Inagurisana eshatologija

 U prethodnom postu smo komentarisali članak Roberta Brinsmeada o prirodi opravdanja verom.

U istom članku se razvija tema koja zaslužuje posebno razmatranje: 

"Taj Hristov događaj bio je toliko presudan i konačan da ga nazivamo „inaugurisanom eshatologijom“ — što znači da su se eshatološki događaji poput suda, izliva Božjeg gneva, vaskrsenja itd. već odigrali u Hristovom životu i smrti. Kraj sveta („okončana eshatologija“) biće samo otkrivanje ili kosmičko razotkrivanje onoga što se već dogodilo u Isusu Hristu."

"Sada živimo u „vremenu između“. Rečima demonske sile usmerene protiv Hrista i dalje održavaju privid moći, a neverujući svet ne zna da su već poražene odlučujućom Hristovom pobedom. Verujući, međutim, znaju šta se dogodilo — da su greh, smrt, svet i Sotona pobeđeni — i zato čekaju strpljivo i s poverenjem da se stvarnost javno otkrije pri Hristovom dolasku."

Milošću Božjom mi smo u stanju da samo potvrdimo da je ovo jedna visoka istina za koju postoji veliki broj primera u Svetom Pismu.

Ovde ćemo navesti jedan od njih gde je u događaju krsta sakriven redosled poslednjih događaja. Marko 15,33-35.37

U podne, biše tmine po svoj zemlji sve do tri sata. (Slika poslednjeg vremena gde je po rečima Isaiji "tama obuzela narode")

A u tri sata, Isus povika snažnim glasom: ` Eloï, Eloï, lama sabaqthani? što znači: ` Moj Bože, moj Bože, zašto si me napustio. `(Vreme kulminacije krize, gde Božji narod viče u osećaju da je ostavljen)

Neki od onih koji bijahu ondje govoraše: ` Evo ga kako zove Iliju! (Pojava prorečenog proroka, Trećeg Ilije, koji dovodi probuđenje i reformu)

on mu ponudi piti kazavši: ` Čekajte, vidimo da li će Ilija spustiti ga odande. ` Ali, ispustivši jedan snažan krik, Isus izdahnu. (Ovde vidimo otpor Ilijinom pokretu, ali Glasna vika završava Božje delo na ovoj zemlji).

Razlikovanje između opravdanja verom i eshatologije

Mi smo već pisali o tome kolika je tragedija duhovne zablude koja stavlja eshatologiju kao  centralno pitanje vere, gde se čak i pitanja spasenja objašnjavaju eshatološkim okvirom. Upravo suprotno je ispravno: Okvir opravdanja verom treba da popune eshatološke slike. 

Mi učimo kao i Reformacija, centralnost opravdanja. To znači da poslednji događaji ne mogu da se razumeju bez opravdanja verom.

Brinsmead kaže dalje: 

Opravdavajuća vera gleda u dva pravca: unazad, ka dovršenom Hristovom delu, i unapred, ka eshatološkom sudu. Dovršeno Hristovo delo na krstu temelj je opravdanja; vera počiva na onome što je apsolutno dovršeno. Treba, međutim, razmotriti i kako se opravdanje verom odnosi na poslednji sud.

Opravdanje je forenzički pojam koji se odnosi na suđenje i presudu; to je pravni izraz. On podrazumeva da je neko stupio pred božanski sud i proglašen pravednim. Kako prikladno primećuje Džordž Eldon Led: „Opravdanje je dekret božanskog Zakonodavca i Sudije da je čovek oslobođen svake krivice i osude. Kao takvo, ono je eshatološki događaj koji pripada danu suda na kraju sveta.“ („Jedinstvo i raznolikost u novozavetnoj veri“, Christianity Today, 19. novembar 1965.)

Biblija uči da će biti konačnog suda nad ovim zemaljskim životom. Čak će i vernici morati da stanu pred Hristov sud (2 Kor 5,10). U veri, potrebiti i pokajani grešnik može već sada unapred primiti presudu Sudije. Jer svi koji……u veri, potrebiti i pokajani grešnik već sada može da preduhitri budući Božji sud i da unapred primi oslobađajuću presudu Sudije. Jer svi koji se kaju i trajno veruju u Isusa Hrista bivaju sada opravdani; oni već u ovom času čuju i prihvataju reč budućeg oslobođenja, dok oni koji odbijaju da veruju ostaju pod osudom koja će biti javno objavljena na poslednjem sudu.