u kutu u kući: Ima li jošte ko kod tebe? A on će reći: Nema nikoga. A on će reći: Ćuti; jer ne pominjaše ime Gospodnje." Am.6,9.10 Koji god ostanu u starom stanu, u Adamu, poginuće, a ako i neko preživi u nekom ćošku neće smeti ni da spomene Božje ime. Jedan od gradova koje je Bog uništio plamenom zove se Adama, i tako pokazao kraj svih koji žele ostati u starom stanju. U blizini firme Christ postoji još jedna firma za preseljenje. Ona se zove Wüst. wüst adj. (pril) pust, neobrađen, zapušten; adv. (prid) silno, užasno, do zla boga wüst einnander liegen ležati bez reda, biti ispremešano; der Kopf ist mir wüst glava mi šumi, boli me glava; ein wüstes Gewitter strašna oluja; ein wüstes leben führen živeti raskalašenim životom. (iz srpsko-hrvatsko/nemačkog rečnika)
21.Tamnica. Mat 5,23-26. Ovde Isus upozorava da dok ideš da prineseš dar na oltar, i setiš se da bližnji ima nešto na tebe, potrebno je da odustaneš od ove službe (namerno je data najlakša služba koju vernik može da obavlja), pomiriš se sa suparnikom dok si još sa njim na putu, da te ovaj ne preda sudiji, a ovaj tamničaru, da te ne bace u tamnicu, odakle nećeš izaći dok ne daš do poslednjeg dinara. Naš bližnji ovde je Isus Hristos. On u drugom trenutku postaje suparnik, a onda te daje na sud gde se razmatra samo jedno pitanje - odnos sa Sinom Božjim. Ova parnica je već unapred izgubljena. Onaj ko ne živi po svakoj reči koja izlazi iz Njegovih usta biva predat tamničaru -sotoni, da prebiva u njegovoj tamnici. To je ona tamnica za koju kaže, misleći na Hrista, u 1 Pet.3,19.20: " U duhu je otišao propovjedati duhovima koji su u tamnici, onima koji su nekoć bili nepokorni kad ih je Božja strpljivost uporno čekala u vreme Noe”. Ovo je duhovna tamnica za sve one koji ostaju uporni u svom grehu i ne ispravljaju svoj odnos sa Hristom. Tamnicu vidimo isključivo u ovom životu.
22.Pakao. Osim što ima značenje konačne kazne za grešnike (gehena) i groba (hades), postoji potreba da se proveri ne označava li pakao u nekim slučajevima isto ono što i duhovna tamnica ili bezdan (Lk.10,31). Drugim rečima, pakao je život van Hrista, mesto kazne za namerne grehe, ne nakon smrti, već pre smrti. U Otkrivenju 6,8 i 20,13 hades se pominje paralelno sa smrt, kao da je mesto duhovne smrti. Isus govori o vratima pakla (hades), koja prete Crkvi.
23.Vrata paklena. Postoje dokazi za to da čovek može da se nalazi u nekom međuprostoru duhovnog preživljavanja, mlakosti (poruka Laodikeji). Naš prorok nas je u mnogim rečima upozoravala, koliko teške posledice ovakvo stanje otvorenosti za kompromise ima za nas i druge.
24."A ako Hristos ne usta, uzalud vera vaša; još ste u gresima svojim.", međutim pošto je Hristos ustao nismo u gresima. Šta znači to da nismo u gresima? Neko može da primeti da grešimo, pa kako to onda da nismo u gresima!? Ovo bi bilo pogrešno rasuđivanje i nerazumevanje vaskrsenja. Slično kao kada bi mi neko prišao i rekao: Ti si Srbin, znači mi se nalazimo u Srbiji. Ne, mi smo prebačeni sa Hristom na nov teren gde se greh gleda drugačije, ne sudimo na osnovu greha gde se nalazimo, već suprotno. Na osnovu greha mi sudimo o tome gde se ne nalazimo, jer Božje dete mrzi greh čak i kada ga sam čini. Greh u novom stvorenju predstavlja atavizam, ostatak prošlog i nižeg stepena života. To što ljudi čine greške u novom životu, to je isto kao što kada se preselite u bogatiju zemlju pa niste u stanju da se odjednom oslobodite svih posledica ranijeg siromaštva. Gresi u novom stvorenju, novoj tvari, kako Pismo ovu krasnu pojavu naziva, nisu tu više da bi čovek sa njih propao, nego da bi se naučio. Kao što je Noje puštao svoju golubicu, tako i nas Gospod pusti iz Hrista, da vidimo da nema gde da stanemo nogom svojom. Gresi nas sada vaspitaju i ponovo vraćaju Hristu. Kao što nas zakon dovodi Hristu sa jedne strane, tako nas gresi dovode Hristu sa druge strane kao što je beda izgubljenog sina poterala da razmišlja o dobroti svog Oca i da mu se vrati. " I od razumnih će pasti neki da bi se okušali i očistili i ubelili do roka, jer će još biti rok." Dan 11,35. Pravednik pada u blato da bi ustao još belji, to jest da bi još više potražio Hrista. Kao što Luter kaže da kada Bog želi čoveka da učini pravdenikom On ga pre toga učini grešnikom.
25.Sauznesenje sa Hristom. Kada Bog želi da nas negde premesti i na taj način unapredi delo spasenja, On to čini tako što premesti Hrista, dakle nas koji smo u Njemu, tako da nas je Njegovim uznesenjem na Nebo potpuno oslobodio ne samo naših greha nego celokupne atmosfere, grehom zagađene okoline. "Jer kad smo se pomirili s Bogom smrću Sina njegovog dok smo još bili neprijatelji, mnogo ćemo se većma spasti u životu Njegovom kad smo se pomirili." Rim.8,10 Drugim rečima, šta te sprečava sada kada si spasen da budeš spasen još više!?
26.Gde nas je Isus preselio? "Ali Bog, koji je bogat u milosti, za premnogu ljubav svoju, koju ima k nama, I nas koji bejasmo mrtvi od grehova ožive s Hristom (blagodaću ste spaseni), i s´ Njim vaskrse i posadi na nebesima u Hristu Isusu." Ef. 2,4-6; "Jer je naše življenje na nebesima, otkuda i Spasitelja očekujemo Gospoda svog Isusa Hrista, Fil.3,20. Božja reč otkriva da smo nakon smrti i vaskrsenja u Isusu preseljeni na nebo. Ubeđeni smo da se ovde ne radi o simbolici. Ovo je duhovna stvarnost. Ovako to opisuje Gospodnji sluga Rozenius: "Čuli smo već da su imena dece Izraela bila napisana na dragom kamenju Urimu i Tumimu. Ovo ima veliko i slavno značenje. Hristos nosi imena svoje dece. Bog ih je postavio na Njega, i Njegovo ime je stavljeno na njih. Melhisedek je u određenom smislu ja, i ja sam On. "Jer kao što je On i mi smo na svetu ovom", kaže Jovan. Hristos nije umro i vaskrsao sasvim sam, uzašao na nebo i od Boga slavom i čašću ovenčan, već ja u Hristu. Ovo je jedna velika i blagoslovena tema. Ovu tajnu su znali svi apostoli, oni su svi živeli u toj istini, iz nje su imali carstvo nebesko u svojim srcima, i svedočili su nam da stvar zaista stoji tako da smo mi sveti. Kada je Pavle podizao svoje oči vere i u duhu ugledao slavu Gospodnju, tada je znao : Ovo je Hristos, ali Hristos sa Pavlovim imenom, koji stoji na Pavlovom mestu i nosi njegov nakit. Pavle, mislio je, dakle više neće umreti, jer je već umro. (2 Kor. 5,14.21) Pavle je već na nebu, iako prebiva još na ovoj zemlji. Pavle je već nadvladao sve svoje neprijatelje. Pavle je već uzdignut. Pavle upravo zrači beskrajnom slavom, jer je Hristova slava njegova. Pavle je Svemoćnom neiskazano ugodan, Pavle poseduje Njegovu neograničenu božansku ljubav; Nebo i Zemlja su njegovi; jednom rečju sve je Pavlovo. - Tako je on sebe video u proslavljenom Hristu, kao da se Hristos ne zove Hristos, već Pavle, i Pavle se ne zove više Pavle već Hristos" (Rosenius, Tajne Zakona i Evanđelja, 12).
27. Teologija neba."Ako dakle vaskrsnuste s Hristom, tražite ono što je gore gde Hristos sedi s desne strane Boga. Mislite o onome što je gore a ne što je na zemlji. Jer umreste, i vaš je život sakriven s Hristom u Bogu." Kol. 3,1-3"Ako činimo drugačije nego Pavle, ako pričamo o smrti i uplašeno se pitamo, hoćemo li zaista opstati na sudu, i hoćemo se pre svega sami pripremiti za smrt i sud, umesto da verujemo da smo već davno stojali pred Božjim sudom, tada uzimamo naša imena ponovo nazad na sebe, to je, mi na nebiblijski način delimo svoju ličnost od Njegove. Ali to ne smemo činiti. Mi smo božanskim uračunavanjem zatvoreni u Hrista i tako se prepoznajemo u Njemu" (Rosenius). Šta je to ono što je gore? O čemu da mislimo, a što je gore? Tamo je Hristos kao Hristos u jednini i mi sa Njim kao Hristos u množini. Mi ne moramo prvo zamišljati Hrista na Zemlji već ga gledati sa nama na nebu, tako da nakon toga možemo odozgo gledati i nas i Njega na Zemlji. Hristov život na nebu je temelj našeg svakodnevnog života.Ako je stvarnost ovog života vidljiva sa perspektive krsta, i teologija krsta naša prava teologija, onda je to u još većoj meri tako sa perspektivom neba i teologije neba. Zato Pismo kaže da mi više ne prepoznajemo nikoga (pa ni sebe) po telu, i sve vidimo i razmatramo duhovno. Jer ima telo telesno i ima telo duhovno, i sami mi smo duhovi, stanovnici neba.
"Nego pristupiste k Sionskoj gori, i ka gradu Boga Živoga, Jerusalimu nebeskom, i mnogim hiljadama anđela, K saboru i crkvi prvorodnih koji su napisani na nebesima, i Bogu, sudiji svih, i duhovima savršenih pravednika" Jev.12, 22.23
Teško je biti izgubljen. Pošto je čovečanstvo u Hristu spašeno, pojedinac se mora potruditi da bi bio izgubljen. On mora da iskoči iz hleba, da siđe sa krsta, a onda svakog narednog dana u svom životu čini mnogo greha da bi oterao Boga iz svog kruga. Pošto je istina velika, i laž mora da bude još veća. Cela industrija greha se zasniva na tome da se čoveku odvlači pažnja od Hrista, i da on grešeći, udaljuje Boga iz svog života, da otupi u odnosu na ljubav. Vrhunac sile greha je lažno proroštvo.
Svako iznošenje religijskih učenja, gde se Hristos posmatra odvojeno od čoveka, je lažno proroštvo. „Mi u Hristu“ je naše opravdanje, i istina. Mi van Hrista je laž iza koje stoji neprijatelj. U Hristovom govoru na Maslinskoj gori je razotkriveno da lažni proroci nose vest: Ovde je ili onde (Hristos).
Opravdanje samo kroz veru. Kada su se Otac i Sin, u pradavna vremena sastali da naprave plan spasenja čoveka, tada je Sin preuzeo na sebe da postane čovek, živi i umre na krstu, ustane i posreduje. Otac je preuzeo na sebe da će svakog koji veruje u Hrista, voditi tako u životu, da dostigne konačni stepen potreban da bi nasledio večni život. Ovo je Zavet milosti, Novi zavet, Večni zavet. To je zavet između Oca i Sina i Svetog Duha, jednom potvrđen i zaključen. On nema posrednika jer je Bog jedan (videti Gal. 3,20). Pogrešno je verovati da je Novi zavet onaj u kome su zavetne strane sa jedne strane Bog, sa druge mi, a Isus posrednik. Mi nismo u stanju da držimo obećanja ni čoveku, a kamoli Bogu.
Bog je vernim pojedincima kroz istoriju svoj Večni zavet na različite načine otkrivao, a ne sa njima sklapao. Mi imamo udeo u Zavetu milosti u Hristu. Otac je sklopio zavet sa Hristom, a pošto smo mi u Njemu, sa nama.
Tako ono što mnogi veruju da je Novi zavet, u stvari Stari zavet. Tako su mnogi kršteni u Stari zavet i žive životom opravdanja delima. Stari zavet je zavet sa Sinaja (Gal.4,24). On je bio vaspitno sredstvo da bi Izrael shvatio da čovek ne može da drži svoja obećanja. Oni su tada rekli da će držati sve što je Gospod zapovedio, ali su ga brzo prekšili, tako da je brzo prestao da važi. Bog je sa namerom ušao u taj zavet, da bi nakon njegovog kršenja ljudi razumeli da se mogu uzdati samo u milost na osnovu Novog zaveta.
Svuda gde se opravdanje verom ne objašnjava i ne uči, i ne zahteva, mora da se nađe zamena u naukama ljudskim, što je u većoj ili manjoj meri opravdanje delima, oslanjanje na ljudsku silu ili organizaciju. Tako se Stari zavet uvek iznova kroz istoriju oživljava. Margaret Dejvis je rekla u jednoj propovedi, da ljudi bivaju upisani u knjigu života tek nakon što dožive novorođenje. Krštenje nepoučenog i nepreporođenog je ono što se u spisima Duha proroštva naziva sahranjivanje mrtvog, i ne priznaje se na Nebu.
"Nego pristupiste k Sionskoj gori, i ka gradu Boga Živoga, Jerusalimu nebeskom, i mnogim hiljadama anđela, K saboru i crkvi prvorodnih koji su napisani na nebesima, i Bogu, sudiji svih, i duhovima savršenih pravednika" Jev.12, 22.23
Teško je biti izgubljen. Pošto je čovečanstvo u Hristu spašeno, pojedinac se mora potruditi da bi bio izgubljen. On mora da iskoči iz hleba, da siđe sa krsta, a onda svakog narednog dana u svom životu čini mnogo greha da bi oterao Boga iz svog kruga. Pošto je istina velika, i laž mora da bude još veća. Cela industrija greha se zasniva na tome da se čoveku odvlači pažnja od Hrista, i da on grešeći, udaljuje Boga iz svog života, da otupi u odnosu na ljubav. Vrhunac sile greha je lažno proroštvo.
Svako iznošenje religijskih učenja, gde se Hristos posmatra odvojeno od čoveka, je lažno proroštvo. „Mi u Hristu“ je naše opravdanje, i istina. Mi van Hrista je laž iza koje stoji neprijatelj. U Hristovom govoru na Maslinskoj gori je razotkriveno da lažni proroci nose vest: Ovde je ili onde (Hristos).
Opravdanje samo kroz veru. Kada su se Otac i Sin, u pradavna vremena sastali da naprave plan spasenja čoveka, tada je Sin preuzeo na sebe da postane čovek, živi i umre na krstu, ustane i posreduje. Otac je preuzeo na sebe da će svakog koji veruje u Hrista, voditi tako u životu, da dostigne konačni stepen potreban da bi nasledio večni život. Ovo je Zavet milosti, Novi zavet, Večni zavet. To je zavet između Oca i Sina i Svetog Duha, jednom potvrđen i zaključen. On nema posrednika jer je Bog jedan (videti Gal. 3,20). Pogrešno je verovati da je Novi zavet onaj u kome su zavetne strane sa jedne strane Bog, sa druge mi, a Isus posrednik. Mi nismo u stanju da držimo obećanja ni čoveku, a kamoli Bogu.
Bog je vernim pojedincima kroz istoriju svoj Večni zavet na različite načine otkrivao, a ne sa njima sklapao. Mi imamo udeo u Zavetu milosti u Hristu. Otac je sklopio zavet sa Hristom, a pošto smo mi u Njemu, sa nama.
Tako ono što mnogi veruju da je Novi zavet, u stvari Stari zavet. Tako su mnogi kršteni u Stari zavet i žive životom opravdanja delima. Stari zavet je zavet sa Sinaja (Gal.4,24). On je bio vaspitno sredstvo da bi Izrael shvatio da čovek ne može da drži svoja obećanja. Oni su tada rekli da će držati sve što je Gospod zapovedio, ali su ga brzo prekšili, tako da je brzo prestao da važi. Bog je sa namerom ušao u taj zavet, da bi nakon njegovog kršenja ljudi razumeli da se mogu uzdati samo u milost na osnovu Novog zaveta.
Svuda gde se opravdanje verom ne objašnjava i ne uči, i ne zahteva, mora da se nađe zamena u naukama ljudskim, što je u većoj ili manjoj meri opravdanje delima, oslanjanje na ljudsku silu ili organizaciju. Tako se Stari zavet uvek iznova kroz istoriju oživljava. Margaret Dejvis je rekla u jednoj propovedi, da ljudi bivaju upisani u knjigu života tek nakon što dožive novorođenje. Krštenje nepoučenog i nepreporođenog je ono što se u spisima Duha proroštva naziva sahranjivanje mrtvog, i ne priznaje se na Nebu.
Nema komentara:
Objavi komentar