Dinamična, trajna priroda „vere bez dela Zakona“

Luterov blistavi uvid u jedan aspekt opravdanja verom uglavnom je izgubljen ili zanemaren. On je opravdanje verom shvatao kao dinamičnu, neprekidnu radnju u božansko-čovečanskom odnosu. Ovaj važan pojam toliko je stran većini današnjih evanđeoskih krugova da treba da se zadržimo na njemu i razmotrimo njegove dalekosežne posledice.

Za početak, većina evanđeoskih vernika misli na opravdanje verom kao na konačan, jednokratan čin za čitav život. U svojoj kapitalnoj knjizi „Nauka o opravdanju“, Džejms Bjukenan kaže da je opravdanje „potpun, konačan i neopoziv čin božanske milosti … jednom zauvek“ (str. 138). On čak tvrdi da su to „učili i zastupali Reformatori“. To, međutim, nije sasvim tačno. Stav koji on iznosi ne predstavlja Lutera, Melanhtona niti čitavo luteransko krilo Reformacije.

Nemamo nameru da suprotstavljamo dva velika pravca reformacijskog mišljenja; treba ih posmatrati kao komplementarne, ne kao konkurentske.

Razlikovanje između opravdanja verom i dovršenog Hristovog dela

Da je dr Bjukenan rekao: „Božanski otkupiteljski čin u Hristu jeste konačan i neopoziv čin milosti … jednom zauvek“, bio bi na čvrstom tlu. Ali on čini ono što se često čini u evanđeoskim krugovima — izjednačava opravdanje verom s dovršenim Hristovim delom. Ona su, naravno, životno povezana, ali ih ne treba poistovećivati.

„Dovršeno delo“ (npr. Jev 10,10-14) odnosi se na Hristov događaj. U bezgrešnom životu i pomirnoj smrti na krstu Golgote, naš Gospod je izvršio pomirenje za bezakonje i doneo večnu pravednost (Dan 9,24). Suočio se s grehom, pobedio sve sile koje su nam se protivile, uništio smrt i obelodanio život i besmrtnost (Jev 9,26; Kol 2,15; 2 Tim 1,10). Taj Hristov događaj bio je toliko presudan i konačan da ga nazivamo „inaugurisanom eshatologijom“ — što znači da su se eshatološki događaji poput suda, izliva Božjeg gneva, vaskrsenja itd. već odigrali u Hristovom životu i smrti. Kraj sveta („okončana eshatologija“) biće samo otkrivanje ili kosmičko razotkrivanje onoga što se već dogodilo u Isusu Hristu.

Sada živimo u „vremenu između“. Rečima demonske sile usmerene protiv Hrista i dalje održavaju privid moći, a neverujući svet ne zna da su već poražene odlučujućom Hristovom pobedom. Verujući, međutim, znaju šta se dogodilo — da su greh, smrt, svet i Sotona pobeđeni — i zato čekaju strpljivo i s poverenjem da se stvarnost javno otkrije pri Hristovom dolasku.

Apostol Pavle kaže: „… svi koji veruju bivaju opravdani…“ (Dap 13,39). Time jasno razlikuje dovršeno Hristovo delo od opravdanja verom. „Dovršeno delo“ dogodilo se pre nego što smo mi poverovali. Ono ostaje „dovršeno“ bez obzira da li ljudi veruju ili ne. Ali ne i lično opravdanje grešnika. Ono se događa tek kad oni „čuju reč jevanđelja i poveruju“ (Dap 15,7).

„… svi koji veruju bivaju opravdani…“ U ovoj kratkoj izjavi ima više nego što uoči površni čitalac. Pogledajmo pažljivo dve glavne reči — veruju i bivaju opravdani.

Veruju. Glagol pisteuo u Dap 13,39 stoji u prezentu. To je u skladu s opštim obrascem novozavetne upotrebe ovog glagola. Grčki prezent označava trajnu radnju, pa stoga Dap 13,39 znači: „svi koji veruju i nastavljaju da veruju bivaju opravdani“, ili: „svi koji veruju i istrajavaju u veri bivaju opravdani“. I niko drugi!

Hristova žrtva na krstu bila je jednokratan čin. Ali naše prisvajanje tog čina verom nije jednokratno. Iskupiteljsko Hristovo delo koristi samo onima koji se kaju za svoje grehe, veruju i nastavljaju da veruju. Opravdanje je po veri. Gde nema stalnog pokajanja i stalne vere u Hristovu krv, nema ni opravdanja.

Bivaju opravdani. U Dap 13,39 i glagol „bivaju opravdani“ stoji u prezentu. To nije usamljen primer u Novom zavetu. I druge velike Pavlove izjave predstavljaju opravdanje kao trajnu radnju, npr.:

„… opravdani besplatno njegovom blagodaću kroz otkupljenje u Hristu Isusu…“ — Rim 3,24.

„… čovek se opravdava verom bez dela zakona.“ — Rim 3,28.

„A onome koji ne radi, nego veruje u Onoga koji opravdava bezbožnika, vera se njegova računa u pravednost.“ — Rim 4,5.

Istina je da se „opravdani“ javlja i u aoristu, što pokazuje da Bog ne opravdava vernika „na rate“. Ne postoje stepeni prihvatanja pred Bogom: biti opravdan znači biti potpuno opravdan. To implicira aorist. Ali time nije sve rečeno. Upotreba prezenta donosi drugu vitalnu dimenziju: opravdanje nije statično; ono je dinamično i trajno. Tekstovi poput Dap 13,39; Rim 3,24 i Rim 4,5 znače da dok god stalno verujemo i stalno tražimo oproštaj, Bog nas stalno opravdava.

Sa ljudske strane to znači da hrišćanin, svestan svog neprestanog pada, ali i onoga što je Hristos učinio, nastavlja da veruje u Onoga koji opravdava bezbožnika (Rim 4,5). Kako Luter kaže: „Nijedan svetac sebe ne smatra pravednim, nego uvek traži i očekuje da bude opravdan.“ (Predavanja o Poslanici Rimljanima, str. 113.)

Sa božanske strane to znači da Bog nastavlja da opravdava one koji se nastavljaju kajati i tražiti njegovu milost:

„Jer budući da su sveci uvek svesni svoga greha i mole Boga za milostivi dar njegove pravednosti, Bog ih upravo zbog toga uvek smatra pravednima.“ (Isto, str. 125.)

„Tako priznajemo da smo grešnici i svojim suzama, pokajanjem i tugom pokazujemo da smo grešnici i u vlastitim očima. Čim takav strah i nemir prestanu, nastupa osećaj sigurnosti; a gde vlada sigurnost, Božja odluka da nam ne uračuna greh ponovo stupa na snagu, jer je Bog odredio da neće uračunati greh nikome ko sa strahom i drhtanjem traži njegovu milost.“ (Isto, str. 135.)

Stalna priroda opravdanja bila je Luterov genijalni naglasak; i mi tvrdimo da je on istinski biblijski i pavlovski. Za Lutera, opravdanje nije bilo samo početni čin u soteriološkom procesu, niti usputna „pumpna stanica“ ili vrata kroz koja se ulazi samo jednom. On je učio da prihvatanje opravdanja u veri predstavlja naš celokupan posao za čitav hrišćanski život. Nikad ga ne prerastamo niti ga možemo suviše dobro naučiti. Zato opravdanje verom kod Lutera uvek ostaje u središtu. U „Raspravi o opravdanju“ iz 1536. Reformator je izložio svoje gledište o svakodnevnoj, dinamičnoj prirodi opravdanja:

„… oproštenje greha nije prolazni čin ili radnja, nego potiče iz krštenja koje traje doveka, sve dok ne ustanemo iz mrtvih.“ (Luterova dela, Američko izd.; Filadelfija: Muhlenberg; Sent Luis: Concordia, 1955- ), sv. 34, str. 163.)

„… Oproštenje greha nije prolazni čin, već trajnoga trajanja. Oproštenje počinje u krštenju i ostaje s nama do smrti, sve dok ne ustanemo iz mrtvih, i uvodi nas u večni život. Tako mi živimo neprestano pod oproštenjem greha. Hristos je zaista i trajno oslobodilac od naših greha, zove se naš Spasitelj i spasava nas tako što uklanja naše grehe. Ako nas, dakle, spasava uvek i stalno, onda smo mi neprestano grešnici.“ (str. 164.)

„Ni pod kojim uslovom greh nije prolazna faza, već se svakodnevno opravdavamo nezasluženim oproštenjem i Božjim milosrđem. Greh dakle ostaje trajno u ovom životu, dok ne dođe čas poslednjeg suda, i tada ćemo konačno biti savršeno pravedni.“ (str. 167.)

„Jer oproštenje greha je neprestano božansko delo, sve do smrti. Greh ne prestaje. Shodno tome, Hristos nas neprekidno spasava.“ (str. 190.)

„Svaki dan grešimo, svaki dan smo neprestano opravdavani, baš kao što je lekar prinuđen da svakodnevno leči bolest dok ne ozdravi.“ (str. 191.)

Razlikovanje između opravdanja verom i eshatologije

Opravdavajuća vera gleda u dva pravca: unazad, ka dovršenom Hristovom delu, i unapred, ka eshatološkom sudu. Dovršeno Hristovo delo na krstu temelj je opravdanja; vera počiva na onome što je apsolutno dovršeno. Treba, međutim, razmotriti i kako se opravdanje verom odnosi na poslednji sud.

Opravdanje je forenzički pojam koji se odnosi na suđenje i presudu; to je pravni izraz. On podrazumeva da je neko stupio pred božanski sud i proglašen pravednim. Kako prikladno primećuje Džordž Eldon Led: „Opravdanje je dekret božanskog Zakonodavca i Sudije da je čovek oslobođen svake krivice i osude. Kao takvo, ono je eshatološki događaj koji pripada danu suda na kraju sveta.“ („Jedinstvo i raznolikost u novozavetnoj veri“, Christianity Today, 19. novembar 1965.)

Biblija uči da će biti konačnog suda nad ovim zemaljskim životom. Čak će i vernici morati da stanu pred Hristov sud (2 Kor 5,10). U veri, potrebiti i pokajani grešnik može već sada unapred primiti presudu Sudije. Jer svi koji……u veri, potrebiti i pokajani grešnik već sada može da preduhitri budući Božji sud i da unapred primi oslobađajuću presudu Sudije. Jer svi koji se kaju i trajno veruju u Isusa Hrista bivaju sada opravdani; oni već u ovom času čuju i prihvataju reč budućeg oslobođenja, dok oni koji odbijaju da veruju ostaju pod osudom koja će biti javno objavljena na poslednjem sudu.

Robert Brinsmead 

Studentski protesti i Biblija

 

Uspon Severnog cara

 „'Slika Zveri' predstavlja onaj oblik otpadničkog protestantizma koji će se razviti kada protestantske crkve budu tražile pomoć civilne vlasti za sprovođenje svojih dogmi.” (Velika Borba, str. 445)

„Da bi Sjedinjene Države stvorile sliku Zveri, verska sila mora tako kontrolisati civilnu vlast da će i autoritet države biti upotrebljen od strane crkve za ostvarenje njenih sopstvenih ciljeva.” (Velika Borba, str. 443)

„Njegova obećanja su blaga i naizgled hrišćanska, ali kada progovori, otkriće duh zmaja.” (Velika Borba, str. 588)

 

Da li je moguće da narod koji je vekovima upoznat sa proročanstvima o usponu religijsko političke sile u poslednje vreme, gaji nadu da će najnovija događanja u svetu da pođu u nekom drugom smeru od onoga koji je ovde jasno zacrtan?

Mi smo o ovome pisali i opominjali veoma dugo, ali nikada dovoljno ponavljanja:

Nikada, ali nikada ne može spoj religije i politike imati dobre plodove. Mi ne govorimo protiv pojedinaca koji su neobavešteni i iskrenog srca služe u institucijama i političkim opcijama tzv. hrišćanske desnice. Mi govorimo o tome da je to deo pokreta koga Božja Reč naziva Severnim carem u proročanstvima iz Danila 11. i 12.

U našim objavama u vezi Danilovih proročanstava dali smo dovoljno dokaza o tome da će se duhovni Rim, duhovna Grčka, politički islam ujediniti na kraju vremena u moćnu koaliciju koja će doneti zakone protiv slobode veroispovedanja. 

Uništenje Bosne i Hercegovine će pokušati da se ponovi na globalnom nivou!

Ne smemo propustiti priliku da naglasimo to, što do sada nismo naglasili dovoljno jasno: Ovom ujedinjenju će se priduružiti i otpali protestantizam, kičma kolektivnog Zapada.

Dakle postoje četiri elementa iz kojih je sastavljen Severni car.

Gde se danas nalazimo u razvoju proročanstva o Severnom caru?

Daniel 11,40

U posljednje vrijeme južni će se kralj sukobiti s njim. Na njega će kralj sjeverni navaliti s kolima, konjima i mnogim lađama i sve plaveći i potapajući provalit u zemlje.

Dakle ovde je precizno opisano ono što danas nazivamo: Uspon hrišćanske desnice. 

Mi zapažamo da je Južni car koji predstavlja leve političke opcije, ateističke i liberalne struje, koje su poslednjih godina ceo svet preplavile svojom ideologijom prve napale pozicije konzervativizma. Posebno izazovna je bila takozvana woke ili gender ideologija. Ona je ispunila proročanstvo.

Reakcija koja dolazi sa desna, ili po svetom Pismu sa severa, za veliki broj vernika deluje kao oslobađanje i ponovno uvođenje verskih vrednosti. Deluje oslobađajuće i aktivnost desnice na rešavanju problema imigracije iz drugih religija i kultura.

Mi ovde ne sporimo da se u nekim detaljima njihova argumentacija može podržati. Mi međutim, moramo poznavati proročanstva ili ih se ponovo podsetiti pre nego što donesemo odluku šta možemo podržati.

Mi koji smo vernici pravednosti Hristove, a protivnici ljudske lažne pravednosti, trebamo dobro ispitati duhove. 

Ono što je vrlo jasno, to je da nesmemo ostati nemi na pokušaje verskih institucija da putem civilne vlasti nameću svoja uverenja i verska učenja. Ne smemo dati ni milimetar prostora neprijatelju pravde da se na taj način izvrće jasno učenje Isusa Hrista, da je Njegovo carstvo duhovne prirode i zasnovano na slobodi i pravu svakog pojedinca.

Takođe ne smemo ostati nemi na bilo koju društvenu i socijalnu nepravdu, nikakvu neprimerenu upotrebu sile protiv čoveka koji je stvoren na Božju sliku. Oni koji se bore za pravednost ne smeju nikako upotrebljavati nasilna sredstva, niti koristiti neprimerene reči i izraze koji vređaju nečiju ličnost.

Oni se moraju potpuno osloniti na pravednost kakva je ona sama u svojoj suštini.

Za nas vernike to je Hristova pravednost, pravednost vere.

Četiri živa bića

(Preuzeto iz publikacije pokreta Novog Jerusalima, nepotpisano)

SVAKO OD ČETIRI ŽIVA BIĆA IMALO JE ČETIRI LICA

Božja slava je tako čudesna. Koliko živih bića postoji? Misliš li da je jedno dovoljno? Ne, postoje četiri! Koliko točkova oni pokreću? Takođe četiri – nebeska kola.

Broj četiri je važan broj u Bibliji. On označava stvorenje sa četiri godišnja doba, četiri strane sveta: sever, jug, istok i zapad. Ali kao mera za Novi Jerusalim broj četiri je takođe značajan: grad je četvorougaon, kvadratan – vrlo uravnotežen. I hram koji Jezekilj vidi ima 500 lakata u svakom od četiri pravca. Sve je ravnomerno, uravnoteženo. Mi, naprotiv, često smo neuravnoteženi, više trapez nego kvadrat. Bog neće za svoju slavu graditi na bilo kakav način. Ti možda kažeš: jedan heruvim je dovoljan. Ne, nije dovoljan. Mi ljudi želimo uvek Jednoga – jednog predsednika koji stoji gore i vlada, jednog papu. Jesi li ti šef u skupštini? Imamo li papu u skupštini? Koliko odgovornih braće, koliko starešina ima u skupštini? Samo jednoga? Onda će on biti kralj. Možda kažeš: oni su samo starešine drugog reda, svi slušaju biskupa. Ko jeste četiri, ali u praksi je onda jedan biskup, a ostali „biskup pod vama“? Već sam doživeo kako je neko rekao: „Ja sam apostol!“ U Bibliji stoji: „Zato, sveto braćo, učesnici nebeskog poziva, gledajte na apostola i prvosveštenika našega ispovedanja, Isusa“ (Jev 3,1). Gospod je apostol! Gospodu ne treba protivteža; On je sam potpuno uravnotežen. Ne kao mi ljudi; zato teško nama ako sam ja jedini odgovorni i svi moraju da me slušaju. Ako ja padnem, padaju svi.

Bog je tako mudar. Postoje četiri godišnja doba. Ako je zima preduga a leto veoma kratko, to nije zdravo za ljude. Želiš li da živiš na Severnom polu? To nije zdravo, nije uravnoteženo. U skupštini je divno kad imamo taj broj četiri – građevina je tako uravnotežena, kvadratna, svaka strana kao druga. Tu je zajedništvo i niko ne govori: „Ja sam Petar, morate me slušati!“ Važno je da to vidimo. Bog se nije zaustavio na samo jednom heruvimu.

U Jezekilju 28,14 vidimo heruvima koji je bio najpametniji, najlepši, najmudriji, dok se nije uzoholio i srce mu se nije uzdiglo. I šta je na kraju postao? Postao je Sotona. Budi oprezan! Mi ljudi nismo u stanju da posedujemo takvu slavu, a da ne postanemo ponosni i oholi. Oholost je bolest koja postoji čak i među anđeoskim bićima. Na kraju smo mi kralj i sedimo kao papa na prestolu. To je za osudu. Ne smemo to tolerisati. To nije Božji put. Ne budi kralj u svojoj skupštini! Ne čini to! Potrebna su nam braća, kao kod četiri živa bića. Ne misli da je jedan heruvim dovoljan. Postoje četiri živa bića i svako od njih ima i četiri lica (Jez 1,10; Otk 4,6–7).

Lice orla pozadi – skrivena nebeska i božanska sila (2 Mojs 19,4; 5 Mojs 32,11; Is 40,31)

Postoje četiri jevanđelja koja govore o našem Gospodu. Možda mislimo da je Jevanđelje po Jovanu dovoljno. Ali ono pokazuje samo orlovsko lice i to je uglavnom skriveno, zadnje lice. Religiozni uvek žele da pokažu svoju moć. A kakav je bio Isus? Svi koji su ga gledali govorili su: „Poznajemo tog čoveka. Njegov otac, majka i braća su iz Nazareta. Može li nešto dobro doći iz Nazareta?“ Da li je Gospod svakog dana puštao da grmi i seva s neba? Kada bi činio čudo ili davao viđenje, često je ljudima govorio da ga ne razglašavaju. A mi rado trubimo, posebno kad treba druge kritikovati ili širiti glasine. Gospod je zapovedio učenicima, pošto im je objavio svoju slavu: „Nikome ne kazujte…“ (Mt 17,9).

Lice čoveka napred – slika i slava Božja (1 Kor 11,7)

Lice čoveka je napred. Ali kod neke braće napred vidimo lavlje lice; čovek se boji da će ga pojesti. Braćo i sestre, svi mi, posebno rukovodeća braća, starešine, moramo videti da je prednje lice – lice čoveka. Čovečnost Gospodnja je presudna u skupštini. Kad ljudi dođu, treba da vide normalne ljude, a ne čudake koji skaču i igraju. Treba da vide posebnu čovečnost Isusa Hrista – punu milosrđa, razumevanja, strpljenja, ljubaznosti.

Plod Duha (Gal 5,22–23) je ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vera, krotost, uzdržanje – divne ljudske osobine koje Duh želi da izvede u nama. Sa koje god strane posmatraš živa bića, prvo vidiš taj izraz čoveka.

Lice lava desno – kraljevski, hrabar, pobednički (Post 49,9–10; Pri 30,30; Otk 5,5)

Ne napred, nego desno vidi se lavlje lice. Zašto? Zato što postoji neprijatelj – sila tame i religija. Isusa su okruživali fariseji, književnici, sam Sotona. Za to mu je trebalo lavlje lice. U Mt 23 Gospod kaže farisejima: „Teško vama!“ To je lavlje lice. Ako skupština ima samo blago lice i prima sve, ubrzo ćemo imati mnogo problema. Postoji i ono što ne pripada ovde; tada moramo odbiti i pokazati lavlje lice. Isus je u hramu isterao menjače novca i trgovce – nije ih ljubazno molio. Gospod ima četiri lica, zavisno od situacije. I nama treba lavlje lice, ali ga pokazujemo samo kad je primereno.

Lice bika levo – snaga za služenje (4 Mojs 23,22; 5 Mojs 33,17; 1 Tim 5,18; 1 Kor 9,9)

S koje god strane gledaš, napred prvo vidiš lice čoveka; na levoj strani vidiš bika. Bik je simbol snage za službu. U Gospodnjem domu ima mnogo posla. Služimo svetima spremno, bez pristrasnosti; gde god je potreba, tu smo. Bik služi uvek. Za služenje treba snaga. Ne možeš staviti jaram na mačku i pustiti je da ore. Ne prisiljavaj svete da služe; neki zaista ne mogu. Gospod nije došao da mu služe, nego da služi (Mt 20,28). On nije tražio ni „hvala“. Služio je iz ljubavi, milosrđa, sažaljenja. Ko služi, vidi potrebe svetih; ko ne služi, ne vidi ni potrebe. Kako da Gospod danas služi, ako ne kroz nas?

U skupštini učimo da služimo zajedno u jedinstvu. Uvek se nađe neko ko hoće da se sve radi kako on kaže; ili samotnjak koji sve radi sam. Ali u viziji heruvimi pri kretanju dodiruju vrhove krila – ni jedno biće ne leti samo. Ta četiri živa bića pokazuju Božju slavu. Život skupštine mora biti isti: saradnja u savršenoj harmoniji. Još nismo stigli do toga, ali težimo – bez organizacione piramide, bez vođe koji sve komanduje. Sve zavisi od čudesnog Gospodnjeg života u nama. Uveren sam da nam ova vizija pomaže da idemo ka cilju i budemo usavršeni. Neka ta slavna vizija ostane sveža i živa u svima nama!

Hristos je Realnost

BIBLIJA JE OD NAJVEĆE VAŽNOSTI JER JE HRISTOS NJENA CENTRALNA REALNOST Otk. 22:13.



 Bog ne treba drugu realnost osim Njegove Reči, koja je Hristos. On je jedina realnost pred Bogom i univerzumom, i pored toga, On je jedina realnost koju Bog zahteva da bi Ga opravdao u svim Njegovim odredbama. U Hristu su Bog i Njegov zakon opravdani da bi nas opravdali. "Hristos je suština svih stvari; u Njemu "sve postoji - drži se zajedno, održava se zajedno" (Kol. 1:17). U Hristu je Bog, kroz pravo Njegove pravednosti, "opravdao naše pravo na život" i dao nam "sve stvari". (Rim. 5:17-18; 1. Kor. 3:21). Mi nemamo realnost u sebi niti od sebe (Jak. 4:14). Svi su ljudi po obećanju saveza u Hristu, ali samo vernici su zapravo sjedinjeni s Njim putem vere. Sve što je Bog učinio nije postignuto na način koji bi učinio suvišnim da se to Duhom iskusi u nama za lično spasenje. Bog u Hristu nam je postao:

Realnost svih "duhovnih blagoslova", "bogatstava" i "stvari" za nas pred Bogom (Ef. 1:3; 3:8; Rim. 8:2).

Realnost "pravednosti Jevanđelja". (Rim. 1:16-17). Vera ispoveda realnost, greh je poriče (Otk. 15:4,413).

Realnost "života" (Kol. 3:3-4). U sebi imamo samo fizičko postojanje; kada to nestane, mi nestajemo.

Realnost "mudrosti, pravednosti, posvećenja, otkupljenja" i "znanja" (1. Kor. 1:30; Kol. 2:3).

Realnost "slobode". U Njemu je ljudska priroda slobodna od iskvarenosti i svake krivice pred zakonom (Jovan 8:36).

Realnost "vere", "snage" i "pobede" (Otk. 14:12; Gal. 2:16, 20; Otk. 5:12; 12:10; 1. Kor. 15:57).

Realnost "Božije pravednosti" i "zakona" (Fil. 3:9; Rim. 10:4).

Realnost "bezgrešnog" čovečanstva od rođenja, koje ispunjava i zadovoljava zakon (1. Jovanova 3:5; Rim. 10:4; 1. Petr. 2:22).

Realnost "oprosta" i "brisanja greha" (Ef. 1:7; Februar 1:3; 9:26; Isa. 44:22-23).

Realnost "opravdanja", "prihvatanja" i "nove tvorevine" (Rim. 4:25; Ef. 1:6; 2. Kor. 5:17).

Realnost "pomirenja" između Boga i čoveka (Rim. 5:10; Kol. 2:20-21).

Realnost Onoga koji je dat za ispunjenje večnog saveza (Jevrejima 13:20; Isa. 42:6; 49:8).

Realnost "Puta, Istine i Svetlosti" (Jevrejima 10:20; Jovan 14:6).

Realnost "otkrivenja" Boga, Njegove namere za čoveka i univerzum (Ef. 1:17; Kol. 2:20-21).

Realnost "kraja sveta", "druge smrti" i "vaskrsenja" (Jevrejima 26; Mt. 27:46; Jovan 11:25).

Realnost "proslavljenja" i večnog duhovnog "odmora" (Dela 3:13; Mt. 11:28).

Realnost večnog "jedinstva" sa Bogom na prestolu (Jovan 17:22-23; Otk. 3:21).

Realnost ovih blagoslova u Hristovom događaju nije bila ni na koji način – osim "druge smrti" – takva da su čini da nije potrebno da se oni primene i dožive u ličnom iskustvu vernika. Opravdanje verom ispoveda realnost Hrista; suprotni tok misli, kroz poricanje ili zanemarivanje, poriče ovu realnost.

Ako shvatimo realnost u Hristu, imamo sve. Ako izgubimo realnost u Hristu, gubimo sve.

Da li neobraćen čovek ima pravni problem?

"Pali čovek je sotonin zakoniti zatvorenik." T 1. 341. Isa. 49:24.

"Kroz čovekov greh sotona je dobio kontrolu nad čovečanstvom." P.P. 77.

"Kao posledica Adamove neposlušnosti svaki čovek je prekršitelj zakona, prodat pod greh, služeći Satanu." S.T. 23-7-1902.

"Jer neposlušnošću jednog čoveka mnogi postadoše grešnici." Rim. 5:18.

"Nasleđe dece je nasleđe greha." C.G. 475.

Zbog Adamovog greha, svaki sin i kći Adamova rođen je kao grešnik. On nije rođen da postane grešnik, on je grešnik u trenutku kada se rodi: štaviše, to grešno stanje se na misteriozan način prenosi u trenutku začeća ("na misteriozan način", jer nauka ne može objasniti prirodu greha ništa više nego što može prirodu spasenja). Tako je David priznao: "Evo, u bezakonju sam stvoren; i u grehu me je majka moja začela" (Psalam 51:5). Kao posledica, deca dolaze na svet kao prirodni neprijatelji Boga. "Opaki su otuđeni od materice; oni zalutaju čim se rode." (Psalam 58:3) Zabeležite, oni nisu neprijatelji zato što zalutaju; oni zalutaju zato što su pre svega neprijatelji. To jest, nismo grešnici zato što smo počinili greh, već činimo greh zato što smo po prirodi začeti i rođeni kao grešnici. Tako Pavle objašnjava: "bili smo po prirodi deca gneva, kao i drugi." (Ef. 2:3). I Bog kroz Isaiju kaže: "znao sam da ćeš postupati veoma izdajnički, i nazvan si prekršiteljem od materice." (Isa. 48:8).

Iz ovoga se mora zaključiti da ne možemo pobeći univerzalnoj osudi zakona, čak i da nikada nismo počinili nijedan čin greha (Rim. 5:16-18). Ovaj sveti zakon od nas zahteva takvu svetost unutrašnjeg bića (tj. prirode) da osuđuje naše stanje. Svako dete Adamovo je osuđeno i dete gneva, čak i odvojeno od bilo kakvog ličnog čina greha.

"Sada znamo da sve što zakon govori, on govori onima koji su pod zakonom: da bi se svaka usta zatvorila, i da bi ceo svet postao kriv pred Bogom. Zato, delima zakona ni jedno telo neće biti opravdano pred Njegovim očima." "Jer Bog ih je sve zaključao u neverovanju..." "...Pismo je sve zaključalo pod grehom..." (Rim. 3:19-20; 11:32; Gal. 3:22).

Zabeležite, svi su nevernici, svi su pod grehom, svi su pod zakonom i svi su krivi. Kako se onda može reći da neobraćeni muškarci i žene nemaju pravni problem?

Hajde sada da razmotrimo šta znači biti opravdan pred Bogom. Opravdanje je pravna reč i neraskidivo je povezana sa Božijim zakonom. "Opravdanje postavlja osobu ispravno pred zakonom." (Strong sistematska teologija, str. 856). Zakon zahteva svetost — ne samo u delima, već i u najdubljim motivima i dispozicijama. Zahteva ne samo bezgrešnu evidenciju, već i bezgrešnu prirodu. Zakon traži savršenstvo naših ličnosti, kao i naših dela. Ova činjenica naglašava našu beznadežnu osudu po zakonu, osim kroz milostivu Božiju intervenciju kroz Isusa Hrista, koji "posla svog Sina, rođenog od žene, rođenog pod zakonom, da otkupi one koji su bili pod zakonom, da bismo mi mogli primiti posinjenje." "Jer greh neće vladati nad vama; jer niste pod zakonom, nego pod milošću." "Jer zakon Duha života u Hristu Isusu oslobodio me je od zakona greha i smrti." (Gal. 4:4-5; Rim. 6:14; 8:2). Pošto je vernik legalno slobodan, on je moralno slobodan. "Duh života u Hristu Isusu, snaga Njegovog vaskrsenja, oslobađa ljude od zakona greha i smrti" (Fil. 3:10; Rim. 8:2). "Vlast zla je slomljena, i kroz veru, duša se čuva od greha." (D.A. 209-210)." Svi oni za koje se pred univerzumom tvrdi da su u Hristu podneli kaznu zakona i da su u Njemu ispunili Njegovu pravednost imaće večni život. Oni će biti jedno sa Hristom." Posebna uputstva u vezi sa časopisom Review i Herald Office. Str. 20.B.C.532.

Da je Isus posedovao našu grešnu prirodu, On ne bi bio pravi čovek. Ne bi mogao biti prihvaćen kao čovekov predstavnik, jer zakon zahteva i svetu prirodu i sveta dela. Oni koji kažu da zakon ne zahteva svetu, bezgrešnu prirodu, moraju svesti greh na čin. Ali šta Pismo kaže: "Zato, kao što je greh ušao u svet kroz jednog čoveka, i smrt kroz greh; i tako je smrt prešla na sve ljude, jer su svi sagrešili." "Jer znamo da je zakon duhovan; ali ja sam telesan, prodat pod grehom." Rim. 5:12; 7:14 (grčki). "Sada znamo da sve što zakon govori, on govori onima koji su pod zakonom, da bi se svaka usta zatvorila, i da bi ceo svet postao kriv pred Bogom." (Rim. 3:19). "Jer Bog ih je sve zaključao u neverovanju." (Rim. 11:32). "Ali Pismo je sve zaključalo pod greh." (Gal. 3:22).

Ovi tekstovi otkrivaju veći problem od grešnih dela. Oni nam govore da su "svi" sagrešili u Adamovom jednom grehu, i svi su prodati pod taj jedan greh. Zato su svi "pod zakonom," "krivi," "u neverovanju," "pod grehom," i to, pre nego što učinimo bilo kakve grehe. "Pad Adamov je bio užasna stvar... Njegovom neposlušnošću, svet je bačen u nered i pobunu. Zbog njegove neposlušnosti, čovek je bio pod kaznom kršenja zakona, koji osuđuje na smrt." Biblijski Eho, 7-16-1894.

"Adam je sagrešio, i doveo greh na svoje potomstvo..." Pismo, 143.1900.

"Zaključati u neverstvo." Pravni termin. Znači opterećenje. Ograničiti nasleđivanje na direktne potomke vlasnika; ili na određenu klasu njih. Nametnuti kao neizbežnu pratnju ili posledicu. Neizbežna posledica.

Zašto smo mi prekršitelji zakona? Da li je to zbog naše neposlušnosti? Ne! Naša neposlušnost je posledica toga što smo prekršitelji zakona kroz Adamovu neposlušnost. "Jer neposlušnošću jednog čoveka, mnogi postadoše grešnici." (Rim. 5:19).

Naša uključenost u krivicu i greh kroz tuđi greh je zaista veoma teška doktrina za neke da prihvate. Ali, da li bi trebalo da bude teže od naše uključenosti u stanje bez krivice i bezgrešnost kroz tuđu bezgrešnost? Ako odbacimo jedno, moramo odbaciti i drugo, jer one stoje zajedno. "Adam je sagrešio, i deca Adamova dele njegovu krivicu i njene posledice." Vera i dela, str. 88-89. "Što se tiče prvog Adama, ljudi ne dobijaju od njega ništa osim krivice i smrti." BC 6 1074. "Deca dobijaju nasleđe neposlušnosti, krivice i smrti od Adama." Pismo 8. 1895.

Moramo razumeti, ako Božiji zakon ne osuđuje grešnu prirodu, zašto je onda nazivati "grešnom"? Nazvati nešto "grešnim" što ne krši Božiji zakon je pogrešno imenovanje. Kada je greh nastao na nebu, Lucifer je optužio Boga za nepravdu. On je izjavio da zakon ne mogu držati ni bezgrešna bića. Kao dokaz, ukazao je na sebe i na trećinu anđela, koji, kako je rekao, nisu mogli da drže Božiji zakon. Tada nije bilo spora o tome da li pala bića mogu držati zakon. Pitanje je bilo da li ga bezgrešni mogu držati.

Kada je čovek sagrešio, veliki pobunjenik je ukazao na njega kao dodatni dokaz da se zakon ne može držati. Sotona nije izazvao Boga idejom da bi pali, grešni čovek mogao držati zakon na način koji je u skladu sa beskonačnom pravdom i da je zadovolji. I Bog i đavo znaju da čovek u svojoj grešnosti "ne može ispuniti zahteve svetog Božijeg zakona." DA 762 (videti 1 SM 344, 367). Više od toga je izjavio da čovek, onakav kakvim ga je Bog stvorio, bezgrešan i svet, nije mogao da drži zakon. "Kada je čovek prekršio Božiji zakon i suprotstavio se Njegovoj volji, Sotona je trijumfovao. Dokazano je, rekao je, da se zakon ne može držati." DA 761.

Kada je Hristos došao na ovaj svet, to je bilo ne samo da donese pravednost kroz koju bismo mogli biti vraćeni u Božiju milost, već i da odbrani zakon i karakter svog Oca, da dokaže da su sotonine optužbe lažne. "Hristos je došao na zemlju, uzeo ljudsku prirodu, i stao kao čovekov predstavnik, da bi, u borbi sa Sotanom, pokazao da čovek, onakav kakvog ga je Bog stvorio, povezan sa Ocem i Sinom, može poslušati svaki božanski zahtev." 1 SM 253. "Hristos je došao da da svetu primer šta savršeno čovečanstvo može biti, kada je ujedinjeno sa božanstvom." 1 SM 260. "Svojim životom i smrću, Hristos je dokazao da je zakon pravedan, i da se može savršeno poslušati. Sotonine optužbe su bile opovrgnute." DA 762.

"Sa kakvim intenzivnim interesovanjem su nebeski anđeli i ne-pali svetovi posmatrali sukob, dok je čast zakona bila potvrđena. Ne samo za ovaj svet, već i za univerzum neba, sukob je trebalo da bude rešen zauvek, jer je konfederacija tame tražila i prividnu šansu da trijumfuje nad božanskom i ljudskom zamenom čovečanstva..." "Ali Satan je samo dosegao petu; nije mogao doseći glavu. U Hristovoj smrti, Satan je video da je poražen. Hristova ljudska priroda bi za večna vremena ukazala na pitanje koje je rešilo sukob." 1 SM 255. DA 758.

Zabeležite snažne izraze u vezi sa Hristovim opravdanjem zakona: Sukob je "zauvek rešen." "Hristova ljudska priroda bi za večna vremena ukazala na pitanje koje rešava sukob." Isus je došao da "uzveliča zakon i učini ga časnim." Isa. 42:21. On je rekao: "Ja sam te proslavio na zemlji: završio sam delo koje si mi dao da učinim." (Jovan 17:4). Đavo i njegovi anđeli znaju da je problem rešen: stanovnici drugih svetova i neba znaju da je rešen; i svako na ovom svetu ko odvoji vreme da prouči svete zapise biće ubeđen da je rešen. Da li je onda delo poslednje generacije da dokaže nešto što je već dokazano "iznad kontroverze"?

Bog ne čeka demonstraciju poslednje generacije palog grešnog čoveka koja bi potvrdila Njegov zakon i dokazala da se može poslušati. Taj sukob je "zauvek rešen" i "za večna vremena" demonstriran u Hristovoj ljudskoj prirodi. Reći da ova demonstracija mora biti ponovljena, u stvari znači poricati potpunost Hristovog dela. Njegovo delo je potpuno delo, i sav sveti život poslednje generacije (a nema sumnje da oni moraju i hoće voditi svet, čist život) ne može ništa dodati njegovom savršenstvu.

Hristos je napravio demonstraciju koja je porazila Sotonu. Učinio je to za nas kao naš predstavnik, jer nismo sposobni da to učinimo sami. Da jesmo, On to ne bi učinio za nas.

Ovo ne poriče da će poslednja generacija živeti bez greha. Oni će videti kako je svaka zemaljska podrška odsečena, i živeće potpuno zavisni od Boga. Potpuno zavisni od nebeskih resursa. Oni će stajati pred svetim Bogom, bez posrednika, bez službe za greh. Ali neće stajati bez opravdanja, niti bez milosti. (Rim. 5:9, 21). Njihovo savršenstvo karaktera pod kasnom kišom i dalje neće zadovoljiti beskonačnu pravdu zbog grešnosti njihove prirode. Ali oni će odbraniti Boga dokazujući da je Hristova krv trajni protivotrov za greh.

Kada pravilno cenimo veličinu, veličanstvenost i svetost Božijeg zakona, shvatićemo da najjasnije i najefikasnije možemo pokazati svoju lojalnost Njemu poniznim prihvatanjem Hristovog završenog i beskonačno savršenog dela. To je demonstracija lojalnosti koju Bog zaista čeka.

Pretvaranje doktrine "pravednosti po veri" u nešto što se dešava u verniku na zemlji; je izvrtanje Pisma i "bacanje istine na zemlju." To je "prestup pustošenja." To je "oskvrniti svetilište snage... oduzeti svakodnevno i... postaviti na njegovo mesto gnusobu koja pustoši." Dan. 11:31. Gde god da je takva doktrina danas prihvaćena, donosiće iste plodove koje je donela u ranoj crkvi i u mračnom dobu.

Ova doktrina poništava Božiji zakon, jer ga spušta na nivo naših slabih napora da ispunimo njegove pravedne zahteve. Najbolja dela svetaca u bilo kom dobu su zagađena i prljava i ne dostižu slavu Božiju. Jer "Nema pravednog čoveka na zemlji, koji čini dobro, a da ne greši." (Propovednik 7:20). Ako je to sve što zakon zahteva, onda je on negde poništen, izgubivši svoje značenje. Ova doktrina, onako kako je uči "Naš Čvrst Temelj," gazi istinu da je Hristos naša pravednost, skrećući naše oči sa "pravednosti po veri" koju imamo u Njemu za naše opravdanje, i stavljajući ih na "pravednost po zakonu" koja se manifestuje u životu svetaca, kroz koju smo posvećeni, time brkajući to dvoje i stvarajući poverenje u nedovoljnu pravednost, sada i za vreme nevolje, u kojoj treba da budemo prihvaćeni i zaštićeni od Boga.

U poruci Jevanđelja je moć. "Jer se ne stidim Jevanđelja Hristovog; jer je ono sila Božija na spasenje svakome ko veruje... Jer se u njemu otkriva pravednost Božija od vere do vere." Rim. 1:16-17. Kada verujemo u ovu poruku i objavljujemo je, shvatićemo njenu moć da spasava duše. Isto tako, u ovoj poruci, ne u životu onih koji je propovedaju, otkriva se beskonačna lepota i savršenstvo Božijeg karaktera. "Bog je ljubav." 1. Jovanova 4:16. Njegova slava je Njegova ljubav, i nigde ta ljubav nije potpunije pokazana nego na krstu Golgote. Sa Hristovog uzdignutog krsta će doći slava koja će ispuniti celu zemlju pod objavljivanjem glasnog vika. Isus je rekao: "I ako budem podignut sa zemlje, sve ću privući k sebi." Jovan 12:32 (margina).

Kao što je rečeno, pripisivanje Hristu naše grešnosti prirode uništava ne samo Njegovu reprezentativnost, već i Njegovu sposobnost zamene. Zakon je "beskonačan standard." (COL. 315). Nijedan bezgrešni anđeo ili savršeni čovek ne bi mogao posedovati pravednost koja bi se mogla meriti sa zakonom. Kada je čovek pao, onako kako ga je Bog prihvatio, i pao pod osudu zakona, samo pravednost jednaka zakonu u svakom pogledu mogla je biti dovoljna da ga spasi. Nijedan anđeoski život ne bi to mogao učiniti, i nijedna ljudska pravednost ne bi to mogla učiniti." BC 7 904.

Šta god je zakon zahtevao od nas, Isus je dao zakonu kao naša zamena. Zakon, koji je izraz svete prirode Boga, zahteva da naša priroda bude sveta. Da bi bio naš zastupnik, Isus je morao posedovati svetu ljudsku prirodu. Da je ljudska priroda Isusova bila telesna, grešna i pokvarena kao i kod ostalih ljudi koji se začeju, onda nemamo zamenu koja bi zadovoljila božanski zakon u naše ime. Tvrditi, kao što su neki činili, da je priroda Isusova bila grešna kao i kod drugih ljudi, a samo Njegova dela sveta, znači zauzeti stav da zakon seže samo do dela, da je greh samo čin, a ne stanje postojanja. Onda bi se moralo tvrditi da deca, kada se rode, uopšte nisu grešnici, jer nisu učinila ni dobro ni zlo.

Sin beskonačnog Boga došao je na ovaj svet da postane naša zamena. Jednom rečju, On je došao da ispuni zakon u ime celog čovečanstva. (Gal. 4:4-5). "Cilj ovog pomirenja bio je da se božanski zakon i božanska vlast mogu održati." QD. 675. Prvo, On je zakonu predstavio život koji je odgovarao njegovim najširim zahtevima. Znamo li šta to znači? Zakon je beskonačan. Čak ni život anđela nije jednak zakonu. QD. 677. Ali u životu Isusa otkriven je "beskonačno savršen karakter." TIMKH. 70. U Njemu je bila "sva punina božanstva telesno" (Kol. 2:9) - punina beskonačne čistote, punina beskonačne ljubavi, punina beskonačne milosti, pravde, istine, mudrosti, strpljenja, pravednosti i svakog drugog božanskog atributa: Ovo, naš zamenski život, bio je daleko superiorniji od bezgrešnog života Adamovog, daleko superiorniji od života anđela, jer je to bio život beskonačne vrednosti. Ništa manje od takvog života ne bi moglo ispuniti najšire zahteve zakona u ime pale rase.

Ali to nije sve. Bilo je potrebno više od Hristove aktivne poslušnosti da bismo dobili opravdanje pred Bogom. Bilo je potrebno i Njegova pasivna poslušnost, čak i Njegova smrt na krstu, da bi se izbrisala naša krivica pred zakonom i odnele sve savezničke kletve. Bio je to Knez slave koji je visio na krstu za naše opravdanje. Njegove patnje su bile ništa manje nego beskonačne. Da je samo ljudska priroda patila, patnje bi bile samo konačne, ali gresi sveta su se svalili na Hristovu božansku dušu. QD, 670.650. Sva patnja svih svetih mučenika zajedno ne bi se mogla porediti sa Isusovom patnjom. Njegovo poniženje je bilo beskonačno, Njegovo nije bilo samo poniženje čoveka, već poniženje Boga. (Fil. 2:5-8; QD. 677). To je bila krv Boga prolivena na Golgoti. (Dela 20:28). On je išao dublje i dublje, dokle god nije bilo dubljeg mesta gde bi mogao ići. Pogledajte ovde život beskonačne vrednosti koji podnosi beskonačan bol i poniženje. Ovo je bilo potrebno da bi se zadovoljio zakon kako bismo mi bili opravdani.

Kako bismo, gledajući na krst, uopšte mogli sanjati da bi bilo šta drugo osim Isusovog delovanja i umiranja moglo zadovoljiti zahteve Božijeg zakona? Opravdanje je sola Christus – samo kroz Hrista.

Neka se čovek popne na alpske visine svetog života, i videće da njegov život sam nikada ne bi mogao ispuniti Božiji zakon. Smrtni čovek bi isto tako mogao da se popne na najvišu planinu i zatim pokuša da dotakne najbližu zvezdu, kako bi zadovoljio pravednost zakona. Ali Sin Božiji sišao je u najdublji pakao; ipak, čak i odatle, Njegova svetost se uzdigla da dopre do prestola Večnoga, iznad najviše zvezde. "Svršeno je!" povikao je, i pravednost Božijeg zakona je bila zadovoljena. I samo kroz Njegovu poslušnost, Njegovo ispunjenje zakona za nas, mi ne samo da smo opravdani, već i ostajemo opravdani pred Bogom do kraja vremena.

Ako verujemo da ćemo posredovanom pravednošću ispuniti zakon kao što je Isus učinio, onda smo zaslepljeni neznanjem i strašnim bogohuljenjem. (videti DA 467-468). Pogledajmo na Golgotu i vidimo šta je bilo potrebno da se ispuni sva pravednost. Mislimo li da smo jednaki tome? Trebalo bi da shvatimo da smo pozvani da branimo i ispunimo Božiji zakon na horizontalnom nivou – to jest pred svojim bližnjima; ali niko manji od samog Boga ne bi mogao ispuniti zakon na vertikalnom nivou.

Strašno je mračno verovati da se Pavlovo učenje o opravdanju tiče samo hrišćanske inicijacije. To je bila greška Galaćana. Mislili su da je Pavlova poruka samo o tome da se opravda, umesto da se održi opravdan. Kao što smo opravdani samo Njegovom krvlju, tako ostajemo opravdani samo Njegovom krvlju. Čak i tokom izlivanja zala. (Rim. 5:9). Otac gleda na našeg Predstavnika i Garanta, koji uvek nosi znakove svojih okrutnih patnji. On prihvata našeg Predstavnika, a mi smo prihvaćeni samo zato što je On prihvaćen.

"Vera se uračunava u pravednost." (Rim. 4:5). Poslušnost, ljubav i sveti život se nikada neće računati u pravednost, već samo vera. U ovom životu, Božiji narod je pravedan (opravdan) pred Bogom samo verom – ne regeneracijom, ljubavlju, posvećenjem ili savršenstvom. Hrišćanski život počinje verom i završava se verom, a između "pravednik će živeti verom." (Rim. 1:17). Oni su pravedni u Božijim očima sve dok veruju da je Hristos sam njihova pravednost i održavaju vitalnu vezu sa Njim. TM 494. U Njemu i samo u Njemu je pravednost sa kojom je zakon veoma zadovoljan. Vera donosi Bogu poslušnost Isusa Hrista, i samo kroz to možemo stajati u Božijoj milosti. 1 SM 389.

U ovom životu, možemo stajati pravedni u Božijim očima samo milošću (milostivim Božijim uračunavanjem), samo krvlju (Hristovim delovanjem i umiranjem) i samo verom u pravednost koja je potpuno izvan, iznad i iznad nas.

Šta je pravednost Isusa koja opravdava vernike za večni život? Da li je to pravednost Njegovog vlastitog večnog pre-postojanja (božanska priroda) ili pravednost Njegove ljudske prirode? Odgovaramo, to je pravednost božansko-ljudske OSOBE. Hristov život je bio pravednost proživljena u ljudskoj prirodi, ali pošto je to bila pravednost OSOBE koja je bila božanska, to je bila beskonačna pravednost.

"...život Hrista otkriva beskonačno savršen karakter." (T6 60). "...Jevanđelje je predstavilo karakter Hrista kao beskonačno savršen." (UL 260). "...beskonačna vrednost žrtve..." (T9. 44). "...Hristos je sjedinio u svojoj ličnosti puninu i savršenstvo božanstva i puninu bezgrešnog čovečanstva." (FILB. str. 219). "...kroz beskonačnu Hristovu žrtvu..." (T4. 563). "U Njegovoj plemenitosti, u Njegovoj milosti i nežnoj saosećajnosti, u Njegovoj ljubavi i dobroti, On stoji pred nama kao otelotvorenje božanskog savršenstva, kao slika nevidljivog Boga." (TS. 739). "...izvrsnost karaktera pronađena u Njemu, i koja nikada nije bila, niti je mogla biti pronađena u bilo kom drugom." (BC7. 904).

Slavno novozavetno učenje o opravdanju za večni život kroz pripisano opravdanje vere (Rim. 3 i 4) počiva na beskonačnoj i neponovljivoj veličini Hristove pravednosti. "Pravednost Božija." (Rim. 3:21-22). Ako se misli da je ova pravednost išta manje od beskonačne, i ako se misli da se može duplirati u nama, kako mnogi uče, onda je neizbežno da počnemo da omalovažavamo doktrinu pripisivanja, reprezentacije i zamene blagim pohvalama. On je doneo "večnu pravednost." (Dan. 9:24). "Napravljene pripreme su potpune, i Hristova večna pravednost se uračunava svakoj duši koja veruje." (1SM394).

U istoriji crkve postojale su dve velike jeresi o ličnosti Hrista. Jedna je ugrozila Njegovo božanstvo u inkarnaciji, druga je ugrozila Njegovu ljudskost u inkarnaciji. Mnogi nose temu primera toliko daleko da ugrožava Hristovo božanstvo. On se pojavljuje samo kao čovek, čovek bez greha, istina: čovek kome se treba diviti i koga treba kopirati; ali, nažalost, samo čovek. Oni izgleda uče da je Isus bio delitelj božanske prirode kroz Svetog Duha, kao što i mi možemo biti. Ali to Ga ne bi učinilo Bogom, više nego što to nas čini Bogom. Ličnost Hrista nije bila samo delitelj božanske prirode kroz Svetog Duha, jer je ličnost Hrista bila esencijalno božanska. Božanstvo je esencijalno bilo Njegovo vlastito, On nije mogao prestati biti Bog.

Moramo razumeti da su najveća i najteža Hristova iskušenja nastala iz činjenice da je On bio vlasnik svemoćne moći i mudrosti. Nije bilo iskušenje za lopove da siđu sa krsta, jer nisu imali moć da to učine. Hristos je imao! Ne bi bilo iskušenje za nas da zapovedimo kamenju da postane hleb, jer ne posedujemo svemoćnu moć. Hristos je imao! Zabeležite: "Bilo je za Njega teško da održava nivo čovečanstva, kao što je za ljude teško da se uzdignu iznad niskog nivoa svoje pokvarene prirode i postanu delitelji božanske prirode." (7 BC 930).

Mi nikada ne bismo mogli biti iskušani toliko snažno kao Hristos, jer ne možemo koristiti moći božanstva u svoje ime. Kada shvatimo da je Isus bio potpuno Bog i da je posedovao svu moć, a ipak je stalno i svesno nije koristio u svoje ime, to čini Njegovu poniznost još čudesnijom. Ovde je bio stalan prikaz beskonačnog poniženja. Pozvani smo da kopiramo obrazac, ali nikada, nikada ga ne možemo dostići. (T2 549; T2 628).

Da je Isus bio ljudski kao i mi, ne bi iskusio takav intenzitet iskušenja. Neki žele da vide Hrista kao onoga koji ima svoju grešnu prirodu. Oni zamišljaju da bi osetio punu snagu iskušenja ako bi imao njihove grešne sklonosti i nagnuća. Ali oni ne razumeju psihologiju iskušenja. Biće sa grešnom prirodom nikada ne bi moglo osetiti punu snagu iskušenja, jer njegova grešna priroda ne bi imala sposobnost mržnje i otpora koju ima bezgrešna priroda. Upravo je bezgrešnost Isusove prirode bila ta koja Ga je osposobila da spozna snagu iskušenja koju mi nikada ne bismo mogli spoznati. Zabeležite: "Da li bismo mogli razumeti značenje reči kada je Hristos bio 'u iskušenju'? Dok je bio slobodan od greha, rafinisana osećanja Njegove svete prirode učinila su kontakt sa zlom neopisivo bolnim za Njega." (7 BC 927). "Hristovo stradanje je bilo u proporciji sa Njegovom besprekornom čistoćom; Njegova dubina agonije, proporcionalna dostojanstvu i veličini Njegovog karaktera." (RH Dec. 1872). "...patnja je bila osećana jače od strane Njega; jer je Njegova duhovna priroda bila slobodna od svakog mrlje greha." (5 BC 1104). "Patio je od iskušenja, patio je u proporciji sa savršenošću Njegove svetosti." (T5 422). "Hristos nije bio neosetljiv na sramotu i sram. Osećao je sve najgorče. Osećao je to daleko dublje i akutnije nego što mi možemo patiti, jer je Njegova priroda bila uzvišenija i čistija i svetija nego kod grešne rase za koju je patio." (TIMKH 339).

Zabeležite, Hristova patnja nije bila u proporciji sa Njegovom identifikacijom sa našom pokvarenošću, već suprotno. Upravo zato što je Njegova priroda bila bez greha, On je osećao iskušenje jače, jer mu se jače opirao. Onaj koji se malo opire, malo pati. Ako je Hristova svetost bila beskonačna, to mora značiti da je Njegova patnja bila beskonačna. Misao je užasna, ali to je porazna istina.

Ljudska priroda je samo konačna. Njena pravednost može biti samo konačna i može podneti samo konačnu patnju. "Nijedna patnja ne može podneti poređenje sa patnjom Onoga na koga je Božiji gnev pao sa preplavljujućom snagom. Ljudska priroda može podneti samo ograničenu količinu iskušenja i patnji. Konačno može podneti samo konačnu meru, i ljudska priroda popušta; ali Hristova priroda je imala veću sposobnost da pati; jer čovek je postojao unutar božanske prirode, stvarajući sposobnost patnje da podnese ono što je rezultat greha izgubljenog sveta." (5 BC 1103). "Beskonačna dovoljnost Hrista pokazuje se u tome što je On nosio grehe celog sveta." (7 BC 993).

Ustanovili smo da zakon predstavlja beskonačan standard. (COL 315). Zadovoljstvo tog zakona u naše ime moralo je biti beskonačno. Cena, žrtva, pravednost i patnja morali su biti beskonačni.

Kakva je to strašna stvar ugroziti ili izgubiti iz vida božanstvo inkarniranog Hrista! I oh, vrednost, beskonačna vrednost Isusove krvi! Ona ima vrednost kod Boga! Kada je On vidi, On prolazi pored nas bez da nas uništi. Apostoli su propovedali o Hristovoj krvi. Knjiga Otkrivenja slavi njena svojstva spasavanja. Kao crkva, uvek treba da ispovedamo dve stvari o Hristovoj ljudskoj prirodi:

1. On je bio začet od Svetog Duha;

2. On je bio rođen od Device Marije.

Obe ove istine, kao i njihove posledice, moraju se učiti. U suprotnom, upadamo u ozbiljno izobličenje istine. To što je Hristova ljudskost začeta od Svetog Duha znači da je Njegova ljudska priroda bila sveta i bez greha. To što je Njegova ljudska priroda rođena od žene znači da je On u stvarnosti posedovao supstancu i sve bitne osobine ljudske prirode kakva je bila posle pada, sa efektima greha na njoj.

Razvijaju se dve klase ljudi, praktikuju se dve vrste religije. Jedna ukazuje na život Božijeg naroda na zemlji kao ispunjenje "pravednosti Božije." Druga ukazuje na život Isusa Hrista, našeg Predstavnika, kao to ispunjenje. Između pristalica ova dva stava besniće konačni sukob. Neka Bog da da se svi ujedinimo na čvrstoj platformi istinskog Jevanđelja. (Otk. 14:6-12).

ZAKLJUČAK

Opravdanje je objektivno – ono što za nas važi u Hristu. Vernici treba da budu opravdani u Njemu Njegovom krvlju. (Isa. 45:24-25; Rim. 5:9). Opravdanje se prisvaja samo verom.

Posvećenje je prvo objektivno – ono što za nas važi u Hristu. Posvećenje kroz Njegovu krv. (1. Korinćanima 1:30; Jevrejima 13:12).

Posvećenje je takođe subjektivno kroz delotvorno delovanje Svetog Duha u nama. (2. Solunjanima 2:13). Ali mora biti ponuđeno kroz škropljenje Njegovom krvlju. (1. Petrova 1:2).

Savršenstvo je prvo objektivno – ono što za nas važi u Hristu. Savršenstvo kroz Njegovu krv. (Jevrejima 10:14).

Savršenstvo je takođe subjektivno kroz delotvorno delovanje Svetog Duha u nama. (Fil. 3:15). Ali mora biti ponuđeno kroz Njegovu krv. (Jevrejima 13:20-21).

---

NEKE NAPOMENE.

Urednik i pisci "Our Firm Foundation" su napravili fatalnu grešku tumačeći Božiju Reč ontološki umesto hristološki. Zato se velikim istinama supstitucije, reprezentacije i imputacije daje vrlo malo prostora ili vremena u njihovom časopisu. (Savremeni prognostičari rade isto sa biblijskim proročanstvima, a njihova tumačenja su usmerena na čoveka i Bliski istok.)

Velika istina "opravdanja verom" mora da propituje sve što radimo i sve što učimo. Ako bi "Our Firm Foundation" dopustio da ovaj centralni članak hrišćanske vere odredi njihov pogled na "prirodu čoveka", "prirodu Hrista", "pravednost po veri" i "soteriologiju", ne bi bili pronađeni da uče religiju usredsređenu na čoveka, osnovni princip "tajne bezakonja".

Problem sa "Our Firm Foundation" je: Šta je Jevanđelje? I šta znači biti opravdan verom? I da li će dozvoliti da ovo Jevanđelje odredi njihov pogled na svu istinu? Da li će Pismo tumačiti hristološki ili na drugi način? To je problem!

Međutim, stvarni problem je Božiji zakon.

Da li je zakon beskonačan standard, koji, kada je prekršen, može biti ispunjen i zadovoljen za opravdanje pred Bogom samo kroz beskonačnu pravednost bića čija je ličnost beskonačna?

Ili zakon treba smatrati konačnim standardom, koji, kada je prekršen, može biti ispunjen i zadovoljen za opravdanje pred Bogom kroz Svetog Duha koji deluje kroz konačna grešna pala bića?

Ovo je stvarni problem!

Tekst je napisao Michael March, biblijski učitelj, a objavio David Leone.

Radikalna osnova prihvatanja od strane Boga

 

Iz govora Geoffreya J. Paxton-a (preuzeto iz Present Truth Magazine vol. XIII)

Dozvolite mi da počnem postavljanjem vrlo fundamentalnog pitanja. Ono glasi: Po kojoj osnovi Bog prihvata čoveka?

Pažljivo pogledajte pitanje. To je u osnovi svih religijskih pitanja. Predložiću nekoliko odgovora, a nakon toga vas zamoliti da izaberete onaj koji je tačan.

1. Život poslušnosti zakonu
2. Vera u evanđelje Isusa Hrista
3. Neki drugi način

Malo nam je neprijatno da tražimo podizanje ruku na ovo pitanje, jer mnogi daju pogrešan odgovor. Situacija je još gora kada smo na bogosloviji i otkrijemo da profesori daju pogrešan odgovor! Ali veličanstvena stvar u vezi sa evanđeljem je da smo prihvaćeni čak i kada grešimo. Stoga slobodno izaberite odgovor broj 1, broj 2 ili broj 3.

[Govornik traži podizanje ruku. Sto posto odbija broj 1. Oko devedeset posto bira broj 2. Nekoliko bira broj 3. A neki su uzdržani.]

Kao što sam rekao, ovo pitanje koje sam postavio je ključno. To je najvažnije religijsko pitanje koje se može postaviti  nekoj osobi. Zahteva jasan odgovor. I da bismo dali takav odgovor, moramo imati jasne poglede o ovoj važnoj stvari. To je bilo veliko pitanje Reformacije. Neki smatraju da su se vremena promenila i da su stoga nova pitanja relevantnija. Ali mi verujemo da je naše pitanje relevantno danas koliko je bilo u danima Pavla ili Lutera. To je najfundamentalnije pitanje koje muči ljudsko srce. Ono je u korenu svih problema u društvu.

Mi iz Australijskog Foruma verujemo da je jedini ispravan odgovor na ovo pitanje broj 1. Neki od vas gledaju razrogačenih očiju! Pa, to je u redu. Ali nadamo se da će do kraja predavanja vaše oči biti ne-razrogačene. Nedvosmisleno biramo odgovor broj 1. Jedina osnova po kojoj je bilo koja osoba prihvaćena od strane Boga je život poslušnosti zakonu.

Odgovor legalizma

Reći ću vam zašto ste izabrali broj 2 i zašto niste izabrali broj 1. Niste želeli da izgledate kao legalista. Većina ljudi bira broj 2 (tj. veru u evanđelje Hrista) jer misle da je to protiv legalizma. Ali broj 2 je zapravo legalistički odgovor.

Vidim da neki od vas počinju da izgledaju zbunjeno — kao student univerziteta u Minesoti koji je imao veliko K napisano na leđima košulje. Pitao sam: "Šta znači K?" On je odgovorio: "Zbunjen sam — zbunjen sam — to znači." "Ali," odgovorio sam, "ne pišeš 'zbunjeno' sa K." "Ah," rekao je, "ne znaš koliko sam zbunjen." Dakle, možda kažete: "Zbunjen sam. Prevarili ste nas. To je poslednji put da ću doći na vaš forum."

Hajde da razmislimo zajedno!

Broj 2 je zapravo legalistički odgovor. Koja je druga reč za osnova? [Publika odgovara: "Temelj," "Tlo."] Dobro. Šta je osnova, temelj ili tlo, na kojem je čovek prihvatljiv Bogu? Nijedan od reformatora i nijedan biblijski učenjak dostojan reformatorske tradicije nikada nije rekao da je vera osnova, ili tlo, prihvatanja kod Boga. Nikada! Vera je veličanstvena. Od svih atributa koje milost usađuje u ljudsko srce, ona stoji na samom vrhu. Ona je Božji dar i koren svih vrlina. Ali bez obzira na kneževsku prirodu vere, ona nikada nema poziciju osnove, temelja ili tla spasenja. I jedna od opasnosti moderne religiozne scene je ideja da me Bog prihvata zbog moje vere, zato što sam ponovo rođen, ili zato što verujem u Isusa.

Reći da je vera osnova prihvatanja kod Boga je legalistički, jer nudi Bogu nešto što je u meni kao osnova prihvatanja kod Boga. (To što Bog daje veru ne čini razliku u principu. Vera je i dalje kvalitet u meni.) Ako odvojite vreme da pogledate dekrete Tridentskog sabora o opravdanju, videćete da je broj 2 klasičan rimokatolički odgovor. Reformatori su se suprotstavljali toj poziciji.

Odgovor vere

Sada pogledajmo Rimljanima 2:12, 13:

„Jer koji bez zakona sagrešiše, bez zakona će i propasti; i koji u zakonu sagrešiše, po zakonu će se suditi; (jer pred Bogom nisu pravedni oni koji slušaju zakon, nego će se opravdati oni koji izvršavaju zakon.)“

Biblija je nedvosmislena. Niko osim onih koji izvršavaju zakon nije prihvaćen od Boga. To je večni princip. Bog se neće okrenuti od njega. Nikada se nije predomislio. Život poslušnosti — to jest, život pravednosti — jedina je osnova prihvatanja kod Boga.

Problem sa tolikim evangelizmom danas je što se evanđelje smatra pametnim načinom zaobilaženja zakona. Počelo je da znači pametan trik kojim možemo preskočiti zahteve zakona direktno u prisustvo Boga. Mislimo da evanđelje znači da je Bog manje zahtevan nego što je bio.

Bog zahteva život savršene poslušnosti Njegovom zakonu. Nikakva hroma, nesavršena, polovična, nepotpuna poslušnost neće zadovoljiti Njegovu svetost. "...oni koji izvršavaju zakon će biti opravdani." Ova fundamentalna osnova biblijske religije je zanemarena u dvadesetom veku. Malo je pravog propovedanja zakona danas. Zanemarili smo da propovedamo svetost i veličanstvo Boga. Bog je narodu predstavljen kao dobroćudni dekica koji užurbano krstari nebom tražeći kako da ugodi nezasitnim potrebama svetovnih ljudi. Nije ni čudo što smo u takvoj religioznoj močvari. Potreban nam je zakon. Trebamo biti upoznati sa svetim Božjim zahtevima. Trebamo znati božanski standard. Trebamo ga propovedati na takav način da će ljudi uzviknuti: "Kako onda mogu biti spasen?"

Kada Pavle u Rimljanima i Galatima suprotstavlja put vere i put dela, on ne suprotstavlja veru i dela kao takve, već veru i naša (slaba, sićušna, manjkava) dela. Ne smemo podleći učenju da je vera protiv zakona. U Rimljanima 3:31 Pavle tvrdi da put vere nije protiv zakona. Vera utvrđuje zakon. Vera nije negacija Božjeg zakona. Vera poštuje zakon. Vera priznaje da samo na osnovu odgovora broj 1 — života poslušnosti zakonu — Bog će primiti čoveka i nikako drugačije.

Čovekova nevolja

U ranim poglavljima Rimljanima Pavle pokazuje veliku opasnost za čoveka. Koja je to nevolja? Pavle jasno pokazuje da ni neznabožac ni Jevrejin nisu u stanju da ispune sveti Božji standard ispoljen u Božjem zakonu. I da bi nam predstavio izlaz, Pavle govori — u Rimljanima 3:21-26 — o Isusu Hristu i pravednosti Božjoj.

Ali mi često skačemo u Rimljanima 3:21-26, ne posvećujući dužnu pažnju snazi prethodnog argumenta. Podsetimo se da u Rimljanima 1:13 do 3:20 Pavle, neuporedivom jasnoćom i silom nadahnuća, nastoji da utvrdi poruku da je cela ljudska rasa u strašnoj nevolji jer čovek nije bio u stanju da Bogu dadne ono što Mu pripada — a to nije ništa manje od savršene usklađenosti sa Božjim zakonom.

Hrišćansko evanđelje poštuje Božji zakon. Prava vera uvek će težiti ka odgovoru broj 1. Budući da se vera uvek hrani svojim objektom i crpi svoju vrednost iz svog objekta, vera će uvek odgovoriti: „Broj 1.“

Pravednost Božja

Rimljanima 3:21 počinje: "Ali..." To je najznačajija reč veznik u Bibliji. To je bila najveća mala reč i u mom detinjstvu. Moj otac bi me uzeo na stranu i rekao: "Tvoja majka mi je rekla da si bio jako nestašan dečak. Zaslužuješ da budeš kažnjen. Trebalo bi da dobiješ batine." Tako bi se popeo do velikog psihološkog vrhunca gde sam mogao da osetim nadolazeće batine. Onda bi rekao: "Ali... želim da znaš šta je milost. Suzdržaću se od onoga što zaslužuješ." Uh!

"Ali sada pravednost Božja..." To je ono što interveniše u našoj strašnoj nevolji. Razumimo da je ta "pravednost Božja" bila ono oko čega i iz čega je proistekla Reformacija. Šta se podrazumeva pod pravednošću Božjom?

1. Pravednost Božja je ono što se odnosi na karakter samog Boga. To je ono što je srazmerno svetosti Božjoj. Ima Boga kao svoju meru. To je Njegov sveti, besprekorni, božanski karakter.

2. Ova pravednost Božja je Božji zahtev. Njegova pravda to zahteva od svakog muškarca i žene. To je ono što je On uvek zahtevao, i to je ono što će uvek zahtevati od nas, jer nikada ne bi mogao tražiti ništa manje od Njegovog savršenog bića. To je pitanje s kojim se Luter borio. Gotovo je očajavao kada je video ovaj aspekt u "pravednosti Božjoj". Sećate se kako se borio svom snagom i asketskim principima da Bogu da ono što je Bog tražio. Ipak, njegova savest mu nije dala mira. "Jesam li učinio dovoljno? Jesam li to učinio dovoljno dobro? Kako mogu biti siguran?"

Smatramo da je upravo zato što se danas ne borimo sa istim dilemama, evanđelje praktično nepoznato. Jer evanđelje ima smisla samo u pozadini Božjih radikalnih i beskompromisnih zahteva. Kada muškarci i žene shvate da je život savršenog usklađivanja sa zakonom osnova prihvatanja kod Boga i kada su u nevolji kako mogu ispuniti taj zahtev, tada, i samo tada, evanđelje će imati bilo kakav smisao.

Šta je toliko pogrešno u velikom delu naše religioznosti danas je to što ne postavljamo teološka pitanja. Umesto toga, želimo da znamo: "Kako mi Bog može ugoditi? Kako može zasititi moje srce koje voli svet?" Ali fundamentalno pitanje Biblije i fundamentalno pitanje koje je rodilo Reformaciju bilo je: "Kako mogu ugoditi Bogu?" Tek kada ovo pitanje postane hitna potreba, treća tačka o Božjoj pravednosti imaće smisla.

3. Pravednost Božja je ono što sam Bog obezbeđuje. Kada je Luter ovo otkrio, rođena je Reformacija. To je dobra vest. To je fantastično!

Isus je i zahtev Boga i Božja odredba. Ako želite da vidite šta Bog zahteva od vas i mene, pogledajte savršen život Isusa Hrista. On je bio zaista čovek kakav je čovek i trebalo da bude. Ali nemojte pretvarati Isusa u većeg Mojsija. Isus je pravednost Božja u tome što je On odredba Božja. Kada se rodio na ovom svetu, to je bilo rođenje kakvog nije bilo od Adamovog pada. Došao je na ovu zemlju da živi život kakav niko nije živeo od Adamovog pada. Ako pogledate ceo tok ljudske istorije od Pada do kraja sveta, videćete samo trideset i tri godine koje Bog podržava. Isus je došao da prinese savršenu žrtvu, antilutron (zamensku otkupninu) za neuspeh ljudi da žive prihvatljivo pred Bogom. Uskrsnuo je iz groba i uzneo se desno od Boga, tako da je upravo sada u Božjem prisustvu kao savršen čovek u ime svih onih koji Mu veruju.

Isus je došao i živeo život savršene poslušnosti Božjem zakonu. Njegov život je u svakom pogledu odgovarao svetosti Božjoj. Ono što je svetost Božja zahtevala, Isus je pružio. Da li ste ikada čitali "O Ovaploćenju Reči Božje" od Atanasija, ili "Cur Deus Homo?" (Zašto je Bog postao čovek?), od Anselma? Trebalo bi da čitamo ove klasike umesto ove šećerne vune koja se topi. Ovi ljudi su se borili sa pitanjem utelovljenja. Bog je morao postati čovek da bi nam pružio ono što je Njegova jedina sveta samosvesnost zahtevala.

Delovanje vere

Isus je obezbedio pravednost koju Bog zahteva, ali mi smo i dalje obavezni da je iznesemo pred Boga da bismo bili lično opravdani. Hristova poslušnost zakonu vam neće pomoći, osim ako nekako ne postane vaša. Morate je predstaviti Bogu. Morate reći: „Evo je, Oče.“ Kako se to dešava? Dešava se kroz (a ne zbog) plemeniti kanal vere.

Kada dođemo pred Boga u pokajanju, kažemo: „Gospode, vidim sebe prikazanog u Rimljanima 1:18 do 3:20. Nisam držao Tvoj sveti zakon. Nisam predstavio ono što Tvoja svetost zahteva. Budi milostiv meni, grešniku.“ Ali vera kaže: „Tvoje sveto evanđelje kaže da si to učinio za mene u Isusu Hristu.“ Mi pružamo svoje prosjačke ruke i kažemo: „Moje su Isusovo rođenje, Njegov bezgrešni život, Njegova smrt, vaskrsenje i uznesenje.“ To je jezik vere. Vera seže i shvata pravednost Božju u Isusu Hristu. Tada, kroz veru, možemo da predstavimo Njegov život Bogu kao svoj.

4. Pravednost Božja, dakle, je moja pravednost kroz veru u Isusa Hrista. Ponekad nam karizmatici priđu i pitaju: „Brate, da li si napravio uzbudljivo otkriće života ispunjenog Duhom?“ Tragedija je u tome što, kada su tako suočeni, mnogi hrišćani se osećaju duhovno nagi i postiđeni. Jedini odgovor muškarca ili žene vere je: „Da, kakav život! Rođen sam savršeno, živeo sam srazmerno svetosti samoga Boga u svom Zameniku, Isusu Hristu.“ Kada se hvalimo tim životom ispunjenim Duhom (koji je naš po veri), svaki drugi život ispunjen Duhom izgleda mali i beznačajan u poređenju sa tim. Naš problem je što nismo ništa bolji nego karizmatici po uverenjima.

5. Pravednost Božja, koja je moja kroz veru, jeste u Isusu Hristu. To nije kvalitet u mom srcu. Ovo je naglasak Rimljanima 3:21-26 — „u Hristu Isusu.“ Ova pravednost se nalazi samo u Isusu sa Božje desne strane. Pavle govori Kološanima:

„Ako ste dakle vaskrsli s Hristom, tražite ono što je gore, gde Hrist sedi s desne strane Bogu. Mislite na ono što je gore, a ne na ono što je na zemlji. Jer umrli ste, i vaš život je skriven s Hristom u Bogu. Kada se Hrist, koji je život naš, javi, tada ćete se i vi javiti s Njim u slavi.“ — Kološanima 3:1-4.

Zato ne usmeravajte svoju pažnju na pogrešan život. Vaš život posvećenja, koji nužno sledi opravdanje, je senka istinskog života hrišćanina u Božjoj desnoj ruci. Sviđa mi se način na koji je Kalvin to rekao (i ovo je protivotrov za „jednom spasen—uvek spasen“ — kao da vera na trenutak donosi život za večnost): „Hrist ne opravdava nikoga koga istovremeno ne posvećuje.“

Zaključak

Dozvolite mi da zaključim sledeće: Život poslušnosti zakonu – ono što Bog zahteva – izvršen je delovanjem i umiranjem Isusa Hrista. Mogu se pozvati na nju pred Bogom verom. To nije pozivanje na pravednost koju imam u sebi, već predstavljanje pravednosti koja je Isus Hristos. To je, kako je Luter rekao, tuđa pravednost Hristova. Ona je sačuvana na nebu kao veliko blago za ljude koji žive među lopovima. Nebo je sigurno mesto za nju. Dakle, Bog nas prihvata na osnovu savršene pravednosti. On nas spasava pravedno. To znači da je naše spasenje utemeljeno na Božjoj pravdi. To je dobra vest. Ponekad se pitamo hoće li Božja milost nestati. Svaki pastor može da kaže da je Bog milostiv. Ipak, mi bismo mogli reći: „Ali on ne poznaje moje srce. Je li Bog toliko milostiv?“ Ali jeste li pomislili da je moguće da bi Bog prestao biti pravedan? Ne! Zato mislimo da Njegova milost ne može nestati – jer znamo koliko je pravedan.

Evo slavne poruke Rimljanima 3:25, 26, koja se danas ne uči koliko bi trebalo: Evanđelje je objava Božje pravde. Bog nas je spasio na način koji potvrđuje da je On pravedan. Nije zaobišao zakon. Nije bio nedosledan. Pre nego što bi Bog mogao odbiti čoveka koji veruje u Isusa Hrista, prvo bi morao postati nepravedan. "...da objavi, kažem, u ovo vreme pravednost svoju: da bude pravedan, i da opravda onoga koji veruje u Isusa." Rimljani 3:26. Dakle, naša sigurnost je čvrsto utemeljena u Božjoj pravdi.

Bog nikada nije promenio mišljenje. Uvek je zahtevao savršenu poslušnost svom zakonu. A kada je pogledao na ovaj potpuno izgubljeni svet, sam je došao — Bog u jaslama, na grudima palestinske devojke; Bog u prašini Palestine, koja mu se lepi za noge, dok je ispunjavao sopstveni zakon u naše ime. Vera priznaje zakon jer je Isus priznao zakon. Vera uvek bira savršen život Isusa koji je u skladu sa zakonom kao osnovu za prihvatanje kod Boga (odgovor broj 1), a ne sebe (odgovor broj 2) ili bilo koji drugi način (odgovor broj 3).

Geoffrey J. Paxton je anglikanski sveštenik i predsednik Kvinslendskog Biblijskog Instituta, Brizbejn, Australija, godina 1974.