Pravo mesto apostazije

                                                                                                             Štuttgart 19.12.2024

Ovo je jedna od onih kratkih i besanih noći. Probudio nas je hitan poziv, jer je jedan od ljudi za koje se zalažemo doživeo napad u kojem je malo nedostajalo da izgubi svoj, ionako prepun teških sudbinskih iskušenja, život.

Ovo je izazvalo veliku bujicu osećanja i misli u našoj duši. Sila neprijatelja, da spreči, uništi i uplaši je veća nego ikada što je bila. Toliko napora, fizičkog i duhovnog je potrebno, samo za jednu jedinu dušu, dovesti je u sigurnu Gospodnju ruku.

Na ovom poslu, nažalost, nisu uključeni oni koji bi trebali da budu tu u prvim redovima! Razlog zbog čega mnogi pate je nedovoljno podrške od strane onih kojima je otkriven Izvor ljubavi i sile!

Razmišljajući o tome čime se bave neki, tačnije rečeno gotovo svi oni koji su obdareni svim prednostima kojima bi mogli poslužiti izgubljenom i palom svetu, savladao nas je osećaj ogorčenja. Umesto da predano rade za one najslabije, za jaganjce Božjeg stada, oni troše svoje talente na neutažive potrebe svojih bića za sopstvenom slavom i svojom pravdom.

Time što su se udaljili od Hrista, prirodno je da su se distancirali od potreba delova Njegovog tela. Oni ne vole da učestvuju u patnjama koje još nedostaju da se ispune. Više im je stalo da učestvuju u počastima za koje smatraju da im pripadaju, jer ispovedaju veru.

Istovremeno su onu veru koju je Hristos ustanovio izdali neposlušnošću, nepokornošću, hladnoćom, jednom rečju korupcijom pred licem Gospodnjim.

Sa Neba odzvanjaju razgovetne Reči Svetoga Duha: "Zar tako izdajete Sina čovečijega?"

Sveti Duh nas je još jednom podsetio na smisao proročanstva iz 2 Sol.2:

...Čovjek bezakonja, Sin propasti, Protivnik, onaj koji uzdiže sebe protiv svega što se zove Bog ili svetinja, dotle da i u Božji hram zasjedne gradeći se Bogom... 

Zar ovo nije vezano za poslednje vreme? Da ovo je očigledno.

Koji je Hram Božji u poslednje vreme? Onaj koji treba da bude očišćen - Njegova Zajednica.

Ako je čišćenje Hrama čišćenje Njegovih izabranika onda je proročanstvo o otpadu u Hramu proročanstvo o otpadu u redovima 144.000.

Dakle, oni koji upiru prstom na svetovne vlasti, tajne organizacije kao izvor zla, neke duboke države i ostale teorije kojima Božjem narodu nije dozvoljeno da se bave, rade za neprijatelja.

Oni rade na sakrivanju pravog izvora, pravog mesta otpada.

Čak i oni koji ukazuju na crkvene institucije kao mesto otpada, nemaju potpuno i biblijski utemeljeno svetlo.

Pravo mesto otpada je Njegov izabrani narod, Ostatak ženinog semena. Ovde će sotona pokušati postaviti svoj presto!

I još nešto saznajemo: Ovaj otpad će doći sa vrha, dakle od strane ljudi koji su pozvani za najviša mesta carstvog sveštenstva poslednjeg vremena!

Mesto otpada poslednjeg vremena su srca onih koji su pozvani da predvode narod u reformu i probuđenje Njegove crkve!

Ovde će sotona pokušati da ubaci lažno jevanđelje, ovde će pokušati da uvuče u korupciju čak i izabrane.

Prorok poslednjeg vremena, Treći Ilija, će biti predmet posebne sotonine prevarne taktike! Na taj način će sotona pokušati da od Tećeg Ilije napravi sina bezakonja koji će sesti u Božji Hram i tražiti obožavanje njega samog.

Na njega i kroz njega će delovati neprijatelj ljudskih duša i pokušati na taj način da preuzme upravu nad 144.000.

Ovo je učenje Svetog Pisma o pravom mestu apostazije. Ono je potvrđeno u svim prorocima i izjavama, a bilo je sakriveno od nas do ovog vremena.

Za one koji uz molitvu žele da prouče ovo pitanje, neka obrate pažnju na sledeće svedoke:

Mihej 7 celo poglavlje. Posebno mesto gde kaže "najbolji među njima je kao trn najpravedniji kao drača živica".

Dan.7,27 ... Na vrhu Hrama će biti grozota pustoši sve do svršetka...

Transkript za video 1

 Ovaj video je namenjen za internu upotrebu u Zajednici adventista, kao i onima koji ispunjavaju uslov da imaju pozitivan odnos prema uverenjima i praksi ove verske zajednice.

Šta je vernik?

To je osoba koja svoje poverenje za duhovna pitanja poklanja jednom višem autoritetu. To znači da je pitanje autoriteta ključno za vernike.

Versko uverenje koje prihvata tradiciju dela Reformacije iz 16 veka postavlja autoritet Svetog Pisma na najviše mesto, tako da ne postoji razlika između autoriteta Svevišenjeg Boga i Njegove pisane reči.

Na taj način dolazimo do drugog pitanja koje je ključno za vernika: pitanje tumačenja.

Hristos je upozorio da će izaći mnogi lažni proroci i lažni učitelji, i da će prevariti mnoge. Reč mnoge u Novom zavetu gotovo uvek znači sve.

Kako smo prevareni?

Pre nego što krenemo na rešavanje ovog pitanja, treba zapaziti da postoji najispravnije i prvostepeno značenje lažnog proroštva: Ono se ne javlja nikada izvan Božje zajednice. Ne postoji ni jedan lažni prorok Starog Zaveta koji nije bio iz Izraela.

Tako da ukoliko sada tražimo lažnog proroka ili učitelja treba da ga tražimo u okviru adventizma.

Koja grupa u adventizmu krivo predstavlja toliko presudno pitanje tumačenja?

Adventistički teolozi.

Učenje Svetog Pisma o tumačenju je jednostavno. Sveti Duh koji je autor Svetog Pisma, kroz nadahnute ljude je takođe Sveti Duh koji je tumač pisma kroz prosvetljene ljude, kojima je omogućeno da u svom vremenu i položaju prime značenje Pisma i odnos nekog dela istine prema Utelovljenoj Reči - Isusu Hristu.

Teza broj 2: U pravilima tumačenja adventističkih teologa (hermenautika) je uloga Svetog Duha na sporednom mestu. Pogledajte doktrinarne knjige adventističkih skolara. Dakle po njima su prvo pravila, a tek onda u okviru tih pravila pomaže Duh. 

Ovo ćemo pokazati na primeru knjige adventističkog teologa Zdravka Stefanovića i njegove knjige komentara na Otkrivenje.

Napominjemo i podvlačimo da ovog teologa ni bilo kog drugog ne želimo da omalovažimo, kao ni njegov veliki trud da vernicima prikaže veoma bitnu temu. Ovo služi kao poziv da se vratimo nazad i odbacimo ljudsku filozofiju i okrenemo se pravoj nauci i pravom Jevanđelju, jednostavnom i duhovnom tumačenju Božje Reči.

Prikaz slajdova iz knjige Stefanovića. Ovo je očiti primer za to što tvrdimo. Ovako počinje poglavlje o tumačenju Otkrivenja. Strana 22

Ova izjava otkriva osnovni problem nove adventističke skolastike. Ovde se govori o nameri pisca Otkrivenja, gde se misli na Jovana! Iako Pismo kaže da nije od čovečije volje!

Na ovo se odnose teze protiv skolara. 

9.Kada govore o Pismu, kao da pričaju o svakoj drugoj literaturi. Kažu da je Danilo pišući svoju knjigu koristio koncepte iz Mojsijevih knjiga. Jovan je koristio jezik proroka Jezekilje. Kao da su ti ljudi pisali sami od sebe!? Kao da su pisali od svoje volje!

10. Tako se oni ponašaju kao da prorok prilikom inspiracije zadržava udeo svoje volje. Naravno da oni to tako žele da vide jer ako je u inspiraciji presudan čovek tada je takođe u interpretaciji ista stvar, a oni mogu da interpretiraju bez božanskog dela prosvetljenja.

Zapazite da nakon dvadeset i neku stranicu uvoda u komentare Stefanović ni rečju ne pominje Svetog Duha kao autora. On ide dalje i objašnjava principe hermenautike. Pri tom, ono što nas zgrožava i nije toliko to što piše, nego što propušta da stavi na svoje pravo mesto.

Dakle ovakav pristup pretpostavlja da čovek može da razume božansko otkrivenje i da je u stanju, putem intelektualnog saznanja da dođe do ispravnog značenja.

Pogledajmo u 1 Kor 2 šta kaže Pismo. Potpuno suprotno: 

2:14 A telesni čovek ne razume šta je od Duha Božijeg; jer mu se čini ludost i ne može da razume, jer treba duhovno da se razgleda.

Pismo uči da tumačenju treba da prethodi duhovno iskustvo, prosvetljenje. Ukoliko ja na prvim stranicama o tome ne govorim ni reči, tada čitalac neminovno dolazi u iskušenje da tumači bez da je predao srce i iskusio preporođenje, postao duhovan čovek.

Pismo uči da čovek zbog svoje grešnosti nije u stanju da dođe do pravog značenja Pisma. Njemu je potrebno da mu prethodno Bog otvori oči.

Zapazimo, pod uticajem intelektualizma, manjka duhovnosti, u Zajednici adventista čovek dobija Bibliju u ruke, da je tumači, da je čita i razumeva još i pre toga nego što takva osoba daje znakove da je preporođena. Prva lekcija tema za krštenje nije Hristovo spasenje i primanje Njega, nego Biblija.

Na taj način se sugeriše da čovek ima večni život u samim rečima Pisma. 

Hristos: Jov.5:39 Pregledajte pisma, jer vi mislite da imate u njima život večni...

Kako ova pitanja utiču na pripremu Božjeg naroda? Vrlo je jasno kada pogledate stanje duhovnosti ljudi koji slede skolare. Izgrađena je atmosfera u kojoj postoje obični vernici i duhovnici, koji formiraju duhovnost naroda. Čak i oni koji se bore protiv ovih zloupotreba su istovremeno u toj meri zatrovani filozofsko intelektualnim principima skolastike, da pokušavaju taj intelektualizam da pobede drugim intelektualizmom. 

Po logici Pisma, što više radi glava, to manje srce.

I na taj način se urušava duhovnost naroda. Narod koji je sa manjom duhovnom silom, može se lakše upravljati i voditi da ispunjava ciljeve institucije. 

Ko je ovde zainteresovan za pripremu tog naroda da prati delo u Nebeskoj svetinji velikog Prvosveštenika?

Teza broj 1.Skolari kažu da postoje pravila kako proučavati Bibliju i da sve što nije po tim pravilima treba odbaciti čak i pre nego što bi se trebalo proveriti. Na taj način oni oživljavaju religiju zakona i pravila i guše slobodu koja je tamo gde je Duh. Hoćemo li dozvoliti da nam pravila određuju život u tako osetljivom pitanju kao što je interpretacija? Ako je za nas Reč život, tada se oni postavljaju kao gospodari života i smrti.

12.Oni kažu da tako mora da bude radi toga što ima jeresi jako puno kod nas, pa se ne može svakom dozvoliti da iznosi bez njihove provere. Provera se sadrži u tome da oni proveravaju time što su oni zaključili i dali za zakon. Gde je to napisano da kod nas nekome treba da se zabrani da se iznose stvari!? Kako im je omogućeno da u ova vremena ponovo uvedu verbalni delikt? Kako im je omogućeno da narod podele na duhovnike tj. njih same i na laike? Koji je to duh koji obara principe sveštenstva i autoriteta svih vernika koji su u Hristu?

13.Tako se protiv jeresi bore najvećom od svih jeresi: Intelektualnom skolarskom sistematikom. Nas vraćaju na nivo srednjevekovne skolastike i ekstremnog subjektivizma. Oni se u svakom svom koraku, na svakoj stranici sve više udaljavaju od objektivne stvarnosti u Hristu prema subjetivnoj stvarnosti u samima njima. Na stranicama njihovih doktorata i apologija mogu da se nađu svi elementi najtežih jeresi pelagijanizma do modernizma. Upravo time su doprineli da nam se duhovnost vrati na nivo čak i pre srednjeg veka i da se u takvoj atmosferi širi i prajerers arijanizma, koja inače nema nikakve šanse u tradicionalnim crkvama. Znači da nam je duhovna atmosfera slabija nego kod katolika i pravoslavnih.

14.To je moderna skolastika i oni se čak i ne stide da se nazivaju skolarima kao njihovi duhovni očevi skolastičari. Kako su samo uspeli jedan napredan pokret da dovedu na takav nivo? Koliko li je velika svetlost koju su odbacili, ako su nas uveli u toliku tamu?

Na kraju uvoda u Komentare Stefanović na kraju piše ono što je trebalo da bude na početku. Stranica 28.

Skladno tome što piše o pravom autorstvu, on postavlja i pitanje tumačenja:

Na osnovu svega što smo ovde videli vrlo je jasno da se prevara ne sastoji u tome da istina nije iznesena. Ne. Ovde je vrlo očigledno iznesena istina. Sveti Duh je autor, Hristos je centar proroštva, Otkrivenje nije samo ljudski proizvod, tumačenje treba da uključi pitanje nadahnuća.

Prevara se sastoji u tome koje je mesto zauzela istina. Drugorazredno. Dakle da stavimo istinu sa strane, na kraj. Na taj način smo izneli istinu nakon što smo ljude oslepeli. Prvo smo ih postavili pred skoro neodoljivo iskušenje, a nakon toga smo im već hipnotisanim, izneli istinu.

Mi smo za to da se teologija skolara neodložno reformiše:

Umesto intelektualizma duhovnost; umesto hermenautike prosvetljenje, umesto akademskih dostignuća i truda, molitva da nam Bog da tumačenje, poniznost i krotost. Što si više učen, treba više učenost da sakrivaš i da paziš da daš slavu Bogu, a ne sebi.

Umesto da kompetetnost bude u tome ko je šta završio i koje diplome ima, da pogledaš Pavla koji je bio učeniji od bilo koga od nas i da staviš na mesto broj jedan to što pripada, a pravila tumačenja da budu pomoćna sredstva produhovljenog i poniznog čoveka, a ne sredstvo da se dođe do duhovnosti.

Pravilima hermenatuike do duhovnosti je put propasti.

Istina je suprotna tome što oni kažu. Oni kažu: Prvo inerpretacija pa onda inspiracija. Mi kažemo prvo inspiracija a onda interpretacija. Pravila su pomoćno sredstvo produhovljenog čoveka, a ne način da se dođe do duhovnosti.

Dakle oni se neće moliti za bilo šta što se iznosi u Božje ime. Oni neće sve proveravati i držati se onog što je dobro ako se to suprostavlja pravilima hemenautike. Njima su bitnija pravila nego biblijska zapovest. Mi koji hoćemo da živimo po Duhu, ne možemo da sledimo njihov primer. Mi ćemo proveravati sve, jer je napisano da se proveri sve, u pobožnom strahu da ne odbacimo neku od istina koja nam na taj način može biti otkrivena. Mi to ne činimo samo zato što je to zapoveđeno, nego zato što tako hoćemo i želimo da dođe do napretka.

Uvod u poslanicu Rimljanima - Origen

 Čini mi se da postoje dva razloga zbog kojih se smatra da je pismo koje je napisano Rimljanima teže za razumevanje od drugih pisama apostola Pavla. Prvo, zato što on koristi izraze koji su ponekad zbunjujući i nedovoljno eksplicitni.  Drugo, zato što on podstiče veoma mnoga pitanja u pismu, a jeretici, posebno se oslanjajući na njih, navikli su da posmatraju da uzrok postupaka svake osobe nije u tome da ona sledi neki interes, već u različitim vrstama prirode.  Iz šačice reči iz ovog pisma oni pokušavaju da potkopaju smisao celog Pisma, koje uči da je Bog dao čoveku slobodu volje. Zato, najpre se moleći Bogu, "koji uči čoveka poznavati" i "koji daje reč mudrosti kroz Duh" i koji "prosvetljuje svakog čoveka koji dolazi na ovaj svet," da bi smatrao da nas učini dostojnima "da razumemo priče i nejasne reči i reči i zagonetke mudrih", tek tada ćemo se dotaknuti Uvoda u komentar na Pavlovu poslanicu Rimljanima. Želim da kažem kao predgovor ono što se obično primećuje od strane vrednih komentatora, da se čini da je Apostol bio više savršen u ovom pismu nego u ostalima.

 Pri tome smo sigurni, kada je pisao Korinćanima da je bio u velikom napretku, ali on izjavljuje nešto o sebi što zvuči kao čovek koji se koleba kada kaže: "Ali ja kažnjavam svoje telo i vraćam ga u ropstvo, tako da nakon što sam objavio drugima i sam ne bih bio odbačen." Štaviše, kada je pisao Filipljanima, on otkriva da je do sada u njemu bilo manje savršenstva od onog koje je kasnije postigao kada je tvrdio da je suobličen Hristovoj smrti "ako bi nekako" mogao da dostigne "vaskrsenje iz mrtvih". Jer ne bi rekao "ako nekako" da mu se u to vreme učinilo da je stvar nesumnjivo sigurna.  Takođe, u nastavku iste poslanice, otkriva istu misao kada kaže: „Ne kao da sam već dostigao ili se već usavršio, nego idem napred da dosegnem ono zbog čega je mene Hristos dosegao. Braćo, ne smatram da sam to već dosegao.“ Ako neko smatra da su ove reči izgovorene iz poniznosti, neka pogleda šta dalje govori o svom napretku kada kaže: „Jedno činim: zaboravljajući ono što je iza mene, i pružajući se prema onome što je preda mnom, s ciljem jurim ka nagradi Božijeg poziva u Hristu Isusu.“ Nakon toga dodaje: „Mi, dakle, koji smo savršeni, imajmo ovakav um.“ Ovim rečima otkriva da postoje dve vrste savršenstva: jedno koje se sastoji u ispunjavanju vrlina, prema kojem tvrdi da nije savršen; drugo je ono kada neko napreduje do te mere da ne može pasti ili se osvrnuti unazad, skladno onome što je napisao: „Mi koji smo savršeni, imajmo ovakav um.”

 Kako će se, dakle, dokazati da je pisao Drugu poslanicu Korinćanima kao čovek još savršeniji nego kada je pisao Prvu poslanicu Korinćanima? Nesumnjivo, to je očigledno iz onoga što se navodi u ovoj poslanici kada kaže: „Mučimo se, ali nismo pritisnuti; zbunjeni smo, ali ne očajavamo; progonjeni, ali ne ostavljeni; oboreni, ali ne uništeni; uvek noseći smrt Isusovu u telu svom, da bi se i život Isusa Hrista otkrio u telu našem.” U njemu, koji je uvek nosio smrt Isusovu u svom telu, svakako nije bilo da telo požudno radi protiv duha, nego je telo bilo potčinjeno njemu jer je bilo umrlo po sličnosti Hristove smrti.

 Sada, ako bi nam neko rekao da ove tvrdnje ne izgledaju istinite jer nije prošlo mnogo vremena između prve i druge poslanice, moguće je vrlo jasno razumeti to iz činjenice da je u prvoj poslanici Pavle naložio da se čovek, okaljan užasnim grehom incesta, izbaci i preda Satani na uništenje tela kako bi se duh spasao. A sada, u drugoj poslanici, Pavle poziva tog čoveka nazad i ponovo ga povezuje s članovima crkve. Sigurno to ne bi učinio da u međuvremenu nije jasno uočio vredne plodove pokajanja u tom čoveku, i da telo već nije pretrpelo uništenje koje je apostol zapovedio, to jest umrtvljenje grehu i porocima, tako da je napokon bio živ za Boga. Stoga, s obzirom na to da je bilo dovoljno vremena da incestni grešnik primi spasenje svoga duha kroz pohvalno uništenje tela, kako je moguće poreći da je apostol išao ka savršenstvu bržim tempom.

 Ali to bi bio njegov napredak kroz poslanice Korinćanima; ipak možemo videti koliko je uzvišeniji i plemenitiji dok piše Rimljanima, na osnovu odlomaka iz ove poslanice u kojima kaže: „Ko će nas odvojiti od ljubavi Hristove? Nevolja, ili teskoba, ili progonstvo, ili glad, ili golotinja, ili opasnost, ili mač? Kao što je pisano: 'Zbog tebe smo izloženi smrti svaki dan; predati smo kao ovce za klanje.' Ali u svemu tome pobeđujemo kroz onoga koji nas je voleo. Jer uveren sam da ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sadašnje, ni buduće stvari, ni sile, ni visina, ni dubina, ni ikakvo drugo stvorenje neće moći da nas odvoji od ljubavi Božije koja je u Hristu Isusu, Gospodu našem. Istinu govorim u Hristu, ne lažem, moja savest mi svedoči u Duhu Svetom.” Da li će izgledati kao da je rekao: „Bijem svoje telo i savlađujem ga, da ne bih, propovedajući drugima, sam bio odbačen,” s istom uzvišenošću duha s kojom ovde kaže: „u svemu tome pobeđujemo,” i „uveren sam da ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva,” i druge stvari koje je opisao, „neće moći da nas odvoje od ljubavi Božije”?

Dakle, pošto smo, koliko smo mogli, izrazili svoje misli o njegovom sada savršenijem razumevanju u ovoj poslanici, možemo izneti ni malo apsurdnu pretpostavku da je očigledno da ovu poslanicu piše iz Korinta. Iako postoje mnogi drugi dokazi, ovo se najjasnije vidi iz njegovih reči: „Preporučujem vam sestru našu Foivu, služiteljku crkve u Kenhreji.” Kenhreja je naziv mesta blizu Korinta, tačnije samog korintskog pristaništa. Stoga izgleda da je poslanica napisana iz Korinta, kako zbog toga tako i zbog ovog: „Gaj, domaćin moj, pozdravlja vas.” Pavle pominje ovog Gaja kada piše Korinćanima, rekavši: „Zahvaljujem Bogu što nisam krstio nikoga od vas „osim Krispa i Gaja.“ Sličan pokazatelj je dat i u rečenici: „Erast, blagajnik grada, pozdravlja vas.” Pavle pominje ovog Erasta kada piše svoju drugu poslanicu Timotiju, rekavši: „Erast je ostao u Korintu.” Na osnovu svega ovoga, čini se da su najsigurniji pokazatelji da je Poslanica Rimljanima napisana iz Korinta.

 Ova poslanica zadaje ne male poteškoće u tumačenju jer je mnogo stvari utkano u nju, a tiču se Mojsijevog zakona, poziva neznabožaca, Izraela po telu i Izraela koji nije po telu, telesne i srčane obrezanosti, duhovnog zakona i zakona slova, zakona tela i zakona udova, zakona uma i zakona greha, unutrašnjeg i spoljašnjeg čoveka. Dovoljno je pomenuti ove pojedinačne teme jer izgleda da su u njima sadržani glavni motivi poslanice. No, sada se požurimo prema njegovim objašnjenjima koliko nas Gospod smatra dostojnim da nam otkrije put.

Prvo pitanje koje nam se čini važnim tiče se samog Pavlovog imena: Zašto se on, koji je u Delima apostolskim nazivan Savle, sada naziva Pavle? U Svetom Pismu nalazimo da su imena promenjena kod nekih ljudi i žena iz starine, tako je Avram preimenovan u Avraam, Saraja u Sara, a Jakov u Izrael. U Jevanđeljima je, takođe, Simon preimenovan u Petar, a sinovi Zevedejevi nazvani su Sinovima Groma. Čitamo da se to desilo po Božjoj zapovesti. Međutim, nigde ne nalazimo ništa slično kada je u pitanju Pavle. Zbog toga neki smatraju da je apostol možda sam uzeo to ime u čast konzula Pavla, kojeg je u Kipru priveo veri u Hrista. Na sličan način kao što su vladari obično nazivali sebe prema narodima koje su osvojili, na primer...„Parthicus” su nazvani po Partima, a „Gothicus” po Gotima. Slično tome, apostol bi mogao biti nazvan Pavle nakon što je Pavla priveo veri. Ni mi ne mislimo da bi ovo objašnjenje trebalo potpuno odbaciti.

Međutim, pošto se takav običaj ne može naći u Svetom Pismu, radije ćemo potražiti objašnjenje u onome što predstavlja naš uzor. U Pismu, nalazimo neke ljude koji koriste dva imena, pa čak i tri. Na primer, Solomon se naziva i Jedidija, Sedekija je poznat i kao Joahim, a Ozija je nazvan Azarija, a mnoge druge slične primere možeš pronaći u knjigama o Kraljevima i Sudijama gde su pojedinci nazivani s dva imena. Ni Jevanđelja ne odbacuju ovu praksu. Čak i Matej sam piše o sebi: „Dok je Isus prolazio, naišao je na izvesnog čoveka po imenu Matej, kako sedi na carinarnici.” Luka, međutim, o istoj osobi piše da, dok je Isus prolazio, „ugleda izvesnog carinika po imenu Levi i reče mu: 'Pođi za mnom.'” Nadalje, u spisku apostola, Matej kaže: „Matej carinik, i Jakov [sin] Alfejev, i Lebej, i Simon Kananit.” Marko, međutim, beleži ovako: „Matej carinik, i Toma, i Jakov [sin] Alfejev, i Tadej.” Istog čoveka kojeg Matej naziva Lebejem, Marko beleži kao Tadeja. A Luka ga navodi kao: „Matej, Toma, Jakov, i Juda [sin] Jakovljev.” Tako je ista osoba koju Matej naziva Lebejem, a Marko Tadejem, kod Luke zapisana kao Juda sin Jakovljev.” Sada je izvesno da evanđelisti nisu pogrešili u imenima apostola, već su, zbog običaja među Hebrejima da koriste dva ili tri imena, svaki autor koristio različite nazive za jednu i istu osobu. Prema ovom običaju, dakle, čini nam se da je Pavle takođe koristio dva imena; dok je služio svom narodu, nazivao se Savle jer je to ime bilo bliže njegovom domaćem govoru, dok je korišćenje imena Pavle bilo prikladno kada je sastavljao zakone i učenja za Grke i neznabošce. Jer Pismo koje kaže „Savle, koji se takođe zove Pavle” jasno pokazuje da on tada nije prvi put nazvan Pavle, već je to bilo staro ime.

Iako ove stvari nisu uključene od strane autora dela, uneli smo ih u Predgovor (što smatram prikladnim) jer se činilo da je početak rasprave to zahtevao. Sada pratimo ostatak teksta komentara, sažimajući ga koliko god možemo.

Naša najveća potreba

 Gordon Coolier

Uvod u knjigu: Rani i pozni dažd Svetoga Duha (1967)

"Pravednost Hristova treba da bude naša prva briga",. ST 5. decembar 1895.

Ova studija je sa ljubavlju posvećena mojim dragim braći i sestrama iz Crkve Ostatka, koji iskreno žele da budu slični Isusu. Neka nas inspiriše da svi budemo posvećeni hrišćani u ovom kriznom času u istoriji Zemlje. Vreme je vrlo kratko! Kraj će uskoro iznenada biti doći na nas sa svojom razornom silom!

**ZNAK ZRELOG UMA**  

Znak zrelog uma je da će odložiti sve unapred formirane ideje i konačnu presudu dok svi dokazi ne budu pred njim. Na ovo se iskreno obraćam čitaocu da učini. Zreli hrišćanski učenjak neće donositi presudu o ovoj studiji dok je pažljivo ne pročita celu!

**ISKRENA MOLBA**  

Čitalac je pozvan da pristupi proučavanju ove brošure sa sledećim stavom: 'Sviđa mi se to ili ne, da li je ovo ono što Biblija i Duh proroštva uče?' (Ovo bi trebalo da bude naše jedino pitanje).  

Zar to nije pravedan zahtev? Ostavimo po strani sve unapred formirane ideje i pristupimo proučavanju ovog ozbiljnog predmeta sa poniznim, učenim, pokornim duhom malog deteta. Prihvatimo učenja Reči Božije doslovno i ne pokušavajmo da ih racionalizujemo. Ponizno sledimo svetlost, jer: Ako se svetlost ne postupi po njoj i ne ceni se sveto, pretvoriće se u tamu. (Videti RH)."30. januar 1894. i 2T 263.

"Um koji se opire istini videće sve u iskrivljenom svetlu." 6BC 1057.

Izuzetno je važno za nas da znamo i prihvatimo istinu, kuda god nas ona vodi, jer zabluda obeščašćuje Boga i obmanjuje, degradira i uništava ljude. Istina prosvetljuje, uzvišuje i spasava.

"Kroz lažne teorije i tradicije Sotona stiče svoju moć nad umom." DA 671.

Sotona ima lažnu crkvu, lažno sveštenstvo, lažni plan spasenja, lažni sabat, lažnu Gospodnju večeru, lažno krštenje i lažnu poruku o pravednosti kroz veru!
Zato moramo znati šta je istinsko kako bismo mogli prepoznati lažno, da ne budemo prevareni i izgubljeni.

„Zato Sotona stalno pokušava da prevari Hristove sledbenike svojom smrtonosnom sofistikom (laži) da je nemoguće za njih da pobede.“ GC 489.

Ali Gospodnji glasnik izjavljuje:

„Tačna poslušnost je potrebna, i oni koji kažu da nije moguće živeti SAVRŠEN ŽIVOT bacaju na Boga optužbu za nepravdu i neistinu.“ MS 148, 1899; RH 7. februar 1957.

Bog izjavljuje: „Moj narod je uništen zbog nedostatka znanja.“ Ako vidimo svetlost u ovom izlaganju, to će zaista biti najslavnija objava za naše duše!

„U Njegovoj svetlosti možemo videti svetlost“, i neka ona preplavi naše duše slavnom novom vizijom i svetom posvećenošću, moja je iskrena molitva za svakog čitaoca.

Povratak pravednosti

U proroku Isaiji 2 glavi je opisan preporod i veliko obrazovno delo poslednjeg vremena: 

Viđenje Isaije sina Amocova za Judu i Jerusalim.

Dogodiće se u poslednje dane
i gora Doma Gospodnjeg
biće postavljena vrh gora,
i uzvišena iznad bregova.
Svi puci prema njoj će se sticati.

Mnogi narodi će hodati i govoriti:
„Hajde, popnimo se na goru Gospodnju,
u Dom Boga Jakovljeva,
te da nas on nauči putevima svojim,

i da mi hodamo stazama njegovim." (Isa.2,1-3)

Dakle velike mase naroda u vreme posledka će biti u potpunom neznanju u vezi vere i spasenja. To je potvrda za ono što sve vreme ovde tvrdimo: Verske institucije nisu prenele znanje o Božjim stvarima. Šta su onda poučavale? Očito neistinu.

Vraćajući se na Isaiju 1 glavu, koja takođe ima primenu na poslednje vreme "za Judu i Jerusalim", pronalazimo uzroke duhovne krize celog sveta, koja je opisana u Isaiji 2. Naime na mestu koje je trebalo biti za primer i svetlo celom svetu došlo je do izvrtanja pravde. Nestalo je pravednosti tamo gde je nekad bila, gde se propovedala, a to što se propoveda toga ima. Ono što se ne poučava, toga nestaje.

Telesnost i gresi Božjeg naroda prouzrokovani su time što je nedostatak istine zamenio sadržaj laži. Od Božjeg grada postala je bludnica, od onih koji su prednjačili u poznanju Boga i Njegovog Zakona, postali su otpadnici, koji se druže sa zlikovcima.

Na taj način je tama prekrila ceo svet, tama nepoznavanja Boga. Mi ovde ne govorimo o problemu greha, jer propovednika protiv greha ima dosta. Mi govorimo o nedostatku pravednosti. Koje pravednosti nedostaje? 

Hristove pravde koja je najveći dar čovečanstvu. 

Ova pravednost se otkriva u Jevanđelju, tako da gde Jevanđelja nema, gde je iskrivljeno, tamo nema pravednosti. Nedostatak pravednosti je uzrok svakog zla koje se može zamisliti.

Najveća anatema Novog Zaveta je na učitelje koji propovedaju drugo Jevanđelje od apostolskog. U prethodnim porukama smo pokazali šta Sveto Pismo naučava o pravednosti. Pokazali smo kako je iskrivljena nauka o pravednosti u glavnim verskim institucijama na našim prostorima.

Pismo proriče da će doći do ponovnog otkrivanja i podizanja istine: 

Danilo 12:4
„A ti, Danilo, zatvori ove reči i zapečati knjigu do vremena kraja; mnogi će pretraživati, i znanje će se umnožiti.“

Da se ove reči ne odnose samo na novo razumevanje proročanstava, već u većoj meri na istinu o pravednosti svedoče dalje:

  Isaija 11:3-5

„Neće suditi prema onome što oči vide, niti će presuđivati prema onome što uši čuju; nego će pravedno suditi siromašnima, i po pravdi će odlučivati za krotke na zemlji. Šibaćemo zemlju prutom usta svojih i ubijaće bezbožne dahom usana svojih. Pravda će biti pojas oko bedara njegovih, i vernost pojas oko bokova njegovih.“

 Isaija 42:1-4

„Evo mog sluge, koga podupirem, mog izabranika, koji je predmet mog zadovoljstva; na njega sam stavio svoj Duh, on će doneti pravdu narodima. Neće vikati ni podizati glas, niti će ga čuti po ulicama. Zgažene trske neće prelomiti, niti će utrnuti slabi plamen. Verno će doneti pravdu. Neće se obeshrabriti ni slomiti dok ne uspostavi pravdu na zemlji; na njegov zakon ostrva će čekati.“

 Malahija 3:1-3

„Evo, ja šaljem svog glasnika, i on će pripremiti put preda mnom. Iznenada će doći u svoj hram Gospod koga tražite, Anđeo saveza koga želite. Gle, dolazi! – govori Gospod nad vojskama. Ali ko će podneti dan njegovog dolaska, i ko će opstati kad se on pojavi? Jer on je kao vatra livca i kao sapun sapunara. On će sesti kao onaj koji prečišćava i pročišćava srebro, i pročistiće sinove Levijeve, i pročistiće ih kao zlato i srebro, da bi prinosili Gospodu prinos u pravednosti.“

 Amos 5:24

„Neka pravda poteče kao voda i pravednost kao potok koji ne presušuje!“

 Otkrivenje 19:11-16

„I videh nebo otvoreno, i gle, beli konj; i onaj koji sede na njemu zove se Veran i Istinit, i sudi i ratuje u pravednosti. Oči su mu kao plamen ognjeni, a na glavi mu su mnoge krune... I na ogrtaču, i na bedru njegovom, ime je napisano: Car careva i Gospodar gospodara.“

 Psalam 72:1-4

„Bože, daj kralju svoje sudove i pravednost svoju sinu kraljevu, da sudi pravedno tvome narodu i siromašnima tvojim s pravdom. Planine će doneti mir narodu, i bregovi pravednost. On će suditi siromašnima naroda, pomoći će deci nevoljnika, i skršiće tlačitelja.“

Zamoljavamo čitaoca da se ponovo vrati na ova svedočanstva i da sva mesta gde se govori o pravednosti, pravdi, posmatra ne onu pravdu koja se od nas zahteva, zakonsku pravdu. Neka posmatra pravdu koja se nama pripisuje bez naše uloge, bez dela Zakona.

Pred nama je veliki zadatak, da se navikavamo da prepoznamo i odbacimo sve što nije Hristova pravda i što je lažna svetost. 

 

"U pitanju opravdanja—prihvatanja pred prestolom Božijeg suda—ništa ne sme biti u kraljevskoj kočiji pored Hristove pravednosti koja je slobodno pripisana. Zbog Hristove slave moramo, dakle, insistirati na pravednosti koja je odvojena od svega u čoveku—ukratko, na pravednosti koja je strogo pravne prirode. Pokušaj da se obnoviteljski rad Svetog Duha u srcu uključi u naše opravdanje pred Bogom predstavlja hulu. To je pokušaj da se od Svetog Duha napravi antihrist. Ova iskrivljena verzija jevanđelja je gora od greha surovog legalizma. Ona koristi Božje darove da bi Mu oduzela slavu. Otvoreni legalizam nije toliko proklet koliko ovo, jer šta može biti gore od korišćenja Božijeg najizabranijeg dara da se okalja slava koja je sa Golgote?" (Robert Brinsmead)

Pravo vino Vavilona

 

„Pade, pade, veliki Vavilon, jer je žestokim
vinom svoga bludničenja
napojio sve narode.“

O tome šta predstavlja "vino Vavilona" ne bi trebalo da postoje nikakve dileme. Prvo što je jasno je da se pod Vavilonom smatra verski sistem poslednjeg vremena koji se protivi Božjoj vladavini.

To je prvi verski sistem u istoriji koji će obuhvatiti sve narode.

Slika vina je u Pismu oznaka za otkupljenje Hristovom krvi koja se u celom hrišćanstvu deli na svetoj večeri.

Vino kurvarstva je lažna nauka o spasenju, lažna svetost, lažna pravednost koja direktno napada istinsko Jevanđelje.

Ništa drugo ne može da bude "grozota pustošina svetom mestu" i "usta koja govore hulne stvari".

Mi smo pokazali identitet malog roga, dve institucionalne sile poslednjeg vremena iz Rima i Grčke. Posmatrali smo kako su zabluda i istina o spasenju pomešane u nauci ovih verskih učenja. Rimska i Grčka crkva uče lažno jevanđelje. Ono je tako prevarno pomešano da ga je nemoguće detektovati osim prosvetljenjem Svetog Duha.

Suština prevare nikako ne može da bude neko učenje koje nije opšteprihvaćeno i koje nije centralno. To ne može da bude periferno pitanje koje ne može da napravi ozbiljnu štetu.

Vino Vavilona mora da ima veze sa spasenjem! Mora da bude pitanje života i smrti! Primera radi to ne može da bude pitanje obreda, sakramenata, obožavanje Marije, jer ovo nikako ne može da prevari veliki broj zajednica koje ni u ludilu ne bi ovo prihvatile.

Iako je za mali rog prorečeno da će menjati vremena i zakone, Vino Vavilona takođe ne može da se odnosi na verske svetkovine i pitanja božanskog Zakona. Niko neće propasti zbog toga što nije držao Zakon, jer time može samo da bude "nazvan najmanjim u carstvu Božjem" (Mt.5,19.20). Pitanje spasenja jeste kakvu je pravdu vernik imao. Ako pravda nije veća od verskih formalista našeg vremena, takav neće ući u Carstvo Nebesko!

Vino Vavilona je izazov, konkurencija, poništavanje Hristove pravednosti!

Ovu tvrdnju ćemo nastaviti da dokazujemo na taj način, što ćemo pokazati da ne samo tradicionalne institucije hrišćanstva uče lažnu pravednost. Na kraju ove studije ćemo analizirati učenje najbrojnije Zajednice hrišćana protestantskog usmerenja na našim prostorima.

Pre toga da ponovo tabelarno postavimo dokaze o ispravnosti učenja o dve pravednosti koje ne smeju da se mešaju. Jevanđelje pravde je Božji put ka nama, Božji način na koji nas je spasio. Autor tabele je Ernst Bayer, jednostavni vernik Hristove pravednosti.

Ukoliko se kao put spasenja predstavlja ono što je naš odgovor ka Bogu, tada se čoveku daje udeo u delu spasenja. Ukoliko se Njegovo delo u Hristu predstavlja kao Božje delo u nama, tada je produkt takvog propovedanja lažna svetost, ljudska religija koja nema nikakve vrednosti pred Bogom.

Recenzija učenja o spasenju kakvo je predstavljeno u Priručniku Teologije Adventista sedmog dana (Autor Ivan Blazen)

VI. Adventisti sedmog dana 

" Adventisti sedmog dana vide sebe baštinicima i graditeljima na mislima Reformacije veznim uz biblijsko učenje o opravdanju milošću isključivo po vjeri, i obnoviteljima i tumačima punine, jasnoće i uravnoteženosti apostolskog evanđelja." 

Komentar: Ovo je tvrdnja onoga što se samo poželeti može! Narodi Balkana dobijaju priliku da saznaju ono što je dosada više od pet vekova bilo sakriveno ispred njihovih očiju.

Zajednica Adventista ima idealne uslove da ispuni ovaj uzvišeni ideal, dovoljno je zastupljena i obdarena svakim preduslovom.

                                                                       Međutim, da li je to u stvarnosti zaista tako?

Adventistička soteriologija je povezana s biblijskom eshatologijom i stavljena u okvir sveopćeg adventističkog koncepta velike borbe između Krista i Sotone. Prenesena na Zemlju, borba se vodi oko Božjeg karaktera, da li je pravedan i milosrdan, i oko Božjeg zakona, može li se vršiti i kako treba zadovoljiti njegove zahtjeve s obzirom da je grijeh ušao u svijet. 

Komentar: Ovde je već prekršen jedan od principa Reformacije za koju se tvrdi da je adventisti slede. Reformacija uči prvenstvo opravdanja. To znači da sve ostalo proizilazi iz opravdanja. Takođe i svako drugo učenje proizilazi iz učenja o opravdanju. To znači da bi pre eshatologije morala da ide jasna soterologija. 

Ovde vidimo da je opravdanje stavljeno u okvir razumevanja o velikoj borbi dobra i zla! To znači da će naše razumevanje proročanstava odrediti naše verovanje o spasenju! Neko može da pomisli da mi ovde previše cepidlačimo, ali neka takav ubaci bilo kakav pojam iz nauke o poslednjim događajima u internet tražilicu, na primer "apokalipsa" i biće preplavljen video porukama adventista, sa slikama katastrofa, tenkova, aviona, atomskih bombi itd.

Dakle Otkrivenje Isusa Hrista se definiše takvim naglaskom! Da li je izlivanje sudova centralna poruka? Da li u ovakvom propovedanju leže koreni apokaliptičkih psihoza i nezdrave duhovnosti koja je preplavila celi svet, tzv. teorijama zavere?

Odgovor je jasan. Tamo gde je Jevanđelje pomereno iz centra, sam Hristos i Njegova pravednost, tamo nastaje najstrašniji oblik fanatizma. Ovde smo otkrili korene toga.

Trosturuka anđeoska vest o sudu i kaznama se naziva Radosnom vesti Jevanđelja, umesto kao što sam izveštaj otkriva, to su dodatne poruke onih koji su već razumeli Jevanđelje.

U svom objašnjenju rješenja velike borbe, adventisti su na temelju proučavanja, razmišljanja i božanskog vodstva zaključili da u spasenju nema ni jedne niti ljudskog podrijetla (1SM 396). Ono je proizvod isključivo Božje milosti, koja dovodi do novog položaja i pravog odnosa grešnika s Bogom, a proizlazeći iz tog odnosa preobražava ih u Kristovu sliku. 

Komentar: Prvo je pogrešno citirano. Citat glasi da je Hristova pravednost haljina u kojoj nema ni jedne niti ljudskog porekla. Autor ne poznaje reformatorsku nauku o spasenju. Spasenje ima dva aspekta od kojih prvi nema ljudskog udela, a drugi ne može bez ljudskog udela. Ukoliko se ta dva aspekta pomešaju, dolazi do tragične zabune.

Autor je ovde u najmanju ruku nejasan, šta dovodi grešnika u novi položaj pred Bogom? Nakon toga tvrdi da Božja milost preobražava čoveka u Hristovu sliku, bez da vidimo udeo vernika! Dakle ne vidimo kako je došlo do pravog odnosa i ne shvatamo kako je iz tog odnosa proizašao duhovni rast. 

Iz svega deluje da autor tvrdi da je čovek dobio novi i pravi status pred Bogom delom milosti unutar vernika, što je učenje Vavilona.

U srži adventizma je kristološko razumijevanje da je Krist Spasitelj i Gospodin. "Ako Ga prihvaćamo kao Otkupitelja, moramo Ga prihvatiti i kao Vladara." (FW 16) Kao Spasitelj Krist nudi čovječanstvu dar spasenja, a kao Gospodin poziva da živimo novim životom (Rim 6,4), donoseći plod Duha (Gal 5,22) i poslušnosti Božjem zakonu (Rim 8 4; Otk 14,12), što je "služenje i odanost iz ljubavi", pravi "znak da smo Njegovi učenici" (Koraci prema Kristu, str. 63). Adventisti su oba ova elementa uključili u "pravednost po vjeri". "Jedini temelj naše nade jest Kristova pravednost koja nam je darovana, i ono što Njegov Duh čini u nama i preko nas." (Isto, str. 67) Biti pravedan po vjeri u punom smislu znači da smo od Boga primili oboje, naše pravo na nebo (opravdanje) i našu podobnost za nebo (posvećenje) (Čežnja vjekova, str. 247). Ove se dvije velike soteriološke stvarnosti mogu javiti samo iz zajedništva vjere s Kristom. 

Komentar: Zadnja rečenica daje konačnu potvrdu onoga što se naslućivalo. Autor navodi dva aspekta spasenja, iznosi citate koji to dokazuju, a na kraju spaja oboje, i opravdanje i spasenje kao produkt vere u Hrista!

Ustvari je to slučaj samo sa posvećenjem. Posvećenje je produkt vere u završeno i zameničko delo Hrista, tj opravdanje. Tvrditi da opravdanje zavisi od naše vere je vino Vavilona.

Reformacija uči instrumentalnu prirodu vere, tj. ona nije uzrok opravdanja, nego ga samo kao obavljeno delo prihvata. 

Ovde se uči da se opravdanje javlja iz zajedništva vere sa Hristom. Vino Vavilona.

Svakako će, kad opravdanje stvori nove ljude u čijim je srcima Krist prisutan i upisan Njegov zakon, doći kraj velikoj borbi i Krist će ponovno doći...

Komentar: Ovaj citat može da ide u red najistaknutijih katoličkih i pravoslavnih autora koje smo već naveli. Opravdanje je po njima rad u srcima vernika. Po Reformaciji je opravdanje rad Božji u Hristu za nas, a ne u nama... 

Zaključak

Proročka reč je istinita i nepromenjiva: Ne samo mali rog, nego i čitava vojska bi dana u otpad i obori istinu na zemlju! (vidi Dan.8 poglavlje)

Pokazali smo da jedno od najznačajnijih teoloških dela u crkvi koja je najistaknutiji predstavnik Reformacije na našim prostorima, sadrži učenje Vavilona o spasenju. Ne postoji suštinska razlika između tradiconalnih i "novoveraca". Ovo je po Hristovim rečima "grozota pustoši na svetom mestu".

Umesto Hristove pravednosti propoveda se ljudska pravednost, propoveda se same sebe!

Radi se o najtežem promašaju sa beskrajno teškim posledicama za naše narode. Dakle, ukoliko je institucija koja je bila u najboljem položaju da proširi vest o Hristovoj pravdi, potpuno promašila da ispuni ovaj zadatak, nije nahranila narod dobrom hranom na vreme, gde je tu onda još nadanje?

U narednim objavama ćemo se baviti ovim pitanjima u svetlu Božje Reči.

 

Sudbonosni test za Crkvu Istoka

 

 Pravoslavna vera nije imala ozbiljan ispit kao Zapadna Crkva kroz Reformaciju. Verske Zajednice koje deluju na teritorijama gde je većinsko pravoslavno življe, očito nisu predstavljale reformnu nauku kao centralno pitanje vere. Kao takve nisu imale onu silu koju je u 16 veku doživela Zapadna Crkva, tako da ne možemo govoriti o tome da su ljudi na Istoku u većoj meri upoznati sa predmetima o kojima ovde razgovaramo.

Pre nego što pravoslavnu nauku o spasenju ispitamo u svetlosti Božje Reči, postavićemo je nasuprot osnovnih učenja Reformacije

 

Šta opravdanje nije prema pravoslavnom učenju

Tačka	Objašnjenje	Reformacija
1. Opravdanje nije samo pravni čin	Opravdanje podrazumeva unutrašnju promenu, a ne samo proglašenje pravednosti bez promene u čovekovoj duši.	Opravdanje nije opravdanje pravednika, nego bezbožnika. Bog ne menja čoveka da bi ga prihvatio, nego ga prvo prihvata da bi ga promenio.
2. Opravdanje nije odvajanje vere i dela	Vera i dela su povezani – dela su prirodni plod žive vere.	Pravednost vere je bez dela zakona. Propovedati bilo kakav udeo čoveka u opravdanju je jeres.
3. Opravdanje nije samo izbegavanje kazne, nema isključivo pravni karakter	Opravdanje uključuje transformaciju i osvećenje, ne samo izbegavanje kazne.	Opravdanje nam daje pravo na nebo, posvećenje nas priprema za nebo. Bilo kakva naša izvrsnost nije dovoljna da bi nas Bog primio. Pre svega mora da nam oprosti bez naše zasluge.
4. Opravdanje nije jednokratni događaj	Opravdanje je proces koji traje čitav život, kroz stalni duhovni rast i preobražaj.	Opravdanje je kroz Hrista jednom za svagda. Posvećenje je proces koji traje celi verski život u Hristu.
5. Opravdanje nije suprotno osvećenju	Opravdanje i osvećenje su povezani procesi; kroz opravdanje, čovek započinje put osvećenja i svetosti.	Opravdanje ne sme da se meša sa posvećenjem, jer je bez ikakvog udela čoveka.
6. Opravdanje je delo Božje u nama	Opravdanje se zasniva na promeni koju Božja milost obavlja u nama	Mi stojimo pred Bogom ne na osnovu Njegovog dela u nama, nego u Hristu
7. Opravdanje je moralni preobražaj	Opravdanje zahteva iskrenu veru, pokajanje i duhovni život; nije automatski rezultat ispovedanja bez promene srca.	Čak i kada je moralno preobražen čovek je pravno gledano osuđen i izgubljen. Tako da mora da se prvo oslobodi osude dekretom milosti kroz Hrista.

  

8.U Pravoslavlju opravdanje ne zauzima kao u Reformaciji centralno mesto.

9.U Pravoslavlju čovek prvo veruje a onda je pravedan, u Reformaciji je čovek prvo pravedan a onda veruje.

10.Pravoslavlje ima subjektivan pogled na opravdanje i spasenje, gleda se sa pozicije vernika, kako on spasenje doživljava, Reformacija uči o prvenstvu opravdanja, objektivnog Božjeg dela sa pozicije Hrista, kako je spasenje obavljeno van čoveka.

Itd.

Zaključak

Ovo su definitivno potpuno suprotne pozicije, koje uključuju i razliku u verskom iskustvu i plodovima. Mi se ovde ne bavimo procenom plodova ova dva religijska učenja. Suštinska razlika je prikazana u ovoj tabeli:

Tabela: Pravoslavna crkva vs. Reformacija

Pravoslavna crkva	Reformacija
Opravdanje Božijim delom milosti u čoveku.	Opravdanje Božijim delom milosti u Hristu.

 

Biblijski stihovi o pitanjima opravdanja i spasenja

1.Pravni karakter opravdanja:

Kološanima 2,13I vi ste nekada bili mrtvi zbog svojih prestupa i neobrezanja tela, ali vas je on oživeo sa njim, tako što nam je oprostio sve prestupe, 14poništivši obveznicu čiji su nas propisi teretili kao dužnike. Nju je on uklonio prikovavši je na krst...

2. Primarna uloga pravnog ispred moralnog aspekta opravdanja:

Rimljanima 4, 5A onome koji ne radi, a veruje u Boga koji opravdava bezbožnika, njemu se vera uračunava u pravednost.

3. Pravednost koja je osnova našeg prihvatanja od Boga nije isto što i pravednost osvećenja

Rimljanima 3, 21Ali sada se otkrila Božija pravednost bez Zakona, o kojoj svedoče i Zakon i Proroci.

4. Opravdanje je jedinstveni događaj, dovoljan i završen.

Jevrejima 10,10A mi smo posvećeni tako što je Isus Hristos prineo svoje telo jednom za svagda... 12A Hristos je jednom prineo sebe za grehe i zauvek seo s desne strane Bogu... 14Jer, on je jednom žrtvom zauvek doveo do savršenstva one koji su posvećeni. 

5. Opravdanje na osnovu dela u Hristu, ne u nama.

Rimljanima 3,23Jer, svi su sagrešili i lišeni su Božije slave, 24ali se opravdavaju darom njegove milosti, otkupljenjem po Hristu Isusu. 

6. Pravedan status ide pre vere 

Rimljanima 1,16b"...kao što je napisano: „Pravednik će živeti od vere.“