Robert Brinsmead
Doktrina posvećenja gospođe Vajt je prilično ortodoksna. Sigurno nema uvođenja bilo kakvih novina. Neke od datih definicija zvuče veoma slično onome što bi se moglo pročitati u Hodgeu, Strongu, Berkhofu ili čak u Vestminsterskom katekizmu.
Definicija i opšti pojmovi
Uopšteno govoreći, posvećenje se posmatra kao proces božanske milosti koja čitavog čoveka obnavlja na sliku Božiju. (1) Počinje u trenutku kada je grešnik opravdan (2) a završava se u proslavljanju. (3) To je delo Oca i Sina i Duha Svetoga,(4) a posebno delo Duha Svetoga, koji prebiva u vernicima. (5) "Božanska milost je potrebna na početku, božanska milost na svakom koraku napredovanja, i samo božanska milost može da dovrši delo. 6
Iako je čovek pozvan na život u zavisnosti, miru i oslanjanju na Boga da izvrši ovo delo,(7) to ne sme biti jednostrani kvijetizam. Rad Svetog Duha nije zamena, kao što je bila Hristova smrt na krstu. On ne zauzima mesto ljudskog napora. (8) Čovek je pozvan da sarađuje sa Bogom. Božiji plan je da se koriste ljudske sposobnosti, dok čovek mora da teži, bori se, gleda i moli. 9
Veliko sredstvo posvećenja je reč Božija. Reč je "kanal" za delo Duha (10) "veliko sredstvo u transformaciji karaktera." (11) Božiji Duh je u Njegovoj Reči i nikada ne deluje odvojeno od ili izvan Reči. 12
Posvećenje je obrnuta strana opravdanja. Zajedno su dvostruka korist od jedinstva sa Hristom. Bog ne opravdava nikoga koga On takođe ne posvećuje. (13) Jedan blagoslov se ne može posedovati bez drugog. Ako je jedan odsutan, tako je i drugi. Posvećenje stoga nije opciono. (14) Mi nismo spašeni posvećenjem, ali ne možemo biti spašeni bez njega. To nije naše pravo na nebo, ali to je naša podobnost za nebo. (15) To jest, ne bismo mogli uživati u nebu ako se naša srca ne bi promenila da bi volela nebesko. (16) Posvećenje i slava razlikuju se samo po stepenu, jer je posvećenje nebeski život koji je već započeo u duši. 17
Toliko o "golim kostima" sažetku ove doktrine posvećenja. Ipak, gole kosti nemaju osećaj i dušu. To samo po sebi ne bi nam dalo pravu ideju o tome kako doktrina posvećenja "prolazi" na stranicama ovog autora.
Količina materijala koji gospođa Vajt piše o hrišćanskom životu je ogromna. U njemu je posvećenje prikazano u velikom broju nijansi. Na nekim mestima koncept posvećenja zvuči slično Luteru. "Zbir i suština cele materije hrišćanske milosti i iskustva sadržana je u veri u Hrista, u poznavanju Boga i Njegovog Sina koga je On poslao." (18) Vera u Isusa, vera koja deluje ljubavlju (omiljeni izraz), vera koja cveta i donosi žetvu dragocenih plodova,(19) vera koja se u potpunosti oslanja na Hristove zasluge i kroz Njegovu zaslugu donosi Duha Svetoga(20) – to je suština posvećenja. "Posvećenje duše se postiže kroz postojano posmatranje Njega [Hrista] verom. . . " (21) "Naša vera raste gledajući Isusa..." (22) "Naša najveća potreba je vera..." (23) Ne bi bilo teško napraviti zaključak da je život vere dinamika posvećenja, u pravom Luterovom stilu.
Neko drugi bi mogao da ispita njene spise i vidi odraz Kalvina, koji je posmatrao hrišćansko postojanje kao život samoodricanja. Samoodricanje je Hristova misija,(24) temelj same materije božanske ekonomije, suštinskog karaktera Božijeg, i zakona života za vaseljen. (25) "Oni koji žele da dobiju blagoslov posvećenja moraju prvo da nauče značenje samopožrtvovanja." (26) Samoodricanje mora biti temelj hrišćanskog života, njegov suštinski karakter, i mora biti utkano u svako iskustvo. (27) Čovek oseća disciplinovani duh Ženeve i puritanaca - to mora biti strogo samoodricanje! (28) Pa ipak, to je slika nasmejanog, srećnog puritanca (bilo je i onih koji su zaista bili takvi!), jer samoodricanje je vesela privilegija, tajna istinske sreće. (29) I tako bi drugi mogao da napravi jednako dobar slučaj za samoodricanje kao što je element dna u doktrini posvećenja gospođe Vajt.
Na drugim mestima ne može da se sakrije veslijanski naglasak. Na jednom mestu navodi se direktna izjava Džona Veslija: "Pravednost kojom smo opravdani se uračunava; Pravednost kojom smo posvećeni je data. Prvi je naš naslov na nebo, drugi je naša sposobnost za nebo." (30) Ne samo formalna definicija, već i samo ozračje spisa odražava Veslija. Šta bi moglo biti više kao Džon Vesli od sledećeg: "Istinsko posvećenje nije ništa više ili manje nego voleti Boga svim srcem..." (3l) "Ljubiti Boga najviše i bližnjeg svoga kao sebe samog je istinsko posvećenje." 32
Valter Maršal, puritanac (Evanđelje Misterija posvećenja), ponovo živi u ovoj definiciji posvećenja: "Poslušnost zakonu je posvećenje." (33) "Posvećenje je vršenje svih zapovesti Božjih." 34
Evo još jedne definicije za mladog Bila Blogsmita, koji biva preplavljen sa mnogo teološkog žargona: " . . . posvećenje se sastoji u veselom obavljanju svakodnevnih obaveza. . . . (35) "Posvećenje znači kulturu i obuku svake sposobnosti za Gospodnju službu. (36) Ali da ne bi neko shvatio da je posvećenje samo kao Marta, autor takođe kaže: "Posvećenje je uobičajeno zajedništvo sa Bogom." 37
S druge strane, može se napraviti dobar izbor izjava o jedinstvu sa Hristom ili prijemu Duha Svetoga koncepta hrišćanskog života po gospođi Vajt. Ovde je ona kvijetista, govoreći nam da je hrišćanski život život poverenja i mira. Tamo je ona aktivistkinja, koja podstiče čitaoca na akciju, govoreći mu da je hrišćanski život borba, bitka, marš, da mora da učvrsti svaki živac i vlakno u onome što obećava da će biti "spori, mukotrpni koraci" ka savršenstvu. (38) Istovremeno je prepuna optimizma o putu ka savršenstvu — nema govora o neuspehu, nemogućnosti ili porazu! (39) Postavite standarde još više – i nikada ne sugerišite da je prevazilaženje ovog greha, tog greha ili bilo koje vrste greha nemoguće! (40) Zatim se podseća na neizbežnost neprestanog ispovedanja grehova i grešaka. "Setimo se da se borimo i padamo, ne uspevamo u govoru i akciji da predstavljamo Hrista, padamo i ponovo se dižemo, očajavajući i nadajući se." (41) "Jesi li u Hristu? Ne ako ne priznate sebi da grešite, da ste bespomoćni, osuđeni grešnici. 42
Kontradikcije? Paradoksi? To je na čitaocu da sudi, ali onaj ko ne prepoznaje (ili odbija da prizna) ove faktore kod gospođe Vajt je poput čoveka koji dolazi u Sjedinjene Države, razgleda Los Anđeles, i zadovoljan je što se Amerika svodi na smog i autoputeve.
Činjenica je da je količina materijala koji je gospođa Vajt napisala o hrišćanskom životu i njegovoj praksi ogromna. Ovaj recenzent se dosta bavio puritanskim nasleđem. Oni se bave temom posvećenja sa disciplinovanom temeljnošću koja je skoro neodoljiva. Ali dužina i širina materijala gospođe Vajt čini da puritanci izgledaju kao instrumentalista sa jednom žicom koji pokušava da se takmiči sa orkestrom!
Ostavljajući po strani više doktrinarni, pobožni i ohrabrujući materijal o posvećenju, razmotrimo samo obim materijala praktične prirode. Pošto posvećenje obuhvata čitavog čoveka, gospođa Vajt piše dovoljno o posvećenju tela da popuni nekoliko tomova. U danima kada su lekari još uvek puštali krv i izvodili sirove operacije neopranim rukama, napisala je čitave knjige o higijeni. Pre nego što je ishrana postala moderna nauka, napisala je čitave studije o nutricionizmu. Pisala je opširno o brizi o bolesnima, dužnostima hrišćanskih lekara, izgradnji i radu hrišćanskih zdravstvenih ustanova, vrednosti vežbanja, efektima pušenja, čaja i kafe, opasnostima od prekomerne potrošnje šećera i upozorenjima vegetarijancima protiv ekstrema. Napisala je knjigu o principima hrišćanske umerenosti i pozvala na opsežne reforme među hrišćanima u mnogim takvim oblastima. Kakve veze sve ove stvari o fizičkom čoveku imaju sa pitanjem posvećenja? Gospođa Vajt tvrdi da telo ima više veze sa posvećenjem nego što mnogi pretpostavljaju. Mnogi hrišćani tretiraju svoja tela sa sramnom ravnodušnošću. Ne samo da oni umanjuju svoju efikasnost u službi za Boga i čoveka, već njihova zloupotreba zakona života predstavlja veliku prepreku posvećenju duše. 43
Posvećenje celog čoveka uključuje mentalne sposobnosti. Dakle, postoje knjige o filozofiji i principima hrišćanskog obrazovanja i osnivanja škola, instrukcije hrišćanskim nastavnicima i studentima, članci o hrišćanskom domu, smernice za decu, i prednosti života na selu. Zatim, tu su knjige o evangelizaciji i misiji, saveti propovednicima o crkvenoj politici i organizaciji. Samo Svedočanstva o Crkvi broje devet tomova. Najveći deo ovog materijala je o onome što se često naziva "praktičnom pobožnošću" – kako je hrišćanin privilegovan da živi, kakav čovek treba da bude, šta znači učiniti Boga prvim i poslednjim i najboljim u svemu. Hrišćanski stil života (svetost) — to je bila jača strana gospođe Vajt. Bez obzira da li se slažete sa većinom što je iznela ili sa malo toga, teško bi bilo ne priznati da je to zapanjujući doprinos za običnu ženu i majku koja je, zbog izuzetno lošeg zdravlja kao devojčica, imala samo tri razreda osnovnog obrazovanja.
Kakve sve ovo veze ima sa razumevanjem teologije ovog autora? Za početak, to ilustruje koliko je lako zaroniti u iskrčeni deo šume i izaći sa neuravnoteženom ili iskrivljenom slikom o tome kako izgleda cela šuma. Ovo je opasno i za kritičare isto kao i za sledbenikom gospođe Vajt.
Svaki autoritet o Luteru će vas upozoriti kako je lako površno uroniti u njegova dela i izvući neke dokaze koji izgledaju kao antinomizam, kviejtizam, misticizam, ili nešto drugo što zapravo ne odražava njegovu teologiju. Neki kritičari su mislili da je Luterov koncept posvećenja izražen u dve reči koje je napisao Melanktonu: "Greši hrabro!" Čak je i Džon Vesli primetio da nije bilo nikoga ko je znao manje o posvećenju od Lutera – fantastična tvrdnja koja nas tera da se zapitamo: Da li postoji neko ko je znao manje o Luterovoj doktrini posvećenja od Džona Veslija? Isto tako, nije teško zaroniti u radove gospođe Vajt i doći do dokaza koji izgledaju kao legalizam, kvijetizam, perfekcionizam, ili možda bilo šta što je neko nameravao da pronađe.
Postoje opasnosti sa kojima se suočava i nekritički čitalac – mislimo na onoga koji veruje u autentičnost duhovnog dara gospođe Vajt. Opasnost od iskrivljavanja tako obimnog autora je očigledna, ali mi mislimo na nešto drugo. Gospođa Vajt je verovala da ljudi treba da idu u Bibliju i formiraju zdravu, dobro izbalansiranu teologiju iz Reči. Ona nije verovala da je njen rad bio da postavi bilo kakvu sistematsku teologiju, da napiše biblijski komentar, ili da se uključi u tokove nauke biblijske egzegeze. Njeni spisi se nikada ne pretvaraju da su izvor svih teoloških informacija ili konačna i konačna izjava o svim teološkim pitanjima. (44) Ali postoji tendencija od strane nekih da ih tretiraju kao takve. (45) Rezultat je teologija koja nije ni biblijska ni novozavetna. Bez zdrave biblijske teologije – posebno teologije sa opravdanjem verom u središtu – ljudi tretiraju gospođu Vajt kao da ima voštani nos.
Bez takve zvučne biblijske perspektive, obožavaoci gospođe Vajt mogu lako upasti u još jednu opasnost. Njen materijal o hrišćanskom životu je toliko opsežan, tako beskompromisno zahteva radikalnu svetost u svemu, da se posvećeni čitalac može izgubiti u programu posvećenja i unutrašnje milosti. Dobronamerna potraga za unutrašnjom svetošću i pobedničkom životnom pobožnošću može se staviti na mesto pravednosti vere. Spasenje po karakteru zauzima mesto spasenja po milosti.
Ako je gospođa Vajt verovala u centralnu ulogu opravdanja verom, ako je čeznula za danom kada će adventistički narod postati najistaknutiji zagovornici milosti, zašto je toliko isticala svetost?
To je taktika koju ovaj najneobičniji autor izgleda sledi. Čini se da je to samopriznata svrha njene harizmatske nadarenosti.
Perfekcionizam – da ili ne?
Neki kritičari smatraju da je gospođa Vajt kriv za jeres perfekcionizma (tj, Douti u drugom pogledu na adventizam sedmog dana). Drugi, poput Hoekeme (Četiri glavna kulta), zadovoljni su što ona ne uči perfekcionizam.
Nije teško predstaviti snažan slučaj koji bi podržao tvrdnju da gospođa Vajt uči da Bog zahteva od svog naroda da bude savršen—potpuno bez greha. Izjava koje se mogu koristiti da podrže ovu tvrdnju su legioni. S druge strane, nije teško predstaviti dovoljno dokaza da je ona negirala mogućnost bilo kakvog stanja bezgrešnosti ovde i sada. U stvari, ovo je bila jedna od tačaka na kojoj se ona nije složila sa američkim pokretom svetosti u prošlom veku.
- U religioznom svetu postoji teorija posvećenja koja je sama po sebi lažna i opasna u svom uticaju. U mnogim slučajevima oni koji ispovedaju posvećenje ne poseduju ispravno stanovište. Njihovo posvećenje se sastoji u razgovoru i obožavanju. Oni koji zaista traže da usavrše hrišćanski karakter nikada neće udovoljiti pomisli da su bezgrešni. Njihovi životi mogu biti besprekorni, oni mogu biti živi predstavnici istine koju su prihvatili; ali što više disciplinuju svoje umove da se zadržavaju na Hristovom karakteru, i što se više približavaju Njegovoj božanskoj slici, to će jasnije razaznati njeno besprekorno savršenstvo, i dublje će osećati svoje mane. 49
A ko istinski traži svetost srca i života, uživa u zakonu Božijem, i tuguje samo što je jako daleko od toga da ispuni njegove zahteve. 50
Dokle god sotona caruje, mi ćemo se morati boriti protiv greha koje treba pobediti; dokle god život traje, neće biti mesta za zaustavljanje, tačke do koje možemo da dođemo i kažemo: Ja sam u potpunosti dostigao. Posvećenje je rezultat doživotne poslušnosti.
Nijedan od apostola i proroka nikada nije tvrdio da je bez greha. Ljudi koji su živeli najbliže Bogu, ljudi koji bi žrtvovali sam život radije nego svesno počinili pogrešno delo, ljudi koje je Bog počastio božanskom svetlošću i silom, priznali su grešnost svoje prirode. Oni nisu imali poverenja u telo, nisu tvrdili da su pravednost svoji, već su se potpuno pouzdali u pravednost Hristovu.
Tako će biti sa svima koji gledaju Hrista. Što se više približavamo Isusu, i što jasnije razabiremo čistotu Njegovog karaktera, jasnije ćemo videti ogromnu grešnost greha, i manje ćemo se samouzdizati. Postojaće stalno, iskreno, srceparajuće priznanje greha i ponižavanje srca pred Njim. Na svakom koraku u našem hrišćanskom iskustvu naše pokajanje će se produbiti. 51
Nijedna duboko ukorenjena ljubav prema Isusu ne može da prebiva u srcu koje ne shvata svoju grešnost. 52
1. Jedan predlog zaključuje da imamo pred sobom jasan slučaj samo-kontradikcije. U ovo rešenje bi bilo lakše poverovati ako bi jedan pogled predstavljao raniju fazu pisca, a drugi pogled zreliju fazu. Ali obe strane su predstavljene od strane istog autora rame uz rame, konstantno i sa namerom.
2. Drugi predlog objašnjava izjave uzimajući arminijanski, ili ono što se klasično naziva neo-nomijski, pristup. Ovaj pristup pokušava da uspostavi ravnotežu. (Svi mudri ljudi su uravnoteženi, zar ne?) Obrazloženje ide otprilike ovako: Bog zahteva savršenstvo, ali ono je relativno savršenstvo – u odnosu na čovekove sadašnje (grešne) sposobnosti i sposobnosti. Božija milost može da nam da pobedu nad svim grehom, ali to je takođe relativno – u odnosu na ono što znamo i koji smo u stanju da uradimo u našem grešnom stanju. U ovom nastojanju da se postigne ravnoteža, Božji zahtev je kvalifikovan (olakšan), a Njegovo obećanje je takođe kvalifikovano (olakšano). (53) Jevanđelje dakle stvara niži standard koji je čovek u stanju da dostigne uz pomoć milosti Božije. Da bi opravdao svoju doktrinu savršenstva, Džon Vesli je usvojio ove premise. Da li je gospođa Vajt, koja je pratila Veslija u nekim tačkama, sledila ga u njegovoj doktrini savršenstva? Odgovor mora biti, Definitivno ne! Pored toga što je otvoreno kritična prema onome što ona naziva "metodističkim posvećenjem",(54) neke od izjava gospođe Vajt o savršenstvu uopšte ne zvuče relativno—barem ne u neonomijskom smislu:
- Stanje večnog života je sada upravo ono što je oduvek bilo, upravo ono što je bilo u raju pre pada naših praroditelja, savršena poslušnost zakonu Božijem, savršena pravednost. 55
Šta zakon traži od Adama i Eve u Edenu, i šta traži od Hrista, drugog Adama, to traži od svakog čoveka. 56
Gospod sada ne traži ništa manje od duše nego što je tražio od Adama u raju pre nego što pade savršenu poslušnost, besprekornu pravednost. Zahtev od Boga pod zavetom milosti je jednako širok kao i zahtev koji je On postavio u raju – harmonija sa Njegovim zakonom, koji je svet, pravedan i dobar. 57
Pravednost Božija je apsolutna. Ova pravednost karakteriše sva Njegova dela, sve Njegove zakone. Kao što je Bog, takav mora biti Njegov narod. 58
Oni koji primaju pečat Boga živoga i koji su zaštićeni u vreme nevolje moraju u potpunosti odražavati sliku Isusovu. 59
Trudimo li se svom snagom da dostignemo stas muškaraca i žena u Hristu? Da li tražimo Njegovu punoću, približavajući se cilju koji je postavljen pred nas – savršenstvu Njegovog karaktera? Kada Gospodnji narod dostigne ovaj znak, oni će biti zapečaćeni na svojim čelima. 60
Bog zahteva savršenstvo Svoje dece. Njegov zakon je prepis Njegovog sopstvenog karaktera, i to je standard svakog karaktera. Ovaj beskrajni standard je predstavljen svima da ne može biti greške u odnosu na vrstu ljudi koje će Bog primiti u Njegovo carstvo. 61
To znači da je zahtev za svetošću nekvalifikovan čovekovim palim stanjem. Zakon je predstavljen u svom nemilosrdnom, zastrašujućem zahtevu. Ne postoji kompromis sa grehom, nema izgovora za neuspeh. Nema mesta za skrivanje ispod "pokrivala" relativnog savršenstva, i uopšte nema skrovišta za ranjeni ego. Čak i biti bolestan(62) ili zaboraviti je greh! (63) Ne hvaliti Boga stalno svim žarom bića(64) ili sa bilo kojim manjim žarom od bezgrešnih serafima je greh. Bog zahteva upravo ono što Njegova pravda zahteva od bezgrešnog Adama i Isusa Hrista.
- Kako onda možemo da pobegnemo od optužbe: "Ti si izvagan na vagi, i našao si se lakim"? Mi treba da gledamo u Hrista. On se po beskrajnoj ceni zavetovao da će biti naš predstavnik u nebeskim sudovima, naš advokat pred Bogom.
Čovek, usmeren protiv Božijeg svetog zakona, nalazi se u jadnom stanju. Mi smo prosvetljeni zapovestima zakona, ali niko ne može biti opravdan po njima. Izmeren i nađen lakim je naš opis po prirodi. Ali Hristos je naš Posrednik, i prihvatajući ga kao našeg Spasitelja, možemo potvrditi obećanje, "Opravdani verom, imamo mir sa Bogom kroz Gospoda našega Isusa Hrista." 65
A ono što Bog traži od Adama u raju pre pada, On traži u ovom dobu sveta od onih koji hoće da Ga slede, savršenu poslušnost zakonu Njegovom. Ali pravednost bez mane može se dobiti samo kroz pripisanu pravdu Hristovu. 66
Hristos umre za nas, i primivši savršenstvo Njegovo, imamo pravo na nebo. 67
- Svojom savršenom poslušnošću On je zadovoljio zahteve zakona, i moja jedina nada je u tome da gledam na Njega kao na svoju zamenu i garanta, koji je savršeno poštovao zakon za mene. Verom u Njegove zasluge oslobođen sam osude zakona. On me oblači Svojom pravednošću koja odgovara na sve zahteve zakona. Ja sam potpun u Onome koji donosi večnu pravednost. 68
Mi ne treba da brinemo o tome šta Hristos i Bog misle o nama, nego o tome šta Bog misli o Hristu, našem Zameniku. 69
Zakon i Jevanđelje u Posvećenju
Opravdanje ne znači da vernik može da se oprosti od zakona kao da nema više posla sa njim. Ako zakon ukazuje na Hrista, Hristos ukazuje nazad na zakon, rekavši, "Ako me ljubite, držite moje zapovesti." (70) Opravdani vernik, koji više nije pod osudom zakona, niti pod njim kao zavet dela, ima novi stav prema zakonu. On uživa u tome po unutrašnjem čoveku, on želi da bude savršen, ali on tuguje jer je tako daleko od toga. (71) Zakon ga tako podseća na to kako i dalje krije svoj nedostatak savršenstva u Hristu. (72) Tako vernik sebe uvek vidi grešnikom i smatra se podlim,(73) a Bog ga vidi kao pravednika i smatra ga dragocenim radi Hrista u koga veruje. (74) "U sebi smo grešnici; ali u Hristu smo pravedni"(75) — simil justus et peccator, kako bi rekao Luter. Biti tako jak u znanju zakona znači biti jak u znanju milosti. Oslabite zakon, oslabite milost. Zaboravite zakon, zaboravljate milost. Kako drugačije narod može postati najistaknutiji predstavnik milosti osim ako ne bude prvi u poštovanju zakona?
Ovde treba reći još jednu reč da se ne bi ostavio utisak da zakon predstavlja samo strogi, grubi element božanske vladavine. To nije slika data u literaturi koja se razmatra. Gospođa Vajt smatra da kada je zakon predstavljen onako kako treba da bude, on otkriva ljubav Božiju. 76 Ulažu se svi napori da se zakon predstavi u lepoti Hristovog karaktera. Kada se zakon vidi u Hristu, vernik je očaran lepotom svetosti i čezne za sličnosti sa Bogom - harmonijom sa Bogom. Zakon postaje njegova ideja,(77) i kao David u Psalmu 119, on se raduje volji Božijoj kao onaj koji nalazi veliki plen. " . . . [on] tuguje samo što je toliko daleko od ispunjavanja njegovih zahteva. "
78
Ovde je paradoks radosti i tuge. "Najdublja radost srca dolazi iz najdubljeg poniženja." (79) Posvećenje stoga znači napredak u dva pravca. "Što se više približavate Isusu, to ćete se više pojaviti u svojim očima; jer će tvoja vizija biti jasnija, a tvoje nesavršenosti će se videti u širokoj i jasnoj suprotnosti sa Njegovom savršenom prirodom." (80) "Na svakom koraku u našem hrišćanskom iskustvu naše pokajanje će se produbiti." (81) "Što nas više naš osećaj potrebe vodi ka Njemu [Hristu] i reči Božijoj, to ćemo imati uzvišenije poglede na Njegov karakter, i potpunije ćemo odražavati Njegovu sliku." 82
Zakon i jevanđelje, duboko pokajanje i radosna vera, grešnost i pravednost, moraju se uvek držati zajedno u hrišćanskom postojanju. To nije stvar ostavljanja zakona iza sebe i nastavljanja sa evanđeljem. To nije stvar razmene pokajanja za veru. To nije stvar napuštanja osećaja naše grešnosti i nastavljanja da budemo pravedni. To nije pitanje ili/ili, već oboje/i.
To vodi ka drugom konceptu. Hrišćansko postojanje nije stvar ostavljanja opravdanja iza sebe i odlaska na posvećenje – ništa više nego što neko može napustiti zakon i ići na evanđelje, ili ostaviti pokajanje i ići dalje na veru. Opravdanje nije benzinska stanica gde smo natočili za do kraja, ili jednokratni događaj nakon kojeg sledi posvećenje – sa možda povremenim osvrtom na opravdanje. Ova teologija to neće dozvoliti. Opravdanje i posvećenje moraju se držati zajedno. Jedan blagoslov je naličje drugog. Opravdanje hrani posvećenje, i posvećenje mora stalno da se vraća na opravdanje.
Oba blagoslova se primaju jedinstvom sa živim, ličnim Hristom. To znači da opravdanje, kao i posvećenje mora biti dinamičan, stalan odnos sa Hristom. Ne da je blagoslov opravdanja parcijalan (jer je u svakom trenutku potpun),[83] nego kao što nas zakon drži u neprestanom pokaju, tako nas i Hristovo posredovanje drži stalno opravdanima. (84) Ne postoji takva stvar kao što je ići dalje od pokajanja, izvan potrebe za oproštajem i opravdanjem. Da dostigne u veri prihvatanje od strane Boga nije jedan čin u životu. Da nijedan smisao u našem iskustvu ne možemo da se oslobodimo pomoći onoga što nam omogućava da napravimo prvi početak." 85
Kada se zakon i jevanđelje, pokajanje i vera, posvećenje i opravdanje drže zajedno (ali se ne mešaju), imamo soteriološki koncept koji nije ni kalvinistički ni arminijanski. Kalvinistički koncept opravdanja jednom i za svagda podvrgava se doktrini "jednom spašen, uvek spašen". Arminijanski koncept opraštanja (opravdanja) bez pripisivanja Hristove aktivne poslušnosti dovodi do ideje da će konačno spasenje zavisiti od posvećenja.
Soteriologija gospođe Vajt ne zauzima nijednu poziciju, ali sa Luterom, ona stoji između. S jedne strane, uvek je moguće pasti iz milosti; ali s druge strane, onaj koji veruje (prisutan neprekidno) nikada ne može propasti. (86) Ne može se hvaliti da je konačno spašen,(87) iako se može radovati potpunom uverenju da mu je oprošteno i da je prihvaćen. (88) Vernik nema razloga da pretpostavlja da je "jednom u milosti, uvek u milosti". "Ne postoji takva stvar u Reči Božijoj kao . jednom u milosti, uvek u milosti." (89) S druge strane, oni koji su u zavetnom odnosu sa Bogom nisu u milosti i van milosti u trenutku svakog dela ili greške. "Čak i ako smo savladani od strane neprijatelja, mi nismo odbačeni, ne napušteni i odbačeni od Boga." (90) "Karakter se otkriva, ne povremenim dobrim delima i povremenim nedjelima, već tendencijom uobičajenih reči i dela." 91
Ni život ni smrt, ni visina ni dubina, ne mogu nas odvojiti od ljubavi Božije koja je u Hristu Isusu; ne zato što ga držimo tako čvrsto, već zato što On nas drži tako čvrsto. Ako je naše spasenje zavisilo od naših sopstvenih napora, mi ne bismo mogli biti spašeni; ali to zavisi od Onoga koji stoji iza svih obećanja. Naše shvatanje Njega može izgledati slabo, ali Njegova ljubav je ljubav starijeg brata; dokle god održavamo naše jedinstvo sa Njim, niko nas ne može iščupati iz Njegove ruke. 92
Ako Njegovi sledbenici ne odluče da Ga ostave, On će ih čvrsto držati. 93
Zaključak
U ovom pregledu smo posvećeni temeljnoj i objektivnoj analizi strukture teologije gospođe Vajt. Moramo se uhvatiti u koštac sa sitnim teološkim tačkama. Ali čineći to lako je izgubiti ili čak dobiti pogrešnu ideju o stvarnom duhu, duši i osećanju u ovoj doktrini posvećenja. Ponovo se pozivamo na našu ilustraciju Betovena. On bi više voleo da se udari nekoliko pogrešnih nota nego da se ceo duh njegove kompozicije pogrešno protumači. Pažljivo smo se pobrinuli da udarimo beleške koje je dala naša autorka, ali ne želimo da zanemarimo duh njenih spisa. Mi smo ispitali za šta se zauzimala i razmorili različite perspektive i poglede. Videli smo kako su paradoksi svuda - zakon i jevanđelje, žalost i radost, pobožnost i kvijetizam, puni aktivizam i pasivni odmor, praktičnost i duhovnost, posvećenje Marte i posvećenje Marije. Tu je i duboka poniznost pomešana sa neograničenim, nezaustavljivim optimizmom. Ovi spisi neprestano osciliraju između imperativa i indikativa. Oni upozoravaju i uteše, ponekad u jednom dahu. Hajde da zastanemo i slušamo kako se ovi elementi mešaju zajedno.
———————————————————————Hristos ne vaga karakter na vagi ljudskog suda. On kaže, "Ja, ako se podignem sa zemlje, privući ću sve ljude k sebi." Svaka duša koja odgovori na ovaj poziv će se okrenuti od bezakonja. Hristos je u stanju da od svega izbavi sve koji dođu k Njemu. Onaj koji dolazi Isusu postavlja svoje noge na merdevine koje sežu od zemlje do neba. Izdignite ga perom, glasom, da je Bog iznad merdevina; svetli zraci Njegove slave obasjavaju svaku stepenicu merdevina. On milostivo gleda na sve koji se mukotrpno penju prema gore, da im pošalje pomoć, božansku pomoć, kada se čini da se ruka opušta i noga drhti. Da, recite, recite rečima koje će rastopiti srce, da niko ko će se istrajno penjati na merdevine neće biti odbijen da uđe u večno carstvo Gospoda našeg i Spasitelja Isusa Hrista; oni koji veruju u Hrista neće nikada propasti, niti će ih iko iščupati iz ruke Njegove.
Recite ljudima jasnim rečima punim nade kako mogu da pobegnu od nasleđa sramote koja je naš zasluženi deo. Ali zaboga, ne iznosite pred njima ideje koje će ih obeshrabriti, koje će učiniti put do neba veoma teškim. Zadržite sve ove prenapete ideje za sebe.
Dok često moramo suočiti naš um činjenicom da je hrišćanski život život ratovanja, da moramo bdeti, moliti se i truditi, da postoji opasnost za dušu ako na trenutak opusti duhovna budnost, potpunost spasenja koja nam je ponuđena od Isusa koji nas ljubi i koji je dao Sebe da ne propadnemo, već da imamo život večni, treba da bude glavna tema.
Iz dana u dan možemo hodati sa Bogom, iz dana u dan nakon što znamo Gospoda, ulazeći u Svetište krvlju Isusovom, hvatajući se za nadu koja je postavljena pred nama. Ako stignemo do neba, to mora biti tako što ćemo dušu vezati za Posrednika, postajući učesnici božanske prirode. Oslanjajući se na Hrista, vaš život je sakriven sa Hristom u Bogu i vođen Njegovim Duhom, imate istinsku veru. 94
Gospod neprestano radi da otvori razum, da oživi posmatranje, da čovek može imati ispravan osećaj za greh i dalekosežne zahteve Božjeg zakona. Neobraćeni čovek misli o Bogu kao o neljubaznom, kao strogom, pa čak i osvetoljubivom; Njegovo prisustvo se smatra stalnim ograničenjem, Njegov karakter se sastoji u "Ne smeš". Njegova služba se smatra punom tame i teških zahteva. Ali kada je Isus viđen na krstu, kao dar Božiji jer je On voleo čoveka, oči se otvaraju da vide stvari u novom svetlu. Bog kao što je otkriven u Hristu nije strog sudija, osvetnički tiranin, već milostiv i pun ljubavi Otac.
Dok vidimo Isusa kako umire na krstu da bi spasao izgubljenog čoveka, srce odjekuje rečima Jovanovim, "Gle, kakvu nam je ljubav Otac darovao, da se zovemo sinovima Božijim; zato nas svet ne poznaje, jer Njega ne pozna." Ne postoji ništa što odlučnije razlikuje hrišćanina od svetovnog čoveka od spoznaje koju on ima o Bogu.
Neki radnici na Božijem putu su bili previše spremni da bacaju osude na grešnika; milost i ljubav Oca u davanju Njegovog Sina da umre za grešnu rasu su stavljeni u drugi plan. Učitelju je potrebna milost Hristova na njegovoj duši, da bi grešniku obznanio šta je to moguće.Otac čežnjivom ljubavlju čeka da primi izgubljenog sina koji se vraća, ne bacajući na njega optužbe u gnevu, već pripremajući praznik radosti da dočeka njegov povratak.
O da svi naučimo put Gospodnji u osvajanju duša za Hrista! Trebalo bi da učimo i učimo dragocene lekcije u svetlosti koja sija od žrtve na krstu na Golgoti. Postoji samo jedan put koji vodi iz propasti, i neprestano se uzdiže, vera sve vreme seže preko tame u svetlost, sve dok ne počiva na prestolu Božijem. Svi koji su naučili ovu lekciju prihvatili su svetlost koja je došla do njihovog uma. Za njih ovaj uzlazni put nije mračan, neizvestan prolaz; To nije put ograničenih umova, nije put isečen ljudskim uređajem, put na kojem se od svakog putnika naplaćuje danak.
Ne možete dobiti ulazak pokorom ili bilo kakvim delima koja možete učiniti. Ne, sam Bog ima čast da obezbedi put, i on je tako potpun, tako savršen, da čovek ne može, bilo kojim delom koje može da učini, doprineti njegovom savršenstvu. Dovoljno je širok da primi najvećeg grešnika ako se pokaje, i tako je uzak, tako svet, uzdignut tako visoko, da se greh ne može prihvatiti tamo. 95
Nebo gledajući dole i videvši zablude u koje su ljudi uvođeni, znaše da božanski Učitelj mora doći na zemlju. Ljudi u neznanju i moralnoj tami moraju imati svetlost, duhovnu svetlost; jer svet nije poznavao Boga, i On se mora otkriti njihovom razumevanju. Istina je pogledala sa neba i nije videla odraz svog lika; jer su gusti oblaci moralne tame i tame obavijali svet, i samo je Gospod Isus bio u stanju da odagne oblake; jer On je bio Svetlost sveta. Svojim prisustvom On je mogao da rasprši sumornu senku koju je Sotona bacio između čoveka i Boga. Tama je prekrila zemlju, a velika tama ljude. Kroz nagomilane pogrešne interpretacije neprijatelja, mnogi su bili toliko prevareni da su obožavali lažnog boga, obučenog u atribute satanskog karaktera.
Učitelj s neba, ništa manje ličnost nego Sin Božiji, došao je na zemlju da otkrije ljudima karakter Oca, da bi Mu se poklonili duhom i istinom. Hristos je otkrio ljudima činjenicu da ih najstrože pridržavanje ceremonije i oblika neće spasiti; jer je carstvo Božije bilo duhovno u svojoj prirodi. Hristos je došao na svet da ga poseje istinom. On je držao ključeve svih blaga mudrosti, i bio je u stanju da otvori vrata nauci, i da otkrije neotkrivene zalihe znanja, ako je to neophodno za spasenje. On je ljudima predstavio ono što je bilo potpuno suprotno predstavama neprijatelja u pogledu Božijeg karaktera, i nastojao je da utisne na ljude očinsku ljubav Oca, koji je "tako ljubio svet, da je dao svog jedinorodnog Sina, da nijedan koji veruje u Njega ne propadne, nego da ima život večni." On je pozvao ljude na neophodnost molitve, pokajanja, ispovesti i napuštanja greha. On ih je naučio poštenju, strpljenju, milosti i saosećanju, zapovijedujući im da vole ne samo one koji su ih voleli, već i one koji su ih mrzeli, koji su se prema njima ponašali prezirno. Time im je On otkrio karakter Oca, koji je dugotrpljiv, milostiv i milostiv, spor na gnev, i pun dobrote i istine. Oni koji su prihvatili Njegovo učenje bili su pod čuvaromsu od anđela, koji su bili zaduženi da ojačaju, da prosvetle, da istina može obnoviti i osvetiti dušu.
Hristos objavljuje misiju koju je imao u dolasku na zemlju. On kaže u svojoj poslednjoj javnoj molitvi: "Pravedni Oče, svet Te ne poznaje, nego Ja Tebe poznajem, i oni znaju da si Me poslao. I ja im objavih ime Tvoje, i objaviću ga; da ljubav kojom si Mene voleo bude u njima, a ja u njima." Kada je Mojsije zamolio Gospoda da mu pokaže Svoju slavu, Gospod je rekao, "Učiniću da sva dobrota Moja prođe pred tobom." "I prođe Gospod pred njim, i proglasi: Gospod, Gospod Bog, milostiv i milostiv, strpljiv, i u izobilju u dobroti i istini, čuvajući milost hiljadama, opraštajući bezakonje i prestup i greh, i to nikako neće osloboditi krivca... I požuri Mojsije, i pogne glavu svoju prema zemlji, i pokloni se." Kada budemo u stanju da shvatimo karakter Božiji kao što je to učinio Mojsije, i mi ćemo požuriti da se poklonimo u obožavanju i slavljenju. Isus nije razmišljao ništa manje nego "da ljubav kojom si Me ljubio" treba da bude u srcima Njegove dece, da bi oni mogli da prenesu znanje o Bogu drugima.
O kakvo je to uverenje da ljubav Božija ostane u srcima svih koji veruju u Njega! O kakvo je spasenje obezbeđeno; jer je On u stanju da spasi do krajnjih granica sve koji dolaze k Bogu kroz Njega. U čudu uzvikujemo, Kako to može biti? Ali Isus će biti zadovoljan ni sa čim manje od ovoga. Oni koji su učesnici Njegovih stradanja ovde, Njegovog poniženja, koji trpe radi Njegovog imena, treba da imaju ljubav Božiju koja im je darovana kao što je bila na Sinu. Onaj ko zna, rekao je: "Sam Otac vas ljubi." Onaj ko je imao eksperimentalno znanje o dužini, širini i visini i dubini te ljubavi, objavio nam je ovu zapanjujuću činjenicu. Ova ljubav je naša kroz veru u Sina Božijeg, stoga veza sa Hristom znači sve za nas. Mi treba da budemo jedno sa Njim kao što je On jedno sa Ocem, i onda smo ljubljeni od strane beskonačnog Boga kao članovi tela Hristovog, kao grane žive loze. Mi treba da budemo vezani za matičnu stoku, i da primamo hranu od Vinove loze. Hristos je naša proslavljena Glava, i božanska ljubav koja teče iz srca Božijeg, počiva u Hristu, i prenosi se onima koji su bili ujedinjeni sa Njim. Ova božanska ljubav koja ulazi u dušu nadahnjuje je zahvalnošću, oslobađa je od njene duhovne slabosti, od oholosti, taštine i sebičnosti, i od svega što bi moglo da izobliči hrišćanski karakter.
Pogledajte, gledajte u Isusa i živite! Ne možete a da ne budete očarani nenadmašnim privlačnostima Sina Božijeg. Hristos je bio Bog koji se manifestovao u telu, tajna skrivena vekovima, a u našem prihvatanju ili odbacivanju Spasitelja sveta uključeni su večni interesi.
Da bi spasao prestupnika Božjeg zakona, Hristos, koji je ravnopravan Ocu, došao je da živi nebo pred ljudima, da bi oni naučili da znaju šta znači imati nebo u srcu. On je ilustrovao šta čovek mora da bude dostojan dragocene blagodati života koji se meri sa životom Božijim.
Hristov život je bio život nabijen božanskom porukom ljubavi Božije, i On je intenzivno čeznuo da prenese tu ljubav drugima u bogatoj meri. Saosećanje zračilo iz Njegovog lica i njegovo ponašanje karakterisali su milost, poniznost, istina i ljubav. Svaki član Njegove ckve u borbi mora da ispoljava iste kvalitete, ako želi da se pridruži crkvi u trijumfu. Hristova ljubav je tako široka, tako puna slave, da u poređenju sa njom, sve što ljudi smatraju velikim, prestaje u beznačajnost. Kada dobijemo pogled na to, mi uzvikujemo, dubina bogatstva ljubavi koju je Bog darovao ljudima u daru jedinorodnog Sina Svoga!
Kada tražimo odgovarajući jezik kojim bismo opisali ljubav Božiju, nalazimo reči koje su previše obične, suviše slabe, suviše ispod teme, i odložimo pero i kažemo: "Ne, to se ne može opisati." Mi možemo samo učiniti kao što je učinio ljubljeni učenik, i reći, "Gle, kakvu nam je ljubav Otac darovao, da se zovemo sinovima Božijim." U pokušaju bilo kakvog opisa ove ljubavi, osećamo da smo kao deca koja šuškaju svoje prve reči. Tiho možemo obožavati; jer ćutanje u ovom pitanju je jedina rečitost. Ova ljubav je prevazišao svaki jezik da se opisuje. To je tajna Boga u telu, Bog u Hristu, i božanstvo u čovečanstvu. Hristos se poklonio u neuporedivoj poniznosti, da bi u Svom uzvišenju prestolu Božijem, mogao da uzdigne i one koji veruju u Njega, na mesto sa Njim na Njegovom prestolu. Svi koji gledaju Isusa u veri da će rane i modrice koje je greh napravio biti isceljene u Njemu, biće isceljeni.
Teme iskupljenja su značajne teme, i samo oni koji su duhovno orijentisani mogu razabrati njihovu dubinu i značaj. Naša je sigurnost, naš život, naša radost, da se zadržavamo na istinama plana spasenja. Vera i molitva su neophodni da bismo mogli da vidimo duboke stvari Božije. Naši umovi su toliko vezani uskim idejama, da hvatamo samo ograničene poglede na iskustvo koje je naša privilegija da imamo. Kako malo shvatamo šta se podrazumeva pod molitvom apostola, kada on kaže, "Da vam dadne, po bogatstvu slave Njegove, da budete ojačani snagom Duhom Njegovim u unutrašnjem čoveku; da Hristos verom prebiva u vašim srcima; da biste, ukorenjeni i utemeljeni u ljubavi, mogli da shvatite sa svim svetima šta je širina, i dužina, i dubina, i visina; i da upoznate ljubav Hristovu, koja prevazilazi znanje, da biste bili ispunjeni svom puninom Božijom. A Onome koji je u stanju da učini u izobilju iznad svega što tražimo ili mislimo, po sili koja deluje u nama, Njemu slava u crkvi po Hristu Isusu u sve vekove, svet bez kraja. Amin." 96
Bog nam zapovedi: Budite sveti! jer ja sam svet;" i nadahnuti apostol izjavljuje da bez svetosti "niko neće videti Gospoda." Svetost je saglasnost sa Bogom. Grehom je slika Božija u čoveku unakažena i skoro izbrisana; to je delo evanđelja da obnovi ono što je izgubljeno; i mi treba da sarađujemo sa božanskom agencijom u ovom radu. I kako možemo doći u harmoniju sa Bogom, kako ćemo primiti Njegovu sliku, ako ne steknemo znanje o Njemu? To je znanje koje je Hristos došao na svet da nam otkrije.
Oskudni pogledi koje su mnogi imali o uzvišenom karakteru i službi Hristovoj suzili su njihovo religiozno iskustvo i uveliko otežali njihov napredak u božanskom životu. Lična religija među nama kao narod je na niskom nivou. Ima mnogo oblika, mnogo mašinerije, mnogo jezika religije; ali nešto dublje i čvršće mora biti uneseno u naše religiozno iskustvo. Sa svim našim objektima, našim izdavačkim kućama, našim školama, našim sanatorijumima, i mnogim, mnogim drugim prednostima, trebalo bi da budemo daleko ispred našeg sadašnjeg položaja. To je delo hrišćanina u ovom životu da predstavlja Hrista svetu, u životu i karakteru koji otkriva blagoslovenog Isusa. Ako nam je Bog dao svetlost, to je da možemo da ga otkrijemo drugima. Ali u poređenju sa svetlošću koju smo primili, i prilikama i privilegijama koje su nam date da dopiremo do srca ljudi, rezultati našeg dosadašnjeg rada bili su suviše mali. Bog namerava da istina koju je On doneo našem razumevanju donese više ploda nego što je do sada otkriveno. Ali kada su naši umovi ispunjeni tamom i tugom, boraveći na tami i zlu oko nas, kako možemo predstaviti Hrista svetu? Kako naše svedočanstvo može imati moć da osvoji duše? Ono što nam je potrebno je da znamo Boga i moć Njegove ljubavi, kao što je otkriveno u Hristu, eksperimentalnim znanjem. Moramo da istražujemo Sveto pismo marljivo, uz molitvu; naš razum mora biti oživljen Svetim Duhom, i naša srca moraju biti uzdignuta Bogu u veri i nadi i stalnoj slavljenju.
Kroz Hristove zasluge, kroz Njegovu pravednost, koja nam se verom pripisuje, mi treba da dostignemo savršenstvo hrišćanskog karaktera. Naš dnevni i satni rad je izložen rečima apostola: "Gledajući u Isusa Tvorca i Dovršitelja naše vere." Dok to radimo, naši umovi postaju jasniji i naša vera jača, i naša nada je potvrđena; mi smo toliko zaokupljeni pogledom na Njegovu čistotu i ljupkost, i žrtvu koju je On učinio da bi nas doveo u saglasnost sa Bogom, da nemamo sklonosti da govorimo o sumnjama i obeshrabrenjima.
Ispoljavanje Božije ljubavi, Njegove milosti i Njegove dobrote, i delo Duha Svetoga na srce da ga prosvetli i obnovi, stavljaju nas, kroz veru, u tako blisku vezu sa Hristom da, imajući jasnu predstavu o Njegovom karakteru, smo u stanju da razaznamo majstorske obmane Satane. Gledajući u Isusa i verujući u Njegove zasluge, mi prisvajamo blagoslove svetlosti, mira, radosti u Duhu Svetom. I s obzirom na velike stvari koje je Hristos učinio za nas, mi smo spremni da uzviknemo: "Gle, kakvu nam je ljubav Otac podario, da se zovemo sinovima Božjim."
Braćo i sestre, gledajući postajemo promenjeni. Zadržavajući se na ljubavi Božijoj i našem Spasitelju, razmišljajući o savršenstvu božanskog karaktera i tvrdeći da je Hristova pravednost naša verom, mi ćemo biti preobraženi u istu sliku. Onda nemojmo skupljati sve neprijatne slike – bezakonja i pokvarenosti i razočarenja, dokaze Satanine moći – da visi u hodnicima našeg sećanja, da razgovaramo i tugujemo nad njima dok se naše duše ne ispune obeshrabrenjem. Obeshrabrena duša je telo tame, ne samo da ne uspeva da primi svetlost Božiju, već je i zatvara od drugih. Sotona voli da vidi efekat slika svojih trijumfa, čineći ljudska bića nevernim i obeshrabrenim.
Postoje, hvala Bogu, svetlije i veselije slike koje nam je Gospod predstavio. Pusti mi grupišemo blagoslovena uverenja Njegove ljubavi kao dragoceno blago, da bismo mogli da ih gledamo neprestano. Sin Božiji napušta presto Svoga Oca, oblačeći Svoje božanstvo čovečanstvom, da bi mogao da izbavi čoveka iz sile Satane; Njegov trijumf u našu korist, otvarajući nebo čoveku, otkrivajući ljudskom vidu sobu prisustva u kojoj Božanstvo otkriva Svoju slavu; pala rasa uzdignuta iz jame propasti u koju ih je greh bacio, i ponovo dovedena u vezu sa beskrajnim Bogom, i, izdržeći božansku kušnju kroz veru u našeg Spasitelja, obučena u Hristovu pravdu i uzvišena do Njegovog prestola – to su slike kojima nam Bog naređuje da razveselimo odaje duše. I "dok ne gledamo na ono što se vidi, nego na ono što se ne vidi", mi ćemo dokazati da je istina da naša laka nevolja, koja je samo za trenutak, čini za nas veliku i večnu težinu slave."
Na nebu Bog je sve u svemu. Tamo svetost vlada vrhovno; ne postoji ništa što bi pokvarilo savršenu harmoniju sa Bogom. Ako zaista putujemo tamo, duh nebeski će ovde prebivati u našim srcima. Ali ako sada ne nalazimo zadovoljstvo u razmišljanju o nebeskim stvarima; ako nemamo interesa da tražimo znanje o Bogu, ako nemamo zadovoljstvo da posmatramo Hristov karakter; Ako nas svetost ne privlači onda možemo biti sigurni da je naša nada u nebo uzaludna. Savršena saglasnost sa voljom Božijom je visoki cilj da se stalno bude pred hrišćaninom. On će voleti da govori o Bogu, o Isusu, o domu blaženstva i čistoće koji je Hristos pripremio za one koji ga vole. Razmišljanje o ovim temama, kada se duša hrani blagoslovenim uveravanjima Božijim, apostol predstavlja kao kušanje "sila budućeg sveta". 97
1 GC 469, 470; Ed 15, 16
2 7BC 908
3 GC 645; AA 560, 561
4 QD 646
5 1SM 374, 395; TM 378
6 TM 508
7 SC 70; 1SM 353
8 TM 240
9 1SM 381; 8T 65
10 1T 336
11 COL 100
12 CT 171; 2SM 38, 39, 43, 95, 100; GC 9
13 COL 112; 1SM 395; DA 762
14 SC 59, 60; 1SM 377
15 MIP 35
16 1SM 395
17 DA 641
18 RH Maj 24, 1892
19 1SM 398
20 DA 175, 672
21 6BC 1117
22 HP 127
23 7T 211
24 TM 177
25 DA 20-22
26 AA 560
27 7T 297; MIP 98; 3T 481; CG 116; 1SM 116; MM 131
28 9T 70
29 2T 46, 47; TM 394; 4T 345
30 MIP 35
31 ST Maj 19, 1890
32 ST Feb. 24, 1890
33 ST Maj 19, 1890
34 ST Mar. 24, 1890
35 COL 360
36 1SM 33
37 7BC 908
38 ST 500
39 DA 490
40 DA 311; GC 489
41 9T 222
42 ST 48
43 9T 156; CT 83; 2T 414
44 Nemojte više nikada citirati moje reči sve dok živite, dok ne budete mogli da slušate Bibliju. Kada uzmete Bibliju i učinite to svojom hranom, i svojim mesom, i svojim pićem, i učinite to elementima svog karaktera, kada to možete učiniti znaćete bolje kako da primite neki savet od Boga. Ali evo Reči, dragocene Reči, koja je danas uzvišena pred vama I nemoj više da govoriš šta je sestra Vajt rekla, sestra Vajt je rekla ovo, i sestra Vajt je rekla ono, a sestra Vajt je rekla drugu stvar." Ali recite: 'Ovako veli Gospod Bog Izrailjev,' i onda činite upravo ono što Gospod Bog Izrailjev čini, i ono što On govori. "--Spalding-Magan Collection, str. 167.
"Sada Bog želi da se svaka duša ovde izoštri. On želi da svaka duša ovde ima Njegovu moć preobraćenja. Ne morate da se pozivate, ni jednom, na sestru Vajt; Ne tražim od vas da to uradite. "--Ibid., str. 170.
"Ali nemoj da citiraš sestru Vajt. Ne želim da ikada citiram sestru Vajt dok ne dobijete svoj vidikovac gde znate gde ste. Citiram Bibliju. Razgovarajte o Bibliji. Pun je mesa, pun debljine. Nose ga pravo u svom životu, i vi ćete znati više Biblije nego što znate sada. Imaćete svežu materiju; imaćete dragocenu materiju; nećete ići iznova i preko istog terena, i videćete svet spašen. Videćete duše za koje je Hristos umro. I molim vas da obučete oklop, svaki njegov deo, i budite sigurni da su vaše noge potkovane pripremom jevanđelja." --Ibid., str. 174.
45 Luterani, kalvinisti, Veslijanci i mnogi drugi često se ne razlikuju mnogo u svom stavu prema spisima svojih osnivača.
46 DA 789
47 7BC 908
48 4BC 1139, 1140 (Gospođa Vajt je verovala da živimo u eshatološkom danu okajanja [Jom Kipur]. U drevnom Izraelu zajednica se okupljala oko svetog šatora i mučila svoje duše u pokajanju [Levit. 16:29].)
49 SL
7 50 SL 81
51 AA 560, 561
52 SK 65
53 Komentari Berkhof (Sistematska teologija) na ovoj liniji rezonovanja su veoma oštri. Ako je čovekova obaveza ograničena njegovim oslabljenim stanjem, on bi mogao da dostigne tačku u kojoj on uopšte nema nikakvu obavezu.
54 1T 335 (Kontekst ukazuje na to da je doktrina svetosti o "drugom blagoslovu" ono što se odnosi.)
55 SC 62
56 RH Feb. 26, 1901
57 1SM 373
58 1SM 198
59 EW 71
60 6BC 1118
61 COL 315
62 CH 37
63 COL 359
64 4BC 1140
65 RH Mar. 8, 1906
66 RH Sept. 3, 1901
67 QD 684
68 1SM 396 (naglasak isporučen)
69 2SM 32, 33
70 John 14:15
71 SL 81
72 DA 519
73 AA 561
74 OHC 53
75 1SM 394
76 1SM 384
77 1SM 235
78 SL 81
79 3T 459
80 SC 64
81 AA 561
82 SC 65
83 6BC 1071
84 7BC 933; 6BC 1078
85 TM 507
86 DA 429
87 1SM 314, 315
88 SD 240; 1SM 396
89 6BC 1114
90 SC 64
91 SC 58
92 AA 553
93 DA
483 94 1SM 181, 182
95 1SM 183, 184
96 FE 176-180
97 ST 743-745
Nema komentara:
Objavi komentar