Identitet antihrista

 Naučnici koji se bave Svetim Pismom, koji sebe nazivaju skolarima, tvrde da je za razumevanje duhovnih poruka i stihova, potrebno visoko poznavanje naučnih metoda istraživanja. Uz to je potrebno poznavanje istorijskih najpreciznijih detalja. Ovakvo znanje se stiče dugotrajnim školovanjem i bez toga niko nije u stanju da razume smisao proročke reči.

Mi nikako ne možemo biti protivnici obrazovanja i nauke, ali istovremeno ukazujemo na ogromnu opasnost da se intelekt postavi na mesto koje mu nije određeno u božanskom poredku. Nauka Svetog Pisma se prima verom, saznanje svetih stvari se odigrava procesom božanskog prosvetljenja koje je dar svakom otvorenom srcu, nezavisno od nivoa obrazovanja u ustanovama.

Ukoliko je osoba prosvetljena božanskim darom, tek tada stupa nauka na scenu, da potvrdi i produbi nebesku informaciju.

Dakle to što skolari vide na prvom mestu, mi vidimo na sporednom, a važi i obratno.

Iz tog razloga su to dva puta, koja se mimoilaze i nemaju dodirnih tačaka.

Mi ne želimo nikakav kompromis sa pogrešnim verskim sistemom intelektualne filozofije, "lažnim plamenom na oltaru". Jer ukoliko bi samo malo, gotovo neprimetno dopustili da nam uliju sumnju u vezi pitanja koja su jasno objašnjena, odrekli bi se izvora naše sile i izgubili bi bitku.

Jedna od tema za koje skolari smatraju da je previše zamršena, da bi mogla lako i jednostavno da se objasni, jeste pitanje identiteta antihrista. 

I pored jasnih uputstava koje smo kao narod dobili, rad ovakvih pojedinaca je zbunio narod, koji više ne zna šta i kako da veruje po ovom pitanju. Da li je zaista potrebno toliko knjiško predznanje da bi se jednostavno moglo razrešiti pitanje: Ko je antihrist?

Mi verujemo da je za razrešenje ovog pitanja potrebno minimalno poznavanje istorije, ali istovremeno produhovljeno poznavanje Njegove reči.

Otk.17, 9 Tu se hoće mudre pameti! Sedam glava sedam je bregova na kojima žena sjedi. A i sedam kraljeva: 10 pet ih već pade, jedan jest, a jedan još ne dođe: kada dođe, ostati mu je zamalo. 11 I Zvijer koja bijaše i više nije, osma je, a iz broja je njih sedmero, i ide u propast. 

Ovo je vrlo poznato proročanstvo Otkrivenja koje upućuje na identitet antihrista. Kako nam ovo proročanstvo otkriva da smo kao narod u prošlosti bili dobro i istinito poučeni, bez da imamo prostora za najmanju nedoumicu? Kako ovo proročanstvo može biti izvor još jasnije i detaljnije spoznaje, na osnovama koje su već date u izjavama nadahnuća?

1. U prošlosti nikada nismo primili uputstva da je antihrist jedna osoba. Uvek smo učeni tome da se radi o instituciji, versko političkoj sili. Ako je Martin Luter nekada širio svetlo o tome da je papa antihrist, on tu sigurno nije mislio na to da je samo jedna osoba antihrist, nego institucija papstva, sam koncept papstva. Čak i ako bi insistirali na tome da je ova ili ona izjava, kao i delovanje jednog ili drugog verskog poglavara bezbožno, bilo bi sasvim nemudro jednu osobu ili ličnost predstaviti kao izvor problema ili utelovljenje zla. Naš i Božji protivnik ne može da bude jedan čovek. Ovo proročanstvo to jasno potvrđuje. Ako je zver jedan od careva koji su mu prethodili i pripada njima, onda je jasno da se tu radi o više nego jednoj ličnosti. U proročkim knjigama car stoji u ime carstva. Ovo proroštvo vidi predistoriju i istoriju jedne određene političke sile. Da to nije samo politička sila svedoči simbolika žene koja stoji na bregovima. Ti bregovi su isto što i carstva. Žena označava versko učenje, bregovi označavaju duhovnost, mesto bogosluženja. U Isaiji 2 poglavlju je Božja gora viša od svih ostalih.

2. Versko politička sila, institucija poslednjeg vremena može da se prepozna po kontinuitetu 7 +1 car. Nama nije potrebno da idemo i pretražujemo istorijske knjige da bi našli nešto što potvrđuje naše pretpostavke. Ne. Biblija tumači samu sebe. Ispravno pitanje bi bilo: gde u proročkim knjigama imamo izveštaj o sedam careva i osmom? 

Odgovor je: na dva mesta. Prvo u Danilu 7 poglavlju. Imamo deset careva - rogova i jedan mali rog kao jedanaesti. Mali rog uklanja tri. Dakle ostaju jedanaest minus tri - osam. Sedam careva i jedan koji dostiže veliku moć i progoni Božje ljude. 

Mi nemamo nikakvog osnova da sumnjamo u tumačenje kako nam je predato: Deset careva su narodi iz koji su nastala Zapadna civilizacija. Mali Rog je rimska religijsko politička institucija. Dakle ne telo vernika katolika, među kojima je mnoštvo iskrenih vernika; nego versko politički Rim.

3. U Danilu 11 poglavlju se nalazi drugi izveštaj o sedam plus jednom caru. Ovde se prati dinastija koja je proizašla sa teritorije velikog grčko makedonskog carstva. I slično kao u sedmom poglavlju, nakon što se opisuje delovanje sedmog cara (Pismo namerno preskače jednog cara dinastije Seleukida da bi broj bio sedam), proročanstvo ide do osmog koji je opisan kao Severni car. Dakle imamo sedam prethodinka,  sedam severnih careva i jednog koji je povezan sa krajem vremena, koji postaje velik i moćan i progoni Božje ljude. Nema ni malo sumnje da se ovde radi o versko političkoj organizaciji grčko - pravoslavne crkve. To je jedina globalna sila nastala na teritoriji grčkog carstva koja  ispunjava proročanstvo. 

4. Činjenica da proroštvo na kraju govori o jednoj zveri, umesto o dve versko političke sile koje su antihrist, govori o tome da će od dve u budućnosti nastati jedna globalna versko politička organizacija, koja ima kontinuitet i rimskog i grčkog političko verskog sistema kroz vekove. 

Inagurisana eshatologija

 U prethodnom postu smo komentarisali članak Roberta Brinsmeada o prirodi opravdanja verom.

U istom članku se razvija tema koja zaslužuje posebno razmatranje: 

"Taj Hristov događaj bio je toliko presudan i konačan da ga nazivamo „inaugurisanom eshatologijom“ — što znači da su se eshatološki događaji poput suda, izliva Božjeg gneva, vaskrsenja itd. već odigrali u Hristovom životu i smrti. Kraj sveta („okončana eshatologija“) biće samo otkrivanje ili kosmičko razotkrivanje onoga što se već dogodilo u Isusu Hristu."

"Sada živimo u „vremenu između“. Rečima demonske sile usmerene protiv Hrista i dalje održavaju privid moći, a neverujući svet ne zna da su već poražene odlučujućom Hristovom pobedom. Verujući, međutim, znaju šta se dogodilo — da su greh, smrt, svet i Sotona pobeđeni — i zato čekaju strpljivo i s poverenjem da se stvarnost javno otkrije pri Hristovom dolasku."

Milošću Božjom mi smo u stanju da samo potvrdimo da je ovo jedna visoka istina za koju postoji veliki broj primera u Svetom Pismu.

Ovde ćemo navesti jedan od njih gde je u događaju krsta sakriven redosled poslednjih događaja. Marko 15,33-35.37

U podne, biše tmine po svoj zemlji sve do tri sata. (Slika poslednjeg vremena gde je po rečima Isaiji "tama obuzela narode")

A u tri sata, Isus povika snažnim glasom: ` Eloï, Eloï, lama sabaqthani? što znači: ` Moj Bože, moj Bože, zašto si me napustio. `(Vreme kulminacije krize, gde Božji narod viče u osećaju da je ostavljen)

Neki od onih koji bijahu ondje govoraše: ` Evo ga kako zove Iliju! (Pojava prorečenog proroka, Trećeg Ilije, koji dovodi probuđenje i reformu)

on mu ponudi piti kazavši: ` Čekajte, vidimo da li će Ilija spustiti ga odande. ` Ali, ispustivši jedan snažan krik, Isus izdahnu. (Ovde vidimo otpor Ilijinom pokretu, ali Glasna vika završava Božje delo na ovoj zemlji).

Razlikovanje između opravdanja verom i eshatologije

Mi smo već pisali o tome kolika je tragedija duhovne zablude koja stavlja eshatologiju kao  centralno pitanje vere, gde se čak i pitanja spasenja objašnjavaju eshatološkim okvirom. Upravo suprotno je ispravno: Okvir opravdanja verom treba da popune eshatološke slike. 

Mi učimo kao i Reformacija, centralnost opravdanja. To znači da poslednji događaji ne mogu da se razumeju bez opravdanja verom.

Brinsmead kaže dalje: 

Opravdavajuća vera gleda u dva pravca: unazad, ka dovršenom Hristovom delu, i unapred, ka eshatološkom sudu. Dovršeno Hristovo delo na krstu temelj je opravdanja; vera počiva na onome što je apsolutno dovršeno. Treba, međutim, razmotriti i kako se opravdanje verom odnosi na poslednji sud.

Opravdanje je forenzički pojam koji se odnosi na suđenje i presudu; to je pravni izraz. On podrazumeva da je neko stupio pred božanski sud i proglašen pravednim. Kako prikladno primećuje Džordž Eldon Led: „Opravdanje je dekret božanskog Zakonodavca i Sudije da je čovek oslobođen svake krivice i osude. Kao takvo, ono je eshatološki događaj koji pripada danu suda na kraju sveta.“ („Jedinstvo i raznolikost u novozavetnoj veri“, Christianity Today, 19. novembar 1965.)

Biblija uči da će biti konačnog suda nad ovim zemaljskim životom. Čak će i vernici morati da stanu pred Hristov sud (2 Kor 5,10). U veri, potrebiti i pokajani grešnik može već sada unapred primiti presudu Sudije. Jer svi koji……u veri, potrebiti i pokajani grešnik već sada može da preduhitri budući Božji sud i da unapred primi oslobađajuću presudu Sudije. Jer svi koji se kaju i trajno veruju u Isusa Hrista bivaju sada opravdani; oni već u ovom času čuju i prihvataju reč budućeg oslobođenja, dok oni koji odbijaju da veruju ostaju pod osudom koja će biti javno objavljena na poslednjem sudu.

Dinamična, trajna priroda „vere bez dela Zakona“ - komentar

Autor Present Truth Magazine, Robert Brinsmead je napisao sledeću studiju, od koje navodimo neke delove: 

"Luterov blistavi uvid u jedan aspekt opravdanja verom uglavnom je izgubljen ili zanemaren. On je opravdanje verom shvatao kao dinamičnu, neprekidnu radnju u božansko-čovečanskom odnosu. Ovaj važan pojam toliko je stran većini današnjih evanđeoskih krugova da treba da se zadržimo na njemu i razmotrimo njegove dalekosežne posledice.

Za početak, većina evanđeoskih vernika misli na opravdanje verom kao na konačan, jednokratan čin za čitav život. U svojoj kapitalnoj knjizi „Nauka o opravdanju“, Džejms Bjukenan kaže da je opravdanje „potpun, konačan i neopoziv čin božanske milosti … jednom zauvek“ (str. 138). On čak tvrdi da su to „učili i zastupali Reformatori“. To, međutim, nije sasvim tačno. Stav koji on iznosi ne predstavlja Lutera, Melanhtona niti čitavo luteransko krilo Reformacije.

Nemamo nameru da suprotstavljamo dva velika pravca reformacijskog mišljenja; treba ih posmatrati kao komplementarne, ne kao konkurentske.

Razlikovanje između opravdanja verom i dovršenog Hristovog dela

Da je dr Bjukenan rekao: „Božanski otkupiteljski čin u Hristu jeste konačan i neopoziv čin milosti … jednom zauvek“, bio bi na čvrstom tlu. Ali on čini ono što se često čini u evanđeoskim krugovima — izjednačava opravdanje verom s dovršenim Hristovim delom. Ona su, naravno, životno povezana, ali ih ne treba poistovećivati.

„Dovršeno delo“ (npr. Jev 10,10-14) odnosi se na Hristov događaj. U bezgrešnom životu i pomirnoj smrti na krstu Golgote, naš Gospod je izvršio pomirenje za bezakonje i doneo večnu pravednost (Dan 9,24). Suočio se s grehom, pobedio sve sile koje su nam se protivile, uništio smrt i obelodanio život i besmrtnost (Jev 9,26; Kol 2,15; 2 Tim 1,10). "

U prvom delu svoje studije Brinsmead ukazuje na problem koji imaju hrišćani do danas, gde se opravdanje ne vidi u svom dvostrukom značenju. Mi danas u takozvanim jevanđeoskim crkvama vidimo da se opravdanje gotovo isključivo posmatra kao doživljaj. Mnogo manje se govori o opravdanju kao božanskom delu u Hristu, "jednom za svagda".

Zato je i nama ova studija vrlo korisna, da još bolje razumemo kada se govori o opravdanju kao iskustvu vernika, opravdanju verom; a kada se govori o delu opravdanja, gde se misli na Hristov život i smrt.

Dalje se kaže: 

"Apostol Pavle kaže: „… svi koji veruju bivaju opravdani…“ (Dap 13,39). Time jasno razlikuje dovršeno Hristovo delo od opravdanja verom. „Dovršeno delo“ dogodilo se pre nego što smo mi poverovali. Ono ostaje „dovršeno“ bez obzira da li ljudi veruju ili ne. Ali ne i lično opravdanje grešnika. Ono se događa tek kad oni „čuju reč jevanđelja i poveruju“ (Dap 15,7).

„… svi koji veruju bivaju opravdani…“ U ovoj kratkoj izjavi ima više nego što uoči površni čitalac. Pogledajmo pažljivo dve glavne reči — veruju i bivaju opravdani.

Veruju. Glagol pisteuo u Dap 13,39 stoji u prezentu. To je u skladu s opštim obrascem novozavetne upotrebe ovog glagola. Grčki prezent označava trajnu radnju, pa stoga Dap 13,39 znači: „svi koji veruju i nastavljaju da veruju bivaju opravdani“, ili: „svi koji veruju i istrajavaju u veri bivaju opravdani“. I niko drugi!"

Ovde autor jasno zaključuje i dovodi nas u razmišljanje da opravdanjem verom ne označavamo objektivno opravdanje, što smo u prošlosti često činili i zbunjivali ljude. To se posebno odnosi na one ljude kojima nije jasno Hristovo završeno delo.

Međutim ovde moramo da pomenemo i to da postoji mesto u Pismu koje naizgled iskače iz ovakvog redosleda: Rim.2,12-14, gde se pod opravdanjem navodi nešto što nije ni jedan ni drugi gore pomenuti aspekt opravdanja. Naime, ovde se govori o ljudima koji ne poznaju Jevanđelje, ali žive po savesti.

Dakle Brinsmead ne može da kaže da neće biti opravdan niko osim vernika!

Mi imamo jako puno problema sa stavom vernika koji spasenje ograničavaju samo na one koji veruju. I u tome se ide tako daleko da se kod ekstremnih pogleda, iz spasenja isključuju svi osim onih koji veruju na određeni način.

Dakle dobro je odvojiti Hristovo završeno delo i opravdanje verom, ali je loše Hristovo završeno delo primeniti samo na vernike! Hristovo delo se odnosi na sve ljude. Opravdanje verom je privilegija samo istinskih vernika koji imaju poznanje istine. Sa druge strane je pasti u neverstvo moguće samo kod onoga ko je prethodno imao spoznaju. 

Tako da je pogrešno ljude koji nisu dobili pravu spoznaju zvati nevernicima, jer biti nevernik uključuje otpasti od opravdanja verom koja je samo za vernike!

Hristova žrtva na krstu bila je jednokratan čin. Ali naše prisvajanje tog čina verom nije jednokratno. Iskupiteljsko Hristovo delo koristi samo onima koji se kaju za svoje grehe, veruju i nastavljaju da veruju. Opravdanje je po veri. Gde nema stalnog pokajanja i stalne vere u Hristovu krv, nema ni opravdanja.

Bivaju opravdani. U Dap 13,39 i glagol „bivaju opravdani“ stoji u prezentu. To nije usamljen primer u Novom zavetu. I druge velike Pavlove izjave predstavljaju opravdanje kao trajnu radnju, npr.:

„… opravdani besplatno njegovom blagodaću kroz otkupljenje u Hristu Isusu…“ — Rim 3,24.

„… čovek se opravdava verom bez dela zakona.“ — Rim 3,28.

„A onome koji ne radi, nego veruje u Onoga koji opravdava bezbožnika, vera se njegova računa u pravednost.“ — Rim 4,5.

Istina je da se „opravdani“ javlja i u aoristu, što pokazuje da Bog ne opravdava vernika „na rate“. Ne postoje stepeni prihvatanja pred Bogom: biti opravdan znači biti potpuno opravdan. To implicira aorist. Ali time nije sve rečeno. Upotreba prezenta donosi drugu vitalnu dimenziju: opravdanje nije statično; ono je dinamično i trajno. Tekstovi poput Dap 13,39; Rim 3,24 i Rim 4,5 znače da dok god stalno verujemo i stalno tražimo oproštaj, Bog nas stalno opravdava.

Sa ljudske strane to znači da hrišćanin, svestan svog neprestanog pada, ali i onoga što je Hristos učinio, nastavlja da veruje u Onoga koji opravdava bezbožnika (Rim 4,5). Kako Luter kaže: „Nijedan svetac sebe ne smatra pravednim, nego uvek traži i očekuje da bude opravdan.“ (Predavanja o Poslanici Rimljanima, str. 113.)

Sa božanske strane to znači da Bog nastavlja da opravdava one koji se nastavljaju kajati i tražiti njegovu milost:

„Jer budući da su sveci uvek svesni svoga greha i mole Boga za milostivi dar njegove pravednosti, Bog ih upravo zbog toga uvek smatra pravednima.“ (Isto, str. 125.)

„Tako priznajemo da smo grešnici i svojim suzama, pokajanjem i tugom pokazujemo da smo grešnici i u vlastitim očima. Čim takav strah i nemir prestanu, nastupa osećaj sigurnosti; a gde vlada sigurnost, Božja odluka da nam ne uračuna greh ponovo stupa na snagu, jer je Bog odredio da neće uračunati greh nikome ko sa strahom i drhtanjem traži njegovu milost.“ (Isto, str. 135.)

Stalna priroda opravdanja bila je Luterov genijalni naglasak; i mi tvrdimo da je on istinski biblijski i pavlovski. Za Lutera, opravdanje nije bilo samo početni čin u soteriološkom procesu, niti usputna „pumpna stanica“ ili vrata kroz koja se ulazi samo jednom. On je učio da prihvatanje opravdanja u veri predstavlja naš celokupan posao za čitav hrišćanski život. Nikad ga ne prerastamo niti ga možemo suviše dobro naučiti. Zato opravdanje verom kod Lutera uvek ostaje u središtu. U „Raspravi o opravdanju“ iz 1536. Reformator je izložio svoje gledište o svakodnevnoj, dinamičnoj prirodi opravdanja:

„… oproštenje greha nije prolazni čin ili radnja, nego potiče iz krštenja koje traje doveka, sve dok ne ustanemo iz mrtvih.“ (Luterova dela, Američko izd.; Filadelfija: Muhlenberg; Sent Luis: Concordia, 1955- ), sv. 34, str. 163.)

„… Oproštenje greha nije prolazni čin, već trajnoga trajanja. Oproštenje počinje u krštenju i ostaje s nama do smrti, sve dok ne ustanemo iz mrtvih, i uvodi nas u večni život. Tako mi živimo neprestano pod oproštenjem greha. Hristos je zaista i trajno oslobodilac od naših greha, zove se naš Spasitelj i spasava nas tako što uklanja naše grehe. Ako nas, dakle, spasava uvek i stalno, onda smo mi neprestano grešnici.“ (str. 164.)

„Ni pod kojim uslovom greh nije prolazna faza, već se svakodnevno opravdavamo nezasluženim oproštenjem i Božjim milosrđem. Greh dakle ostaje trajno u ovom životu, dok ne dođe čas poslednjeg suda, i tada ćemo konačno biti savršeno pravedni.“ (str. 167.)

„Jer oproštenje greha je neprestano božansko delo, sve do smrti. Greh ne prestaje. Shodno tome, Hristos nas neprekidno spasava.“ (str. 190.)

„Svaki dan grešimo, svaki dan smo neprestano opravdavani, baš kao što je lekar prinuđen da svakodnevno leči bolest dok ne ozdravi.“ (str. 191.)