Povratak pravednosti

U proroku Isaiji 2 glavi je opisan preporod i veliko obrazovno delo poslednjeg vremena: 

Viđenje Isaije sina Amocova za Judu i Jerusalim.

Dogodiće se u poslednje dane
i gora Doma Gospodnjeg
biće postavljena vrh gora,
i uzvišena iznad bregova.
Svi puci prema njoj će se sticati.

Mnogi narodi će hodati i govoriti:
„Hajde, popnimo se na goru Gospodnju,
u Dom Boga Jakovljeva,
te da nas on nauči putevima svojim,

i da mi hodamo stazama njegovim." (Isa.2,1-3)

Dakle velike mase naroda u vreme posledka će biti u potpunom neznanju u vezi vere i spasenja. To je potvrda za ono što sve vreme ovde tvrdimo: Verske institucije nisu prenele znanje o Božjim stvarima. Šta su onda poučavale? Očito neistinu.

Vraćajući se na Isaiju 1 glavu, koja takođe ima primenu na poslednje vreme "za Judu i Jerusalim", pronalazimo uzroke duhovne krize celog sveta, koja je opisana u Isaiji 2. Naime na mestu koje je trebalo biti za primer i svetlo celom svetu došlo je do izvrtanja pravde. Nestalo je pravednosti tamo gde je nekad bila, gde se propovedala, a to što se propoveda toga ima. Ono što se ne poučava, toga nestaje.

Telesnost i gresi Božjeg naroda prouzrokovani su time što je nedostatak istine zamenio sadržaj laži. Od Božjeg grada postala je bludnica, od onih koji su prednjačili u poznanju Boga i Njegovog Zakona, postali su otpadnici, koji se druže sa zlikovcima.

Na taj način je tama prekrila ceo svet, tama nepoznavanja Boga. Mi ovde ne govorimo o problemu greha, jer propovednika protiv greha ima dosta. Mi govorimo o nedostatku pravednosti. Koje pravednosti nedostaje? 

Hristove pravde koja je najveći dar čovečanstvu. 

Ova pravednost se otkriva u Jevanđelju, tako da gde Jevanđelja nema, gde je iskrivljeno, tamo nema pravednosti. Nedostatak pravednosti je uzrok svakog zla koje se može zamisliti.

Najveća anatema Novog Zaveta je na učitelje koji propovedaju drugo Jevanđelje od apostolskog. U prethodnim porukama smo pokazali šta Sveto Pismo naučava o pravednosti. Pokazali smo kako je iskrivljena nauka o pravednosti u glavnim verskim institucijama na našim prostorima.

Pismo proriče da će doći do ponovnog otkrivanja i podizanja istine: 

Danilo 12:4
„A ti, Danilo, zatvori ove reči i zapečati knjigu do vremena kraja; mnogi će pretraživati, i znanje će se umnožiti.“

Da se ove reči ne odnose samo na novo razumevanje proročanstava, već u većoj meri na istinu o pravednosti svedoče dalje:

  Isaija 11:3-5

„Neće suditi prema onome što oči vide, niti će presuđivati prema onome što uši čuju; nego će pravedno suditi siromašnima, i po pravdi će odlučivati za krotke na zemlji. Šibaćemo zemlju prutom usta svojih i ubijaće bezbožne dahom usana svojih. Pravda će biti pojas oko bedara njegovih, i vernost pojas oko bokova njegovih.“

 Isaija 42:1-4

„Evo mog sluge, koga podupirem, mog izabranika, koji je predmet mog zadovoljstva; na njega sam stavio svoj Duh, on će doneti pravdu narodima. Neće vikati ni podizati glas, niti će ga čuti po ulicama. Zgažene trske neće prelomiti, niti će utrnuti slabi plamen. Verno će doneti pravdu. Neće se obeshrabriti ni slomiti dok ne uspostavi pravdu na zemlji; na njegov zakon ostrva će čekati.“

 Malahija 3:1-3

„Evo, ja šaljem svog glasnika, i on će pripremiti put preda mnom. Iznenada će doći u svoj hram Gospod koga tražite, Anđeo saveza koga želite. Gle, dolazi! – govori Gospod nad vojskama. Ali ko će podneti dan njegovog dolaska, i ko će opstati kad se on pojavi? Jer on je kao vatra livca i kao sapun sapunara. On će sesti kao onaj koji prečišćava i pročišćava srebro, i pročistiće sinove Levijeve, i pročistiće ih kao zlato i srebro, da bi prinosili Gospodu prinos u pravednosti.“

 Amos 5:24

„Neka pravda poteče kao voda i pravednost kao potok koji ne presušuje!“

 Otkrivenje 19:11-16

„I videh nebo otvoreno, i gle, beli konj; i onaj koji sede na njemu zove se Veran i Istinit, i sudi i ratuje u pravednosti. Oči su mu kao plamen ognjeni, a na glavi mu su mnoge krune... I na ogrtaču, i na bedru njegovom, ime je napisano: Car careva i Gospodar gospodara.“

 Psalam 72:1-4

„Bože, daj kralju svoje sudove i pravednost svoju sinu kraljevu, da sudi pravedno tvome narodu i siromašnima tvojim s pravdom. Planine će doneti mir narodu, i bregovi pravednost. On će suditi siromašnima naroda, pomoći će deci nevoljnika, i skršiće tlačitelja.“

Zamoljavamo čitaoca da se ponovo vrati na ova svedočanstva i da sva mesta gde se govori o pravednosti, pravdi, posmatra ne onu pravdu koja se od nas zahteva, zakonsku pravdu. Neka posmatra pravdu koja se nama pripisuje bez naše uloge, bez dela Zakona.

Pred nama je veliki zadatak, da se navikavamo da prepoznamo i odbacimo sve što nije Hristova pravda i što je lažna svetost. 

 

"U pitanju opravdanja—prihvatanja pred prestolom Božijeg suda—ništa ne sme biti u kraljevskoj kočiji pored Hristove pravednosti koja je slobodno pripisana. Zbog Hristove slave moramo, dakle, insistirati na pravednosti koja je odvojena od svega u čoveku—ukratko, na pravednosti koja je strogo pravne prirode. Pokušaj da se obnoviteljski rad Svetog Duha u srcu uključi u naše opravdanje pred Bogom predstavlja hulu. To je pokušaj da se od Svetog Duha napravi antihrist. Ova iskrivljena verzija jevanđelja je gora od greha surovog legalizma. Ona koristi Božje darove da bi Mu oduzela slavu. Otvoreni legalizam nije toliko proklet koliko ovo, jer šta može biti gore od korišćenja Božijeg najizabranijeg dara da se okalja slava koja je sa Golgote?" (Robert Brinsmead)

Pravo vino Vavilona

 

„Pade, pade, veliki Vavilon, jer je žestokim
vinom svoga bludničenja
napojio sve narode.“

O tome šta predstavlja "vino Vavilona" ne bi trebalo da postoje nikakve dileme. Prvo što je jasno je da se pod Vavilonom smatra verski sistem poslednjeg vremena koji se protivi Božjoj vladavini.

To je prvi verski sistem u istoriji koji će obuhvatiti sve narode.

Slika vina je u Pismu oznaka za otkupljenje Hristovom krvi koja se u celom hrišćanstvu deli na svetoj večeri.

Vino kurvarstva je lažna nauka o spasenju, lažna svetost, lažna pravednost koja direktno napada istinsko Jevanđelje.

Ništa drugo ne može da bude "grozota pustošina svetom mestu" i "usta koja govore hulne stvari".

Mi smo pokazali identitet malog roga, dve institucionalne sile poslednjeg vremena iz Rima i Grčke. Posmatrali smo kako su zabluda i istina o spasenju pomešane u nauci ovih verskih učenja. Rimska i Grčka crkva uče lažno jevanđelje. Ono je tako prevarno pomešano da ga je nemoguće detektovati osim prosvetljenjem Svetog Duha.

Suština prevare nikako ne može da bude neko učenje koje nije opšteprihvaćeno i koje nije centralno. To ne može da bude periferno pitanje koje ne može da napravi ozbiljnu štetu.

Vino Vavilona mora da ima veze sa spasenjem! Mora da bude pitanje života i smrti! Primera radi to ne može da bude pitanje obreda, sakramenata, obožavanje Marije, jer ovo nikako ne može da prevari veliki broj zajednica koje ni u ludilu ne bi ovo prihvatile.

Iako je za mali rog prorečeno da će menjati vremena i zakone, Vino Vavilona takođe ne može da se odnosi na verske svetkovine i pitanja božanskog Zakona. Niko neće propasti zbog toga što nije držao Zakon, jer time može samo da bude "nazvan najmanjim u carstvu Božjem" (Mt.5,19.20). Pitanje spasenja jeste kakvu je pravdu vernik imao. Ako pravda nije veća od verskih formalista našeg vremena, takav neće ući u Carstvo Nebesko!

Vino Vavilona je izazov, konkurencija, poništavanje Hristove pravednosti!

Ovu tvrdnju ćemo nastaviti da dokazujemo na taj način, što ćemo pokazati da ne samo tradicionalne institucije hrišćanstva uče lažnu pravednost. Na kraju ove studije ćemo analizirati učenje najbrojnije Zajednice hrišćana protestantskog usmerenja na našim prostorima.

Pre toga da ponovo tabelarno postavimo dokaze o ispravnosti učenja o dve pravednosti koje ne smeju da se mešaju. Jevanđelje pravde je Božji put ka nama, Božji način na koji nas je spasio. Autor tabele je Ernst Bayer, jednostavni vernik Hristove pravednosti.

Ukoliko se kao put spasenja predstavlja ono što je naš odgovor ka Bogu, tada se čoveku daje udeo u delu spasenja. Ukoliko se Njegovo delo u Hristu predstavlja kao Božje delo u nama, tada je produkt takvog propovedanja lažna svetost, ljudska religija koja nema nikakve vrednosti pred Bogom.

Recenzija učenja o spasenju kakvo je predstavljeno u Priručniku Teologije Adventista sedmog dana (Autor Ivan Blazen)

VI. Adventisti sedmog dana 

" Adventisti sedmog dana vide sebe baštinicima i graditeljima na mislima Reformacije veznim uz biblijsko učenje o opravdanju milošću isključivo po vjeri, i obnoviteljima i tumačima punine, jasnoće i uravnoteženosti apostolskog evanđelja." 

Komentar: Ovo je tvrdnja onoga što se samo poželeti može! Narodi Balkana dobijaju priliku da saznaju ono što je dosada više od pet vekova bilo sakriveno ispred njihovih očiju.

Zajednica Adventista ima idealne uslove da ispuni ovaj uzvišeni ideal, dovoljno je zastupljena i obdarena svakim preduslovom.

                                                                       Međutim, da li je to u stvarnosti zaista tako?

Adventistička soteriologija je povezana s biblijskom eshatologijom i stavljena u okvir sveopćeg adventističkog koncepta velike borbe između Krista i Sotone. Prenesena na Zemlju, borba se vodi oko Božjeg karaktera, da li je pravedan i milosrdan, i oko Božjeg zakona, može li se vršiti i kako treba zadovoljiti njegove zahtjeve s obzirom da je grijeh ušao u svijet. 

Komentar: Ovde je već prekršen jedan od principa Reformacije za koju se tvrdi da je adventisti slede. Reformacija uči prvenstvo opravdanja. To znači da sve ostalo proizilazi iz opravdanja. Takođe i svako drugo učenje proizilazi iz učenja o opravdanju. To znači da bi pre eshatologije morala da ide jasna soterologija. 

Ovde vidimo da je opravdanje stavljeno u okvir razumevanja o velikoj borbi dobra i zla! To znači da će naše razumevanje proročanstava odrediti naše verovanje o spasenju! Neko može da pomisli da mi ovde previše cepidlačimo, ali neka takav ubaci bilo kakav pojam iz nauke o poslednjim događajima u internet tražilicu, na primer "apokalipsa" i biće preplavljen video porukama adventista, sa slikama katastrofa, tenkova, aviona, atomskih bombi itd.

Dakle Otkrivenje Isusa Hrista se definiše takvim naglaskom! Da li je izlivanje sudova centralna poruka? Da li u ovakvom propovedanju leže koreni apokaliptičkih psihoza i nezdrave duhovnosti koja je preplavila celi svet, tzv. teorijama zavere?

Odgovor je jasan. Tamo gde je Jevanđelje pomereno iz centra, sam Hristos i Njegova pravednost, tamo nastaje najstrašniji oblik fanatizma. Ovde smo otkrili korene toga.

Trosturuka anđeoska vest o sudu i kaznama se naziva Radosnom vesti Jevanđelja, umesto kao što sam izveštaj otkriva, to su dodatne poruke onih koji su već razumeli Jevanđelje.

U svom objašnjenju rješenja velike borbe, adventisti su na temelju proučavanja, razmišljanja i božanskog vodstva zaključili da u spasenju nema ni jedne niti ljudskog podrijetla (1SM 396). Ono je proizvod isključivo Božje milosti, koja dovodi do novog položaja i pravog odnosa grešnika s Bogom, a proizlazeći iz tog odnosa preobražava ih u Kristovu sliku. 

Komentar: Prvo je pogrešno citirano. Citat glasi da je Hristova pravednost haljina u kojoj nema ni jedne niti ljudskog porekla. Autor ne poznaje reformatorsku nauku o spasenju. Spasenje ima dva aspekta od kojih prvi nema ljudskog udela, a drugi ne može bez ljudskog udela. Ukoliko se ta dva aspekta pomešaju, dolazi do tragične zabune.

Autor je ovde u najmanju ruku nejasan, šta dovodi grešnika u novi položaj pred Bogom? Nakon toga tvrdi da Božja milost preobražava čoveka u Hristovu sliku, bez da vidimo udeo vernika! Dakle ne vidimo kako je došlo do pravog odnosa i ne shvatamo kako je iz tog odnosa proizašao duhovni rast. 

Iz svega deluje da autor tvrdi da je čovek dobio novi i pravi status pred Bogom delom milosti unutar vernika, što je učenje Vavilona.

U srži adventizma je kristološko razumijevanje da je Krist Spasitelj i Gospodin. "Ako Ga prihvaćamo kao Otkupitelja, moramo Ga prihvatiti i kao Vladara." (FW 16) Kao Spasitelj Krist nudi čovječanstvu dar spasenja, a kao Gospodin poziva da živimo novim životom (Rim 6,4), donoseći plod Duha (Gal 5,22) i poslušnosti Božjem zakonu (Rim 8 4; Otk 14,12), što je "služenje i odanost iz ljubavi", pravi "znak da smo Njegovi učenici" (Koraci prema Kristu, str. 63). Adventisti su oba ova elementa uključili u "pravednost po vjeri". "Jedini temelj naše nade jest Kristova pravednost koja nam je darovana, i ono što Njegov Duh čini u nama i preko nas." (Isto, str. 67) Biti pravedan po vjeri u punom smislu znači da smo od Boga primili oboje, naše pravo na nebo (opravdanje) i našu podobnost za nebo (posvećenje) (Čežnja vjekova, str. 247). Ove se dvije velike soteriološke stvarnosti mogu javiti samo iz zajedništva vjere s Kristom. 

Komentar: Zadnja rečenica daje konačnu potvrdu onoga što se naslućivalo. Autor navodi dva aspekta spasenja, iznosi citate koji to dokazuju, a na kraju spaja oboje, i opravdanje i spasenje kao produkt vere u Hrista!

Ustvari je to slučaj samo sa posvećenjem. Posvećenje je produkt vere u završeno i zameničko delo Hrista, tj opravdanje. Tvrditi da opravdanje zavisi od naše vere je vino Vavilona.

Reformacija uči instrumentalnu prirodu vere, tj. ona nije uzrok opravdanja, nego ga samo kao obavljeno delo prihvata. 

Ovde se uči da se opravdanje javlja iz zajedništva vere sa Hristom. Vino Vavilona.

Svakako će, kad opravdanje stvori nove ljude u čijim je srcima Krist prisutan i upisan Njegov zakon, doći kraj velikoj borbi i Krist će ponovno doći...

Komentar: Ovaj citat može da ide u red najistaknutijih katoličkih i pravoslavnih autora koje smo već naveli. Opravdanje je po njima rad u srcima vernika. Po Reformaciji je opravdanje rad Božji u Hristu za nas, a ne u nama... 

Zaključak

Proročka reč je istinita i nepromenjiva: Ne samo mali rog, nego i čitava vojska bi dana u otpad i obori istinu na zemlju! (vidi Dan.8 poglavlje)

Pokazali smo da jedno od najznačajnijih teoloških dela u crkvi koja je najistaknutiji predstavnik Reformacije na našim prostorima, sadrži učenje Vavilona o spasenju. Ne postoji suštinska razlika između tradiconalnih i "novoveraca". Ovo je po Hristovim rečima "grozota pustoši na svetom mestu".

Umesto Hristove pravednosti propoveda se ljudska pravednost, propoveda se same sebe!

Radi se o najtežem promašaju sa beskrajno teškim posledicama za naše narode. Dakle, ukoliko je institucija koja je bila u najboljem položaju da proširi vest o Hristovoj pravdi, potpuno promašila da ispuni ovaj zadatak, nije nahranila narod dobrom hranom na vreme, gde je tu onda još nadanje?

U narednim objavama ćemo se baviti ovim pitanjima u svetlu Božje Reči.

 

Sudbonosni test za Crkvu Istoka

 

 Pravoslavna vera nije imala ozbiljan ispit kao Zapadna Crkva kroz Reformaciju. Verske Zajednice koje deluju na teritorijama gde je većinsko pravoslavno življe, očito nisu predstavljale reformnu nauku kao centralno pitanje vere. Kao takve nisu imale onu silu koju je u 16 veku doživela Zapadna Crkva, tako da ne možemo govoriti o tome da su ljudi na Istoku u većoj meri upoznati sa predmetima o kojima ovde razgovaramo.

Pre nego što pravoslavnu nauku o spasenju ispitamo u svetlosti Božje Reči, postavićemo je nasuprot osnovnih učenja Reformacije

 

Šta opravdanje nije prema pravoslavnom učenju

Tačka	Objašnjenje	Reformacija
1. Opravdanje nije samo pravni čin	Opravdanje podrazumeva unutrašnju promenu, a ne samo proglašenje pravednosti bez promene u čovekovoj duši.	Opravdanje nije opravdanje pravednika, nego bezbožnika. Bog ne menja čoveka da bi ga prihvatio, nego ga prvo prihvata da bi ga promenio.
2. Opravdanje nije odvajanje vere i dela	Vera i dela su povezani – dela su prirodni plod žive vere.	Pravednost vere je bez dela zakona. Propovedati bilo kakav udeo čoveka u opravdanju je jeres.
3. Opravdanje nije samo izbegavanje kazne, nema isključivo pravni karakter	Opravdanje uključuje transformaciju i osvećenje, ne samo izbegavanje kazne.	Opravdanje nam daje pravo na nebo, posvećenje nas priprema za nebo. Bilo kakva naša izvrsnost nije dovoljna da bi nas Bog primio. Pre svega mora da nam oprosti bez naše zasluge.
4. Opravdanje nije jednokratni događaj	Opravdanje je proces koji traje čitav život, kroz stalni duhovni rast i preobražaj.	Opravdanje je kroz Hrista jednom za svagda. Posvećenje je proces koji traje celi verski život u Hristu.
5. Opravdanje nije suprotno osvećenju	Opravdanje i osvećenje su povezani procesi; kroz opravdanje, čovek započinje put osvećenja i svetosti.	Opravdanje ne sme da se meša sa posvećenjem, jer je bez ikakvog udela čoveka.
6. Opravdanje je delo Božje u nama	Opravdanje se zasniva na promeni koju Božja milost obavlja u nama	Mi stojimo pred Bogom ne na osnovu Njegovog dela u nama, nego u Hristu
7. Opravdanje je moralni preobražaj	Opravdanje zahteva iskrenu veru, pokajanje i duhovni život; nije automatski rezultat ispovedanja bez promene srca.	Čak i kada je moralno preobražen čovek je pravno gledano osuđen i izgubljen. Tako da mora da se prvo oslobodi osude dekretom milosti kroz Hrista.

  

8.U Pravoslavlju opravdanje ne zauzima kao u Reformaciji centralno mesto.

9.U Pravoslavlju čovek prvo veruje a onda je pravedan, u Reformaciji je čovek prvo pravedan a onda veruje.

10.Pravoslavlje ima subjektivan pogled na opravdanje i spasenje, gleda se sa pozicije vernika, kako on spasenje doživljava, Reformacija uči o prvenstvu opravdanja, objektivnog Božjeg dela sa pozicije Hrista, kako je spasenje obavljeno van čoveka.

Itd.

Zaključak

Ovo su definitivno potpuno suprotne pozicije, koje uključuju i razliku u verskom iskustvu i plodovima. Mi se ovde ne bavimo procenom plodova ova dva religijska učenja. Suštinska razlika je prikazana u ovoj tabeli:

Tabela: Pravoslavna crkva vs. Reformacija

Pravoslavna crkva	Reformacija
Opravdanje Božijim delom milosti u čoveku.	Opravdanje Božijim delom milosti u Hristu.

 

Biblijski stihovi o pitanjima opravdanja i spasenja

1.Pravni karakter opravdanja:

Kološanima 2,13I vi ste nekada bili mrtvi zbog svojih prestupa i neobrezanja tela, ali vas je on oživeo sa njim, tako što nam je oprostio sve prestupe, 14poništivši obveznicu čiji su nas propisi teretili kao dužnike. Nju je on uklonio prikovavši je na krst...

2. Primarna uloga pravnog ispred moralnog aspekta opravdanja:

Rimljanima 4, 5A onome koji ne radi, a veruje u Boga koji opravdava bezbožnika, njemu se vera uračunava u pravednost.

3. Pravednost koja je osnova našeg prihvatanja od Boga nije isto što i pravednost osvećenja

Rimljanima 3, 21Ali sada se otkrila Božija pravednost bez Zakona, o kojoj svedoče i Zakon i Proroci.

4. Opravdanje je jedinstveni događaj, dovoljan i završen.

Jevrejima 10,10A mi smo posvećeni tako što je Isus Hristos prineo svoje telo jednom za svagda... 12A Hristos je jednom prineo sebe za grehe i zauvek seo s desne strane Bogu... 14Jer, on je jednom žrtvom zauvek doveo do savršenstva one koji su posvećeni. 

5. Opravdanje na osnovu dela u Hristu, ne u nama.

Rimljanima 3,23Jer, svi su sagrešili i lišeni su Božije slave, 24ali se opravdavaju darom njegove milosti, otkupljenjem po Hristu Isusu. 

6. Pravedan status ide pre vere 

Rimljanima 1,16b"...kao što je napisano: „Pravednik će živeti od vere.“

Učenje o spasenju Pravoslavne crkve

Većina hrišćana augsburške konfesije će na pitanje šta veruju pravoslavni u vezi spasenja odgovoriti da se pravoslavni opravdavaju delima i da veruju u spasenje kroz dobra dela. Ovo je daleko od istine.

Pre nego što dokažemo da ove predrasude nisu istinite, ukazujemo na nehrišćanski stav mnogih koji pravoslavne posmatra sa visine, uz predrasude i bez pravog poznavanja i razumevanja ovog verskog ispovedanja.

Sve prednosti i istorijske zasluge pravoslavlja je nemoguće nabrojati. Ova vera je naša veza sa nekim od najstarijih i autentičnih izvora hrišćanske ispovesti; bila je vekovima brana za upliv mnogih lažnih učenja i predstava o Bogu, iznedrila je iz svojih krila veliki broj izuzetnih ličnosti vere...i tako bi mogli dugo nabrajati. 

Zaista je nemudro i grešno se postavljati iznad ovoga svega. Mnogim, zaista mnogim pojedincima preporučujemo i molimo da se pokaju i ponize za mnoge preteške reči nad telom pravoslavnih vernika.

Da bi o nečemu razgovarao i pogotovo nešto kritikovao treba da ispuniš dva osnovna uslova:

1. da to voliš, da imaš pozitivan odnos prema tome,

2. da to poznaješ.

Spasenje milošću

Nije nimalo teško skupiti dokaze o tome da važni učitelji pravoslavlja odbacuju svaku pomisao o spasenju kroz dobra dela. Evo nekoliko priznatih učitelja iz starina:

Sv. Jovan Zlatousti: „Ne zbog dela pravednosti koja smo mi učinili, nego po svojoj milosti nas je spasao“ (Tumačenje na Poslanicu Titu, 3,5). "„Ako su dela bila dovoljna za spasenje, zašto je onda bila potrebna blagodat? Ali, pošto dela nisu dovoljna, potrebna je blagodat, koja spasava“ (Homilije na Rimljane, 4,2).

Sv. Grigorije Teologos: „Niko ne može zaslužiti spasenje svojim delima. To je Božiji dar, koji se daje onima koji veruju u Njega i verom se predaju Božijoj volji.“

Sv. Vasilije Veliki „U sebi nemamo ništa što bi nas opravdalo. Mi smo opravdani samo verom u Hrista, jer nas je Bog opravdao besplatno svojom milošću.“

Ukoliko bi neko napravio primedbu da se ovde radi o starim teolozima i pastirima, a da se pravoslavno učenje u međuvremenu promenilo evo nekih izjava modernih pravoslavnih učitelja: 

 Arhimandrit Sofronije Saharov (1896–1993)„Niko se ne spasava svojim trudom, postom, molitvom ili delima; to su samo sredstva koja nas otvaraju za Božiju blagodat. Spasenje je dar Božiji, i niko ga ne može zaslužiti. Uvek je to rezultat Božijeg milosrđa, a ne ljudskih napora.“  

Protoprezviter Aleksandar Šmeman (1921–1983)„Spasenje je primanje Hrista, koje dolazi kroz milost i veru. Mi ne možemo zaraditi spasenje delima ili bilo kakvim naporom. Hristos je već učinio sve za naše spasenje, i to je dar koji primamo kroz veru u Njega.“ 

Starac Emilijan Simonopetritski (1934–2019) „Blagodat Božija nas spašava, ne zato što smo dostojni, već zato što nas Bog voli i miluje. Naša dela ne mogu zaraditi spasenje, jer spasenje nije ljudski trud, već Božija intervencija.“ 

Mitropolit Kallistos Ware (1934–2022)„Spasenje je prvenstveno dar Božije milosti. Ništa što činimo, nijedno delo, nijedna žrtva, ne može nas dovesti do spasenja. To je Božiji dar, i sve što možemo da učinimo je da ga primimo verom i ljubavlju.“ 

Episkop Atanasije Jevtić (1938–2021)„Spasenje je dar Božiji koji dolazi kroz Hrista, i čovek ga ne može zaslužiti svojim delima. Naša dela samo pokazuju našu veru i ljubav, ali nikako ne mogu biti izvor spasenja.“ 

Ovi savremeni pravoslavni učitelji potvrđuju tradicionalnu teologiju: spasenje dolazi isključivo kroz Božiju milost, a ne kroz ljudska dela, koja su važna kao izraz vere, ali ne kao sredstvo za postizanje spasenja.

Kroz veru

Već u prethodnim navodima smo videli da pravoslavlje uči da se dar Božje milosti prima verom. Evo još nekih dokaza:

Sv. Teofan Zatvornik (1815–1894) „Spasenje je dar Božije ljubavi, koje dolazi kroz veru. Vera je početak našeg odnosa s Bogom, a dela su izraz naše vere. Niti jedno, niti drugo ne može postojati odvojeno, ali vera uvek prethodi.“

 Sv. Marko Efeški (1392–1444)„Vera je koren, a dela su plodovi. Spasenje dolazi po veri, ali vera bez dela je mrtva. Ipak, dela bez vere nemaju vrednost pred Bogom.“

 Sv. Grigorije Palama (1296–1359) „Blagodat Božija ne dolazi kao nagrada za dela, nego kao dar onima koji veruju u Njega. Vera otvara put blagodati, a blagodat nas vodi ka delima ljubavi.“

I na kraju citat koji bi trebao da ukloni svaku predrasudu u vezi toga da pravoslavlje uči spasenje delima: 

„Spasenje je dar, koji dolazi kroz milost Božiju. Mi ne možemo ništa da učinimo da zaslužimo spasenje, jer je ono već učinjeno u Hristu. Naša vera je prihvatanje tog dara, a dela su način na koji pokazujemo svoju ljubav prema Bogu.“ Aleksandar Šmeman

Jedan pogled na učenje o opravdanju u pravoslavlju

Ova kratka studija sigurno ne može da obuhvati sve aspekte učenja o spasenju ove poštovanja vredne zajednice vernika. Ovde ćemo se ograničiti na učenje o opravdanju Pravoslavne crkve.

Evo još nekih izjava koje nam pomažu da razumemo kako, po pravoslavlju, čovek stoji pravedan pred Bogom:

„Samo u Hristu i kroz Njegovu blagodat možemo stajati pravedni pred Bogom. Bez Hrista, naše pravednosti su poput prljavih haljina. Ali kroz pokajanje, ljubav i veru u Njega, primamo opravdanje i postajemo dostojni da stojimo pred Bogom.“ Sofronije Saharov 

„Pravoslavna Crkva nas uči da ne možemo stajati pravedni pred Bogom oslanjajući se na vlastite zasluge. Naša pravednost dolazi isključivo iz Hristove žrtve i Njegove milosti. Opravdani smo kroz zajedništvo s Njim, kroz veru, i kroz život u Crkvi, u kojem se stalno pokajemo i obnavljamo.“Kallistos Ware 

„Samo kroz Hrista i Njegovu blagodat možemo stajati pravedni pred Bogom. Naša dela su slaba i nesavršena, ali vera u Hrista i blagodat koju primamo kroz Njega opravdava nas i čini nas pravednima pred Ocem.“Atanasije Jevtić 

 

Iz ovog navedenog zaključujemo da je učenje o milosti i veri, osnova za učenje o opravdanju, u čemu se Božje delo milosti opravdanja posmatra kao unutrašnji rad na promeni čoveka, vernika. Ovako promenjen vernik stoji pravedan pred Bogom. Samog po sebi, bez ovog rada blagodeti u verniku, On ne može da stoji pred Bogom.

Opravdanje u pravoslavlju je dubok, lični i duhovni proces koji uključuje celokupan život vernika. U svojoj suštini, opravdanje je preobražaj ljudske prirode kroz zajedništvo s Hristom i delovanje Božije blagodati. To nije samo pravni čin, već je put svetosti, kroz koji čovek postaje pravedan ne svojim delima, već Božijom milošću, kroz veru i blagodat.

 U samoj svojoj suštini, učenje o spasenju, veri i milosti Pravoslavne Crkve, kakvo je ovde predstavljeno je ništa drugo nego verovanje ogromne većine tzv. hrišćanskih verskih zajednica i sadržaj većine propovedi koje su nam dostupne.

Da li ova nauka može da prođe test Svetog Pisma?

Izvori:

heidelblog.net

azquotes.com

christianquotes.info

rvcc.info